Порекло презимена Лопандић Reviewed by Momizat on . Презиме Лопандић, како пише наш сарадник др Душко Ж. Лопандић, присутно је код Бијељине. Његов  вредан прилог објављујемо у целини: БРАТСТВО ЛОПАНДИЋА из села Д Презиме Лопандић, како пише наш сарадник др Душко Ж. Лопандић, присутно је код Бијељине. Његов  вредан прилог објављујемо у целини: БРАТСТВО ЛОПАНДИЋА из села Д Rating:
You Are Here: Home » Аутори » Душко Лопандић » Порекло презимена Лопандић

Порекло презимена Лопандић

Презиме Лопандић, како пише наш сарадник др Душко Ж. Лопандић, присутно је код Бијељине. Његов  вредан прилог објављујемо у целини:

БРАТСТВО ЛОПАНДИЋА

из села ДВОРОВИ код БИЈЕЉИНЕ

Према подацима Душана (Јована) Лопандића (1905-1995, био је новинар „Политике“ и професор предмета „Eкономика пољопривреде“ на Пољопривредном факултету у Београду) које је он добио од свога оца и стричева, братство Лопандића је пореклом из Дабарског поља из Херцеговине. Били су део великог братства Ђурица. Стари Лопандићи су говорили да су њихови преци дошли „од Невесиња“. Знали су да у Херцеговини имају рођаке који се зову Ђуруице са којима су све до Првог светског рата одржавали везе – размењивали су пољопривредне производе. Слали су им сваке јесени (а посебно када је суша у Херцеговини) „неколико товара кукуруза“. Рођаци из Херцеговине су им за узврат доносили вуну и неке друге производе. Д. Лопандић наводи да је братство Ђурица у Дабарском пољу пред 2. светски рат бројало преко 50 домова (посебно у селу Хавељи и др). Један њихов део је живео и у близини Невесиња. Старином су Ђурице биле са Билећких простора, одакле су („бежећи од освете новљанских муслимана“) дошлу у Дабарско поље. Презиме Ђурица се проширило и по другим крајевима. Као и Лопандићи, они имају славу Св. Трифуна (14. фебруар).

Порекло и значење имена породице Лопандић (које је врло ретко) је непознато. Није запамћено ни када су тачно, којим путем и из ког разлога преци Лопандића напустили Херцеговину и стигли у Семберију (могући разлози су бројни: глад и суша, појава болести, бекство од крвне освете, жеља за тражењем боље земље, пресељење на позив турских бегова или обрнуто, бег од турских бегова и сл). Може се претпоставити да се то десило у другој половини XVIII века, односно након Београдског мира (1739) између Аустрије и Отоманског царства, након ког је Аустрија напустила пределе Посавине и Семберије (које је до тада држала) и који су остали углавном празни од становништва и необрађивани.

Приликом досласка у Семберију, Лопандићи су се првобитно населили на простору који се зове Градац код села Црњелова, односно код засеока Љељенче. Да је веће братство Лопандића живело у том крају сведочи чињеница да код села Горњег Црњелова, Чађавице и Велике Обарске и данас постоји предео који се зове Лопандићи (или Лопандић-махала) иако ниједна фамилија са таквим презименом одавно не постоји у том крају (локација је била убележена и у војне мапе и може се видети на Google map).

Из овог краја, Лопандићи су прво прешли на другу страну Дрине – у Јадар (Мачву) где су, изгледа, такође више пута мењали место на коме су живели. Разлог одласка у Мачву, према предању био је сукоб са неким локалним субашом или/односно са неким Турцима који су, према причи, долазили из Славоније. Повод је наводно био „насртање Турака на женскиње“. У сукобу је један или више напасника било убијено. Наводно су неке (или све) породице Лопандића, плашећи се турске освете, након тог догађаја промениле презиме (обично је преузимано очево име као ново презиме). Изгледа да је део братсва (они који нису били директно умешани у сукоб) остао у Грацу, али под другим презименом, док је део отишао преко Дрине. Тако су Лопандићи из Дворова одржавали до пред Први светски рат присне рођачке односе са породицама у Грацу (код Црњелова) које су се звале Бојићи, Радићи и (Кочанићи?). Ове породице су као и Лопандићи из Дворова славили исту славу (Свети Трифун – 14. фебруар) – што је једна од назнака блискости (истог) порекла.

