Порекло презимена Маглић Reviewed by Momizat on . ПИШЕ: Коста Д. Маглић Маглићи у Сомбору и могући далеки корени Најстарији Маглићи у Сомбору о којима постоје поуздани подаци били су брачни пар Сима и Макрена, ПИШЕ: Коста Д. Маглић Маглићи у Сомбору и могући далеки корени Најстарији Маглићи у Сомбору о којима постоје поуздани подаци били су брачни пар Сима и Макрена, Rating: 0
You Are Here: Home » Презимена » Порекло презимена Маглић

Порекло презимена Маглић

ПИШЕ: Коста Д. Маглић

Маглићи у Сомбору и могући далеки корени

Најстарији Маглићи у Сомбору о којима постоје поуздани подаци били су брачни пар Сима и Макрена, Маша, који су живели у салашима Роковци крај Сомбора. Обоје су били рођени 1775. године. Сими се не зна година смрти, а за Машу постоји податак да је поживела пуних 109 година, од 1775. до 1884. године. И они и њихови потомци су Срби правопславне вере који славе Св. Јована Крститеља.
Сима и Макрена су имали шест синова и две кћери. По редоследу рађања били су то Аврам (Ацко) (1798-?) (1), Тодор (Тојан) (1800-?) (2), Јаков (1803-?) (3), Јелена (1806-1892), Никола (1808-?) (4), Тривун (1810-?) (5), Дамјан (1812-1869) (6) и Ката (1814-?). О најмлађем детету Симе и Макрене Кати нема никаквих података сем године рођења. Вероватно није дуже поживела.

Основне податке о најстаријим члановима наше породице и предању о њеном пореклу прикупио је 1924. године праунук њиховог најмлађег сина Дамјана (6)(II) , наш отац Димитрије-Мита Маглић. По завршетку студија и дипломирању на Машинском факултету Техничке Високе Школе у Прагу, он је у циљу сазнања о коренима породице посетио тада најстаријег живог Маглића, свог деда-стрица Перу (III) који је живео у Новом Саду као опанчар и тада имао 90 година. Иако у дубокој старости, Пера је имао веома добро памћење по чему је био познат и цењен у целој породици.
Мита је те податке допуњавао и касније, у разговорима са тада најстаријим Маглићима, баба-тетком мајка-Јованом (III). из гране петог сина најстаријих Маглића Тривуна (5) која је живела у Сомбору, и са Марком (V) из гране другог сина, Тодора (2) , који је живео у једној од најстаријих кућа Маглића у Роковцима. Марко рођен 1883. припадао је истом колену породице као и Мита, али је цео свој век проживео у средини која је памтила породицу, њена гранања и одласке. Имао је добру главу и одлично памћење. Поживео је до 1976. и своје 93 године. Пера опанчар (III) из гране четвртог сина Николе (4), рођен 13.02.1834. морао је добро памтити најстарији знани пар наших предака. Ако је година Машине смрти тачна, он је тада имао пуних 50 година.
У овом тексту при помињању појединих синова Симе и Макрене уз њихова имена наводи им се редослед по рађању арапским бројем у малој загради, а генерација којој припадају њихови потомци у односу на прве познате Маглиће исказана је великим римским бројем у својој загради. Такво означавање се наллази и у прилогу ”Генеалогија породице Маглић” који представља природни наставак овог написа.

Некадашњи сомборски салаши Роковци у којима су живели Сима и Макрена и бројни њихови потомци се данас додирују са јужним ободом града. О Макрени је остао траг и у називу локалне баре у Роковцима, коју су још половином двадесетог века звали “Машина бара”. Према предању које је пренео Пера (III), наши најстарији преци су дошли из Маглаја у Босни. Ту у Роковцима се све до Симине одржавала по једна породица Маглића. Према истом предању Сима је био 5-6, вероватније 6. колено Маглића у Роковцима. У напису “Најстарије српске породице у Сомбору” објављеном у годишњаку Историјског друштва у Сомбору за 1936/37. годину, његов аутор др Радивој Симоновић наводи да је у 1790. години у Сомбору постојала једна кућа Маглића. То је морала бити кућа Симе, а пре тога његових родитеља. Пера се сећао да је ”Симина кућа била врло угледна и да су код њих долазили први градски људи”.

Аврамова (1) линија

Према Јовани (III) Аврам (1) (II) је био “рђав, још га је отац искључио” (вероватно из наслеђа). Преузео је женину славу, Ђурђевдан. Имао је две кћери, Јању и Мару. Мој брат од стрица Растко (Цветин) ми је пренео “да се једна од тих кћери удала за њиховог слугу, који је преузео презиме Маглић али не и славу и да се њихов потомак зваоМиливој”.

