PIŠE: Kosta D. Maglić
Maglići u Somboru i mogući daleki koreni
Najstariji Maglići u Somboru o kojima postoje pouzdani podaci bili su bračni par Sima i Makrena, Maša, koji su živeli u salašima Rokovci kraj Sombora. Oboje su bili rođeni 1775. godine. Simi se ne zna godina smrti, a za Mašu postoji podatak da je poživela punih 109 godina, od 1775. do 1884. godine. I oni i njihovi potomci su Srbi pravopslavne vere koji slave Sv. Jovana Krstitelja.
Sima i Makrena su imali šest sinova i dve kćeri. Po redosledu rađanja bili su to Avram (Acko) (1798-?) (1), Todor (Tojan) (1800-?) (2), Jakov (1803-?) (3), Jelena (1806-1892), Nikola (1808-?) (4), Trivun (1810-?) (5), Damjan (1812-1869) (6) i Kata (1814-?). O najmlađem detetu Sime i Makrene Kati nema nikakvih podataka sem godine rođenja. Verovatno nije duže poživela.
Osnovne podatke o najstarijim članovima naše porodice i predanju o njenom poreklu prikupio je 1924. godine praunuk njihovog najmlađeg sina Damjana (6)(II) , naš otac Dimitrije-Mita Maglić. Po završetku studija i diplomiranju na Mašinskom fakultetu Tehničke Visoke Škole u Pragu, on je u cilju saznanja o korenima porodice posetio tada najstarijeg živog Maglića, svog deda-strica Peru (III) koji je živeo u Novom Sadu kao opančar i tada imao 90 godina. Iako u dubokoj starosti, Pera je imao veoma dobro pamćenje po čemu je bio poznat i cenjen u celoj porodici.
Mita je te podatke dopunjavao i kasnije, u razgovorima sa tada najstarijim Maglićima, baba-tetkom majka-Jovanom (III). iz grane petog sina najstarijih Maglića Trivuna (5) koja je živela u Somboru, i sa Markom (V) iz grane drugog sina, Todora (2) , koji je živeo u jednoj od najstarijih kuća Maglića u Rokovcima. Marko rođen 1883. pripadao je istom kolenu porodice kao i Mita, ali je ceo svoj vek proživeo u sredini koja je pamtila porodicu, njena grananja i odlaske. Imao je dobru glavu i odlično pamćenje. Poživeo je do 1976. i svoje 93 godine. Pera opančar (III) iz grane četvrtog sina Nikole (4), rođen 13.02.1834. morao je dobro pamtiti najstariji znani par naših predaka. Ako je godina Mašine smrti tačna, on je tada imao punih 50 godina.
U ovom tekstu pri pominjanju pojedinih sinova Sime i Makrene uz njihova imena navodi im se redosled po rađanju arapskim brojem u maloj zagradi, a generacija kojoj pripadaju njihovi potomci u odnosu na prve poznate Magliće iskazana je velikim rimskim brojem u svojoj zagradi. Takvo označavanje se nallazi i u prilogu ”Genealogija porodice Maglić” koji predstavlja prirodni nastavak ovog napisa.
Nekadašnji somborski salaši Rokovci u kojima su živeli Sima i Makrena i brojni njihovi potomci se danas dodiruju sa južnim obodom grada. O Makreni je ostao trag i u nazivu lokalne bare u Rokovcima, koju su još polovinom dvadesetog veka zvali “Mašina bara”. Prema predanju koje je preneo Pera (III), naši najstariji preci su došli iz Maglaja u Bosni. Tu u Rokovcima se sve do Simine održavala po jedna porodica Maglića. Prema istom predanju Sima je bio 5-6, verovatnije 6. koleno Maglića u Rokovcima. U napisu “Najstarije srpske porodice u Somboru” objavljenom u godišnjaku Istorijskog društva u Somboru za 1936/37. godinu, njegov autor dr Radivoj Simonović navodi da je u 1790. godini u Somboru postojala jedna kuća Maglića. To je morala biti kuća Sime, a pre toga njegovih roditelja. Pera se sećao da je ”Simina kuća bila vrlo ugledna i da su kod njih dolazili prvi gradski ljudi”.
Avramova (1) linija
Prema Jovani (III) Avram (1) (II) je bio “rđav, još ga je otac isključio” (verovatno iz nasleđa). Preuzeo je ženinu slavu, Đurđevdan. Imao je dve kćeri, Janju i Maru. Moj brat od strica Rastko (Cvetin) mi je preneo “da se jedna od tih kćeri udala za njihovog slugu, koji je preuzeo prezime Maglić ali ne i slavu i da se njihov potomak zvaoMilivoj”.
Todorova (2) linija
Todor (2) (II) je imao sinove Pavla (III) i Marka (III). Pavle je bio ”svirac” (gajdaš ili tamburaš) i Marka (III), i dve kćeri, Janju i Maru.
