Порекло презимена Остраћанин Reviewed by Momizat on . Презиме Остраћанин среће се у подручју Ибра. Вредан прилог о фамилији која носи ово презиме послао је Милорад Остраћанин. Његов текст објављујемо у целини: Презиме Остраћанин среће се у подручју Ибра. Вредан прилог о фамилији која носи ово презиме послао је Милорад Остраћанин. Његов текст објављујемо у целини: Rating:
You Are Here: Home » Презимена » Порекло презимена Остраћанин

Порекло презимена Остраћанин

Презиме Остраћанин среће се у подручју Ибра. Вредан прилог о фамилији која носи ово презиме послао је Милорад Остраћанин. Његов текст објављујемо у целини:

 

Поузданих података о времену и разлозима насељавања наше фамилије у Павлици нема. Према усменом предању при сеоби наших предака, дошло је до исељавања свих житеља села Остраћа недалеко од Лешка. Један део породица се пребацио преко гребена Копаоника у долину реке Топлице, а други део је кренуо низ долину Ибра. Према казивању једног свештеника из Ибарског Колашина (данас Зубин Поток), у испражњено село Остраће, Турци су населили житеље Ибарског Колашина. Предање не помиње време сеобе, али се рачунајући са генерацијским помаком 20-25 година, може одредити да је то било у време Првог српског устанка.

Тачност предања је проблематична у делу који се односи на сеобу у Топлицу, или бар на трајно насељавање на том подручју. Топлица је после слома устанка, али и после Хатишерифа из 1830. остала под Турском влашћу. До сеобе становништва у ову област је дошло тек 1878. када је коначно ослобођена од Турака. Тада су се неке породице из Остраћа населиле у селу Горња Бресница у Прокупачком срезу. У Остраћу су 1878. за староседеоце словили Ивановићи, а Проловићи и Шљивићи као досељеници. Мада су по предању Проловићи дошли пре 200 година. Ни казивање свештеника не може бити у потпуности тачно, јер се из Ибарског Колашина у Остраће иселила само породица Бурлаћанин.

У времену почетка Првог српског устанка у Горњем Ибру (1806) на Копаонику је био велики збег народа из наше старе постојбине. Турци га нису нападали јер је био веома добро чуван, а и имали су много преча посла због напада устаника на Нови Пазар. После велике победе у Дежеви у пролеће 1807. Турци су напали и разбили збег. Народ је мањим делом бежао низ Ибар и у Топлицу, а већим у Жупу, Мораву и Левач. После слома Првог српског устанка Турци су преко виђених Срба, уз разна обећања, организовали повратак избеглица на родна огњишта, да села не би остала пуста.

Са великом вероватноћом тачности можемо претпоставити да су наши преци управо тада дошли у Павлицу и ту остали. То би било временско датирање усменог предања о досељавању наше фамилије. Према Дефтеру из 1833. они су пописани као житељи Павлице.

Поред Павлице неке породице, данас носе презиме Вилимоновић, су се населиле у Жутицама и Драгодању. Везује нас крсна слава Св. Алимпије Столпник која се слави 9. децембра. Мада исту славу славе и Гајтановићи у Беоцима, те неке фамилије у Баљевцу и Пискањи, нема сазнања да ли и те породице потичу из Остраћа. Потомци досељеника из Остраћа у Павлицу су породице Остраћанин и Јовановић.

Браћа Никола и Мирко су се населили у Павлици. О месту насељавања постоји предање у две варијанте. Прва је, да су кућу направили на месту званом Дуварине, тада вероватно обраслом у трње. Друга говори да су прво били у Кућетинама, између Великог брда и Калина, па су се касније преселили у Дуварине. Према предању, кућа Павличког аге је била на месту званом Конопљиште, готово одмах испод плаца у Дуваринама на коме су наши преци касније направили кућу. И данас постоје остаци темеља агиног сараја на месту званом Сараје. То се вероватно односи на период пре Првог српског устанка, пре него што је овај крај административно припојен Новопазарском санџаку.Судећи према имању које поседујемо, наши преци су добро искористили одлазак Турака. Запосели су велике комплексе имања у Брвенику и Павлици, који су и данас препознатљиви. Ћировићи, Вујовићи, Милошевићи, Павловићи и Вучићевићи су или староседеоци који су остали у брдском делу, не искористивши одлазак Турака да запоседну плоднија имања, или су се доселили после наших предака.

