Презиме Карличић потиче из племена Ровчани из Црне Горе, блиски су братству Булатовић. Славе као и сви Ровцани Светог Луку.
Као могући родоначелник Карличића помиње се у писаним историјским изворима кнез Војин Карлица у 17. веку (1645 године). Касније у време Кандијског рата, након 1745. помиње се и постоји у историјском архиву писмо млетачког дужда кнежевима Карличићима ( било их је више истовремено, један од њих је кнез Арсеније) да “дигну народ на устанак против Турака” у крају око данашњег Колашина и тако помогну Венецијанцима. Након тога помињу се све до око 1820. попови и учитељи Карличићи на подручју Бијелог Поља. По усменом предању и неким историјским записима у једном догађају након ове године страдало је око 45 мушких глава Карличића. Према неким казивањима реч је о сукобу са бројним и јаким Каљићима или опсади Колашина.
Углавном, четрдесетих година 19. века Карличићи се деле и селе, један део на Пештер, где се не задржавају дуго (и данас у муслиманском селу Забрену постоји “Карличића гробље” па продужују за Сјеницу (најпре Кнежевац, а онда Ставаљ и Брњицу), један део продужује за Топлицу, неке породице остају у Бијелом Пољу, а неке одлазе у Беране (село Штитаре).
Постоје и Карличићи код Гаражда и највероватније су сви у роду.
ИЗВОР: Према казивању Љутомира Карличића (1922 – 1997).
2. фебруар 2015. у 14:23
Миладин Карличић
Карличићи потичу од ровачког братства Булатовића потомства Гојака Никшина.Родоначелник презимена је мајстор карлица(дрвена посуда у којој се прави кајмак).По њему су једни добили презиме Карличић а неки се презивају Карлице.Карличићи су давно напустили Горња Ровца и населили се у околини градова Бијело Поље,Беране,Сјеница а касније широм Србије а има их и у Босни.Карличићи славе Светог Луку али има и неких који су мењали славу али су то ретки случајеви.Презиме Карличић старо је око триста година.
2. фебруар 2015. у 14:26
Миладин Карличић
Карличићи потичу од Ровачког братства Булатовића потомства Гојака Никшина.Родоначелник презимена је мајстор карлица(дрвена посуда у којој се прави кајмак).По њему су једни добили презиме Карличић а неки се презивају Карлице.Карличићи су давно напустили Горња Ровца и населили се у околини градова Бијело Поље,Беране,Сјеница а касније широм Србије а има их и у Босни.Карличићи славе Светог Луку али има и неких који су мењали славу али су то ретки случајеви.Презиме Карличић старо је око триста година и једно је од ретких презимена а сви Карличићи воде исто порекло.
29. септембар 2016. у 10:02
Милорад Богдановић
Презиме Карличић спомиње се 1882 године у Шематизму дабробосанском као слављеници Марковдана у парохији Стрмница код Власенице.
Такође, и презиме Карлица, који славе:
1. Алимпије, у парохији Јеловац код Приједора,
2.Стевањдан, у паројихама Агићи и Ведовица код Дубице, Рујишка код Крупе и Хадровци код Санског Моста
3.Симуњдан, у парохији Међеђа код Дубице.
У Приједору има Трг мајора Карлице, јунака последњег отаџбинско-одбрамбеног рата, који је јунаштвом одбранио град Приједор, заједно са својим саборцима, од истих оних што су у претходна два рата чинили геноцид нас Србима Поткозарја.
29. септембар 2016. у 16:47
Јоксим
Александар је још 30. јануара ове године, дао прави предлог: ДНК тест.
17. октобар 2015. у 10:48
ranko karlicic
Uz dužno poštovanje Miladinovog pisanja ,moram kazati da sam čitao u jednoj studiji o Rovcima da Karličići potiču od popa Karlice koji je služio u Rovcima.
30. јануар 2016. у 17:10
Aleksandar
У оваквим случајевима једино ДНК тестирање може дати одговор да ли су Карличићи заиста Булатовићи или воде порекло од тог попа који је можда само служио, боравио, живео у Ровцима. Постоји неколико књига о Ровцима од различитих аутора. Погледаћу мало да видим да ли се негде помињу Карличићи.
28. септембар 2016. у 23:10
Иван Карличић
Имам примедбу на податке изнете у почетном тексту јер и ја сам лично 28.августа 1995. у селу Штављу код Сјенице бележио казивање Љутомира Љута Карличића на које се овај аутор позива, па замерам да оно овде није доследно пренето.
Кнез Војин Карлица, наш предак аристократа, се помиње много раније, у 15.веку на Зетском збору 1455.године при преговорима о сарадњи Срба и Венеције (Млетака, Млечића) против надирућих Турака, а не тек 1645.године у 17.веку како је погрешно дато у тексту јер се записивач вероватно мало збунио. Кандијски рат није био – како пишете – 1745.године него од 1645. до 1669. тако да кнеза Арсенија Карличића треба ставити у 1645.годину, а не кнеза Војина Карлицу који је много старији.
Љуто ми је казивао да је најдаље утврђено порекло Карличића од бана Илијана Угриновића из села Кртоле код Тивта (данашње село Лучинци) који је живео у 11. или 12.веку, дакле далеко од тога да треба да се претерано скромно зауставимо на 17.веку у дубини истраживања.
Илијанови потомци су Никша Први, Никша Други и Никша Трећи, родоначелници српског племена Никшића око града Оногошта који потом по њима би прозван Никшић. Тек негде у четвртом колену или још даље потомак му је властелин Гојак Никшић, муж Јевросиме Немањић, Вуканове кћери, Немањине унуке. Гојака Никшића је око 1242. убио женин брат (шурак) Стефан Немањић, Вуканов син, који је зарад искупљења својих злодела дао део опљачканог новца да се изгради манастир Морача 1252.године.
Ровчани и кнез Војин Карлица (из 15.века) потичу од сина брачног пара Гојака Никшића и Јевросиме Немањић, на тај начин су Карличићи потомци Немањића што ми је пок.Љуто подробно објаснио када сам се са њим срео и све то уредније записах од аутора почетног текста.