I Pavle (III) i Marko (III) su imali dece. Pavle je imao dva sina, Nikolu (IV) i Peru (IV). Nikolini su se sa sinovima Markom (V) i Milanom (V) zaustavili već u narednoj generaciji. Pera je imao dva sina, Aleksandra (V) i Đorđa-Đuru (V). Aleksandrov poslednji potomak bio je Živko (VI). Đura je imao sinove Peru (VI) i Dušana (VI). Dušan nije imao muških potomaka. Perin sin Dragomir (VII) ima dva odrasla sina i oni nastavljaju Magliće u Somboru. Dragomir je danas predsednik Izvršnog odbora Opšteg udruženja preduzetnika Sombora.
Marko (III) je imao tri sina, Milana (IV), Uroša (IV) i Tošu (IV). Milanova linija se završila sa deda-Markom (V) koji je živeo 93 godine i bio neprikosnoveni bard Maglića u Rokovcima. Za njim je ostala jedna kćer. Uroš nije imao potomaka. Toša* (IV), vlasnik u Somboru čuvene birtije ”Bela Lađa” imao je dva sina, Stevu šumara (V) i Nikolu (V). Steva je imao dve kćeri iz dva braka, Ivanku i Milenu*. Brat Steve šumara Nikola (V) imao je sina Živojina (VI), čuvenog pilota jugoslovenskog ratnog vazduhoplovstva. Živojin* je kasnije prešao u civilno vazduhoplovstvo, JAT, a poginuo je 1969. godine prilikom redovnog večernjeg leta za Titograd. Crnogorska kontrola leta sa aerodroma u Titogradu ih je navela da svojom karavelom udare u planinu Maganik gde su svi izginuli, i posada i putnici. Ostavio je kćer Gordanu, koja se kasnije udala i ima sina.
___________
* Napomena o Toši: Gazda Toša je bio vedar, društven čovek i uspešan ugostitelj. U velikoj somborskoj crkvi je imao zakupljenu stolicu, i preko leta, kad bi mu unučica bla u Somboru vodio bi je na nedeljnu službu. Sećajući se svog detinjstva, pominjala bi kako bi joj govorio ko je ko od prisutnih, a ponekad bi dodavao i ”to ti je žgadija”. Očigledno je uz svoju profesiju posmatrajući ljude i svoje goste bio razvio posmatrački dar.
*Napomena o Ivanki i Mileni: Ivanku, kao i njenu majku odnela je rano tuberkuloza. Njegova kći Milena iz drugog braka završila je u Beogradu slavistiku i bila udata za kasnije poznatog slavistu prof. dr Milivoja Jovanovića. Ima kćer i unuka.
*Napomena o Živojinu: Živojin je bio prvi pilot JRV SFRJ koji je bio upućen na obuku za letenje na mlaznim avionima, a kasnije je bio i vođa akrobatske eskadrile JRV. Slušao sam da kad bi predsednik Tito putovao avionom, što se retko dešavalo, Živojin je morao biti prvi pilot.
Jakovljeva (3) linija
Jakov (3)(II) je imao sinove Đuru (III) i Lazara (III) i kćeri. Đura (gajdaš) nije imao potomaka. Lazareva loza se preko sinova nastavila još dve generacije, preko sina Paje (IV) i unuka Živka (V).
Jakov je imao salaš na staparskom putu. Po nekim sećanjima najstarijih ”propao” je u Sremu, ali na margini poslednje verzije porodičnog stabla koje imam postoji još zabeleška o ovoj grani, gde stoji “Jakova sin Mile prodao je svoju kuću Timinom* tastu u Lugumercima”.
Jelena, starija Simina i Makrenina kći, koja je rođena posle Jakova poživela je 86 godina. Postoji zapis nečijeg sećanja “nju je u somborskom kanalu udavio Lazar “Kuga” (Dojić?).
___________
*Napomena o Timi: Tima je bio sin Damjana (6)(II) najmlađeg sina Sime i Makrene.
Nikolina (4) linija
Nikola (II)(4) je imao sina pomenutog Peru (III) opančara u Novom Sadu, koji je opet imao jednog sina, Stevana (IV) koji je otišao u Ameriku gde se oženio ali navodno nije ostavio potomaka. Živeo je pod imenom John Maglitsch, adresa Milwaukee, Vis., 3920 Galena St. (Eagle River, Vis.)
Trivunova (5) linija
Trivun (5) (II) je imao dva sina, Simu (1840-?) (III) i Stevu (1863-1923) (III) i četiri kćeri; Anku, Evicu, Sofiku i Jovanu (Jovana je bila ta koja je Miti davala dopunske podatke o svojima dedi i babi, Simi i Makareni i njihovim potomcima).
