Порекло презимена Каран

21. фебруара 2012.

коментара: 4

[toggle title=”ТЕСТИРАНИ КАРАН НА СРПСКОМ ДНК ПРОЈЕКТУ”]

Каран

Хаплогрупа: I1 род М

Порекло: Доње Церање, Равни Котари, Далмација

Крсна слава: Ђурђевдан

Контакт:
_________________________

КОМПЛЕТНЕ РЕЗУЛТАТЕ ПОГЛЕДАЈТЕ ОВДЕ[/toggle]

Презиме Каран/Карановић истражили су Мр Радомир Д. Ракић и Вера Станисављевић-Ракић у рубрици Корени (франкфуртске „Вести“):

 

Душан Каран, за кога смо тек из печата на писму схватили да нам пише из Канаде, наводи да је пореклом из Републике Српске, из села Церовљани код Градишке, и да му је деда причао да су се доселили из Дрвара, само што није знао када је то било. Крсна слава им је Ђурђевдан. А једном се наљутио кад му је неко рекао да „мора бити да је муслиман“, јер његово презиме „на арапском значи црна боја“.

Презиме Каран потиче од мушког имена Каран, као што су тврдили још Вук у „Рјечнику“ и Ј. Ердељановић у „Старој Црној Гори“, док је по неким филолозима оно настало као и хипокористик (име од миља) имена Караман, а овај од глагола карати, грдити. Они сматрају да су тако добијена презимена Каран и Карановић, али и Карић и Каровић. Ми смо, као најуверљивије, прихватили тумачење у „Рјечнику хрватскога или српскога језика“ (ЈАЗУ), да је ово презиме настало од турске речи кара (црн).

У селу Ускоцима, код Градишке, лично име Каран распрострањено и код православних и код католика. Уосталом, није забележено у познатим средњовековним документима пре доласка Турака, рецимо у Дечанској хрисовуљи. Одмах да нагласимо да је ова реч, бар како тврди А. Шкаљић у нашем најбољем речнику тзв. турцизама, дакле и речи које су дошле из персијског, арапског и других језика, али преко турског, управо турског порекла, а не арапског. Како је наша краљевска династија добила своје презиме? Или вожд (Кара)Ђорђе Петровић, или наш велики Вук?

Заједничка „закопина“ за све Каране у Уначкој области је у Бобољусцима где их са продуженом основом, као Карановића има око 100 домаћинстава. У Босанској крајини, транзитној области миграција из Рашке, старе Црне Горе, Херцеговине и централне Босне, преко Лике и Баније, у посавске и подравске крајеве, постоји презиме Карановић, истог корена као Каран. Рађеновић наводи и топоним Караново гробље у Дрвару, што је само спомен на некадашње Каране у овом крају. У „Племенском рјечнику личко-крбавске жупаније“, у време Првог светског рата, Карана је било у Бунићу, Госпићу, Горњем Лапцу, Ловинцу, Бунићу и Смокрићу .

М. Радека у „Карловачком владичанству“, спомиње Каране искључиво као православне, с крсним славама Св. Стеван, Ђурђевдан, Пантелејевдан, Никољдан и Велика Госпојина, и Карановиће са славама Ђурђевдан и Јовањдан. Код Стј. Павичића, Карани се спомињу као старинци на ловиначком подручју, присутни још од Крајишког уређења 1700. године, додаје да су у област Зрмање досељени 1712, са многобројним српским породицама под заповедништвом капетана Стојана Ковачевића. У Белајском Пољу и Бравском, спомињу се и Карановићи досељени из Далмације са славом Ђурђевдан.

Карана има и муслимана код Зенице, а и католика у Лици.

У „Лексику презимена СР Хрватске“ (1976) забележени су и Карани и Карановићи, али и Каранци, у многим општинама ове бивше ју-републике. Међу презименима у граничарској Шајкашкој (десна обала доњег Потисја у Бачкој), пописани су Карани, Каранови, Карановићи и Карански. У Мошорину, Карани се први пут бележе 1788. године (Карановићи од 1786, а Каранови још 1763), у месту Шајкаш од 1809, Доњем Ковиљу 1839. у Госпођинцима од 1849, Турији 1842. и Надаљу од 1853. године.