Тодорова (2) линија

Тодор (2) (II) је имао синове Павла (III) и Марка (III). Павле је био ”свирац” (гајдаш или тамбураш) и Марка (III), и две кћери, Јању и Мару.
И Павле (III) и Марко (III) су имали деце. Павле је имао два сина, Николу (IV) и Перу (IV). Николини су се са синовима Марком (V) и Миланом (V) зауставили већ у наредној генерацији. Пера је имао два сина, Александра (V) и Ђорђа-Ђуру (V). Александров последњи потомак био је Живко (VI). Ђура је имао синове Перу (VI) и Душана (VI). Душан није имао мушких потомака. Перин син Драгомир (VII) има два одрасла сина и они настављају Маглиће у Сомбору. Драгомир је данас председник Извршног одбора Општег удружења предузетника Сомбора.
Марко (III) је имао три сина, Милана (IV), Уроша (IV) и Тошу (IV). Миланова линија се завршила са деда-Марком (V) који је живео 93 године и био неприкосновени бард Маглића у Роковцима. За њим је остала једна кћер. Урош није имао потомака. Тоша* (IV), власник у Сомбору чувене биртије ”Бела Лађа” имао је два сина, Стеву шумара (V) и Николу (V). Стева је имао две кћери из два брака, Иванку и Милену*. Брат Стеве шумара Никола (V) имао је сина Живојина (VI), чувеног пилота југословенског ратног ваздухопловства. Живојин* је касније прешао у цивилно ваздухопловство, ЈАТ, а погинуо је 1969. године приликом редовног вечерњег лета за Титоград. Црногорска контрола лета са аеродрома у Титограду их је навела да својом каравелом ударе у планину Маганик где су сви изгинули, и посада и путници. Оставио је кћер Гордану, која се касније удала и има сина.

___________

* Напомена о Тоши: Газда Тоша је био ведар, друштвен човек и успешан угоститељ. У великој сомборској цркви је имао закупљену стoлицу, и преко лета, кад би му унучица бла у Сомбору водио би је на недељну службу. Сећајући се свог детињства, помињала би како би јој говорио ко је ко од присутних, а понекад би додавао и ”то ти је жгадија”. Очигледно је уз своју професију посматрајући људе и своје госте био развио посматрачки дар.

*Напомена о Иванки и Милени: Иванку, као и њену мајку однела је рано туберкулоза. Његова кћи Милена из другог брака завршила је у Београду славистику и била удата за касније познатог слависту проф. др Миливоја Јовановића. Има кћер и унука.

*Напомена о Живојину: Живојин је био први пилот ЈРВ СФРЈ који је био упућен на обуку за летење на млазним авионима, а касније је био и вођа акробатске ескадриле ЈРВ. Слушао сам да кад би председник Тито путовао авионом, што се ретко дешавало, Живојин је морао бити први пилот.

Јаковљева (3) линија

Јаков (3)(II) је имао синове Ђуру (III) и Лазара (III) и кћери. Ђура (гајдаш) није имао потомака. Лазарева лоза се преко синова наставила још две генерације, преко сина Паје (IV) и унука Живка (V).
Јаков је имао салаш на стапарском путу. По неким сећањима најстаријих ”пропао” је у Срему, али на маргини последње верзије породичног стабла које имам постоји још забелешка о овој грани, где стоји “Јакова син Миле продао је своју кућу Тимином* тасту у Лугумерцима”.
Јелена, старија Симина и Макренина кћи, која је рођена после Јакова поживела је 86 година. Постоји запис нечијег сећања „њу је у сомборском каналу удавио Лазар “Куга” (Дојић?).

___________

*Напомена о Тими: Тима је био син Дамјана (6)(II) најмлађег сина Симе и Макрене.

Николина (4) линија

Никола (II)(4) је имао сина поменутог Перу (III) опанчара у Новом Саду, који је опет имао једног сина, Стевана (IV) који је отишао у Америку где се оженио али наводно није оставио потомака. Живео је под именом John Maglitsch, адреса Milwaukee, Vis., 3920 Galena St. (Eagle River, Vis.)

