Порекло презимена Перић

1. марта 2012.

коментара: 28

[toggle title=”ТЕСТИРАНИ ПЕРИЋИ НА СРПСКОМ ДНК ПРОЈЕКТУ”]

Перић

Хаплогрупа: R1a Z280 CTS3402- Шаренаца кластер

Порекло: Јасеница, Зворник, Република Српска

Крсна слава: Лазаревдан

Контакт:
_________________________

Перић Павичићи

Хаплогрупа: I1 род Д

Порекло: Партеш, Гњилане, Србија

Крсна слава: Јовањдан

Контакт:
_________________________

КОМПЛЕТНЕ РЕЗУЛТАТЕ ПОГЛЕДАЈТЕ ОВДЕ[/toggle]

Презиме Перић присутно је међу српским становништвом широм простора бивше Југославије. О Перићима из племена Кучи вредан прилог, заснован на књизи “Братство Перићи – Оравци током четири стољећа”, аутора Богдана Лукина Перића, послао је наш сарадник Горан Перић:

 

БРАТСТВО ПЕРИЋИ – ОРАВЦИ ТОКОМ ЧЕТИРИ СТОЉЕЋА

КОРИЈЕН

О Кучима, настанку и поријеклу Куча, развоју као племена, писали су многи писци, а нарочито неки од изузетног ауторитета, као што су: војвода Марко Миљанов, Томо Оравац, Стеван Дучић, академик Љубомир Ковачевић, академик др Васа Чубриловић, проф. др Растислав Петровић, Марко Рашовић, ададемик др Јован Ердељановић и други. Сви, или готово сви од поменутих писаца се слажу у једноме – да се Кучи, као племе, састоје од два дијела: дио племена који потиче од старе српске владарске породице – Мрњавчевића или, како се у Кучима називају – Стари Кучи и други дио племена, који, наводно, потиче од познате средњевјековне породице – Кастриота, тј. Дрекаловића.

Они Кучи који не потичу ни од Мрњавчевића, нити од Дрекала, иако равноправни са Старим Кучима и Дрекаловићима, и којих је мали број, као да нијесу били од посебног занимања за највећи број писаца чија је тема била племе Кучи.

Легендарна личност коју наше предање уздиже на престоље родоначелника Мрњавчевића на просторима Старе Зете, тачније – у околини Скадра, од кога, наводно, потичу и наши преци, они који су се први доселили у Ораво и ту основали племе Куча, био је Гојко Мрњавчевић. Наводимо га у свим родословима у Старих Куча, о њему се пјева у народним пјесмама. Најчешће се помиње као брат краља Вукашина. Он је оснивач зетске престонице и градитељ Скадра на Бојани.

Војвода Марко Миљанов у свом дјелу Племе Кучи каже да је Гојко (Гојко Мрњавчевић) био син Мрње. Он је, каже, имао сина Ненада, а овај сина Грчу, те да је Грча имао сина Панта.

Код Тома Оравца имамо нешто другачији опис те породице. Он каже да је тај Гојко Мрњавчевић имао сина Марка, а овај, опет, Гојка. У свом раду о етногенези Куча пуковник М. Јокановић такође истиче Гојка Мрњавчевића као родоначелника тога рода у околини Скадра и претка Старих Куча.

Како се могло догодити да историографија о њему нема ни ријечи, док је о “његовој” браћи Вукашину и Угљеши, у основи све разјашњено, како о државничким улогама, тако и о њиховим приватним животима. Ако знамо за четири сина краља Вукашина: Марка, Ивана, Дмитра и Андрију, те о његовим кћеркама: Милици и Оливери, о Угљешином сину – Угљеши Деспотовићу, зашто хроничари, савременици тога доба, ниједном ријечју не поменуше тако “значајну личност” коју смо тако дуго памтили? Тешко је избјећи одговор који се из ових питања намеће да он, скоро сигурно, није био историјска личност, већ плод нашех духа.