Stariji Trivunov sin Sima (III) je imao sina Jocu (IV) koji je bio opančar u Somboru. Ostavio je za sobom lepu veliku kuću na Vencu Živojina Mišića br. 31. Joca je imao tri sina, Žarka (1898) (V), Stevu (1902) (V) i Peru (1906) (V) i tri kćeri; Ivanku (1900), Sofiju (1904) i Dragicu (1908). Sofiju i Dragicu sam poznavao iz detinjstva jer me je otac nekoliko puta tamo vodio u posetu. Najstarija Ivanka, učiteljica, bila je udata za svog kolegu Pavlovića i živeli su u Sremskim Karlovcima. Kod njih smo obavezno svraćali kad sam se kolima sa ocem vraćao bilo iz Sombora ili Novog Sada. Ivanka je bila belog tena, plavooka i plavokosa, naša najmlađa sestra Anđa (VI) je veoma ličila na nju. Od Jocinih sinova najuspešniji je bio Steva (V) koji je imao lepu galanterijsku radnju na velikom trgu iza somborske Gradske kuće. U zimu posle oslobođenja Beograda i Sombora jednom smo tu svratili, nije već bilo mnogo robe i Steva je bio svestan da će mu radnja biti nacionalizacijom oduzeta. Bio je ozbiljan čovek odmerene reči.
Mlađi Trivunov sin Stevan (III) je bio veoma ugledan trgovac i građanin Sombora. Pored brojnih značajnih zvanja i priznanja, bio je i predsednik Narodne radikalne stranke i predsednik Srpske pravoslavne crkvene opštine. Veliki spomenik nad njegovom grobnicom u kojoj su sahranjene i njegove sestre Anka, Evica, Sofika i Jovana dominira Malim somborskim pravoslavnim grobljem.
Damjanova (6) linija
Damjan (1812-1869) (6) (II), najmlađi sin Sime i Makrene imao je troje dece: Persidu (1833-1861) (III), Timu (1836-1907) (III) i Stevu (1848-1875). Loza je nastavljena preko starijeg sina Time. Tima je iz prvog braka imao sina Damjana (1962-1923) (IV), a iz drugog kćer Danicu (IV). Danicinu liniju sam sačuvao u Genealogiji Damjanovih (II) potomaka. Damjanu i supruzi Juli (rođena Radanov-Pelagić) odraslo je u V generaciji petoro dece: Sofija (1886-1919), Bogdan (1889-1947), Kosta (1892-1918), Cveta (1896-1968) i Dimitrije (1898-1979). Sama nepismena, Jula ih je sve uz puno odricanja podržala kroz škole. Sofija je završila čuvenu Somborsku učiteljsku školu ”Preparandiju,” i učiteljevala je u selu Srpska Mečka na pobrđu naseljenim srpskim življem severozapadno kraj Pečuja (to pobrđe se danas zove Mecsek, što je mađarizovana verzija ove srpske reči. Na nešto starijim mađarskim mapama celo pobrđe bilo je označeno kao “Rácmecsek” – Srpska Mečka). Pomagala je i majci i mlađoj braći koliko je mogla. Prema sačuvanoj fotografiji bila je lepa mlada žena, mirnog i setnog lika. Poživela je samo 33 godine. Dva najstarija sina Bogdan i Kosta su završili vojne akademije dvojne monarhije. Stariji Bogdan je iz somborske gimnazije otišao u Akademiju kopnene vojske K.U.K. u Pečuju (vreme Prvog svetskog rata je proveo kao oficir u Bosni). Kosta je 1906. godine primljen u elitnu Akademiju ratne mornarice K.U. K. u Fiumi (danas Rijeka) koju je završio sa visokim rangom. Po osnivanju vazduhoplovstva Ratne mornarice K.U.K. u Wiener Neustadtu, u nju se upisao i završio je sa zvanjem ”pilot hidroplana”. Život je izgubio juna 1918. godine u činu poručnika bojnog broda (Linienschiffleutnand), isprobavajući kao komandant Vazduhoplovne škole ratne mornarice u Puli jedan novi tip monoplana.
I Cvetu (1896-1962) i Dimitrija (Mitu) (1898-1979) uhvatio je Pvi svetski rat. Cveta je pred sam rat bio upisao prava na Univerzitetu u Budimpešti i celo ratno vreme je uz studije radio kao advokatski pripravnik advokata u Crvenki. Verovatno nije imao neposrednog učešća u ratnim dejstvima. Mita je u somborskoj gimnaziji tokom 7. razreda završio i 8. razred kao privatni učenik, da ne bude uzet u vojsku bez završene srednje škole. Maturirao je juna 1916. U ratu je proveo dve godine, na istočnom frontu je bio i ranjavan. Po okončanju rata upisao se na Mašinski fakultet Visokog Tehničkog Učilišta u Pragu. U školsku 1918/19. godinu nastupio je sa zakašnjenjem jednog semestra zbog završetka rata, a diplomirao je 9. juna 1923. godine.
Produženje Damjanove linije nastavilo se u (VI) generaciji preko dece oba mlađa brata, Cvetinih sinova Bogdana (Boce) (1928) i Rastka (1933) i kćeri Gordane (1931-1998), i Dimitrijevih sina Koste (1934) i kćeri Ljubice (1933-2007), Nevenke (1936-2009) i Anđelije (1939-2000). I jedni i drugi su završili visoke škole u Beogradu. Bogdan je završio Fizički, Rastko Elektrotehnički, a Gordana Medicinski fakultet. Od Dimitijeve dece Ljubica i Kosta su završili Mašinski, a Nevenka Arhitektonski hakultet. Anđelija je diplomirala u Moskvi i Lenjingradu odgovarajuće visoke škole za baletskog pedagoga.