Тривунова (5) линија

Тривун (5) (II) је имао два сина, Симу (1840-?) (III) и Стеву (1863-1923) (III) и четири кћери; Анку, Евицу, Софику и Јовану (Јована је била та која је Мити давала допунске податке о својима деди и баби, Сими и Макарени и њиховим потомцима).
Старији Тривунов син Сима (III) је имао сина Јоцу (IV) који је био опанчар у Сомбору. Оставио је за собом лепу велику кућу на Венцу Живојина Мишића бр. 31. Јоца је имао три сина, Жарка (1898) (V), Стеву (1902) (V) и Перу (1906) (V) и три кћери; Иванку (1900), Софију (1904) и Драгицу (1908). Софију и Драгицу сам познавао из детињства јер ме је отац неколико пута тамо водио у посету. Најстарија Иванка, учитељица, била је удата за свог колегу Павловића и живели су у Сремским Карловцима. Код њих смо обавезно свраћали кад сам се колима са оцем враћао било из Сомбора или Новог Сада. Иванка је била белог тена, плавоока и плавокоса, наша најмлађа сестра Анђа (VI) је веома личила на њу. Од Јоциних синова најуспешнији је био Стева (V) који је имао лепу галантеријску радњу на великом тргу иза сомборске Градске куће. У зиму после ослобођења Београда и Сомбора једном смо ту свратили, није већ било много робе и Стева је био свестан да ће му радња бити национализацијом одузета. Био је озбиљан човек одмерене речи.
Млађи Тривунов син Стеван (III) је био веома угледан трговац и грађанин Сомбора. Поред бројних значајних звања и признања, био је и председник Народне радикалне странке и председник Српске православне црквене општине. Велики споменик над његовом гробницом у којој су сахрањене и његове сестре Анка, Евица, Софика и Јована доминира Малим сомборским православним гробљем.

Дамјанова (6) линија

Дамјан (1812-1869) (6) (II), најмлађи син Симе и Макрене имао је троје деце: Персиду (1833-1861) (III), Тиму (1836-1907) (III) и Стеву (1848-1875). Лоза је настављена преко старијег сина Тиме. Тима је из првог брака имао сина Дамјана (1962-1923) (IV), а из другог кћер Даницу (IV). Даницину линију сам сачувао у Генеалогији Дамјанових (II) потомака. Дамјану и супрузи Јули (рођена Раданов-Пелагић) одрасло је у V генерацији петоро деце: Софија (1886-1919), Богдан (1889-1947), Коста (1892-1918), Цвета (1896-1968) и Димитрије (1898-1979). Сама неписмена, Јула их је све уз пуно одрицања подржала кроз школе. Софија је завршила чувену Сомборску учитељску школу ”Препарандију,” и учитељевала је у селу Српска Мечка на побрђу насељеним српским живљем северозападно крај Печуја (то побрђе се данас зове Mecsek, што је мађаризована верзија ове српске речи. На нешто старијим мађарским мапама цело побрђе било је означено као “Rácmecsek” – Српска Мечка). Помагала је и мајци и млађој браћи колико је могла. Према сачуваној фотографији била је лепа млада жена, мирног и сетног лика. Поживела је само 33 године. Два најстарија сина Богдан и Коста су завршили војне академије двојне монархије. Старији Богдан је из сомборске гимназије отишао у Академију копнене војске K.У.К. у Печују (време Првог светског рата је провео као официр у Босни). Коста је 1906. године примљен у елитну Академију ратне морнарице К.У. К. у Fiumi (данас Ријека) коју је завршио са високим рангом. По оснивању ваздухопловства Ратне морнарице К.У.К. у Wiener Neustadtu, у њу се уписао и завршио је са звањем ”пилот хидроплана”. Живот је изгубио јуна 1918. године у чину поручника бојног брода (Linienschiffleutnand), испробавајући као командант Ваздухопловне школе ратне морнарице у Пули један нови тип моноплана.