Није познато које су презиме Никола и Мирко носили у Остраћу. Такође, није познато да ли су при досељавању дошли њихови родитељи. Утврђено је да су имали сестру Станицу. Према Дефтеру из 1833.год. пописани са презименом Остраћан. То је био почетак увођења презимена у Србији. Дефтер је први писани документ који региструје живљење наше фамилије у Павлици. Тада је записано да је Никола имао 60 година, а његови синови Алемпије (25), Младен (20), Гаврило (15), Јаков (7) и Милета (3). Може се извести закључак да су се сва Николина деца родила у Павлици. За Мирка је уписано да је имао, као и Никола, 60 година. То указује, ако је податак тачан, да су били близанци, да су рођени у току исте године или једноставно није ни вођено рачуна о прецизности податка. Мирко се вероватно касније оженио, јер су његови синови били млађи: Јован (12), Благоје (7), Милан (2), а Миленко само 1 годину. Ипак подаци о старости Николе и Мирка се морају узети са резервом. Према напред наведеним подацима, Николини синови су се рађали између његове 35. и 57. године, а Миркови чак између његове 48. и 59. године, што није логично, али није ни искључено обзиром на смутна времена у која су у том периоду била. Жене тада нису биле обухваћене пописом. У Драгодању су тада пописани Симо Остраћан (70) и његов син Иван (35). Он је вероватно предак данашњих Вилимоновића.

Други писани документ из тог времена, има пуну веродостојност. То су црквене матичне књиге рођених, венчаних и умрлих цркве Нова Павлица. Књиге се воде од 1837. године, са извесним прекидима до данашњих дана. Значајно је напоменути да су се тек 1837. године црквене књиге почеле водити и у црквама у Србији, али не у свим. У књигу рођених, први је из наше фамилије, на страни 5, уписан Милош, син Гаја и Анице, са датумом рођења 15.02.1837. године, са презименом Николић. То презиме носили су и остали који су уписивани у књигу. Промена презимена је наступила 1. јануара 1849. када је Младенов син Милован уписан у књигу са новим презименом Остраћанин, иако је само недељу дана раније, 23. децембра 1848. био уписан са презименом Николић. На овај начин наша фамилија се сврстала у групу са презименом изведеним од имена места одакле су се доселили, тзв. топонимским пореклом презимена.

Због проширења породице, имања или, по предању, због несугластица, Мирко или његови потомци су се преселили на Пењовицко брдо. Када се то догодило не може се утврдити. Међутим, у тој деоби је Мирко занатно лошије прошао. Његово имање је знатно мање од оног које је Никола обезбедио за своју породицу. У Брвенику, Пољу и на потезу према Влашком брду чак уопште није добио земљу. Свој део имања су његови потомци увећали тек наследством преосталог имања некада богате и многобројне породице Кнежевића. Последњи члан фамилије Кнежевић је била Анока, Миркова праунука. Негде око 1890. године (утврђено на основу натписа на гробовима) Миркови потомци су променили презиме у Јовановић према Мирковом сину Јовану. У матичним књигама роћених су 1881. уписивани као Јочовић, а 1882. са Јовановић иначе Јочовић. Назив Јочовићи је остао до данашњих дана.

Када је Николиним синовима кућа постала тесна због ширења породице, наступила је деоба. Одабрали су нову локацију за куће подно Максовца. Нова локација је прилагођена основним занимањима у том времену: земљорадњи и сточарству. Обрадива површина је ослобођена од упада стоке, а стока је имала несметан испуст према Максовцу, Јасиковцу, Влашком брду и Клисури. Окућнице, које су добили Николини синови Алемпије, Младен, Гајо и Јаков, могу се и данас реконструисати.