Према предању братсво Лопандића је затим једно време живело негде између Љешнице и Лознице у Мачви. Запамћено је такође да су им рођаци у том крају били неки Јанковићи (који такође славе Св. Трифуна) који су живели у једном селу близу Саве (Баново поље).

Према старој породичној причи, један од чланова породице, наишаваши на огроман дрвени пањ (кладу) који је нанела нека стара поплава Дрине, закључио је да предео није сигуран за стално настањивање. Тако су Лопандићи одлучили д а се врате у Семберију. Из Мачве су прешли у село Криваци (код данашњих Дворова) у периоду вероватно негде између 1810 и 1815. године. Према сведочењу Душана Лопандића село Криваци не постоји још од 1930. године јер су се сви становници пореселили у Дијелове (заселак села Дворови). У то доба, велики део простора између Бијељине и Дрине покривале су велике шуме и шикаре. Оранице и ливаде су постојале само око путева, посебно око главног пута који је од Бијељине ишао ка Рачи на ушћу Дрине у Саву.

Док су живели у Кривацима, Лопандићи су били кметови бегова Таларевића (?) из Бијељине. Када су прешли у Гајеве, постали су кметови бегова Љубовића из Бијељине. Љубовићи су пореклом из села Оџак код Невесиња у Херцеговини, где су имали поседе, па постоји и вероватноћа да су Лопандићи са њима били у вези још у старом станишту у Дабар пољу, односно да су с њима дошли у Семберију или да су били у некој вези још из тих времена. Бег Љубовић је Лопандићима дао велики комад земље на обраду, под условом да искрче шуму и шикару. Тај простор се простирао од Кривака према Дрини до Гајева и јужном ивицом тзв. Мијаовић махале.

На челу задруге Лопандића у Кривацима био је Глигор, најстарији од Лопандића чије име је запамћено. Не зна се када је умро и где је сахрањен. Глигор је имао сина Јована (који је рођен негде пре 1805) који је прешао у заселак Гајеве (село Дворови) и који је предак свих каснијих Лопандића потеклих из села Дворови. Јован је живео преко 90 година (што је записано на његовом надгробном споменику). Умро је 1895. године и сахрањен у Дворовима. Имао је четири сина (који су живели заједнички – у задрузи) и седам одраслих кћери, и женио се најмање два пута. Јованови синови су се звали Пано (Пантелија), Сајо (Саво, Саватије), Ђојо (Ђорђе) и Вид (Видак) и сваки од њих је оставио потомство (то су четири гране данашњих Лопандића).

Треба напоменути да Лопандићи из Дворова једно време у време турске управе нису носили ово породично презиме, што је вероватно била последица поменутог сукоба у селу Градац који је био повод да оду у Мачву. Према сведочењу Д. Лопандића, Лопандићи су званично затражили да им се врати старо презиме тек након доласка Аустроугарске на власту у БиХ. Тада је Живан (Пане) Лопандић, сеоски „кмет“ (кнез), општински одборник и једини писмен Јованов унук затражио да се свим члановима задруге Лопандића врати старо презиме и да им се под тим именом уведу у земљишне и пореске књиге. До тада, Јованови синови су носили презиме по оцу – „Јованићи“, а унуци сваки по својим очевима („Панићи“, Ђојићи“, „Сајићи“…).

Занимљиво је да осим православне породице Лопандића, у Босни и Хрватској постоје и Лопандићи католичке и муслиманске вероиповести. Лопандићи (у неким случајевима јављају се облици Лапандићи или Лапанџићи) – муслимани су од Бановића (код Тузле). У једном селу код Брчког било је Лопандића (или Лапандића) – католика. Данас се често бележи ово презиме и у Хрватској (према једном хрватском сајту, у Загребу има 16 особа са тим презименом, у Пули пет итд). Порекло ових Лопандића је вероватно Посавина.