6. септембар 2017. у 01:18
Иван Карличић
Уносим овде неке битне допуне и појашњења.
Карличићи су, по тврдњи историчара Салиха Селимовића (1944-), стара градска породица у Сјеници. Приликом досељавања на простор сјеничког среза, данашње општине или онда по турски окупационо називаног кадилука, Карличићи су прво дошли у село Читлук на Пештери. Довео их је Вуксан Карличић око 1835-1840.године. Његова три сина су се из Читлука раселили. Од тројице браће најстарији Тодор се населио у Сјеницу, Вучета и Арсеније Арсо у Кнежевац па су се ту поделили те је Вучета отишао у Штаваљ и Арсеније у Брњицу.
У Брњицу се мој наврн-деда Арсеније населио око 1850.године, али пошто је мој чукундеда Анто подигао прву брвнару после уобичајених чатмара 1880-тих, а његов брат Ристо се као борац за слободу, комита, авантуриста и велики љубавник, – иселио у Топлицу пред оружаним нападима потурица 1889, постало је уобичајено да се мој чукундеда Анто, син Арсенијев, сматра за предводника огранка Карличића у селу Брњици и да се они по њему називају породичним надимком Антовићи, мада је понекад коришћен и надимак Арсовићи по мом наврн-деди Арсенију, али ређе.
Арсеније је имао пет синова и две-три кћери барем, коначан број се не зна јер је тада било доста умирања мале деце и беба. Арсенијеви синови су: Анто, Ристо, Марко, Лека и Филип. Име Лека се изговара кратким црногорским нагласком. Од имена кћери познато ми је да се једна звала Риста и да је била удата у Ракоњце у селу Вишњице, друга је била удата у Тубиће, о трећој сестри мог чукундеде засада не знам ништа ближе.
Ристо и Марко су били комите наоружани до зуба и као телохранитељи су штитили своју браћу и њихове породице од муслимана. Пошто су неке муслимане у обрачуну побили иселили су се 1889. према Прокупљу да би избегли судски прогон и крвну освету, али су чак и „из емиграције“ били страх и трепет и нико није смео да нападне мог чукундеду Анта док су му ова двојица браће комита били живи. Они су више година касније из заседе убијени од неких Геака (Ивањичана) и тада настају тешки тренуци за Карличиће о чему се може ближе прочитати у другим мојим чланцима у овом циклусу.
Карличићи у Штављу, Брњици и Сјеници потичу из Роваца из братства Булатовића, потомака војводе Никше, сина Јевросиме Немањић, али су сродни и са ровачким братством Јовановићима. Славе Лучиндан или Светог Луку као и сви Морачани. Презимена која славе Лучиндан у блиској су крвној вези и носе по својој слави надимак Лучинштаци.
Братство Булатовић је по некој линији род са Петричићима, дошљацима у Ровца из Босне како износи Петар Ашкраба Загорски у својој књизи Србија (Загорје, 2008) на страницама 805-806. У Међуријечју у Ровцима још увек је било Петричића у ХХ веку. Добили су Булатовићи име по претку Булату, једном од синова Гојака Никшиног, а Гојак је син књаза/војводе Никше који је пак познати син одиве Немањића.
Овде уносим неке исправке имена предака изнетих у претходном тексту објављеном прошле године. Предак убијен око 1242. није се звао Гојак Никшић него бан Илијан Угриновић, а од његовог сина Никше су касније настали племе Никшићи и град Оногошт је по њима прозван Никшић. Илијана је у страначким трвењима заклао шурак зетски краљ Стефан Вуканов Немањић који је, ради искупљења својих свирепости, дао касније део опљачканог блага да се 1252. изгради манастир Морача као његова задужбина. Значи поред грешке у имену овде исправљам и датумску грешку у мом претходном тексту где сам бана Илијана сместио у 11. или 12.век, он је из 13.века, можда рођен крајем 12-ог, али чим је племић свакако се његов родослов може у манастирским списима наћи уредно барем још пар векова пре њега самога.
Порекло Карличића је, као што се из овог јасно види, из племена Никшића из лозе Немањића по женској линији од Јевросиме, кћери краља Вукана, Немањиног сина и њеног мужа угледног војводе и бана Илијана Владимира Угриновића, по области Грбаљ око Тивта прозваног Грбљановић (брак заснован у првој половини 13.века), од њиховог сина војводе/књаза Никше, Немањиног праунука, али постоји сачувано сећање да су каснији нараштаји неко време живели на Дурмитору приликом сакривања од турске најезде од 15.века па касније. Више о војводи Никши и његовом бројном потомству изложио сам у опширном чланку који се налази у редоследу чланака при крају у овом поглављу, па препоручујем читаоцима да стрпљивим прегледањем и „скроловањем“ нађу овде ниже тај чланак из којег се могу подробније обавестити.
Мој предак бан Илијан Владимир Угриновић (по некима Угреновић), муж Јевросиме Немањић, је као високи достојанственик и племић дошао из приморске области Грбаљ из села Кртоле код Тивта (данашње село Лучинци) у жупу Оногошт која је названа Никшић по његовом чувеном сину војводи Никши, мом директном претку који је по мајци припадник династије Немањића. И Никша и син му Гојак су живели повремено у Грбљу и у Никшићкој Жупи.
Немањићи, преко Свевладовића и других старијих лоза, потичу од римског цара-савладара Ликинија Србина (владао 308-325.године) који је, сачувај Боже, заклан/обезглављен од свог свирепог шурака одрођеног Србина из Ниша цара Константина зато што је био припадник лозе Деспозина, потомака брака Исуса Христа и Марије Магдалене, лозе коју је званична гркоримска црквена установа тежила да брутално затре. Следи закључак да сви ми који потичемо од Немањића посредно потичемо и од Исуса Христа и Марије Магдалене, слично као и потомци династије Меровинг у Француској која такође припада лози Деспозина, Синова Господњих, и која се рођакала са Немањићима.