U (VII) generaciji Bogdan ima sina Marka (1960) i 4 kćeri, a Rastko ima kćer Milenu (1961) i sina Stevana (1966). Kosta ima sina Rastka (1966).
U (VIII) generaciji Marko ima sinove Miloša Roberta Endrua (1991) i Rorija Cvetu O’Dejlija (1997) kao i kćer Odri Mej Drejk (2000). Stevan ima sina Marka, a Rastko sinove Aleksandra (1995) i Luku (2004) i kćer Ninu (2007).
PRILOG: Grafički prikaz genealogije Maglića u Somboru
*
O mogućem poreklu Maglića
Tokom više od dvadeset godina od kada ovo beležim, sve češće mi se nametalo pitanje odakle potiču Maglići koji su se našli na salašima Rokovci kod Sombora. Prve podatke o poreklu familije naš otac Dimitrije (Mita) Maglić dobio je 1924. godine, kada je posle diplomiranja na Visokoj tehničkoj školi u Pragu posetio u Novom Sadu Peru opančara, tada najstarijeg živog Maglića. U vreme kad je davao te podatke Pera je imao 91 godinu, ali je bio bistre glave i odličnog pamćenja. Kršten 1834. godine, on je bio unuk Sime i Makrene, prvih Maglića u Somboru kojima se zna ime. Sima i Makrena su živeli između 1775. i 1885. godine, tako da se i Perin život u svom najaktivnijem delu odvijao uporedo sa njihovim. Posle prenošenja sećanja svom mladom rođaku Pera nije dugo poživeo, umro je naredne godine. Kao što je rečeno, prvi poznati Maglići su oboje bili rođeni 1775. godine, Simi se ne zna godina smrti, ali za baba Makru se zna da je poživela punih 109. godina i da je umrla 1885. godine.
Od deda Pere je dobijena informacija da su prvi Maglići stigli u okolinu Sombora pet do šest generacija pre Sime i Makreme, i da su oni došli iz Bosne, od grada Maglaja. Dok sam bio posvećen pisanju o svom proteklom životu i o najbližima iz naše porodice, to mi je bilo dovoljno. Ali tokom vremena sam širom Jugoslavije nailazio i na druge Magliće, pokazalo se da ih ima i pravoslavne i muslimanske i katoličke veroispovesti. Pošto se prezime Maglić ne može povezati sa nekim ličnim imenom ili nekim zanatom, nije verovatno da su ti Maglići na koje sam nailazio poticali iz više korena, ili da su nastajali nezavisno jedni od drugih u različitim vremenskim periodima. To što su na istom širem području pripadali različitim veroispovestima sugeriše da su poreklom iz istog korena, s tim što su neki u kasnijim vremenima prihvatali novu veru koju su im nametali novi gospodari.
Po propasti države Nemanjića, pod turskom vlasti pravoslavni narod je bio izložen surovom pritisku za prevođenje u islam. Neki su to prihvatali i to im je omogućavalo ostajanje na lokalitetima gde su postojali. Oni koji nisu, spas su tražili u migracijama. Sklanjali su se tamo gde je taj pritisak bio manje intenzivan, najčešće u slabo naseljene planinske oblasti; čak se prelazilo i u susedne hrišćanske države. Do migracija je dolazilo i iz ekonomskih razloga. Kad bi neka od plodnijih oblasti ostala bez stanovnika, bilo usled ratnih pustošenja ili usled epidemija koje su u Otomanskoj carevini bile vrlo česte, uskoro bi je popunjavali stanovnici pasivnih krajeva, gde se više dece rađalo nego što su mogli biti ishranjeni.
Studije o burnim stolećima kasnijeg srednjeg veka na Balkanu kazuju da su migracije Srba s obe strane granice Vojne krajine bile zaista vrlo intenzivne. Srbi su se branili od turčenja i sklanjanjem u oblasti gde su vladale Habsburška carevina ili Mletačka republika. Pošto se u ove obe državna vera razlikovala od vere sa kojom su došli, oni su tamo bili izloženi pritisku za prelaz u drugu hrišćansku varijantu, katoličanstvo. I jedni i drugi pritisci su tokom vremena bivali intenzivniji ili slabiji, zavisno od ratova koji su se vodili među velikim državama, pa su i migracije morale ići u više talasa, a i dometi migracija su morali biti različiti. Otuda se i današnji nosioci prezimena Maglić javljaju širom jugozapadnog Balkana i ima ih u sve tri vere. O jednoj od većih migracija iz Bosne koja je bila praćena prelaskom preko Save, Dr Radivoj Simonović u ranije pomenutom napisu govori: “1697. ušla je austrijska vojska u Sarajevo, pa je zapalila varoš, a kad se povlačila, silom su nagonjeni mnogi katolici i pravoslavni iz Sarajeva i severne Bosne, da se presele preko Save u Srem. Onda su neki Srbi “Bošnjaci” i “Sarajlije” došli čak u Sombor”.