Од оних породица из Остраћа, које су отишли низ Ибар, део се зауставио у Мељаници, засеоку Каменице, код Краљева. Писане податке о њима оставио је чувени етнолог Радослав Љ. Павловић, који је истраживао подручје Гокчанице и Подибра. У Мељаницу су се доселили из Казновића, а даљим пореклом су из Остраћа: Ниловићи, Петровићи и Јочовићи. Јочовићи се помињу и као Јовановићи. Доселили су се пред Први устанак. Слава им је Ђурђиц, 16.новембар. У каснијем времену део ових породица се раселио по другим селима у околини Краљева: Рибница и Кованлук. Нема података да је неко носио презиме Остраћанин, мада се на више места тај термин користи, вероватно због порекла, попут Студеничанин, Краљевчанин и сл.

Ђорђевиће из села Влајковци, недалеко од Бруса, зову Остраћани. Они су пореклом из села Остраћа. Michael Georgevich који живи у држави Јута у САД пише:

….. Мој прадеда Тиодор Остраћанин је 1903. године променио презиме од Остраћанин у Ђорђевић. Његов деда Ђорђе Остраћанин је негде око 1789. године убио турског пашу и био осуђен на смрт. Побегао је у шуму на месту данашњег засеока Ђорђевићи у селу Влајковци где је хајдуковао. После неког времена, ту је саградио колибу, оженио се и добио сина Јанићија. Јанићије је имао четири сина: Тиодора, мога прадеду, најстаријег и главу фамилије, затим Милорада, Михаила и још једног чије име је непознато. Од њих четворице су данашњи Ђорђевићи, по хајдуку Ђорђу Остраћанину. Мој прадеда Тиодор је био председник Бруско-Копаоничког Среза од 1914 до 1918 године под Аустроугарском окупацијом. Краљ Александар Карађорђевић и Никола Пашић су га 1919. осудили на смрт као издајника због учешћа у власти коју су успоставили Аустријанци. ……

Из села Жарево код Бруса дошло је до сеобе у западну Македонију. Нема података о времену сеобе. Могуће је да је то било одмах после Првог српског устанка када је у Македонију одведено више стотина српских породица заробљених у гушењу устанка. Налзимо податке да је Стајка Остраћанин Ђорђевић рођена 1858. у Брезници у Македонији удата за Тиодора Ђорђевића имала петоро деце. Два сина су носила оба презимена. Најстарији син је умро 1961. године.

Траг о презимену Остраћанин постоји у једном напису о новосадској луткарској групи познатој по називима „Луткомендија“ и „Седам и по“ међу 14 њених чланава се помиње и: РАНИСАВ ‘ОСТРОГ’ ХАЏИ-ОСТРАЋАНИН (Тузла, 8.април 1945.). Све претраге за Раниславом или било којим чланом групе су биле безуспешне.

На Facebook-у се са профилом појављује извесна Јована Остраћанин, али није прихватила кантакт, тако да нема података о пореклу њене породице.

 ИЗВОРИ:

[1] Авр. Н. Поповић, Горњи Ибар средњег века, стр 188

[2] Авр. Н. Поповић, Горњи Ибар средњег века, стр 187

[3] М.Лутовац, Ибарски Колашаин, стр.109

[4] Авр.Н.Поповић, Устанак у Горњем Ибру и по Копаонику од 1806-1813, стр. 235-236

[5] Д.Радуловић, Павлица, стр. 10

[6] Радослав Љ. Павловић, Подибар и Гокчаница, СКА, Београд, 1940.

[7] Преписка Милорад Остраћанин- Michael Georgevich, 2011. год.

[8] Мр Радомир Д. Ракић, Миграције и национално конституисање Срба, Филозофски факултет Београд, стр. 18

[9] FamilySearchTM International Genealogical Index v5.0,  јануар 2009.