Путем комбинаторике лако се да израчунати да од једног брака за непуних две хиљаде година могу настати милиони и милиони људи тако да одбацујем тврдње злобних појединаца из редакције који ме оптужују за „мегаломанију“ због доказа које овде износим по питању лозе Деспозина…а нападају ме чак и ако само Немањиће поменем, све властеоско би хтели да угуше да се не помиње.
Вратимо се на тринаести век и доба књаза Никше, нашег претка који је по мајци Немањић и звали су га од милоште „мали Немањић“ иако му је ујак Стефан Вуканов Немањић убио оца Илијана. Никшини синови су: Гојак, Радован, Милутин, Владимир и Гезимир.
Од најстаријег Никшиног сина Гојака су синови (Никшини унуци): Булат, Влахо, Средоје-Срезоје-Срезо и Шћепан. Од ових синова су се разгранале породице Булатовићи, Влаховићи, Срезојевићи (Средојевићи) и Шћепановићи, а на месту имања војводе Гојака никло је село по њему названо Гојачевина. Када су се Булатовићи одвојили настанили су се у селу Мртво Дубоко у Ровцима.
Од Булатовића је веома брзо настало презиме Карлица или Карличић, а од Булатовића су се одвојила и презимена Ровчанин, Биланџић, Ћућило, Ћућиловић, потурчени Еровићи (Херовићи) у Бихору у селу Пода и у селу Корита на Пештери, од Булатовића су и потурчени Муховићи који се својатају са православним Млађеновићима (са Млађеновићима се такође својатају и потурчени Фековићи из Сјенице и из села Крће код Сјенице). Од Булатовића су и потурчени Османовићи у селу Калица у Горњем Бихору који су примили ислам „прије пет пасова“ (пре пет колена).
Ровчана има православних и потурчених, а Биланџића има три вере: православних, потурчених и покатоличених. Од покатоличених Срба Биланџића је познати „хрватски“ историчар и политичар Душан Биланџић (1924-2015), рођен у Маљкову крај Сиња, умро у Загребу где и данас има доста покатоличених Биланџића.
Родоначелник Ћућила, Шћепан Булатовић звани Ћућило настанио се на Поријама у области Борач код Улога у Херцеговини, задржао славу Лучиндан и имао је сина Марка, храброг хајдука који је уграбио лепу муслиманку од Шабановића, побегао на Цетиње, крстио девојку потуркињу и дао јој име Марија. Марија је дочекала старост.
Булатовићи су можда најбројније братство у данашњој Црној Гори, од њих је у ближој прошлости потекао велики српски писац и добитник НИН-ове награде Миодраг Булатовић (1930-1991) (рођен у селу Оклади код Бијелог Поља) и председник Црне Горе Момир Булатовић (рођен 1956, на власти од 1989. до 1998.године) као и многи други. У Мостару има покатоличених Срба са презименом Булат. Има потурчених Булатовића који су задржали своје презиме, одавно их доста има у Сарајеву. Постоји и село Булатовићи код Брадине у Херцеговини, у близини места Коњиц. Брадина је на злу гласу као родно место усташког злочинца и хрватског вође католичког Србина Анта Павелића (1889-1959), једног од најгорих масовних убица свих времена.
Значење имена претка Булат тешко је утврдити. Може да буде назван тако неко по својој чврстини и снази, или је то назив за неког од преживелих учесника у бици са Персијанцима које је водио Познан Пурћић. Неки мисле да је име Булат по персијској речи пулад или пулат што значи челик или чак од речи пилат односно билат што је погрешно изговорен облик ове речи. По мишљењу Петра Ашкрабе Загорског то је старо српско име које гласи Булат јер се и помиње у Дечанским хрисовуљама 1335.године.
Као што рекох, из овог почетног рода Булатовића, огранка Никшића и женске лозе Немањића, настала су бројна презимена и породице. Један од најзначајнијих огранака Булатовића су свакако Карличићи који се издвајају као наследници племићких титула под својим оделитим презименом већ током 14. и 15.века.
Из старе српске аристократске породице Карличића је било више познатих кнезова-племића. Кнезови Пејо, Павле и Војин Карлица владали су још у 15.веку са двором на Оброву код Бијелог Поља (Др Ж. Шћепановић, Преглед прошлости Бијелог Поља до 1918. у књизи Бијело Поље-монографија, 105, 109). И у 17.веку у време Кандијског рата 1645-1669. био је познат учитељ и кнез Арсеније Карличић који живи у време када већ мојој племићкој породици бива отимана имовина вољом турских поробљивача па је зато морао да се издржава радећи као учитељ иако је био наследник племићке титуле као што је очигледно из његовог ословљавања.
Кнезовима Карличићима се и млетачки дужд обраћао писмом којим их позива у рат против Турака обећавајући им добре плате. Има Карличића који су раније живели на Ободу код Ријеке Црнојевића и тамо су се презивали Карлице. Према Јову Медојевићу потомци су по бочној линији католичког свештеника Карла Булатовића из Роваца (Ј. Медојевић, Становништво и насеља бјелопољског краја, 532).
Док је обичан српски народ Дукље односно Зете неговао здраворазумску смесу паганске и богумилско-православне вере, изворно православље и изворно хришћанство, племство Дукље је наклоњено папи откако је српски цар Будимир Дрванић (Дрвенаровић) крунисан 680.године у Дукљи од папе Агатона за цара-обновитеља такозваног Светог Римског Царства, далеко пре германског-франачког крволочног неписменог дивљака и узурпатора Карла такозваног „великог“ који је новцем опљачканим од Срба купио подмићивањем од папе Лава III српско-римску царску титулу 800.године па лажна германска историографија данас погрешно слави франачког кољача Карла као цара-обновитеља „Светог Римског Царства“.