Kako je Pera saopštio Miti 1924. godine, dolazak Maglića u Rokovce može se locirati u prvu polovinu 17. veka. Vrlo je verovatno da su i stigli iz Bosne, gde i danas ima najviše Maglića, i pravoslavnih i muslimana. To podržavaju i oslovljavanje oca sa “baća” koje je održano do generacije našeg oca, takođe i frekvencija javljanja ženskog imena ”Janja” među unukama Sime i Makrene; oba su tipični za Srbe u Bosni. Da su došli iz grada Maglaja nije tako verovatno. Iako Maglić i Maglaj mogu da zvuče slično, u Bosni postoji prezime Maglajlić gde je ta povezanost očigledna. Pre će biti da su dolaznici u turski vilajet kome je Sombor tada pripadao koristili sličnost svog prezimena sa imenom tog grada, može biti i da od vlasti prikriju nešto što nisu želeli da saopšte. U svakom slučaju, vremenski razmak između kraja 14. veka kada je nestala Srbija Nemanjića i prve polovine 17. veka, kada su se naši Maglići obreli u Rokovcima ostavlja dosta prostora, za međuvremene migracije pa i zadržavanje u Bosni tokom nekog perioda. I zapad Bosne i sever na kojem je današnji Sombor su na neki način bili periferija Otomanske carevine i bili su pogodni za migracije.
U nastavku ću navesti svoja saznanja o postojanju drugih Maglića na području naše i bivše i sadašnje zemlje, redom kako je do njih dolazilo.
Moj brat od strica Bogdan mi je davno pričao da je u zaseoku koji se zove Maglić i malazi se na drugoj obali Ibra preko puta utvrđenja ”Maglič” čiji moćni ostaci i danas dominiraju nad okukom Ibra u “Dolini jorgovana” Ibarske magistrale ka Raški, naišao na Magliće koji kao i mi slave Sv. Jovana Krstitelja. Nije poznato da li je utvrđeni grad dobio naziv prema nekoj većoj naseobini Maglića koja je tu postojala u vreme njegove gradnje.
Od Bogdanovog mlađeg brata Rastka sam dobio i podatak da je njihov otac Cveta posle Prvog svetskog rata putovao do planine Maglić na granici Crne Gore i Bosne i da je u njenom podnožju takođe naišao na Magliće koji slave Sv. Jovana.
Tokom osamdesetih, dok smo stanovali u Rimskoj 11, na naša vrata je zakucala žena koja je održavala higijenu u našoj zgradi. Videvši prezime Maglić na našim vratima upitala je odakle smo. Rekla je da se ona zove Hada, da joj je devojačko prezime bilo Maglić i da je muslimanka. Rodom je bila iz sela Bešnjevo, zadnja pošta Šipovo kod Jajca u Bosni. Rekla je takođe da u selu Muđići u tom kraju ima mnogo Maglića i da su svi muslimani.
Moja najstarija sestra Ljubica je tokom svog radnog veka u ”Industriji motora Rakovica” jednom prilikom srela predstavnika neke gostujuće firme koji je takođe nosio prezime Maglić. On je bio rodom iz Karlovca u Hrvatskoj i bio je katolik.
U rubrici “Politika pre 75 godina” dnevnog lista ”Politika” od 3. juna 1999. god. pod naslovom “Ja sam ga rodio, ja sam ga ubio” stoji: “Ubio je sina Stjepana seljak Mile Maglić iz Korista srez Slunjski. Kad su došli žandarmi da ga uhapse i zapitali ga zašto je to učinio, sinoubica je hladnokrvno odgovorio: “Ja sam ga rodio, ja sam ga ubio.”
Kada sam 1992. godine poručivao slavski kolač u poslastičarnici “Petković” u Beogradu, čuvši naše prezime njen vlasnik stari gospodin Petković me je upitao odakle smo. Tada mi je rekao da je on iz sela Prebljezi u širem odredištu Srbac kod Banjaluke i da u Prebljezima ima Maglića pravoslavaca, koji takođe slave Sv. Jovana Krstitelja.
Polovinom osamdesetih 20. veka izvršio sam pregled javljanja prezimena Maglić u telefonskim imenicima nekoliko većih gradova Jugoslavije u Bosni i Vojvodini. Maglića je bilo najviše u Travniku (17), Banjaluci (6), Tuzli (3), Jajcu (2), Sarajevu (1), zatim i u Somboru (4), Novom Sadu (2) i Apatinu (1). U Bosni su sva lična imena Maglića bila muslimanska.
U Srbiji se krajem 90-ih povećao broj telefonskih pretplatnika sa našim prezimenom, naročito u oblastima Novog Sada i Sombora. Početkom novog veka razgovarao sam telefonom sa više njih i bilo ih je sve tri vere, a svi redom su došli iz različitih delova Bosne. To su bile migracije uzrokovane poslednjim građanskim ratovanjima.
Početkom 2004. moj kolega i prijatelj Stevan Ružić je bio kod sina u Kaliforniji i zabavljajući se na internetu, pored čika Cvetinih Boce, Rastka, Mare i Stevana, naišao je u SAD na još 29 adresa elektronske pošte drugih Maglića; od njih su mnogi imali englesko, odn. američko lično ime. Taj spisak mi je poslao i ja ga i danas imam. U njemu, u rubrici gde je navedeno životno doba korisnika starost se kretala između 31 i 81 godine.