Велике фамилије Карана, односно Карановића, дале су и доста значајних људи. У овим прилозима ретко наводимо појединце, али свештеника, „попа Карана“, не можемо да не споменемо. Овај велики борац против Турака, покретач једне локалне буне, био је најпре у Србији, после 1860. у емиграцији, а онда поново у својој Крајини као славни учесник Босанског устанка 1875-1876. Имао је своју чету бораца, усташа, како се то говорило

(„усташ“ је изворно српска реч) са којима је неустрашиво јуришао у бојеве. У једној прилици је спасао живот Петру

Мркоњићу, потоњем краљу Петру I Карађорђевићу. Ушао је у неколико сувремених јуначких песама. У једној се Турци упозоравају: „Бјеж’те Турци, зарана, ето попа Карана!“

 

ИЗВОР: Мр Радомир Д. Ракић и Вера Станисављевић-Ракић, „Корени“, порекло српских породица и презимена, рубрика из франкфуртских „Вести“

__________________

Ваш прилог оставите у коментару или пошаљите на и-мејл:

[email protected]
Пишите нам

Наредни чланак:
Претходни чланак:

Коментари (4)

Одговорите

4 коментара

  1. milan

    ПЛЕМЕ КАРАН/ОВИЋА

    I

    Кнез, илити цар Каран из Агриве,
    Потомак Херакла, чувеног јунака
    Из античке митологије, главе живе,
    На раменима, из грчког мравињака,

    Побегне своме СРБском народу,
    Плашећи се издаје. Стане се, са
    Својим народом, у граду Едеса.
    Захвали се опет, СРБском роду.

    Стари град Едеса некада се звала
    Егама, што у преводу значи Козји
    Град, а Македонијом се назвала

    Без икога разлога. Паметари остаре,
    А остаје вечна енигма за историчаре.
    Од Троје до Лике уз благослов Божји.

    МИЛАН ДИВЈАК ЛИЧКИ
    Нови Сад, 6.7.2011

    II

    Илија, илити Илион, оснивач Троје
    По њему је звана СРБска Илирија,
    А у Илирији, на Балкану, се броје
    Сва СРБска племена. Оста Илија

    Заборављен у историји и у народу.
    Син Хераклов, илити бога Сербона,
    Илити Сербо Макеридова. Прароду
    Карана, илити Карановића. Спона,

    Од најстаријег Херакловог, Нила сина
    Потиче Хераклид, који Клеодеја доби
    А овај Аристомаха, а овај, пак Темена.

    Темен доби Карана, оснивача племена.
    Каран доби Филипа, а овајоде издроби
    Александра, јунака динарских висина.

    МИЛАН ДИВЈАК ЛИЧКИ
    Нови Сад, 7.7.2011

    III

    Плутарх нам оставља запис у аманет:
    Александар, јунак динарских висина,
    Био је емотивно везан за СРБски свет.
    Славни Темнић је његова постојбина.

    Детињство и рану младост је провео
    Код Трибала и Илира у Поморављу
    Код својте своје. Осокољен здрављу,
    Богове дарује. Љубављу је све завео.

    Александар је имао додира са Хемом,
    Античком планином, илити Балканом,
    Илити данашњом Старом планином.

    И баш на Старој планини, уснулим сном
    Освајача, казнио је своје Трибале и Илире.
    Гледајући, да се СРБска племена измире.

    МИЛАН ДИВЈАК ЛИЧКИ
    Нови Сад, 13.7.2011

  2. Војислав Ананић

    КАРАН, неће бити пресмионо објашњење да властито име шуме Каран и по Крајини раширеног презимена Каран(овић) потичу из турског времена, од турске ријечи: кара (тур. kara – црн); јер се тај придјев индекл. кара појављује и у турским сложеницама: карађоз, Карадаг, Karadenjis, карахабер, каракахва, каракошли итд. – све са придјевском основом ирн у сложеници (50, 395).
    Кара(новића) има по Крајини и по Лици, живе и у околини Стоца
    (Домановићи, Дубраве), али и херцеговачки Карани су даљом старином Личани (35,409). Сви славе Никољдан.

    • Милан Каран

      Каран није име и не потиче из времена Турака,моји су доселили под Грмеч пре 400 година из правца Црне Горе а по причи мог Ђеда ,Карановићи су постали од Карана додајући наставак “овић”

  3. Војислав Ананић

    КАРАН (п). у Домановићима (Дубраве, Столац). Карани су даљом старином из Лике. У Домановиће је Каран дошао око 1880. године “за занатом” из Рашљана (Дувно). Славе Никољдан (59:253, 310.315). Породице овог презимена помињу се и у Мостару. Између два свјетска рата Славко Каран, са супругом Станом, имао је трговину гобленима који су тада били “у моди”. Памти се да је Славко био велики шаљивџија, козер, одличан гитариста и пјевач у хору “Гусала” (91:436).

    Извор: Ристо Милићевић – Херцеговачка презимена, Београд, 2005.