Порекло презимена Јовашевић

7. март 2012.

коментара: 8

Поштовани,

позивамо вас на сарадњу.

Пошаљите нам свој прилог, све што знате о овом презимену на основу усменог предања или цитирањем навода из књигa (наведите којих) или оног што је већ објављено на осталим интернет сајтовима (напомените којим).

Обавезно напишите и коју крсну славу славите и подручје у којем се ово презиме појављује.

Наведите и име познате личности (где је рођен-а, чиме се бави), која носи ово презиме.

Ваш прилог оставите у коментару или пошаљите на и-мејл:

[email protected]
Пишите нам

Наредни чланак:
Претходни чланак:

Коментари (8)

Одговорите

8 коментара

  1. Saша Јовашевић

    О ПОРЕКЛУ ЈОВАША-ЈОВАШЕВИЋА
    У ЗАПАДНОЈ СРБИЈИ

    Данашњи Јовашевићи (Јоваши) у Србији су јужнославенског порекла из сербославенског племена из аутохтоне и инокосне породице која је своју слободну баштину добила на територији данашњег села Марковица у Драгачеву. На својој баштини су се осим земљоделства ,бавили и пословима гласоноше за потребе старохришћанског манастира под Орловом.(манастир Корање-Свети Никола, један из система драгачевских старохришћанских манастира који су припадала Градачкој епархији- Градац на Јелици). Оно што је пов(ј)есно недвосмислено, је да су имали слободну баштину јер се она као таква пописује и потврђује у каснијим турским дефтерима. Слободну баштину су имале само инокосне серпске породице.(остале су имале ограничену баштину). Право на ту баштину су стекли пре доласка на власт Завидиног сина Страцимира, за жупана ових предела и области. Наиме по смени дотадашнјих династија (данас названих Властимировићи и Војисављевићи) које су владали јужнославенским пределима и областима (а тиме и народом на тој територији), доласком за жупана, Страцимир је разбаштинио дотадашнје бискупско седиште, Градину на Јелици као и старохришћанске манастире на подручију од данашњег Рајца на Јелици до Овчара. Један од тих манастира је и старохришћански манастир са подручија Марковице, у турским дефтерима пописан као манастир Свети Никола или Корање. Шест породица са територија разбаштињених манастира доделио је на располагање и службу новом епископском седишту и новоустановљеном манастиру Пресвете Богородице-Моравски Градац а све у циљу стварање одрживог развоја новог епископског седишта и трга, по угледу на латинске манастире који су истовремено били и седишта трговачког живота. Једна од додељених породица је и породица из које је потекао Јоваш. Преци Јовашеви бавили су се и у Марковици а касније и у селу Чачак, (у срезу Трнавском, у Пожешкој нахији), земљоделством и уларџиским послом. (развојем трговине гласоноше су постајали и уларџије). Ово друго указује да су били особе од великог поверења, јер само такве особе су имале дозволу да слободно путују између области и обављају послове уговарања трговине и осталих послова за карајџије (касније названо кири(ј)џије) као и преноса порука и ситнијих драгоцености. Ово је било од велике важности за новоустљановљени манастир и епископско седиште јер је осим права да обавља пазар, село Чачак добило право и да обавља панађур а самим тим и да се наметне као трговачко и духовно седиште моравичког краја. Касније је манастир Светог Ахилија у Ариљу преузео место духовног седишта моравичког краја. Сам Јоваш се као члан породице први пут помиње у турском дефтеру села Чачак из 1528/29 године. Напоменућу да је та породица у том тренутку најбројнија од дванаест хришћанских домаћинстава у селу Чачак.
    По тадашњем обичајном праву у Серба, баштина је могла да се да другој породици на рад и обраду (али није могла да се отуђи) и онда би пореске обавезе износиле ½ прописаних дажбина док је другу половину плаћао онај ко обрађује баштину. Од тада до данас је задржан појам на пола или у пола када се земља даје другоме да је обрађује. Баштина није могла да се никако отуђи јер је то неприкосновена приватна својина, већ је могло само да се изгуби право на баштину ако нико не живи на њој, не обрађује се, односно неплаћа се прописано давање (пореза). У том случају локални кнез је предлагао жупану додељивање баштине другој породици или себи. Да се то не би догодило а из потребе опслуживања све већег броја коња и хране за њих, Јоваш се као “раденик” враћа у Марковицу на своју баштину и у то доба, за те прилике развија велику производњу житарица, оснива мезулану на месту где се укршта Mарковички пут и Ртарски поток (марковички пут је од Дљина, преко Лисица у Марковици ишао преко данашње школе, испод садашње амбуланте,кроз Гај до Ртарског потока и ту се одвајао десно за Тијање и лево за Ртаре-Зеоке) а Јовашко гумно (на месту данашњег школског игралишта) је највеће на Јелици. Такође су поседовали и воденицу.