U septembru 2009. sreo sam se u Beogradu sa kolegom i prijateljem, nekadašnjim visokim rukovodiocem sarajevskog giganta ”Energoinvest”, koji je tada veći deo života provodio kod sinova u Kanadi. U razgovoru o poreklu naših porodica rekao mi je da koliko zna i njegova supruga vodi poreklo od Maglića, tj. da je predak njene porodice bio došao u okolinu Sarajeva i da se prezivao Maglić. Uz njegovu novogodišmju čestitku te iste godine napisala mi je njegova supruga da su neki njeni rođaci istraživali i po sećanju zapisivali o svojim predcima. Predak koji se prvi pominje se zvao Tošo Maglić, koji je kao momak tj. neoženjen došao u Sarajevsko polje iz Kolašina u Crnoj Gori. Po predanju to je zapisano i u knjigama etnografskog dela Zemaljskog muzeja u Sarajevu, kog je osnovala Austro-Ugarska. Po tom Toši, svi naslednici su dobili prezime Tošić, što je ostalo i do danas. Imena njegovih sinova su bila Jovo, Tomo, Savo, Neđo. Karakteristično je da se sva imena zavrsavaju na “o”, što je slučaj kod Crnogoraca. Visina muških potomaka je bila nadprosečna. Tačan dolazak u Sarajevsko polje tog pretka nije poznat, ali se prema potomcima o kojima postoje tačni podaci može pretpostaviti da je to bilo između 1800 i 1810. godine. Krsna slava tih Tošića je Sv. Nikola. Napominje se takođe da mnoge starosedelačke srpske porodice u tom kraju koje nisu Tošići, takođe tvrde da su došli iz Kolašina u Crnoj Gori, otprilike u isto vreme. Neobično je međutim da u Crnoj Gori, gde je veoma razvijeno negovanje porodičnih prezimena i podataka o precima danas nema pomena Maglića.
O tome kako i zašto su se naši Maglići obreli baš u salašima u blizini grada a ne u samom Somboru, bilo je reči u crtici o Somboru objavljenoj 6. marta 2002. u rubrici “Politike” “Da li znate?”. Tu se pored ostalog kaže: ”Dolaskom Turaka, slavensko stanovništvo je napustilo grad i nastanilo se izvan zidina”. Dakle, za vreme cele turske vlasti Srbima nije bilo dozvoljeno da se nastanjuju u gradu.
Zbog interesantnosti istorijskih podataka u njoj, kao i podataka o borbi Somboraca koji su se po proterivanju Turaka vratili u grad da mu obezbede odgovarajući položaj u Habsburgškoj carevini, ova crtica se u nastavku navodi u celini.
“Na mestu današnjeg grada Sombora je pre više vekova bilo močvarno područje obraslo trskom i korovom. Reka Mostonga je delila područje na 14 ostrva i na jednom od njih je počeo da raste grad, u početku nazvan Coborsentmihalj (Cobor, Sveti Mihajlo). Pod ovim imenom grad se prvi put pominje 1391. Bio je u vlasništvu vlastele Cobora. U strahu od Turaka, oni su ovde podigli utvrđenje koje su Turci osvojili 1541. godine i od 1543. nazivaju ga Sombor. Dolaskom Turaka, slavensko stanovništvo je napustilo grad i nastanilo se izvan zidina. Mesto je dobilo status nahije. Posle poraza kod Beča 1683, Turska carevina slabi, a nakon poraza Turaka kod Sente i Slankamena (1691), posle 146 godina, Sombor je slobodan od Turaka. Od ovog vremena (1702) Sombor ima svoje kapetane i status “vojnog šanca”.
U svom napisu o najstarijim srpskim porodicama u Somboru dr Simonović piše: “Posle požarevačkog mira 1718. Sombor je i dalje graničarsko mesto, ali se zvao “oppidum militare”, vojnička varoš, a ne prosto šanac -”fossatum”. “1745. Somborci sastave na srpskom jeziku molbu na caricu Mariju Tereziju, pa pozivajući se na povlastice koje su dobili od cara Leopolda I, mole da Sombor ostane vojnička varoš ili postane slobodna kraljevska varoš. Molbenicu su potpisali 200 Srba i 100 Bunjevaca iz donje varoši i sa 16 salaša. 21. III 1747. carica Marija Terezija proglasi Sombor za slobodnu kraljevsku varoš. Za tu privilegiju Somborci su morali platiti 150.000 forinti, i morali su se zadužiti.”
O dobu i o prilikama kad su naši Maglići mogli doći u okolinu Sombora, nastaniti se u Rokovcima i steći imanje, dr Simonović je u svom Etnografskom pregledu Vojvodine (dr Radivoj Simonović, Etnografski pregled Vojvodine, Štampa Učiteljskog D. D. ”Natošević” Novi Sad 1924) pisao da su migracije dovodile Srbe u periodima pre turskog zauzimanja tog područja, u toku njihove vladavine između 1542 i 1683. godine, tokom seobe pod patrijarhom Čarnojevićem 1690. godine, i kasnije, posle povlačenja Austrije iż Srbije 1739. godine.