И Цвету (1896-1962) и Димитрија (Миту) (1898-1979) ухватио је Пви светски рат. Цвета је пред сам рат био уписао права на Универзитету у Будимпешти и цело ратно време је уз студије радио као адвокатски приправник адвоката у Црвенки. Вероватно није имао непосредног учешћа у ратним дејствима. Мита је у сомборској гимназији током 7. разреда завршио и 8. разред као приватни ученик, да не буде узет у војску без завршене средње школе. Матурирао је јуна 1916. У рату је провео две године, на источном фронту је био и рањаван. По окончању рата уписао се на Машински факултет Високог Техничког Училишта у Прагу. У школску 1918/19. годину наступио је са закашњењем једног семестра због завршетка рата, а дипломирао је 9. јуна 1923. године.
Продужење Дамјанове линије наставило се у (VI) генерацији преко деце оба млађа брата, Цветиних синова Богдана (Боце) (1928) и Растка (1933) и кћери Гордане (1931-1998), и Димитријевих сина Косте (1934) и кћери Љубице (1933-2007), Невенке (1936-2009) и Анђелије (1939-2000). И једни и други су завршили високе школе у Београду. Богдан је завршио Физички, Растко Електротехнички, а Гордана Медицински факултет. Од Димитијеве деце Љубица и Коста су завршили Машински, а Невенка Архитектонски хакултет. Анђелија је дипломирала у Москви и Лењинграду одговарајуће високе школе за балетског педагога.
У (VII) генерацији Богдан има сина Марка (1960) и 4 кћери, а Растко има кћер Милену (1961) и сина Стевана (1966). Коста има сина Растка (1966).
У (VIII) генерацији Марко има синове Милоша Роберта Ендруа (1991) и Рорија Цвету О’Дејлија (1997) као и кћер Одри Меј Дрејк (2000). Стеван има сина Марка, а Растко синове Александра (1995) и Луку (2004) и кћер Нину (2007).

ПРИЛОГ: Графички приказ генеалогије Маглића у Сомбору

Генеалогија породице Маглић

*

О могућем пореклу Маглића

Током више од двадесет година од када ово бележим, све чешће ми се наметало питање одакле потичу Маглићи који су се нашли на салашима Роковци код Сомбора. Прве податке о пореклу фамилије наш отац Димитрије (Мита) Маглић добио је 1924. године, када је после дипломирања на Високој техничкој школи у Прагу посетио у Новом Саду Перу опанчара, тада најстаријег живог Маглића. У време кад је давао те податке Пера је имао 91 годину, али је био бистре главе и одличног памћења. Крштен 1834. године, он је био унук Симе и Макрене, првих Маглића у Сомбору којима се зна име. Сима и Макрена су живели између 1775. и 1885. године, тако да се и Перин живот у свом најактивнијем делу одвијао упоредо са њиховим. После преношења сећања свом младом рођаку Пера није дуго поживео, умро је наредне године. Као што је речено, први познати Маглићи су обоје били рођени 1775. године, Сими се не зна година смрти, али за баба Макру се зна да је поживела пуних 109. година и да је умрла 1885. године.

Од деда Пере је добијена информација да су први Маглићи стигли у околину Сомбора пет до шест генерација пре Симе и Макреме, и да су они дошли из Босне, од града Маглаја. Док сам био посвећен писању о свом протеклом животу и о најближима из наше породице, то ми је било довољно. Али током времена сам широм Југославије наилазио и на друге Маглиће, показало се да их има и православне и муслиманске и католичке вероисповести. Пошто се презиме Маглић не може повезати са неким личним именом или неким занатом, није вероватно да су ти Маглићи на које сам наилазио потицали из више корена, или да су настајали независно једни од других у различитим временским периодима. То што су на истом ширем подручју припадали различитим вероисповестима сугерише да су пореклом из истог корена, с тим што су неки у каснијим временима прихватали нову веру коју су им наметали нови господари.

По пропасти државе Немањића, под турском власти православни народ је био изложен суровом притиску за превођење у ислам. Неки су то прихватали и то им је омогућавало остајање на локалитетима где су постојали. Они који нису, спас су тражили у миграцијама. Склањали су се тамо где је тај притисак био мање интензиван, најчешће у слабо насељене планинске области; чак се прелазило и у суседне хришћанске државе. До миграција је долазило и из економских разлога. Кад би нека од плоднијих области остала без становника, било услед ратних пустошења или услед епидемија које су у Отоманској царевини биле врло честе, ускоро би је попуњавали становници пасивних крајева, где се више деце рађало него што су могли бити исхрањени.

Студије о бурним столећима каснијег средњег века на Балкану казују да су миграције Срба с обе стране границе Војне крајине биле заиста врло интензивне. Срби су се бранили од турчења и склањањем у области где су владале Хабсбуршка царевина или Млетачка република. Пошто се у ове обе државна вера разликовала од вере са којом су дошли, они су тамо били изложени притиску за прелаз у другу хришћанску варијанту, католичанство. И једни и други притисци су током времена бивали интензивнији или слабији, зависно од ратова који су се водили међу великим државама, па су и миграције морале ићи у више таласа, а и домети миграција су морали бити различити. Отуда се и данашњи носиоци презимена Маглић јављају широм југозападног Балкана и има их у све три вере. О једној од већих миграција из Босне која је била праћена преласком преко Саве, Др Радивој Симоновић у раније поменутом напису говори: “1697. ушла је аустријска војска у Сарајево, па је запалила варош, а кад се повлачила, силом су нагоњени многи католици и православни из Сарајева и северне Босне, да се преселе преко Саве у Срем. Онда су неки Срби “Бошњаци” и “Сарајлије” дошли чак у Сомбор”.