    Треба имати у виду та је то период златне средњовековне Србије, када је цветала трговина између Млетака и Дубровника са једне стране и Угара и османлијског царства са друге стране а Срби су се проналазили као посредници у том послу и свему што је проистицало из развоја трговине. (Обезбеђење превозних средстава-кола, коња и кара(ј)џија, хране за коње и људе, смештај за људе,робу и коње, занатлија свих врста за опслуживање трговине и кара(ј)џиског посла.Како је то било озбиљно организовано види се из примера епископског седишта манастира Милешеве. Сам манастир је био место трговине и прихвата дубровачких караван-они се нису даље кретали по Србији, већ су робу преузимали српски посредници. Касније је трговина пресељена на новоустановљено пазариште (данас град Пријепоље) а саме коњске запреге и занатлије нису смеле да бораве близу робе због разних и хигијенских разлога па је њихово место бивака било прво Пазариште а касније ондашњи и данашњи Коловрат-10 км од Пријепоља, готово 20 км од Милешеве). Такође треба знати да тадашњи Сербославени нису учествовали у (првој 1389.) Косовској битци, у знак незадовољства јер је моравски кнез Лазар, заједно са босанским кнезом Тврдком погубио њиховог жупана Николу (Алтомановића) и да су за то награђени од султана тиме што је читаво подручије којима је прво владао жупан Страцимир, касније жупан Никола, Стари Влах у ширем смислу, проглашено царским хасом и њиме је директно управљао султан, без обзира да ли се територијално налазио у Крајинском (пограничном), Смедеревском или Новопазарском санџаку. Тако се читав овај предео сачувао турског зулума све до пораза Османлија под Бечом.
    Јоваш је за свога живота развио велику, назовимо је, “привредну активност” у Марковици, да су Турци све становнике Марковице звали и тада и касније Јоваши а сам атар села Марковица у турске катастарске књигње исто тако уписали, као Јоваши. Породична презимена Србија је добила последња у Европи. Она су прописана Указом о презименима из 1852 и законом о презименима из 1853 краља Александра Карађорђевића. По том указу презиме се добијало прво по, далеком чувеном предаку ( за кога се знало да је некада давно постојао али га нико није лично познавао), друго по најстаријем запамћеном предаку( за кога постоји живи потомак који га је познавао), и треће по најстаријем живом предку. Сви који су знали и изјаснили се да потичу од Јоваша уписани су као Јовашевићи. У Јовашима је било и других пордица које су радили на Јовашкој баштини али нису потицали од Јоваша и ти су се изјаснили по својим предцима. Остало је записано да су од Јоваша произишли и Бојовићи, Јеремићи и Васиљевићи. Јовашевићи из Прељине су директни потомци Јоваша, односно Јовашевића из Марковице. Из Марковице су пребегли у „далеке чувене ајдучке шуме у Прељини“ после инцидента који се догодио на Јовашком гумну. Наиме спахијски потурица је дошао по годишнји ушур од житарица. Како је година била родна, посао још није био окончан и он је продужио ка Лисицама да обиђе тамношње дербенџије. Тамо се мало и запијо и када се вратио у Марковицу и затекао и даље радове на гумну, камџијом је почео да бије коње. Ту су га Јоваши оборили на земљу и најстарији потомак Јовашев га је убио. Потом је породицу свог покојног брата натоварио на коње и одвео у пећине у Клисури у близини Манти(манитог) вира и ту их сместио а своју породицу натоварио на кола и отишао у то доба, горе поменуте, „далеке ајдучке прељинске шуме“. Од тог потомка Јоваша и његове породице су настали