Уз пуно надахнуће оним што је у памћењу наших предака остало као духовно добро за нас и касније генерације, уз изузетно респектовање свих оних који су писали о овој теми, а посебно респектујући оно што је написао војвода Марко Миљанов, ипак се усуђујем да кажем своја размишљања о неким, по мени, чињеницама које нијесу у складу са свим оним што нам је предање усадило у наше памћење о поријеклу Старих Куча и Дрекаловића, тј. наших заједничких предака.

Да почнемо од Мрњавчевића, будући да смо прихватили као истину да дио Куча коријени од њих. То су Стари Кучи, они које наше предање означава као потомке Панта Грчина, заиста од рода Мрњавчевића, што у Кучима, не само у Кучима, не спори нико. Оно што је, по мом мишљењу, спорно – то је личност – родоначелник Мрњавчевића на овим просторима, односно на тлу Старе Зете, у околини Скадра, заправо од оних Мрњавчевића који доспјеше у Ораво. Могло би се прихватити као закључак да историографија није јасно расвијетлила коријене, поријекло, као ни све личности породице Мрњавчевића. Стога, ако не можемо безрезервно прихватити све оно што нам је остало као памћење наших предака, зато можемо, не дирајући у основну нит предања, путем критичке мисли ставити на провјеру оно што, како се нама чини, није у складу са објективно могућим или не кореспондира са историјским збивањима на дотичним просторима.

Најчешће се, ипак, родоначелником династије, или још тачније – лозе Мрњавчевић, једне од, свакако, најмоћнијих властелинских породица XIV вијека, сматра извјесни Мрња, Мрњава, или Мрњач. Сматра се да је он био отац Вукашина и деспота Угљеше (Јована Угљеше). Наводно, Вукашин и Угљеша су заједно са оцем дошли на Душанов двор.

МРЊАВЧЕВИЋИ У ОРАВУ

Све што се догађало нашим прецима од напуштања околине Скадра на даље, могли смо сазнати, искључиво од онога што су нам они чували као своје памћење и преносили с кољена на кољено до наших дана. То памћење каже да је поменути Гаврило – Грча (неки говоре о Гргуру), напустивши околину Скадра, своје прво ново станиште нашао у тјеснацу ријеке Цијевне. Нажалост, ми данас не можемо знати, а ни предање нам није о томе оставило нешто више о бројности његове породичне, односно фамилијарне заједнице у том његовом егзодусу. Ми данас можемо констатовати да, како у предањима, тако и код неких писаца, има доста неслагања у томе колико су се Грчићи (изведено од Грча) задржавали у том дијелу Малесије, тј. у тјеснацу ријеке Цијевне. За нас као да је најважније сазнање да је његов син, Панто, са својих пет синова и бројном фамилијом из тјеснаца Цијевне, преко Корита, стигао у Ораво.

Његових пет синова, предање каже, били су: Ђурађ, Мара (Марко), Леша (Алекса), Петар и Тихо (Тихомир). Нас посебно интересује Петар, будући да су од њега Беровљани и Перићи у Лазорцу. По предању, Петар је имао четири сина: Вука (Вукашина), Марка, Андрију и Никача. Марко није оставио порода, а Вуко, према казивању Луке Николина Перића, чију је причу преносио и његов и наш рођак Радисав Миљанов, напустио је Ораво млад и одселио се некуда према Малесији. Од Андрије су Беровљани, а од Никача су Перићи у Лазорцу.

О свом уласку у Ораво нема никаквих писаних извора сазнања, осим што је написао војвода Марко Миљанов у свом раду Племе Кучи… “Отален крене Панто са синовима и дође на једну повисоку главицу, која се Раушник Оравски зове. Удари са шест страна. Како чуни вику, народ побјеже без обзира и остави све своје имање. За онај народ што утече не зна се куд је и ко је био, тек Панто са синовима ту се насели”… Нажалост, не можемо са сигурношћу описати начин уласка Мрњавчевића у Ораво, по свој прилици не баш пријатељски и не баш гостољубиво дочекани, али су ипак запосјели најважније положаје у насељима, наметнувши се затеченом становништву старинаца, о чему предање има реалистичнији опис него о самом уласку у Ораво.