Како је Пера саопштио Мити 1924. године, долазак Маглића у Роковце може се лоцирати у прву половину 17. века. Врло је вероватно да су и стигли из Босне, где и данас има највише Маглића, и православних и муслимана. То подржавају и ословљавање оца са “баћа” које је одржано до генерације нашег оца, такође и фреквенција јављања женског имена ”Јања” међу унукама Симе и Макрене; оба су типични за Србе у Босни. Да су дошли из града Маглаја није тако вероватно. Иако Маглић и Маглај могу да звуче слично, у Босни постоји презиме Маглајлић где је та повезаност очигледна. Пре ће бити да су долазници у турски вилајет коме је Сомбор тада припадао користили сличност свог презимена са именом тог града, може бити и да од власти прикрију нешто што нису желели да саопште. У сваком случају, временски размак између краја 14. века када је нестала Србија Немањића и прве половине 17. века, када су се наши Маглићи обрели у Роковцима оставља доста простора, за међувремене миграције па и задржавање у Босни током неког периода. И запад Босне и север на којем је данашњи Сомбор су на неки начин били периферија Отоманске царевине и били су погодни за миграције.
У наставку ћу навести своја сазнања о постојању других Маглића на подручју наше и бивше и садашње земље, редом како је до њих долазило.

Мој брат од стрица Богдан ми је давно причао да је у засеоку који се зове Маглић и малази се на другој обали Ибра преко пута утврђења ”Маглич” чији моћни остаци и данас доминирају над окуком Ибра у “Долини јоргована” Ибарске магистрале ка Рашки, наишао на Маглиће који као и ми славе Св. Јована Крститеља. Није познато да ли је утврђени град добио назив према некој већој насеобини Маглића која је ту постојала у време његове градње.

Од Богдановог млађег брата Растка сам добио и податак да је њихов отац Цвета после Првог светског рата путовао до планине Маглић на граници Црне Горе и Босне и да је у њеном подножју такође наишао на Маглиће који славе Св. Јована.

Током осамдесетих, док смо становали у Римској 11, на наша врата је закуцала жена која је одржавала хигијену у нашој згради. Видевши презиме Маглић на нашим вратима упитала је одакле смо. Рекла је да се она зове Хада, да јој је девојачко презиме било Маглић и да је муслиманка. Родом је била из села Бешњево, задња пошта Шипово код Јајца у Босни. Рекла је такође да у селу Муђићи у том крају има много Маглића и да су сви муслимани.

Моја најстарија сестра Љубица је током свог радног века у ”Индустрији мотора Раковица” једном приликом срела представника неке гостујуће фирме који је такође носио презиме Маглић. Он је био родом из Карловца у Хрватској и био је католик.

У рубрици „Политика пре 75 година“ дневног листа ”Политика” од 3. јуна 1999. год. под насловом „Ја сам га родио, ја сам га убио“ стоји: “Убио је сина Стјепана сељак Миле Маглић из Користа срез Слуњски. Кад су дошли жандарми да га ухапсе и запитали га зашто је то учинио, синоубица је хладнокрвно одговорио: „Ја сам га родио, ја сам га убио.“

Када сам 1992. године поручивао славски колач у посластичарници “Петковић” у Београду, чувши наше презиме њен власник стари господин Петковић ме је упитао одакле смо. Тада ми је рекао да је он из села Пребљези у ширем одредишту Србац код Бањалуке и да у Пребљезима има Маглића православаца, који такође славе Св. Јована Крститеља.

Половином осамдесетих 20. века извршио сам преглед јављања презимена Маглић у телефонским именицима неколико већих градова Југославије у Босни и Војводини. Маглића је било највише у Травнику (17), Бањалуци (6), Тузли (3), Јајцу (2), Сарајеву (1), затим и у Сомбору (4), Новом Саду (2) и Апатину (1). У Босни су сва лична имена Маглића била муслиманска.

У Србији се крајем 90-их повећао број телефонских претплатника са нашим презименом, нарочито у областима Новог Сада и Сомбора. Почетком новог века разговарао сам телефоном са више њих и било их је све три вере, а сви редом су дошли из различитих делова Босне. То су биле миграције узроковане последњим грађанским ратовањима.