Јовашевићи у Прељини јер су сачували свест о свом пореклу и тако се на попису изјаснили. Напоменућу да према коњима, као животињама, Јоваши у Марковици имају посебан однос и дан данас постоје породице које у свом газдинству држе коње. Све ово је било записано и сачувано у Марковичкој школи до 1941 када су комунисти у својим акцијама паљења општинских архива (Марковица је била општина до 1958) палили све што им је дошло под руку. Човек који је пре рата радио у Марковичкој школи и причао ми о овом догађају, сећао се да је прочитао и да се неко од Јоваша звао Тодор али ко је он могао да буде није знао да ми појасни. Тодор је могао да буде деда или отац сину који је отишао у Прељину и ономе чија је породица остала у Марковици, или покојни син чија је породица остала у Марковици или пак један од првих мушких наследника породице која је остала у Марковици. Сам догађај се догодио највероватније у периоду после поновног турског освајања Чачка 1739 и првог српског устанка 1804.(мање вероватно, између првог и другог српског устанка, никако после). Како је убијени био потурица а не Турчин, убица био недоступан властима а према изјавама осталих који су били на гумну убица није из дела породице која је остала у Марковици, Јоваши су се из пећина Клисуре вратили на своју баштину, стим да им је једина казна била одузимање дела баштине коју су настањивали одбегли Јоваши. На тај део баштине Јоваша насељени су данашњи Обреновићи у сокаку и на почетку Карауле. Како су се тадашњи Обренови(ћи) бавили кара(ј)џиским послом, превозом робе, веома је могуће да су се познавали са Јовашима или су пак Јоваши могли да изаберу кога ће довести на своју баштину, јер је тадашњој, уосталом као и свакој власти пре свега стало да се редовно измирује пореза и да су из тог разлога баш они насељени на тај део баштине Јоваша. Да је тако нешто по среди најречитије говори да се и данас односи у Марковици измећу Јовашевића и Обреновића гаје до братских, до средине прошлог века веома су били чести бракови измећу тих породица а као још једна потврда је и то што су Јовашевићи из Марковице након добијања плодне моравске земље у чачанској котлини на потезу данашњи Градски бедем, Градски парк , Пигова улица, улица Војводе Степе, као мираз дали део земље Обреновићу који је ту земљу унео као акције и постао један од три власника и акционара кафане Белви. У Марковици постоје горњи и доњи Јоваши. Горњи Јоваши су насељени уз Караулу и они су директи потомци Јоваша који су остали у Марковици. У доњим Јовашима постоје породице које се са горњим Јовашима третирају као „блиски род“ и део породица за које се сматра да су „даљи род“. Могуће је да су то неки од потомака оне породице из села Чачак,( из које је потекао и Јоваш) који су се после Аустриског освајања Чачка 1718 вратили у Марковицу. Наиме Аустријанци су по освајању попалили и порушили Чачак и он је неколико година био без становништва, као и 1790 за време Кочине крајине.
    У наставку ћу покушати да разјасним све лажне црногорске везе Јоваша из Србије и њихово наводно црногорско порекло из Дробњака.
    Наиме милитантно настројен римокатолички клер, као део устројства Римокатоличке цркве, у својој намери да „изађе на историјске границе Светог Римског царства“, на линији Драч-Софија-Варна, развио је и подржава пројекат који по принципу „топло-хладно“ од данашнјих политичких црногораца или прави „Црвене Хрвате“ или их приказује као као „веће Србе од Срба“, односно „правим Србима“. И једно и друго је апсолутно пов(ј)есно не тачно. Славено серби су само једно од двадесетак јужнославенских племена, која су временом или посрбљена или похрваћена, зависно од временског периода у коме се та тадашња „глобализација“ одвијала. Никола Лакета-Аустралија-Све што сте предходно написали на овом порталу о пореклу Јоваша НИЈЕ ТАЧНО, односно је историјска и свака друга лаж. Начин на који ви износите повесне чињенице ја називам црногорчење српске историје. Данас се такав начин предочава у исказу „ја сам истовремено и Црногорац и Србин.