Ако смо у немогућности да нешто сазнамо о Грчиној судбини и судбини његових пратилаца који не стигоше на Ораво, окренућемо се Панту Грчину и судбини његових пратилаца (по предању – синова), који из тјеснаца ријеке Цијевне кренуше лијево, вјероватно уз шумски појас, којега данас називамо Гречом, и даље преко Корита, низ Грађен, и тако стигоше у Ораво. Да бисмо макар приближно сазнали вријеме када је та Пантова “колона” приспјела у Ораво, морали бисмо призвати у помоћ неке историјске чињенице које би нам могле дати могућност да, на посредан начин, дођемо до тога сазнања. Да се подсјетимо тих чињеница:

1) Историјски је утврђено да је господар ондашње Зете, Стефан Црнојевић, године 1455. сазвао скуп (“Зетски збор”) представника свих нахија које су тад сачињавале његову државу – Зету. Скуп је одржан на Врањини, у цркви Светог Николе. На тај скуп су дошли представници (војводе) из 55 нахија, како би постигли сагласност да се Млетачкој републици призна сизеренство од стране Зете, а онда да се стави у заштиту Зети од турских најезди. О томе је склопљен Уговор, сачуван само у италијанском преводу првобитног српског текста. У Уговору се наводи да су Скуп (“Зетски збор”) чинили представници 51 “дружине или општине”, а у ствари кнежевине, односно нахије, како су их Турци звали.

Превод Уговора нашли смо у књизи Саздања Цетиња, Титоград 1984, а о Уговору детаљније: Историја Црна Горе, књ. II, том II, стр. 232, Титоград 1970; види и Љубић, Ћ., Листине, X, 67, 68. стр. Оно што нас у овом случају интересује јесте чињеница да се међу тим учесницима на Скупу помиње и представник нахије КУЧИ. Овдје треба истаћи да се нахија данашњих Куча по први пут у историјским записима помиње под тим називом – КУЧИ. Како се племе данашњих Куча, прије досељења Мрњавчевића у Ораво није, нит је могло да се назива тим именом, јер су тај назив (Куч) Грчићи и Пантовићи собом донијели из своје старе насеобине код Скадра, тиме је јасно, ако се каже да је у Врањини на Скупу био присутан и представник нахије Кучи, да је то могао бити само неко од потомака Панта Грчина из Орава, највјероватније Томо Марин. Из онога што нам је предање оставило знамо да је Пантов син, Ђурађ, био први војвода Куча на простору данашњих горњих Куча. По том предању, наслиједио га је синовац, син Марин (помиње се и под именом Марко, Маринко), али је у предању Куча остао под именом – Мара. Дакле, други војвода Куча био је Ђурђев братанић Томо (у неким изворима се помиње као син Марков, Иван). Отуда изводимо закључак да је на Скупу у Врањини, 1455. године, учествовао тај Томо Марин као војвода из Кучке нахије. Ако је то тачно, а нема озбиљног разлога да у то сумњамо, онда се може приближно утврдити вријеме Пантова уласка у Ораво. То се могло догодити, највјероватније, у првој деценији XV вијека.