Почетком 2004. мој колега и пријатељ Стеван Ружић је био код сина у Калифорнији и забављајући се на интернету, поред чика Цветиних Боце, Растка, Маре и Стевана, наишао је у САД на још 29 адреса електронске поште других Маглића; од њих су многи имали енглеско, одн. америчко лично име. Тај списак ми је послао и ја га и данас имам. У њему, у рубрици где је наведено животно доба корисника старост се кретала између 31 и 81 године.

У септембру 2009. срео сам се у Београду са колегом и пријатељем, некадашњим високим руководиоцем сарајевског гиганта ”Енергоинвест”, који је тада већи део живота проводио код синова у Канади. У разговору о пореклу наших породица рекао ми је да колико зна и његова супруга води порекло од Маглића, тј. да је предак њене породице био дошао у околину Сарајева и да се презивао Маглић. Уз његову новогодишмју честитку те исте године написала ми је његова супруга да су неки њени рођаци истраживали и по сећању записивали о својим предцима. Предак који се први помиње се звао Тошо Маглић, који је као момак тј. неожењен дошао у Сарајевско поље из Колашина у Црној Гори. По предању то је записано и у књигама етнографског дела Земаљског музеја у Сарајеву, ког је основала Аустро-Угарска. По том Тоши, сви наследници су добили презиме Тошић, што је остало и до данас. Имена његових синова су била Јово, Томо, Саво, Неђо. Карактеристично је да се сва имена заврсавају на “о“, што је случај код Црногораца. Висина мушких потомака је била надпросечна. Тачан долазак у Сарајевско поље тог претка није познат, али се према потомцима о којима постоје тачни подаци може претпоставити да је то било између 1800 и 1810. године. Крсна слава тих Тошића је Св. Никола. Напомиње се такође да многе староседелачке српске породице у том крају које нису Тошићи, такође тврде да су дошли из Колашина у Црној Гори, отприлике у исто време. Необично је међутим да у Црној Гори, где је веома развијено неговање породичних презимена и података о прецима данас нема помена Маглића.

О томе како и зашто су се наши Маглићи обрели баш у салашима у близини града а не у самом Сомбору, било је речи у цртици о Сомбору објављеној 6. марта 2002. у рубрици “Политике” “Да ли знате?”. Ту се поред осталог каже: ”Доласком Турака, славенско становништво је напустило град и настанило се изван зидина”. Дакле, за време целе турске власти Србима није било дозвољено да се настањују у граду.

Због интересантности историјских података у њој, као и података о борби Сомбораца који су се по протеривању Турака вратили у град да му обезбеде одговарајући положај у Хабсбургшкој царевини, ова цртица се у наставку наводи у целини.

“На месту данашњег града Сомбора је пре више векова било мочварно подручје обрасло трском и коровом. Река Мостонга је делила подручје на 14 острва и на једном од њих је почео да расте град, у почетку назван Coborsentmihalj (Цобор, Свети Михајло). Под овим именом град се први пут помиње 1391. Био је у власништву властеле Цобора. У страху од Турака, они су овде подигли утврђење које су Турци освојили 1541. године и од 1543. називају га Сомбор. Доласком Турака, славенско становништво је напустило град и настанило се изван зидина. Место је добило статус нахије. После пораза код Беча 1683, Турска царевина слаби, а након пораза Турака код Сенте и Сланкамена (1691), после 146 година, Сомбор је слободан од Турака. Од овог времена (1702) Сомбор има своје капетане и статус “војног шанца”.

У свом напису о најстаријим српским породицама у Сомбору др Симоновић пише: “После пожаревачког мира 1718. Сомбор је и даље граничарско место, али се звао “оппидум милитаре”, војничка варош, а не просто шанац -”fossatum”. “1745. Сомборци саставе на српском језику молбу на царицу Марију Терезију, па позивајући се на повластице које су добили од цара Леополда I, моле да Сомбор остане војничка варош или постане слободна краљевска варош. Молбеницу су потписали 200 Срба и 100 Буњеваца из доње вароши и са 16 салаша. 21. III 1747. царица Марија Терезија прогласи Сомбор за слободну краљевску варош. За ту привилегију Сомборци су морали платити 150.000 форинти, и морали су се задужити.”