Ослонац српског племства у Дукљи на западну цркву појачао се због ромејских-византијских притисака у IX веку, нарочито за време уводног црквеног раскола, Фотијевог раскола (867-879), па опет после победе над Ромејом-погрешно званом Византијом у више ослободилачких ратова у XI веку, после крунисања српског краља Михаила Војислављевића 1077. од папе Гргура VII и после успоставе Барске надбискупије 1089.године. Онда је Ватикан више пазио на српска права него данас те није много радио на ширењу вештачке „хрватске“ свести и признавао је барског надбискупа под звањем Primas Serviae, Старешина Србије. Тада је папска држава признавала и Босну као део уже Србије што је и била до Немање па се у папским документима каже у 12.веку „Regnum Serviliae, quod est Bosna“, „Краљевство Србије, које је Босна“.
Опредељење Немањиног сина краља Вукана Немањића за западну цркву на самом почетку 13.века имало је утицаја да се део Карличића као племићи и потомци Вуканове кћери Јевросиме привремено у колебању определе за западну цркву у 13. и 14.веку из политичке користи пружања отпора Грцима, али и из освете према рођацима Немањићима који су око 1242.године свирепо заклали родоначелника Карличића, војводу и бана Илијана Владимира Угриновића-Грбљановића, мужа Вуканове кћери Јевросиме, унуке великог жупана Стефана Немање.
Није тада било ни тешко ни мрско као данас определити се за римски обред тим пре што је и сам Немања првих тридесет година живота био католик, а касније је наставио католичке навике да другује са својим даљим племенским сродником, потомком српске лозе Венјамића или Риђобрадих, римско-немачким царем Фридрихом Барбаросом (=Риђобрадим) којег је дочекао у Нишу 1189. и предао му Копље Судбине којим је руком римског легионара Лонгина прободен наш предак Божији син Исус Христос, истакнути припадник српске лозе Венјамића – копље које су Срби чували једанаест векова и још мало дуже.
Овакав издајнички чин Немањин да Немцима преда Христово Копље које по неким тврдњама и данас на езотеријској равни доноси победу у рату НАТО пакту – не чуди нас када се сетимо да је Немања девет година раније, након Дежевског сабора 1180. починио још крвавију издају према српском народу извршивши геноцид над изворним српским православним верницима староверцима које је набедио за „јерес“ због њиховог здравог и напредног социјалистичког противљења туђинском увезеном феудалном поретку угњетавања, и поступио према њима као римокатолички инквизитор у духу римско-папске секте у којој је крштен, у којој је васпитан и у којој је одрастао и стасао у зрелог човека.
У таквој друштвеној клими појавио се и међу прецима Карличића у 14.веку католички свештеник Карло Булатовић као истакнута личност. Неки тврде да су Карличићи по њему добили презиме па зато када полемишем против љотићеваца на јутјубу неки од ових издајника-нацистичких квислинга прво помисле да је корен мог презимена име Карло и псују ми „папистичко семе“ и тог Карла по коме сам „добио презиме“ мада је права истина сасвим другачија, баш су они-љотићевци – нацистичко-ватиканска језуитска агентура за истребљивање Срба и вршење испирања мозга над Србима у циљу десничарско-капиталистичког поробљавања – а моје презиме је настало по називу дрвене посуде карлица за производњу сира јер су моји аристократски преци у средњем веку били магнати у производњи и сира и прављењу дрвених посуда за сир, држећи по милион оваца.
Католички свештеници нису имали право на законито потомство него само на прикривено ванбрачно потомство у швалерацијама тако да је искључена могућност да католички свештеник може бити родоначелник презимена…мада има и другачијих случајева у развратној породици Борџија/Борхија где није скривано да је папа Александар VI /Шпанац Родриго Борхија имао ванбрачну децу, посебно познате сина Чезареа и кћер Лукрецију који су с поносом носили очево презиме и нису крили да су његови.
Опредељење за источну цркву код предака Карличића је преовладало победама цара Стефана Душана Силног Немањића, нашег даљег рођака, у 14.веку.
Раширеност католичке вере код Срба у Зети у средњем веку је злоупотребљена у 20.веку у пропаганди усташко-ватиканских агената црногорских сепаратиста др Секуле Дрљевића током другог светског рата и каснијег изгдајника књижевника Јеврема Брковића током новог верског рата Срба три вере 1991-95. Они су тврдили да Црногорци „нису“ Срби него „Плави Хрвати“ или „Црвени Хрвати“ позивајући се на искривљена тумачења летописца Попа Дукљанина из 12.века који је тада већ био почео проповедање ширења вештачке „хрватске“ свести, али је био мање опасан од ових данас јер је ипак признавао Босну као део уже Србије. Усташку идеологију у Црној Гори данас свесрдно помаже квислиншки мафијашки режим вишеструког крвавог убице и домаћег издајника Мила Ђукановића у спрези са овдашњим ватиканским агентурама „дукљанском академијом“ и вештачком „црногорском црквом“ коју води ватикански шпијун и порно продуцент распоп Мираш Дедеић (1938-). Нема ничег лошег у томе што је он порно продуцент, али је веома лоше бити ватикански агент и крити се иза мантије.
Овакве теорије падају у воду када се зна да су и такозвани „Хрвати“ до 17.века имали осећај да су део Срба, 90 % њих се изјашњавало као Срби католици и склапали су несметано бракове са православним Србима са којима су као „један крст“ сарађивали у борби против Турака и потурица. Заоштравање хушкања издвојене вештачке анти-српске „хрватске“ свести наступа после 1622.године када је у атмосфери опште верске мржње у тадашњој Европи папа Гргур XV основао злогласну „Свету Конгрегацију за проповедање (илити пропаганду) вере“ (Sacra congregatio de propaganda fide) по којој је и настала савремена реч „пропаганда“.
Таква злочиначка организација за распаљивање католичке верске мржње, прогона према другима и подвојености према другима, била је пресудан разлог што је поменути папа Гргур XV отрован у завери већ следеће 1623.године, а и сама његова пропаганда вештачке „хрватске“ свести није могла да надјача све до прве половине 20.века јер су све до тада бројни Срби католици у Српском Приморју чували своју српску свест. Сетимо се сликара Влаха Буковца који је у Краљевини СХС после првог светског рата на пријему код „краља“ (тачније некрунисаног масонског регента) Александра Карађорђевића, рекао: „Ја сам Влахо Буковац, Србин католик из Цавтата“. Значајна заједница самосвесних Срба католика у Дубровнику и сада постоји јер је помоћу њих Слободан Милошевић, председник Србије, накратко 1991. био обновио Дубровачку Републику чији је председник тада био угледни писац Србин католик др Ацо Аполонио.