ПРИЛОЗИ:

1. Дабарско поље је крашко поље у Источној Херцеговини, у општини Берковићи. Захвата површину од око 29,8 км², са дужином од 21 километар и ширином од 2,2 километра. Пружа се правцем северозапад—југоисток, а окружују га планине — Трусина планина, Хруд, Кубаш планина и Црно Осоје. Налази се на надморској висини од 470-560 метара, а дно је прекривено квартарним наслагама.

Највеће насеље у пољу је Берковићи. Овуда протичу две речице — Опачица и Вријека. Пољем пролази и пут Столац—Фатница. Плавно подручје обухвата око 12 км², тј. скоро половину укупне површине, а поплаве трају од новембра до маја. У јужном делу дабарског поља налазе се бројни понори.

Општина Берковићи је општина у Републици Српској, БиХ. Сједиште општине је у насељу Берковићи. Површина општине Берковићи је 256 км², а насељава је 3.800 становника, односно 14,8 становника по км². Подручје општине Берковићи чине насељена мјеста: Баране, Берковићи, Битуња, Брштаник, Дабрица, До, Жегуља, Љубљеница, Љути До, Меча, Поплат, Предоље, Селишта, Струпићи, Сузина,Трусина, Хатељи, Ходово, Хргуд и Шћепан Крст.

Дијелови насељених мјеста Баране, Бурмази, До, Поплат, Ходово и Хргуд подијељени су између општина Берковићи и Столац. Општина Берковићи обухвата насеља некадашње југословенске општине Столац која су припала Републици Српској.

2. Београдски мир закључен је 18. септембра 1739. године, између Аустрије и Турске после аустријско-турског рата, 1737–1739, којег је Аустрија, у заједници са Русијом, водила против Турске и у којем је њена војска потучена код Гроцке и избачена из Србије. Одредбама мира, Аустрија је потиснута са Балканског полуострва. Београд и Шабац са целом Србијом до Саве и Дунава, Влашкаса Оршавом и делови Босне добијени Пожаревачким миром 1718. године враћени су Турској. Аустрија је задржала Темишварски Банат али је морала порушити и евакуисати све тврђаве које је саградила током окупације али и тврђаве уз Дунав према Турској. Одредбама мира обострано су се морали амнестирати учесници у рату, пустити заробљеници на слободу, гарантовати неповредивост граница, забрањено је прихватање пребеглица (хајдука) и повреда територије. Регулисан је промет Дунавом и Савом, и загарантована слобода трговине.

3. Lopandici is a place in the region of Republika Srpska in Bosnia and Herzegovina at 44°49’48“ north of the equator and 19°8’24“ east of the Greenwich Prime Meridian.

4. Љубовићи су знаменита херцеговачка беговска обитељ поријеклом из источне Херцеговине (село Оџак код Невесиња). Средиште ове обитељи је село Оџак које лежи седам километара југоисточно од мјеста Невесиња. На овом подручју су се некада у вријеме Османлија налазили беговски оџаци, куле и посједи бегова Љубовића, па је ово мјесто по тим посједима и добило име. По свој прилици, Љубовићи су и прије доласка Османлија били богати и припадали су утјецајном племићком сталежу, а засигурно су били православне вјере, јер и данас имамо Љубовића у Црној Гори, који су православне вјере, а једно брдо изнад Подгорице назива се Љубовић брдо. Позната је стара подгоричка народна пјесма „Шетајући испод Љубовића, заљуби се цура у ђетића“.

Као богати племићи прије доласка Османлија они су, да би сачували своје позиције, статус, углед и имања, примили ислам, и то доста рано, крајем 15. стољећа. У Ускопљу (Горњи Вакуф) живе Љубовићи католици, Хрвати, а у Грачацу (Лика и код Книна), Љубовићи су православне вјере. Неки од бегова Љубовића су с најнужнијом имовином и стоком прешли из Оџака према Сарајева, а послије ријешења аграрног питања и укинућа кметства сви су се Љубовићи иселили из Оџака.

Љубовићи данас живе у разним мјестима у Босни и Херцеговини (Сарајево, Какањ (Обре и Дријен), Травник, Коњиц, Градачац, Завидовићи, Јајце итд.).