О добу и о приликама кад су наши Маглићи могли доћи у околину Сомбора, настанити се у Роковцима и стећи имање, др Симоновић је у свом Етнографском прегледу Војводине (др Радивој Симоновић, Етнографски преглед Војводине, Штампа Учитељског Д. Д. ”Натошевић” Нови Сад 1924) писао да су миграције доводиле Србе у периодима пре турског заузимања тог подручја, у току њихове владавине између 1542 и 1683. године, током сеобе под патријархом Чарнојевићем 1690. године, и касније, после повлачења Аустрије иż Србије 1739. године.

Преко Пере пренесено предање да је Сими и Макрени претходило 5-6 генерација без гранања лоцира време доласка Маглића у Сомбор пре велике сеобе Срба под патријархом Чарнојевићем. Пошто је Сима био рођен 1775. године, први Маглићи би требало да су дошли у Сомбор између 1625. и 1650. године. То што су се населили у Роковцима, одн. на салашу такође подржава да се то догодило у време пре турског повлачења из тих крајева. У обавештеност деда Пере не би требало сумњати. Он је имао пуних 50 година кад је његова бака Макрена умрла, па је сигурно да је и кад је послом био прешао у Нови Сад морао имати блиских контаката и са њом и деда Симом. Наси стари Маглићи су у Роковцима живели близу једни другима, па је и Пера у младости морао добро познавати угледне родитеље својих родитеља.

Ја се о доласку наших у тај крај увек позивам на Роковце, али од одласка Турака из Сомбора почело је насељавање потомака Симе и Макрене и у самом граду. Зависно од економског успеха поједине гране породице и у ком периоду, за некима су остале и лепе господске куће на сомборским ”Венцима”. Они који су били ближи обради земље насељавали су се у Селенчи, делу града у близини Малог српског православног гробља, иза ког су доста близу и Роковци. Кад сам у својој 12-ој години лета 1946. године са оцем први пут обилазио то гробље, готово једну четвртиму заузимали су гробови Маглића, тада је ту још стајао мали споменик од ружичастог камена за Персиду Маглић, кћер Дамјана, најмлађег сина Симе и Макрене и нашег чукундеде.

Око 2005. године у новом телефонском именику Београда нашао сам новог претплатника са нашим презименом, Драгану Маглић. Испоставило се да је она удата за Шејна Маглића, познатог спортисту и активисту Теквондо Уније Сбије. У телефонском разговору сам му поменуо да ме интересује његово даље порекло у вези са мојим трагањем за коренима Маглића на простору бивше заједничке државе. Шејн је био пријатан саговорник и рекао је да су његови ближи преци са Купреса у Босни. По предању, пореклом су са тромеђе Србије, Црне Горе и Албаније, одакле су отселили у три правца: у Србију и ка Суботици, у Босну и у Словенију. где се презивају Меглићи.

Поћетком 2014. сам га и лично упознао. Рекао ми је да су и њега заинтересовали корени Маглића и ускоро ми је електронском поштом послао информације до којих је он дошао. Ту су помен постојања породице Маглић у Плаву у XIV веку, као и помен Маглића у Пријепољу. Наушао је и на то да је систематско испитивање порекла становништва на Косову и Метохији која је проводила Српска Краљевска Академија у периоду 1925-1939. година у Општини Штрпце, у Сиринићкој Жупи, међу староседеоцима који су ту живели у доба турске власти нађено презиме Маглић. Трагајући у Кучима у Црној Гори, наишао је на локалитет који се зове Маглић Веруша.

Шејн ми је послао и податке о јављању презимена Маглић на подручју данашње државе Хрватске. Ту се нашао и податак: ”Кад је после склапања Пожаревачког мира 1718. године Венецији враћена Имотска крајина коју су Турци држали 224 године, приликом доделе повраћене земље сељацима у Добрањама на обрађивање, уз њих је као заслужни поглавар млетачки поменут и харамбаша Маглић. Извор ове информацје говори даље ”да су вјеројатно многи од данашњих племена у Добрањама овамо дошли у вријеме прогона кршћана из Херцеговине и Босне, посебно у вријеме морејског рата (1684 – 1699) и малог рата (1716 – 1718), када се збивају велике сеобе”.

У подацима о становништву у Хрватској, наводи се да је највећи део Маглића у тој држави у Чистој Великој код Омиша, ”где се сваки двадесети становник презива Маглић и да су сви Хрвати” (читај римокатолици). Тако велика концентрација становника са истим презименом у једном насељеном месту на обали Јадрана сугерише да су њихови преци могли тамо доћи у једној великој миграцији и прихватањем нове вере ту добили право за трајни боравак. Према истом извору ”највећи део миграција Маглића у прошлом веку ишао је из Чисте Прово ка Загребу и ка Сплиту. Данас су у Хрватској присутни у 40 општина и 52 насеља, претежно урбаним срединама. Највише их је у Загребу (45), Чистој Великој (40), Бариловићу крај Дуге Ресе (30), Сплиту (20) и Дугој Реси (20)”.

