Јањетовић

7. марта 2012.

коментара: 4

Наредни чланак:
Претходни чланак:

Коментари (4)

Одговорите

4 коментара

  1. Стефан Стевановић

    Јањетовићи,ја колико знам има их у Крајини село Сводна.Слава Јовањдан.Према причи била су два брата Бајо и Бато,дошли из Црне Горе у тај крај.Од тада потомци Баје су Бајићи,а Батићи од Бате.Касније су се издјелили у више презимена у којима су и Јањетовићи.Они припадају Батићима.

  2. Војислав Ананић

    ЈАЊЕТОВИЋ, доста распрострањена породица: парохија Бистрица, Бос. Нови, Велико Двориште, парох. Двориште и Добрљин, Д. Подградци, парох. Унузовци, Оштра Лука, Пискавица, Подградци, Сводна и Читлук (16, 369). Доселили су се из горњег Унца, славе Јовањдан.

  3. slaven

    Slava je Nikoljdan za Janjetovice u Bistrici i Gornjoj Piskavici pokraj BL

  4. Davor

    Радећи списак првих досељеника у село Сводна (Козара), мора се нешто рећи о поријеклу презимена Јањетовић, не зато да би се то презиме издвојило од осталих презимена, већ зато што за ово постоји вјеродостојна документација како су дошли у горе наведено село.
    Ова документација може, на неки начин послужити и осталим породицама да виде како се долазило у село, а које су сигурно прошле сличним путем.

    Живјећи на подручју града-тврђаве Петрич, преци данашњих носилаца презимена Јањетовић се средином 14. вијека јављају као Петричевци или као Рашани (према најбројнијем српском племену), а у зависности од тога да ли су се кретали у околини или на удаљенијим подручјима.
    Српско сточарско и земљорадничко становништво са подручја Петрича и даље бива биљежено као Петричевци.
    Године 1371. долази до једне од пресудних битака по опстанак српске средњовјековне државе па и нације у цјелини.
    У сукобу са турским акинџијама (јуришницима), Сахин-паше на ријеци Марици код Свиленграда (данас у Бугарској), гину краљ Вукашин и деспот Угљеша Мрњачевић. Исте године умире и цар Урош назван ”Нејаки”.
    У то доба, неке избјеглице са истока и југа почињу да се повлаче ка унутрашњости још постојеће државе.
    У том периоду, носиоци презимена Петричевић и даље бораве на подручју града-тврђаве Петрич код Неродимља.
    Како су били породица трговаца и бавили се трговином, ради опстанка и даље трговине, купују имање нешто сјеверније од привредног центра Средње Неретве, града-тврђаве Благај, ђе отварају своју постају (филијалу).
    Послије дугог исцрпног путовања преко Приштине, Трговишта, Раса, Сјенице, Бродарева (Пријепоља), Брезнице (Пљевља), Хотча (Фоче) и Калиновика, стижу до своје постаје (филијале) на Неретви (засеок Тесовина код села Равчици у Бијелом Пољу)
    Недалеко од пута који је повезивао градове Београд на Неретви и Коњиц са градовима Доње Неретве Могорјелом и Дријевина, настављају са породичним занатом (трговином).
    Пред даљом најездом Турака, као и многе друге породице и породица Петричевић, у томе периоду успјевају да поклонима учињеним турским властима, избјегну значајнија узнемиравања.
    Након извјесног времена породица Петричевић, ново станиште налази у селу у предјелу званом Змијање, сјевероисточно од града-тврђаве Кључ.
    Разлог пресељавања српске породице најчешће су били неподношљивост турске власти и еконоске кризе (неродице и суша у старом крају).
    Ради заметања трага породица Петричевића на овом подручју мијења крсну славу и умјесто Св. Стефана узимају Св. Јована.
    Послије једног од устанака под вођством Грдана Никшића, године 1595. у коме учествују бројни Срби и српске породице, учествује и породица данашњих Јањетовића, Петричевићи.
    Од страха од турске одмазде због учешћа у устанку, највећи дио породице Петричевић напушта засеок Тасовину и село Ревчићи.
    У потрзи за повољнијим животним условима, послије дугог исцрпљујућег пута преко Јабланице, Горњег и Доњег Вакуфа, стигоше до града-тврђаве Јајце.
    Ту Петричевићи одлучују да се растану док дио породице наставља ријеком Врбас ка Посавини, остали се одлучују за правац према Мркоњић Граду и Кључу.
    Као посљедица новог аустро турског рата 1737-1739. године, десетак хиљада српских избјеглица предвођених патријархом Арсенијом Чарнојевићем крећу путевима претходника у Угарску.
    Читави предјели Посавине, подручја Подунавља и Поморавља бивају опустјели.
    Средином 18. вијека у селу (Алајбегов) Дубовик се код потомака Петра Петричевића јављају нова презимена.
    Од најстаријег сина Богдана, настају Богдановићи, од другог сина Вује, Вујатовићи, од трећег сина Раде, Радивојевићи, и од четвртог сина Јанка званог Јање, Јањетовићи.
    Све гране братства Петричевића и даље задржавају крсну славу Св. Јована (Јовањдан).
    Док дио носиоца презиена Јањетовићи, ново станиште налазе у селу Бистрица, између Бронзаног Мајдана и Бања Луке, други се одлучују за село Сводна, које се налази на падинама планине Козаре у близини Новог Града, ђе се и данас многе породице налазе.