“ Наш предак Јоваш пописан је као становник Чачка 1528/29. Значи Јоваш је старији најмање век и по од првог помена речи “Црна Гора, црногорски”. Такође ,Славени-Славеносерби нису себи давали хришћанска имена већ искључиво славенска (по новом говору словенска) и та традиција је у Јоваша до 2. светског рата уназад веома јака и из књига рођених јасно видљива. Хришћанска имена себи су давали номади-власи и остале „посрбице“ у периоду јачања „Немањићке“ власти и ширења средњовековне државе на исток. Посрбљавање осталих јужнославенских племена треба везивати и за напуштање дотадашње старохришћанске организације цркве и успостављање нових црквених односа и организација у хришћанском свету. У том периоду, поред дотадашњих искључиво територијалних бискупија (патријаршија), настају и прве националне цркве и тај сукоб у православљу и дан данас тиња (око примата и унутар црквене хијерархије).
    Везивање порекла Јоваша за крсну славу у Дробњака је такође ван сваке памети, јер су Дробњаци готово два и по века касније од писменог трага на нашег Јоваша, после победе над Турцима, колективно преузели да славе Светог Ђорђа. У то доба сва Марковица називала се „Јоваши“. И последње, Јоваш који је родоначелник Јовашевићима у Црној Гори, појављује се као становник Пљеваља тек 1790 године.
    Такође, никакве две породице, нити два брата (Милош и Јоваш) нису родоначелници Јовашевића, јер се у сербо-славена „знао ред“. Обичајно, породично и баштинско право у њих је и послужило као матрица за посрбљавање свих осталих јужнославенских племена. Једино су јужнославенско племе које није живело у родовима и братствима, већ од првина су знали за породицу као облик живљења. Такође хијерархијски су се делили на само два сталежа, на “јадни и убоги народ“ и племство, које је због свог тадашњег наочитог образовања, поготову за врсну склоност ка дипломатији и било изабрано да влада,(од носиоца императорске власти), прво појединим јужнославенским племенима а касније и да изврши „глобализацију“ или посрбљивање истих тих племена. У то доба једино још Хрвати нису живели у родовима и братствима, већ су као војничко племе имали изразито чврсту и дисциплиновану троделну сталешку хијерархију. Због својих изразитих и јединствених особености једино су та два племена и до дан данас задржала своја етничка имена. Као што је и скорашње „рушење Берлинског зида“ проузроковало преслагање политичких утицаја, тако су и ондашње одумирање Византије и међусобне „јеретичке борбе“ на западу Европе допринеле новим политичким утицајима на простору „између истока и запада“. Прича о Јовашима је много старија од уобичајених српских прича (партизанки). Јоваши су аутотхона породица јужнославенског порекла из сербославенског племена, и њен траг се уназад може пратити до првог турског пописа “Дефтера Смедеревског санџака из 1476/8 године.”Даље уназад у историју се не могу начи писани трагови јер се славеносерби нису пописивали. Постојао је и другојачији начин локалне самоуправе (баштине,сеоске опћине и сеоски кмет) као и другојачији међусобни однос локалних самоуправа према према надлежном кнезу и кнеза према владару (жупану или краљу).
    И за крај навешћу две занимљивости о Јовашима из Марковице . По добијању аутономије, у кнежевини Србији настао је обичај да се на панађурима и народним вашарима, породицама дају колективна имена, према карактеристикама одређених животиња. Јоваши су добили колективно име п(ј)евци, по петловима. Образложење је било следеће: сви инсани (људи) умеју да иду, да ходају, Јоваши умеју и да корачају. Наиме како су Јоваши генетски високи људи, њихов начин ходања био је карактеристичан па су по томе и добили колективни надимак. Друга особеност је у карактеру Јоваша. Они се третирају као „заљуштити“. То је различито од тврдоглави, већ би било као упорни и истрајни у делу и намери коју су наумили и у сусрету са неприликама и потешкоћама, не одустају од намере и од начина њеног остварења. Као и дрво када се заљушти, љуска иде својим природним током, без обзира на жеље и намере оних „изван љуске“. Или још једноставније, држе се старих, природних знања и мудрост. Новотарије и инострану „лаку“ памет воле као „позориште“. Воле, али не у својој кући.