Коментари (2)

  • Зоран Ђорђевић

    По породичном предању Ђорђевићи из Куршумлије који славе Св. Врачеве воде порекло од хајдука Ђорђа Остараћанина из села Влајковци/Брус.
    Четврти син Јанићија Остараћанина звао се ТОМА или унук Ђорђа Остаћанина- мој предак, који се са синовима Ђурком, Миленком, Чедомиром 1878 г преселио из Влајковца у Топлицу- Кастрат-Мачковац/Куршумлија на основу Уредбе Краља Милана Обреновића О насељавању новоослобођених крајева Србије као учесници у рату за ослобођење Старе Србије-Топлице. Тако да у Куршумлији има потомака 3 породице Ђорђевића чији су потомци углавном расељени по градовима Србије после рата. Груба процена је да има око 500 потомака. Само од Ђурка мога предка Томиног сина има око 200 потомака. углавном расељених по Србији.
    Зоран инж. Ђорђевић Сремска Митровица

    Одговори
  • Милован Филимоновић

    Поштовани Зоране,

    Ја већ дуже време истражујем једну друштвену групу коју је Атанасије Урошевић идентификовао током својих теренских испитивања по Косову и назвао по селу одакле су се расељавали – Ковачани. Досадашње ДНК тестирање је оповргло Урошевићеву тезу да се ради о једном хомогеном роду. Ковачани су заправо скупина родова која је у различитим временским периодима боравила или живела у Ковачици, одакле су се даље расељавали.

    Резултат тестиранох Ђорђевића из Куршумлије (могуће Вас) који је вечерас објављен указује да Ђорђевићи из Влајковаца и Ваша фамилија, која је њихов огранак, припадате истом роду као и Бановићи из Џепа код Лепосавића (удаљеност од 30ак километара од Влајковаца), као и Проловићи у Горњој Бресници (Прокупље) који су 1878. исељени из Остраћа у Топлицу.

    С обзиром да су се моји такође иселили из Лешка у Доњу Јошаницу (Блаце) исте године, и да су кумови са Проловићима, као и Ивановићима и Парлићима, такође исељених из Остраћа, а који славе Св. Алимпија Столпника, мало са истраживао порекло тих веза као и старог становништва Остраћа.
    Верујем да је презиме или надимак Остраћанин унео једну забуну у реконструкцију порекла родова који су изворно из Остраћа, јер је довео до теоријске реконструкције порекла фамилија које носе ово презиме или надимак и установљавања тезе да су сви Остраћани један те исти род.
    Сама чињеница да се носиоци овох презимена разликују по крсним славама, које су, према досадањем мом испитивању ретко мењане у 19. и 20. веку, указује да се потенцијално ради о различитим родовима. Ако се на то дода чињеница да су пре устаљивања патронимичких презимена, становници појединих села, као презиме узимали називе својих станишта (попут Требаљевци, Жигољци, Курељи и слично) онда је јасно да је Остраћанин био кровни назив за све родове који су живели и исељевали се из Остраћа током 19. века.

    Конкретно, Остраћана има који који славе Св. Враче, као и Ви, али има и оних који славе нпр. Св. Алимпија Столпника. Ако се узме у обзир да је су у Остраћу такође, до 1878. године живели Ивановићи и Рајићи, који славе ову славу, онда постоји већа вероватноћа да су ти Остраћани из Пискање, који славе Св. Алимпија, род са Ивановићима и Рајићима у Горњој Бресници.

    У наредном периоду је бити тестиран и један Остраћанин, чији су се преци иселили из Остраћа у Беоце. Моја претпоставка јесте да ће се уклопити, односно поклопити са Шљивићима иселљеним из Остраћа (Ђурђевдан) или Ивановићима и Рајићима (Св, Алимпије Столпник)

    У сваком случају, добродошли у круг Ковачана.

    Одговори

Остави коментар

© 2012- 2013 ПОРЕКЛО poreklo.rs

Scroll to top