2) Такође је чињеница да се пописом Млетачке републике, помињу у Ораву сва четири сина Панта Грчина (петог – Тихомира – у попису нема). Како је познато да је тај попис обављен 1416. године, то је уједно и доказ да су тада Пантовићи били у Ораву. Дакле, ако је Грча Ненадин напустио околину Скадра у посљедњој деценији XIV вијека, а како смо видјели, његови унуци су били у Ораву 1416. године, закључак се сам намеће – да је Панто Грчин са синовима и бројном фамилијом у Ораво могао доспјети у првој деценији XV вијека. Панто је, након овладавања подручјем Орава и околних насеља, по свој прилици, своје синове размјестио тако што је “покрио” сва важнија мјеста и катуне властитом доминацијом. Сам се смјестио у Берову с најмлађим сином Тихомиром. Ђурађ се настанио у Лијешта. Има, медјутим, мишљења, која ми се чине вјероватним, да се био настанио у данашњим Дучићима. Томе би ишло у прилог то што се Подграђани и Дучићи држе потомцима Ђурђа Пантова, а познато је да су потомци Ђурђеви прешли касније у Подград. Мара (Марко), запосјео је Безјово, Леша (Алекса) преселио се у Криви До, а Петар је запосио положај у Ублима. Није јасно из којих разлога, али једнога дана, најмлађи Пантов син – Тихо, напусти оца и Берову, врати се опет преко Корита и запути некуд уз Цијевну. О његовој судбини наше предање не казује ништа. И тај гест најмлађег Пантова сина – Тиха (Тихомира) као да провоцира нашу знатижељу о евентуалном дијелу Грчине “колоне” који се није опредијелио да крене заједно са Пантом и његовим пратиоцима, већ се и даље задржао у тјеснацу Цијевне или кренуо на другу страну.

Наше предање зна за једнога Грчина сина – Панта, јер нас је он највише интересовао као праотац и родоначелник Старих Куча, а да ли је Грча имао, можда, и више синова и њихових породица, предање не каже ништа. Да је то могуће, наше размишљање подстичу и неки знаци који могу имати директне везе са Мрњавчевићима који су напустили Скадар и дошли у тјеснац ријеке Цијевне. Прво, није ли могуће да се пространи шумски гвозд измедју Цијевне и Корита назива ГРЕЧА, као помен на некога ко је ту оставио дубок траг живљења у тој средини – на Грчу Ненадина Мрњавчевића,и друго, познато нам је да у Малесији постоји једно братство Малисора – католика, који се и данас презивају Мрњавчевићи и који се, са поносом, осјећају потомцима старе српске породице Мрњавчевић.

Коначно, и др Јован Ердељановић, у својој књизи “Кучи, Братоножићи и Пипери”, на једном мјесту, док се занима тезом о Кучима као потомцима Мрњавчевића, говорећи о Грчи и његовим сапутницима у Цијевни – каже:”… ту су остали неколико генерација (колена), примили католичку веру и …”. Ако смо констатовали да се Панто Грчин није у Цијевни дуго задржавао, може ли да значи да се констатација др Ј. Ердељановића односила управо на онај евентуални дио Грчине “колоне” који је, након Пантова одласка из тог тјеснаца према Ораву, продужила свој боравак у тој тијесној средини. Вјероватно, уколико овакво размишљање има логичног основа, да је Тихо Пантов, знајући за остале своје сроднике који су још увијек недалеко од Орава, због каквог незадовољства својим положајем у Ораву, напустио Ораво и кренуо опет тамо одакле су дошли заједно са оцем и браћом, код осталих блиских сродника – ка Цијевни. Наравно, ово је све само једно размишљање, па због тога немамо право нити намјеру да то тврдимо.

ПЕРИЋА – ПЕРА СТОЈАНОВ И ЗАЧЕТАК БРАТСТВА ПЕРИЋА

Након Тиховог напуштања Берове, Петар се вратио у Ораво код оца. По сјећању Радисава Миљанова, из приповиједања старог Луке Николина Перића, Петар је имао четири сина: Марка, Андрију, Вукашина и Никача.

Како се ни у једном родослову Ораваца не помињу имена Вукашина и Марка Петрова, могуће је да од њих није остало мушког потомства, или су се они рано иселили из Орава. Андрија и Никач су живјели половином XV вијека. По казивању пок. Луке Николина, Никач је имао два сина: Петра и Андрију.