  2. Branko Jovasevic

    Поштовани Саша,

    заиста сам импресиониран овим историјатом. Ја сам био убеђен да смо пореклом из Пљеваља, а дошли у Прељину 1860.године. Мој деда се звао Видосав Јовашевић, рођен 1898. у Прељини, од оца Татомира (погинуо 1905. – био је зидар). Деда Видосав је дошао да живи у Бањицу са мајком, после очеве смрти. Ту је и оформио породицу, ту се родио и мој отац Светомир (1939) а деда је трагично настрадао од четника и Немаца (последице пребијања, јер није хтео да ода братанце партизане, које је крио). Да ли знаш још нешто о мојој породици, историјату, неком мом претку, пре мог прадеде…? Велики поздрав

  3. Ljubisa Jovasevic,

    Moj otac je rodjen 10. Novembra 1925 godine u Cacku a njegov otac Ljubisa u Preljini 25.januara 1903.godine. majka mog oca je rodjena u Cacku i iy porodice je Tajsica. Inace moj deda, Ljubisa je bio jedan od sinova Radojice Jovasevica takodje rodjenog u Preljini koji je uhapsen od “novih vlasti” 1944. godine i posle tri dana je isporuceno telo porodici za sahranu ali bez prava otvaranja sanduka. Radojica je imao dvojicu brace koja nisu imala decu. Znam da je imao sam cetrnaestoro dece, cetiri cerke, ostalo su bili sinovi. II svetski rat su prezivele dve cerke i dva sina ( moj deda Ljubisa i njegoiv najstariji brat, milsim da se zvao Milomir). Po prici mog dede Jovasevici su dosli na podrucje cacka i Preljine pre rvog srpskog ustan ka. Tacno je da su bili visokji, kaz da su imali dosta nezgodnu narav. I moj deda je tvrdio da mi nemamo crnogorsko poreklo, govorio je o Markovici i napominjao da se deo porodice kad je nas deo silazio u Cacak i okolinu preselio u Crnu Goru i da se taj clan porodice tamo ozenio i zasnovao porodicu. Ostel e podatke znam onako kako su i navedeni u vasem textu sa jednom malom napomenom a to je da su se Jovasevici u jednom trenutku, valjda kao i mnoi u tom periodu, bavili hajducijom…. Pozdrav, Dr Ljubisa Jovasevic

    • Branko Jovašević

      Dragi rođače,

      Moj deda Vidosav Jovašević, koga je majka dovela sa sobom iz Preljine u Banjicu, nakon smrti muža, je za vreme II svetskog rata čuvao 2 bratanca iz Preljine – Skojevca ispod kace za rakiju. Četnici i Nemci uhvate te rođake i po šari na hlebu utvrde da im je moj deda bio jatak. Te moj deda biva zatvoren i mučen, pa je 1946 i umro od povreda i batinanja.
      Šta li su Vama ti rođaci koje je on čuvao- njegovi bratanci- stričevi?
      Veliki pozdrav,
      Branko Jovašević
      Kruševac
      Otac Svetomir 1939
      Deda Vidosav 1898

  4. Саша Јовашевић

    Turski defter sela Čačak iz 1476. Grubač Kobijačić i sin mu Nikola.

    Turski defter sela Čačak iz 1523. Nikola i sin mu Vukašin i sin mu Vojin

    Turski defter sela Čačak iz 1528. Nikola i sin mu Vukašin, sin mu Vojin sa Petre,njegov sin, sin

    mu Vukman, sa Todor,njegov sin,Pava,njegov sin,Petre,njegov sin,Herak,njegov sin, Mirko,

    njegov sin i sin mu Jovaš.

    Znači deda Grubač Kobijačić 1476, otac Nikola 1476-1523-1528, sinovi Vukašin 1523-1528,

    Vojin 1523-1528, Vukman 1528 i Jovaš 1528.

    Unuci od Vojina, Petre 1528 a od Vukmana, Todor, Pava, Petre, Herak i Mirko 1528.