5. Из књиге: Миленко Филиповић, Прилози етнолошком познавању североисточне Босне, Сарајево 1969):

„…Много је родова (у Семберији) пореклом из Херцеговине. То је сасвим разумљива појава. Треба међутим истаћи да су на насељавање Херцеговаца утицали и сами вкласници земље. Наиме, много земаља држали су херцеговачки бегови Сијерчићи и Љубовићи, а вероватно и други и они су доводили кметове („ћифчије“) из Херцеговине у првом реду своје познанике…Сељаци су прво били кметови (ћифчије)…Читлучки односи ликвидирани су тек 1919.. .

Дворови. Неки кажу да је село прозвано Дворови стога што су у њему били дворови кнеза Иве од Семберије, а други кажу да је прозвано по дворовима бегова Љубовића (херцеговачких). Кад је бег Љубовић прешао с делом свог рода у Посавину повео је са собом и нешто својих кметова и тада су се по Себерији населиле многе породице из Дабра у Херцеговини.

Лопандићи (Св. Трифун) даљом су старином из Боке, а у Дворове су дошли из Дабра у Херцеговини. Били су кметови Љубовића. Све до првог св. Рата добивали су уну од рођака из Дабра“

6. Ђурице – „Презимена у Црној Гори“:

Ђурасовићи, братство у Вићу (Стари Бар) из Старе Црне Горе. Из Вића поједини су прешли у Мркојевиће (Бар), Улиће (Ријека Црнојевића), Цетиње, Херцег Нови, Котор као и већи број у Раштане (Херцеговина). Ђурасовићи на подручју Старог Бара су потомци Крстића, чији су преци поријеклом из Пипера. Око 1692. забиљежени су у Старој Црној Гори, а 1720. у Херцеговини. Од Ђурасовића су у Котору Ђурице (Котор, Стара Црна Гора)…

7. Неки од познатијих чланова породице Лопандић:

Димитрије (Живана) Лопандић (1899-1941)

Члан Комунистичке партије од 1919. Као члан организације „Црвена правда“ уз Р. Чолаковића осуђен на дугогодишњу робију као саучесник у атентату на министра полиције М. Драшковића. Убијен од стране усташа након бекства из затвора Керестинац (1941).

Душан (Јована) Лопандић (1905-1995)

Дописник „Политике“ из Загреба пре 2. светског рата. Оснивач Економског факултета у Сарајеву. Професор Београдског универзитета и дугогодишњи предавач предмета „Економика пољопривреде“ на Пољопривредном факултету, Београд.

Сретен (Ђоје) Лопандић (1919-1996)

Ученик НОБ, партијски радник и политички функционер у БиХ. Био подпредседник Скупштине БиХ, подпредседник ИВ БиХ, председник Привредне коморе БиХ и друго.

Драгомир (Драго) Лопандић

Професор Београдског универзитета. Предавао на Математичком факултету (геоматерија).

ИЗВОР: др Душко Ж. Лопандић


Коментари (2)

  • Zoran Milošević

    Poštovani dr Lopandiću, dragi rodjače,
    drago mi je da si dao značajan prilopg rasvjetljavanju porijeklu prezimena Lopandić.
    Ovim se bavio i moj djed pok. Pantelija Lopandić, koji je napisao i nekoliko sveski memoara, koji obuhvataju period doseljavanja Lopandića u Dvorove, tradiciju, narodne običaje krajem 19.v, život u zadružnoj porodici. Moj pok. otac Miloš Milošević (muž pok. Jelene Lopandić) je memoare dobio u zaveštanje, organizovao prekucavanje iz rukopisa. Primjerak ovog prekucanog teksta memoara se nalazi kod mene. Želio bih da ostvarim kontakt sa dr Lopandićem i da mu uručim ovu memoarsku građu.
    Srdačan pozdrav,
    Zoran Milošević
    76300 Bijeljina
    Majora Dragutina Gavrilovića 10, G/IV
    [email protected]

    Одговори
    • Уредник

      Поштовани г. Милошевићу,
      обавестићемо г. Лопандића. Сигурни смо да ће се веома обрадовати и писати Вам.
      Срдачан поздрав

      Одговори

Остави коментар

© 2012- 2013 ПОРЕКЛО poreklo.rs

Scroll to top