Preko Pere preneseno predanje da je Simi i Makreni prethodilo 5-6 generacija bez grananja locira vreme dolaska Maglića u Sombor pre velike seobe Srba pod patrijarhom Čarnojevićem. Pošto je Sima bio rođen 1775. godine, prvi Maglići bi trebalo da su došli u Sombor između 1625. i 1650. godine. To što su se naselili u Rokovcima, odn. na salašu takođe podržava da se to dogodilo u vreme pre turskog povlačenja iz tih krajeva. U obaveštenost deda Pere ne bi trebalo sumnjati. On je imao punih 50 godina kad je njegova baka Makrena umrla, pa je sigurno da je i kad je poslom bio prešao u Novi Sad morao imati bliskih kontakata i sa njom i deda Simom. Nasi stari Maglići su u Rokovcima živeli blizu jedni drugima, pa je i Pera u mladosti morao dobro poznavati ugledne roditelje svojih roditelja.
Ja se o dolasku naših u taj kraj uvek pozivam na Rokovce, ali od odlaska Turaka iz Sombora počelo je naseljavanje potomaka Sime i Makrene i u samom gradu. Zavisno od ekonomskog uspeha pojedine grane porodice i u kom periodu, za nekima su ostale i lepe gospodske kuće na somborskim ”Vencima”. Oni koji su bili bliži obradi zemlje naseljavali su se u Selenči, delu grada u blizini Malog srpskog pravoslavnog groblja, iza kog su dosta blizu i Rokovci. Kad sam u svojoj 12-oj godini leta 1946. godine sa ocem prvi put obilazio to groblje, gotovo jednu četvrtimu zauzimali su grobovi Maglića, tada je tu još stajao mali spomenik od ružičastog kamena za Persidu Maglić, kćer Damjana, najmlađeg sina Sime i Makrene i našeg čukundede.
Oko 2005. godine u novom telefonskom imeniku Beograda našao sam novog pretplatnika sa našim prezimenom, Draganu Maglić. Ispostavilo se da je ona udata za Šejna Maglića, poznatog sportistu i aktivistu Tekvondo Unije Sbije. U telefonskom razgovoru sam mu pomenuo da me interesuje njegovo dalje poreklo u vezi sa mojim traganjem za korenima Maglića na prostoru bivše zajedničke države. Šejn je bio prijatan sagovornik i rekao je da su njegovi bliži preci sa Kupresa u Bosni. Po predanju, poreklom su sa tromeđe Srbije, Crne Gore i Albanije, odakle su otselili u tri pravca: u Srbiju i ka Subotici, u Bosnu i u Sloveniju. gde se prezivaju Meglići.
Poćetkom 2014. sam ga i lično upoznao. Rekao mi je da su i njega zainteresovali koreni Maglića i uskoro mi je elektronskom poštom poslao informacije do kojih je on došao. Tu su pomen postojanja porodice Maglić u Plavu u XIV veku, kao i pomen Maglića u Prijepolju. Naušao je i na to da je sistematsko ispitivanje porekla stanovništva na Kosovu i Metohiji koja je provodila Srpska Kraljevska Akademija u periodu 1925-1939. godina u Opštini Štrpce, u Sirinićkoj Župi, među starosedeocima koji su tu živeli u doba turske vlasti nađeno prezime Maglić. Tragajući u Kučima u Crnoj Gori, naišao je na lokalitet koji se zove Maglić Veruša.
Šejn mi je poslao i podatke o javljanju prezimena Maglić na području današnje države Hrvatske. Tu se našao i podatak: ”Kad je posle sklapanja Požarevačkog mira 1718. godine Veneciji vraćena Imotska krajina koju su Turci držali 224 godine, prilikom dodele povraćene zemlje seljacima u Dobranjama na obrađivanje, uz njih je kao zaslužni poglavar mletački pomenut i harambaša Maglić. Izvor ove informacje govori dalje ”da su vjerojatno mnogi od današnjih plemena u Dobranjama ovamo došli u vrijeme progona kršćana iz Hercegovine i Bosne, posebno u vrijeme morejskog rata (1684 – 1699) i malog rata (1716 – 1718), kada se zbivaju velike seobe”.
U podacima o stanovništvu u Hrvatskoj, navodi se da je najveći deo Maglića u toj državi u Čistoj Velikoj kod Omiša, ”gde se svaki dvadeseti stanovnik preziva Maglić i da su svi Hrvati” (čitaj rimokatolici). Tako velika koncentracija stanovnika sa istim prezimenom u jednom naseljenom mestu na obali Jadrana sugeriše da su njihovi preci mogli tamo doći u jednoj velikoj migraciji i prihvatanjem nove vere tu dobili pravo za trajni boravak. Prema istom izvoru ”najveći deo migracija Maglića u prošlom veku išao je iz Čiste Provo ka Zagrebu i ka Splitu. Danas su u Hrvatskoj prisutni u 40 opština i 52 naselja, pretežno urbanim sredinama. Najviše ih je u Zagrebu (45), Čistoj Velikoj (40), Bariloviću kraj Duge Rese (30), Splitu (20) i Dugoj Resi (20)”.