На основу у претходном наведених података о помену Маглића на територији бивше Југославије, може се размишљати да сви Маглићи вуку порекло из једног заједничког корена. Пошто има Маглића све три вере на овом подручју, а пошто није вероватно да су било католици или муслимани прелазили у православље, најстарији Маглићи су морали бити православни Срби који су живели на подручју некадсашње српске државе Немањића, или оних које су ту постојале пре ње. Тек је долазак турске власти и агресивног ислама са прогоном хришћана покренуо масовне сеобе, најпре са централног и најплоднијег подручја поражене државе. Природно је да су главни правци миграција ишли супротно од смера одакле су дошли победници, ка западу и северозападу, односно и ка планинским областима Херцеговине и Босне, можда и Црне Горе.

Није много вероватно да се главно исходиште Маглића налазило у зони Проклетија и данашње Црне Горе, јер би се то презиме помињало у легендама које се чувају у предањима међу Србима у тој области, Кучима и Црној Гори уопште. Тога данас нема. Пре ће бити да су они на које се у последњим вековима наишло и данас нашло (Маглић Веруша и сл.) били последица мањих група које су ту доспеле потоњим миграцијама. За разлику од нпр. Радовића, који потичу из Херцеговине и одатле су у више таласа прелазили у горњи ток реке Лима и даље, о чему има много и усмено пренетих и писаних података, за Маглиће тако нешто не постоји. Пре ће бити да им је првобвитна локација била негде у средишту Српске државе, одакле су их распршиле интензивне миграције проузроковане бескомпромисном исламизацијом.

Отоманско царство је убрзо обухватило и Босну, па су наредне веће миграције ишле и даље на запад, под заштиту Млетачке, и северније Хабсбуршке државе. О томе је било речи и у наводима око Имотске крајине, па могуће и другде на приморју. Миграција је морало бити и унутар турског царства, где су сеобе биле покретане и претежно економским разлозима. Вероватно да је једна таква мања сеоба у некој каснијој фази покренула православне Маглиће на даљу миграцију од Босне ка околини града Сомбора. Сомборски градски Турци нису сигурно били окренути земљорадњи, а храна и њена производња су били итекако потребни. Вероватно је тај склоп околности био створио услове за настанак нових миграната. Маглићи сигурно нису били и једини који су у то време тамо стигли.

Миграције у предео и северније од Сомбора се нису зауставиле протеривањем Турака, напротив. То подручје је било претежно празно, а Срба је тамо већ било, тако да су се новодолазећи са знањем само матерњег језика могли одмах укључивати у живот и друштво, које су чиниле готово искључиво српске сеоске заједнице. Знам из причања наше Маме да је је њена бака по очевој линији била из рода Станковића и да је била права Херцеговка која говорила само чистим ијекавским српским дијалектом.

Преласци Срба у ислам, чега је било највише у Босни, односно у католичанство у делу под влашћу Венеције, најчешће су били последица дугогодишњег притиска на насељенике на територији са које више није није било стварне могућности за даље миграције. О последицама и једног и другог за српско национално биће се зна. То се међутим и сада дешава са десетинама, па и стотинама хиљада Срба који су под економским притиском напустили своју земљу. Њихова деца већ више не говоре свој матерњи језик, о наредној генерацији да и не говоримо. Преобраћеници из времена насилног исламског покрштавања су бар остали верни језику својих предака.

На крају желео бих да још ово напоменем. Трагајући за подацима који би се могли наћи у статистикама о становништву наишао сам на покрет трагања за пореклом појединих породица према њиховим презименима који води г. Јовица Кртинић. Ту је био исказан и интерес и за презиме Маглић. О Маглићима није било никаквих података, али стајао је позив да се заинтересовани окупе око тог наслова и пријављују своја знања, такође и својим знањима и сећањима употпуњавају оно што ће се прикупити. Ступио сам у контакт са г. Кртинићем и потрудићу се да му доставим податке на које сам наишао.

Све у свему мислим да се из помињаног да закључити да је основна група или племе одакле су потекли Маглићи морала бити бројна и снажна. Такође и да је основни генетски материјал јак када је издржан толики временски период и постигнута распрострањеност каква и данас постоји.

 


Остави коментар

© 2012- 2013 ПОРЕКЛО poreklo.rs

Scroll to top