Познато је да су у време притисака папске државе и дубровачког надбискупа на Барску надбискупију 1247. до 1255. Срби католици из Бара, везани за повластице Барске надбискупије, оштро одбили мешање папе у своја питања родољубиво се везујући за српског краља Уроша Немањића званог Храпави и тада су изјавили: „Какав папа!? Нама не треба! Наш је папа господин краљ Урош!“, изворно на латинском: „Quid est papa? Dominus noster rex Urosius est nobis papa!“ Штитећи самоуправу Срба католика у Бару краљ Урош је одлучно запретио да ће живог одрати дубровачког српског надбискупа који је радио за Ватикан на штету Срба.
Овде вреди навести речи чувеног рок музичара Бранимира Џонија Штулића (1953-), православног Србина који је живео и радио у Загребу као део „хрватске рок сцене“: „На просторима бише Југославије постоје само три етничке групе народа: источни Срби, западни Срби и радикални Срби. Источни Срби живе на подручју Македоније, Црне Горе и Србије, западни Срби су у Босни, Хрватској и Словенији, а радикални Срби су усташе и четници!“ (Ревија „Исток“, март 1998.)
Када би овде требало да прикажем сажетак верског опредељења наших предака он би изгледао овако: вековима су били српски пагани-родоверци, потом у 1.веку нове ере примају хришћанство као оплемењену надградњу српског паганства, од 4.века супротстављају се гркоримским догматама у Константиновој ново-наметнутој званичној хришћанској цркви заступајући изворно хришћанство и права своје часне породичне лозе Христових потомака Деспозина. Негујући изворно православље=смесу паганства и изворног раног хришћанства они су непокорни и римској и цариградској цркви које теже да угњетавају Србе.
Између 7. и 14.века колебају се према политичкој користи између западне и источне цркве по питању формалног ослањања, а нипошто по питању интимних убеђења која су већином увек искрена и правична паганско-православна, бабунско-православна или да боље кажем: изворно православна. Због страха од ромејске-„греческе“ најезде ослањање на западну цркву је у формалном погледу чешће од 7. до 14.века. Због навике и породичне мржње према Немањићима ово се колебање и код неких про-католичко опредељење наставило и после привременог пада Цариграда 1204, кроз 13. и 14.век, али су моји преци српски племићи коначно пришли православној цркви (не изворно-православној него византоидно-догматизованој) када су у 14.веку нашли интерес да се ослоне на моћно царство свог рођака цара Стефана Душана Силног Немањића (1308-1355, владао као краљ-оцеубица од 1331, као цар од 1346).
Изворна паганско-православно-богумилска правична социјалистичка уверења остајала су кроз миленијуме код већине Срба нетакнута ИСПОД КОРЕ црквене догме која се мењала према политичким приликама. Зато су Срби увек у очима западних моћника омражени као левичарски народ бунтовника.
Након ове мало дуже дигресије о променљивој црквеној припадности мојих предака и већине Срба уопште у старом и средњем веку, да се вратим на нешто ближе историјске податке о српској православној породици Карличићима.
Карличића има и у Штитарима код Бијелог Поља. У Бијелом Пољу су били познати попови и учитељи Карличићи до 1820.године, а живели су и у селима Полице, Горажде и Калудра код Берана. Од тада се расељавају из Беранске котлине и Бијелог Поља највише у сјенички крај (према казивању хроничара Љутомира Љута Карличића из Штавља). Карличићи су у Беранској котлини били не само под притиском насиља потурица него и под притиском насиља православних Васојевића који су се као бројно племе осилили да удружени са потурицама срамно нападају, пљачкају и силују православне Србе, своје комшије и браћу по вери (академик Петар С: Јовановић и др Милисав Л. Лутовац у књизи „Иванградска (Беранска) котлина“, Српска академија наука, посебно издање, 1957, Географски институт, књига 11).
Била је црква у Међуријечју у Ровцима где су Васојевићи побили неке Ровчане „те се црква пребацила“.
У својој ранијој постојбини Карличићи су нападнути од злочиначке породице потурчених Срба Каљића код Бијелог Поља који су имали бораца за 500 пушака. У тешким сукобима са потурицама Каљићима погинуло је 45 Карличића. Приближно између 1835. и 1840.године, као што већ рекох у ранијем тексту, притиснути злочинима муслимана и православних Васојевића, Карличићи се после тешких сукоба селе у село Читлук на Пештери код Сјенице. У Читлуку и данас постоји гробље где су сахрањивани Карличићи. Из Читлука су се брзо раселили у Сјеницу, Штаваљ, Брњицу па касније даље у Чачак и у Топлицу. О расељавањима Карличића писао је Салих Селимовић у свом раду „Прилози прошлости Старе Рашке 2“ (на 149.страни).
Нису сви Карличићи напустили бјелопољски и берански крај, ово презиме је тамо и даље присутно и бројно и знају да су рођаци са овим на Сјеничкој површи.
У другој половини 19.века неки Карличићи су се иселили у Рибницу, приградско село поред Краљева и променили презиме у Макојевић. У даљим чланцима у овом поглављу читаоци треба да прочитају појашњења о мом чукундеди-стрицу Ристу Карличићу, комити и великом љубавнику, који је због оружаног отпора муслиманском насиљу и звог свог смелог сексуалног провода са муслиманкама, оружано нападнут од комшија потурица у селу Брњици 1889.године те се зато исте године иселио у Топлицу која је била део самосталног дела Србије, била је новоослобођени део међународно признате Краљевине Србије под Обреновићима. Тамо у Топлици је део Ристових потомака задржао презиме Карличић, а један део је променио презиме у Ристић (по Ристу) да би се сакрили од крвне освете јер се наш Ристо био многима замерио.