Петрово потомство се не помиње, а Андрија је имао сина Николу. Никола је имао једнога сина за кога знамо – Стојана. Тај Стојан Николин је, по предању, имао три сина: Стефа, Вука и Перићу. Вуко и Стефо су умрли од опаке болести – “чуме”, како се тада говорило, која је у то вријемe сијала масовну смрт у тим крајевима. У то вријеме је умро и сам Стојан, као и један од два сина његовог трећег насљедника Перише, Стефан. Дакле, остали су живи само трећи син Стојана Николина – Периша са преосталим његовим сином Вуком. Од страха да не би остао и без преосталог му сина Вука, Периша Стојанов напусти Берову и пресели се, нешто сјеверније, у “удаљено” мјесто – Лазорце. Надао се да тамо “чума” неће стићи. Вјеровао је да је та његова “миграција” само привременог карактера, али су околности учиниле да ту, у Лазорцу, остане трајно.

Вјероватно да је томе допринијело и то што је тамо лијепо примљен од оних који су тамо од раније живјели, тј. старинаца Лазорца. Поред тога, из Лазорца је могао, без веће тешкоће, одржавати сталну везу са рођацима у Берови. Највјероватније да су његове потомке у Лазорцу, родјаци из Берове, можда међу првима, почели називати, по њиховом претку Перићи, односно Пери – ПЕРИЋИ. Колико је његово потомство гајило снажно сјећање на њега, види се по томе колико је трајно чувало успомену на њега, чувајући његово име у имену читавог његовог потомства пуна четири вијека, односно до данашњих дана.

Према сазнањима која сам могао прикупити, сада на просторима Србије и Црне Горе живи око три стотине породица Перића. У овај број не улазе оне породице које су својевремено исламизиране или на било који начин се одродиле од својега коријена, а таквих има не само на просторима Косова и Метохије већ и на другим просторима.

Ораво сачињавају четири засеока: Подград, Берова, Куто и Лазорце.

Лазорце је у Ораву – најсјеверније насеље, на неких 900 м надморске висине, смјештено у подножју брда: Грије, Корде веље и Корде Зазине.

Сјеверније од њега, на висини нешто преко 1.000 до 1.200 м, налази се лијепи катун Пкенице, а на сјевероистоку од села, на надморској висини од 1.000 метара, налази се питоми катун Стружица. Од када се за њега зна, Лазорце се увијек сматрало засеоком села Орава.

Ко је све живио у Лазорцу прије досељења Пантова у Ораво, тешко је рећи. Зна се само да је наш родоначелник, Периша Стојанов, досељењем из Берове у Лазорце крајем XVI вијека, ту затекао претке доцнијих Вулевића, Перишића и Митровића. Да ли је у то вријеме још неко живио у Лазорцу, ми сада не можемо знати.

Иако на надморској висини од преко 900 м, у Лазорцу успијевају воћке као што су: јабука, орах, крушка, шљива, трешња, чак и лоза, истина, тзв. “американка”, али највише је заступљена трешња. Од усјева успијевају: кромпир, кукуруз, раж и сточна репа. Од поврћа су заступљени шаргарепа, лук црни и бијели, рједје боранија и неке од салата.

 

ИЗВОР: Одломци из књиге БОГДАНА ЛУКИНА ПЕРИЋА – “БРАТСТВО ПЕРИЋИ – ОРАВЦИ ТОКОМ ЧЕТИРИ СТОЉЕЋА”. Приредио сарадник портала Порекло Горан Перић

__________________

Ваш прилог оставите у коментару или пошаљите на и-мејл:

[email protected]
Пишите нам

Претходни чланак:

Коментари (28)

Одговорите

28 коментара

  1. Luka Perić

    Rođen sam 1997 u Beogradu, za Periće moje familije se zna od kad se Panajot Perić odnosno od mog dede a sa strane moga oca deda. Prizetio se u kući Trajkovića i oženio Milevu i dao svoje prezime, mnogo Perića je rođeno u tom selu. Selo se zove Buvce a selo odakle je Panajot se zove Rujkovac. Krsna Slava nam je Sveti Nikola.

    Podaci su se prenosili sa kolena na koleno mada se mogu naći i u knjizi Buvce.

    Ako neko ima bilo kakav podatak o Perićima iz Rujkovca ili onima koji slave Svetog Nikolu neka mi se na moj email ili ovaj komentar, hvala unapred!