Na osnovu u prethodnom navedenih podataka o pomenu Maglića na teritoriji bivše Jugoslavije, može se razmišljati da svi Maglići vuku poreklo iz jednog zajedničkog korena. Pošto ima Maglića sve tri vere na ovom području, a pošto nije verovatno da su bilo katolici ili muslimani prelazili u pravoslavlje, najstariji Maglići su morali biti pravoslavni Srbi koji su živeli na području nekadsašnje srpske države Nemanjića, ili onih koje su tu postojale pre nje. Tek je dolazak turske vlasti i agresivnog islama sa progonom hrišćana pokrenuo masovne seobe, najpre sa centralnog i najplodnijeg područja poražene države. Prirodno je da su glavni pravci migracija išli suprotno od smera odakle su došli pobednici, ka zapadu i severozapadu, odnosno i ka planinskim oblastima Hercegovine i Bosne, možda i Crne Gore.
Nije mnogo verovatno da se glavno ishodište Maglića nalazilo u zoni Prokletija i današnje Crne Gore, jer bi se to prezime pominjalo u legendama koje se čuvaju u predanjima među Srbima u toj oblasti, Kučima i Crnoj Gori uopšte. Toga danas nema. Pre će biti da su oni na koje se u poslednjim vekovima naišlo i danas našlo (Maglić Veruša i sl.) bili posledica manjih grupa koje su tu dospele potonjim migracijama. Za razliku od npr. Radovića, koji potiču iz Hercegovine i odatle su u više talasa prelazili u gornji tok reke Lima i dalje, o čemu ima mnogo i usmeno prenetih i pisanih podataka, za Magliće tako nešto ne postoji. Pre će biti da im je prvobvitna lokacija bila negde u središtu Srpske države, odakle su ih raspršile intenzivne migracije prouzrokovane beskompromisnom islamizacijom.
Otomansko carstvo je ubrzo obuhvatilo i Bosnu, pa su naredne veće migracije išle i dalje na zapad, pod zaštitu Mletačke, i severnije Habsburške države. O tome je bilo reči i u navodima oko Imotske krajine, pa moguće i drugde na primorju. Migracija je moralo biti i unutar turskog carstva, gde su seobe bile pokretane i pretežno ekonomskim razlozima. Verovatno da je jedna takva manja seoba u nekoj kasnijoj fazi pokrenula pravoslavne Magliće na dalju migraciju od Bosne ka okolini grada Sombora. Somborski gradski Turci nisu sigurno bili okrenuti zemljoradnji, a hrana i njena proizvodnja su bili itekako potrebni. Verovatno je taj sklop okolnosti bio stvorio uslove za nastanak novih migranata. Maglići sigurno nisu bili i jedini koji su u to vreme tamo stigli.
Migracije u predeo i severnije od Sombora se nisu zaustavile proterivanjem Turaka, naprotiv. To područje je bilo pretežno prazno, a Srba je tamo već bilo, tako da su se novodolazeći sa znanjem samo maternjeg jezika mogli odmah uključivati u život i društvo, koje su činile gotovo isključivo srpske seoske zajednice. Znam iz pričanja naše Mame da je je njena baka po očevoj liniji bila iz roda Stankovića i da je bila prava Hercegovka koja govorila samo čistim ijekavskim srpskim dijalektom.
Prelasci Srba u islam, čega je bilo najviše u Bosni, odnosno u katoličanstvo u delu pod vlašću Venecije, najčešće su bili posledica dugogodišnjeg pritiska na naseljenike na teritoriji sa koje više nije nije bilo stvarne mogućnosti za dalje migracije. O posledicama i jednog i drugog za srpsko nacionalno biće se zna. To se međutim i sada dešava sa desetinama, pa i stotinama hiljada Srba koji su pod ekonomskim pritiskom napustili svoju zemlju. Njihova deca već više ne govore svoj maternji jezik, o narednoj generaciji da i ne govorimo. Preobraćenici iz vremena nasilnog islamskog pokrštavanja su bar ostali verni jeziku svojih predaka.
Na kraju želeo bih da još ovo napomenem. Tragajući za podacima koji bi se mogli naći u statistikama o stanovništvu naišao sam na pokret traganja za poreklom pojedinih porodica prema njihovim prezimenima koji vodi g. Jovica Krtinić. Tu je bio iskazan i interes i za prezime Maglić. O Maglićima nije bilo nikakvih podataka, ali stajao je poziv da se zainteresovani okupe oko tog naslova i prijavljuju svoja znanja, takođe i svojim znanjima i sećanjima upotpunjavaju ono što će se prikupiti. Stupio sam u kontakt sa g. Krtinićem i potrudiću se da mu dostavim podatke na koje sam naišao.
Sve u svemu mislim da se iz pominjanog da zaključiti da je osnovna grupa ili pleme odakle su potekli Maglići morala biti brojna i snažna. Takođe i da je osnovni genetski materijal jak kada je izdržan toliki vremenski period i postignuta rasprostranjenost kakva i danas postoji.
Komentari (0)