На подручју Горажда у данас окупираној српској покрајини Босни и Херцеговини било је Карличића као и у селу Горажде код Берана па треба утврдити које је од та два Горажда старије и које је добило име по оном другом јер је обичај био да приликом бежања пресељеници „пренесу“ и име свог ранијег завичаја. Тако су досељеници из Брњице код Сјенице пре два века основали истоимено село Брњицу код Крагујевца и то се и данас зна и приповеда.
Писац и историк, истраживач порекла српских презимена Петар Ашкраба Загорски (1952-) нажалост још није стигао да проучава порекло Карличића јер више испитује херцеговачка презимена, али ми је у електронској преписци саопштио ово краће обавештење које се уклапа у мој научни рад: „У необјављеним документима имам да су Карличићи поменути у селу Горажде код Берана као просељеници, што је опет пут сеобе предака Каличанина (презиме моје мајке, наздравље њој и нама, прим И. К.). Дао сам Ти ево доста података и ђе их год будеш користио писмено или усмено реци да је то истражио П. А.Загорски.“
У Сјеници су Карличићи били веома угледни трговци и занатлије, а имали су и интелектуалаца као што је био чувени предратни просветни инспектор професор Божидар Божо Карличић (1905-1956) који је као предавач у новопазарској гимназији 1950. отеран на Голи оток зато што је диктатору Титу у Београду у лице рекао: „Овде политичари живе слатким животом, а моји ученици немају свеске и оловке!“ На Голом отоку се Божо зближио са заточеним гимназијалцем Драгољубом Мићуновићем званим Мићуном (1930-) за кога се касније удала Божова кћер Дубравка Карличић.
Божо је као честит човек млад умро од последица Титовог полицијског мучења и можда никад није сазнао да је његов неморални зет Мићун као заврбовани двоструки агент Удбе и ЦИ-је најпре на чудан начин као потказивач својих другова-логораша „пуштен“ са Голог отока, а затим прогуран за доктора наука и контролисаног вођу америчке агентуре, злогласне такозване „демократске странке“ основане 1989.године која је пуно зла нанела српском народу након свог пучистичког доласка на власт Петог октобра 2000.године и необуздане лоповско-пљачкашке анти-српске владавине дуге дванаест тешких година од 2000. до 2012. Др Драгољуб Мићуновић је и данас са својих 87 година активан политичар јер ко се једном ухвати у коло са ЦИ-јом и Удбом тај више из њега не излази по пословици „дала баба динар да уђе у коло, а сад би дала пет да изађе из њега“.
После турских законских попуштања према православним Србима познатим указом званим Хатихумајун 1856.године дозвољено је да православни Срби могу постати аге тако што купе феудалне повластице од пропалих муслиманских ага. Тако је мој рођак, трговац из Сјенице Митар Карлица (Карличић) у то време на основу своје прибављене новчане моћи купио чин „аге“ и од тада је у званичним турским документима титулисан као Митар-ага Карлица. Био је члан Окружног меџлиса (већа) Ново-пазарског санџака. Један од сјеничких Карличића се потурчио крајем 19.века и тада је напустио Сјеницу, о њему засад немам ближих података. У попису Сјеничке казе из 1912.године у Штављу и Брњици су забележене по једна кућа Карличића, православних Срба. Те куће су тада имале много чељади (укућана).
Према приближним подацима у Србији има око 400 лица са презименом Карличић. У 2014.години је регистровано и 5 лица у САД са презименом Карличић (forebears.io/sh/surnames/karlicic). Карличића је званично 1990.године било у граду Сјеници четворо, а у 2006.години 3 домаћинства.
6. септембар 2017. у 18:01
Иван Карличић
Мала преправка. За наше претке је требало уместо ” вековима су били српски пагани-родоверци” да ставим: ХИЉАДАМА ГОДИНА су били српски пагани-родоверци јер знамо да смо ми Срби најстарији и једини аутохтон народ чији је ген по истраживању др Анатолија Кљосова стар најмање 12 000 година док су гени свих осталих раса и народа стари између 4000 и 7000 година.
Од огромне важности је да се овде нагласи да је српско паганство према доказима др Веселина Чајкановића било монотеистичка религија, а не нека застранела политеистичка како се обично тврди, те је српско паганство-родоверје ОСНОВА свих других монотеистичких религија које су касније из њега проистекле. Чак је и појам Господ Бог преузет из српског паганства, а сама реч паганство је честита и долази од старо-српске речи ПАГ=РОД и верског начела РОД СИЈА, те се не може прихватити оно гркоримско непријатељско тумачење да је паганство нешто лоше, сатанистичко и да се путем злонамерне игре речи поистовећује са појмом “пОганство” што значи нечистоту.
Рани хришћани се нису борили против српског паганства него су своју веру градили на његовим темељима, њихов непријатељ је било гркоримско “паганство”, боље речено: сатанистичко идолопоклонство, које је заправо нечастиви продужетак вавилонске гуштерске цркве.
Дејвид Ајк је доказао да су и гркоримско такозвано “паганство” и гркоримска искривљена квази-хришћанска црква после 4.века заправо продужеци злочесте вавилонске гуштерске религије крвавог идолопоклонства, те се да закључити да је српско паганство у већем складу са изворним племенитим хришћанством него што је то званична црква натурена Константиновим крвавим превратом у 4.веку. Зато сматрам да је погрешно славити 1700 година “слободе” хришћанства него треба праведније рећи: 1700 година планског искривљавања хришћанства.
Др Божидар Митровић је доказао да су египатски дошљаци на српском континенту Грци и Римљани плагирали српске богове, променили им имена и потпуно изопачили праву истину о њима, делом зато што нису разумели српску митологију, а делом зато што су хтели да је намерно преокрену у сатанистичком смеру као следбеници вавилонске рептилске цркве. Зато не треба никад кривити српско паганство за свирепости које су чинили гркоримски многобошци вршећи прогоне над хришћанима од 1. до 4.века јер ти исти гркоримски многобошци су претходно вршили геноцид над српским паганима, бабунима, крестјанима (пред-хришћанским хришћанима) и другим струјама изворних српских православних верника.
1. октобар 2017. у 13:10
Иван Карличић
У претходном напису напоменуо сам да немам ближих података о једном Карличићу који се потурчио у 19.веку. Том приликом сам превидео неке податке о њему и сада их допуњавам. Од тог Карличића промењене вере је настало презиме мухамеданских Срба Хаџифејзовићи у селу Милошев До између Сјенице и Пријепоља, презиме чији се један број припадника касније настанио и у самој Сјеници. Најистакнутији представник тог презимена је новинар Сенад Хаџифејзовић (рођен 1962), главни ратни хушкач државне телевизије усташко-муџахединског режима кољачког вође Алије Изетбеговића током од Германа подметнутог верског рата Срба три вере у окупираној српској покрајини Босни са Херцеговином 1992-95.
Сенад Хаџифејзовић је и данас велики србомрзац у својим телевизијским коментарима док пљује по свом пореклу, али то не смета одскора преваспитаној агитаторки америчке агентуре Чеде Јовановића, Јелени Карлеуши да му се удвара и улизује док гостује у његовим анти-српским емисијама јер ипак је Сенад леп човек по чему се види да је макар физиолошки, естетски наше горе лист, иако се он тога срамно одриче. Ја сам присталица турбо фолка, “Јужног ветра” и провинције, некада смо ми народњаци подржавали Карлеушу која је била на мети прогона београдске олигархије, али сада она вређа “Јужни ветар” и већину народњака београдским расистичким изразом “џиберска музика”, “сељоберска” и слично, јер се – да би избегла београдске прогоне – продала београдским снобовима да буде њихов агитатор против свега српског и народног, те је по правилу “потурица гори од Турчина” постала гори Београђанин од Београђанина, гори Американац од Американца, гори ДОС од ДОС-а те ваљда зато тражи сродну душу у мом далеком рођаку – потурченом изроду анти-србину Сенаду Хаџифејзовићу…све је то на линији Лондона, Вашингтона, Берлина и Ватикана.
1. октобар 2017. у 13:12
Иван Карличић
Сенад Хаџифејзовић, новинар и потомак једног потурченог припадника породице Карличић из 19.века, рођен је у Сјеници 1962.године.
5. октобар 2017. у 21:11
Иван Карличић
…И да допуним везано за мој коментар о музици коју слушам када сам износио опсервације о Сенаду Хаџифејзовићу и Јелени Карлеуши, тамо сам навео које сам врсте музике ПРИСТАЛИЦА, а то значи да слушам и све остале врсте музике, све што је добро у било ком жанру, док реч присталица има другу тежину, тежину музике са којом се класно поистовећујем (народна музика) и чија права браним од прогона…то не значи да не слушам и страну и класичну и рок и мало џеза и било коју другу подврсту јер су поделе у музици беспотребно злоупотребљене да би се хушкала мржња и раздор.
11. децембар 2017. у 13:38
Tijana Karlicic
Molim gospodina Ivana Karlicica da me kontaktira putem maila ako je u mogucnosti. Imam par pitanja vezano za moju porodicu iz Sjenice
29. септембар 2016. у 16:49
Јоксим
Ево нама још потомака Немањића?… Како заглависте у Штаваљ усред Пештери?
29. септембар 2016. у 18:49
Иван Карличић
Мислим да примедба читаоца Јоксима није на месту. Зна се да је српско племство губило власт и имовину ако одбију да се потурче,посебно после 16.века. Изгубите власт и новац, а онда пет векова рађа свако дете по десеторо деце и имовина се уситњавала, племство је назадовало и осиромашило. Плус кад се томе додају стални ратови и сеобе, уз затварање школа.
Примедба да смо заглавили у сјеничком крају такође је неоправдана јер је жупа Сјеница, “на Синицах” била прво огњиште Немањића, место Дуга Пољана (Даго Поље) код данашњег града Сјенице било је једна од шетајућих привремених престоница Немањића у којој је још 1253. краљ Урош издао повељу Дубровчанима на Синицах. Дестиница код Сјенице(неки је погрчено зову Дестиника), код данашњег села Врсјеница, коришћена је као српска престоница још у 7.веку,а помиње је Константин Порфирогенит у 10.веку као један од највећих и најзначајнијих српских градова.
Позивајући се на Јована И. Деретића има основа да се докаже да је сјеничка област завичај и почасно место српског цара Нина Беловог који је владао великим делом тада познатог света у 21.веку пре нове ере,те он може бити оснивач Дестинице,а утврдио ју је српски цар Александар Велики Карановић Македонски у 4.веку пре нове ере. Важно је неупућенима рећи да села Штаваљ и Брњица не припадају Пештери него Штаваљ припада Сјеничкој површи, а Брњица у рељефном смислу спада у падине планине Голије и подголијска места, Пештер је мало јужније.
Године 2015. Драгица Премовић Алексић је обелоданила (мада га је раније открила) велики српски пагански храм на Пештери за који она, под притиском бечко-берлинске школе, не сме јавно да каже да је стар неколико хиљада година још из времена кад је – по признању америчког научника Кенета Нортведа – већина становника Европе говорило српским језиком као матерњим. Срби су коренско племе и преци свих осталих народа како су доказали бројни научници, само што западна наука тежи ову истину да прикрије и угуши.
Још увек је у време Карађорђа и Вука Караџића Сјеница почетком 19.века била значајнији град од Крагујевца и сјенички је паша са обележјем два туга (два почасна украса од коњских репова) био један од два-три толико важна окупаторска турска достојанственика на поробљеним српским просторима, потчињен само паши у Травнику који је носио три туга. Чак је и лично Карађорђе око 1762.године зачет у селу Жабрен код Сјенице где су му живели родитељи пре бекства због крвне освете.
Дакле, Јоксиме, ми Сјеничаци, и Рашка област уопште, нисмо раније били девета рупа на свирали као данас, мислим да и Ви то знате него ме мало пријатељски изазивате да ступим у полемику. Старије смо ми племство од западноевропског племства, само што смо изгубили власт у 15.веку па Ви видите да ли човек може за пет векова патње да се деградира. Јасно је да може.
Да би рођацима који ово читају било јасно ко сам ја, морам нагласити да сам син Вујадина Вуја Карличића (1951-2009, рођен у Брњици, умро у Београду, живео је и сахрањен у Панчеву) и унук Ивана Карличића Савовог (1924/27-2010) из Брњице код Сјенице.
3. октобар 2023. у 13:49
Nikola Miljkovic
Pozdrav,ja sam sin Viorke Miljkovic,devojacko je Karlicic,zivim u Opovu.Vuja slabo poznajem,vise Miladina ali eto..volim ko sam i slucajno sam video tekst,i samo da te pozdravim <3
30. септембар 2016. у 12:29
Бранко Тодоровић
Господине Калрличићу, верјуем да сте све написали како треба, али позивати се било где на Јована И. Деретића је пуцањ у властиту ногу, јер то је једна веома мутна личност која је у својим писанијама изводила најнатегнутије и најневероватније закључке.
Нешто слично је и са импутацијом Кенету Нортведу да су већина Европљана говорили српским језиком, где сте то нашли, у ком научном раду?
А са осталим подацима се слажем да их треба поправити, очигледно су негде грешком записани.
С поштовањем,
Defendor
3. април 2017. у 12:44
Иван Карличић
Питао бих уредника Defendor-а нешто што ми је остало неразјашњено у гужви расправе јесенас, а није наодмет да се разјасни. Да ли можете да ми поткрепите доказима Ваше гледиште да је уважени др Јован И. Деретић “мутна личност”? Хоћу да знам по чему је он “мутан” као личност док су бечки квази-историчари који га вулгарно пљују преко својих плаћених ботова – “светле” и “честите” личности? Реч “писаније” није примерена за његов труд, пре бих рекао да Радивој Радић пише “писаније” и вулгарне паролашке памфлете пуне мржње и злобе.
Шта је “натегнуто” или “невероватно” оставимо то науци да утврди, а не да судимо да је нешто “натегнуто” или “невероватно” зато што вређа сујету западноевропских империјалиста и њихових слугу-колаборатора покатоличених Срба “Хрвата” и других вештачких “балканских” народа који су клонирањем и мутацијама креирани од делова Срба у циљу отимања Српског полуострва Хелма накарадно после 1808. названог сатанистичким именом “Балкан”, дакле вређа сујету оних који су вештачки створени да нам отму геостратешки и езотерично-религијски чвор света.
Овде не бих желео да улазим у ширу расправу о историјским чињеницама, већ подвлачим: желим да ми господин Defendor аргументује своју синтагму “мутна личност” коју додељује као атрибут Деретићу, желим да ми биографски поткрепи каква је он то личност у поређењу са “честитошћу” оних који пљују по њему?
Унапред се радујем да прочитам Ваш одговор. Поздрав
П.С: Само ако може без садистичких стилских фигура као што је “пуцање у сопствену ногу” и слично…
30. септембар 2016. у 13:01
Јоксим
А шта су Вам Карличићи у Доњем Бихору?
30. септембар 2016. у 15:19
Иван Карличић
Сви медији, па и овај, су под контролом западних центара моћи.Зато ме не чуди што Ви, господине са енглеским псеудонимом, покушавате као заступник берлинско-бечке школе да дискредитујете једног од најбољих и најмарљивијих историчара који постоји као глас разума у данашњем мраку-а то је Јован И. Деретић, јер као Defendor, енглески: бранилац, Ви браните енглеске интересе у заташкавању праве историје Срба, а тиме и заташкавању корена светске историје.Придружите се екипи критизера око Радивоја Радића.
Ја нисам потпуни присталица Јована И.Деретића, он има грешака и пристрасности у оценама савремене историје везано за његово претерано подржавање династије Карађорђевић, али му се мора одати признање да је постигао у проучавању старије прошлости много више од других својих савременика и колега јер је био спреман на побуну против наметнутих псеудонаучних догми капиталистичког запада. Зато испашта као што је у 19. веку испаштао велики српски историчар Милош С.Милојевић који сада опет доживљава признање вредности свог научног рада.
Што се тиче Кенета Нортведа погледајте и сами његове цитате, нећу ја да то радим уместо Вас. Тим пре што је Ваше неукусно поређење са “пуцањем у властиту ногу” већ доказ Ваше очигледне лоше намере и пристрасности, заправо тежите да празном полемиком одвратите пажњу читалаца од мојих коментара, да изгубе вољу да читају кад виде расправу и препуцавање. Нећу Вам пружити то задовољство.
Претпостављам да овај мој одговор нећете објавити јер морате бити Defendor цензуре.
30. септембар 2016. у 17:18
Бранко Тодоровић
Наравно да су под контролом, али то не значи да ми овде радимо за те службе, макар писали и под псеудонимом на енглеском језику. 😉
А кад већ толико браните господина Деретића, реците ми да ли сте некада прочитали што год од дотичног, или од познатих аутохтониста из прошлог и XIX века, неке од њихових навода можда проверавали?
Ето ја јесам, некада и сам бивајући наклоњен теорији аутохтоности Срба на Балкану, читао и тражио одговоре у делима познатих аутохтониста. Али кад је требало дубље ући у изворе и контексте у којима се јављају, немало тих теорија запне још у свом настанку, а господин Деретић је рекордер по том питању.
Далеко од тога да неки центри моћи немају утицаја на токове наше историјске школе, али нису они толико моћни да би забрањивали један тако огроман период светске историје, да она заиста у том обиму постоји, кад смо ми у питању. Ствари треба посматрати критички и трагати за информацијама на све допуштене и недопуштене начине, а измишљања и кривих конструкција треба се клонити, јер оне управо и служе томе да се са главних проблема, рецимо наше српске историографије, скрене пажња.
30. септембар 2016. у 17:19
Јоксим
Иване да ли сте размишљали за ДНК тест по мушкој линији?
Не одговористе у којем степену сродства сте са Карличићима из Доњег Бихора ( ткз. Мали Бихор).