Порекло презимена Јањић

Стојан Караџић, Вук Шибалић: „Дробњак и породице у ДРОБЊАКУ и њихово поријекло“, II допунско издање, Београд, 1997, ИШ ‘Стручна књига’

ЈАЊИЋИ

(живе у Грабовици и Жабљаку)

Јањићи воде поријекло од Поповића, који су, с осталим Новљанима, доселили у Дробњак из Бањана приликом насељавања Дробњака. Има неких тврдњи да су Јањићи, Јанковићи и Ласице род са Ђурђићима, и да су се са њима доселили у Дробњак из Ђурђева Дола и Рудина.

Презиме су добили по удовици Јањи Поповић, за коју се не зна од кога је била родом ни за кога је била удата, односно не зна се име Јањину мужу. Прича се да је рано остала удовица и да јој је муж вјероватно погинуо у неком ратном окршају.

Јања је имала три сина: Милоша, Обрена и Симеуна. Њихови братственици су их по мајци Јањи звали Јањићи и они на основу тога узеше и презиме Јањићи, које датира вјероватно од времена док су још живјели у Комарници.

Јањићи су се, са Јанковићима и Ласицама, доселили у Грабовицу на своје бивше катуне. Вријеме досељења се не зна, али је то било веома давно. Има мишљења да је то било негдје почетком 19. вијека. Неки документи казују да је у Грабовици 1851. године живјело шест домаћинстава од којих два-три Јањића.

Почетком 20. вијека, када су Црногорци масовно одлазили на рад у Америку отишли су и из братства Јањића: Симеун, Мијат, Јован, Мрдеља, Шћепан, Млађен и Жарко. За вријеме Првог свјетског рата, а на позив краља Николе I Петровића, сви су се вратили осим Млађена и Жарка, који су тамо остали и умрли.

У Комитском покрету учествовали су Милун, Ђорђије, Мијаило, Милић, Томо и Наод.

Милован Шуков је био истакнути борад против Турака. Дуго година је хајдуковао, а у хајдуке се одметнуо због убиства Нешка Ласице, који је убио његовог брата Мијата у некој свађи. Милован је био врло угледан и цијењен човјек.

Мрдеља Милосављев се вратио из Америке да би се борио као добровољац у Првом свјетском рату. Брод „Бриндизи“ у близини луке Медове наишао је на мину 6. јануара 1916. године, када је потонуо у морским дубинама са око 400 добровољаца. Спасио се само 101 добровољац, међу њима и Мрдеља Милосављев. Мрдеља је био цијењен човјек и уживао је велики углед у племену. Он је са својом породицом активно учествовао у НОР-у 1941-1945. године. Његов син Радосав био је борац у 7. омладинској црногорској бригади од њеног оснивања.

Милован Миланов је једна од најистакнутијих личности у предратном напредном покрету у шавничком крају. Организатор је устанка 1941. године и први командант мјеста у тек ослобођеном Шавнику. У једном јуришу на италијанске бункере у Пљевљима 1. децембра 1941. године херојски је погинуо и тако окончао свој свијетли и часни животни пут. Поред Милована, свој живот је положио и Петар Новаков. Јеврем Јованов, припадник НОП-а од првих устаничких дана, био је учесник 13-јулског устанка 1941. године, Пљеваљске битке и борби на Сињајевинском сектору, гдје јуначки гине 1942. године.

Даница Милићева, кћерка старог и храброг ратника Милића, слиједећи примјер својих славних предака, од првих устаничких дана стала је у строј храбрих. Учествује у борбама које су вођене на Сињајевинском сектору, као борац Дурмиторског НОП одреда. Формирањем Четврте црногорске пролетерске бригаде, стаје у њен строј као борац и четна болничарка, те замјеник референта санитета у Петом батаљону. Јуначки гине у јуну 1943. године на Зеленгори.

Војислав Шћепанов, борац НОР-а од 1941. године у Дурмиторском омладинском ударном батаљону на сињајевинском фронту, погинуо је у прољеће 1942. године. У току НОР-а 1941-1944. године из овог братства су још, поред поменутих, своје животе положили и млади Гојко, код Ужичке Пожеге 1944. године, Данило Миланов код Никшића 1944, Божидар Миладинов код Даниловграда и Радојица Живков у Кучима 1944. године.

Тодор, син познатог комите Мијаила Јањића из Грабовице, припадник је НОВ-а од 1941. године. У Седмој омладинској црногорској бригади је од њеног оснивања, налази се на значајним војним функцијама у ЈНА. Осим Тодора, у строју Седме бригаде нашли су се и његови братственици Милисав Ђурков и Радосав Мрдељин.

Један број Јањића иселио се из Грабовице у друге крајеве.

Послије Првог свјетског рата у Пљевља и пљеваљски крај иселили су се: Илија у Пљевља, а браћа Чедо и Владо у Потпеће. Мрдеља Милосављев је доселио у Тепачко Поље код Жабљака.

Послије Другог свјетског рата настало је интензивније исељавање у многа мјеста широм наше земље, најчешће из економских разлога.

Петрашин-Пејо је истакнути друпгтвено-политички радник у Шавнику; био је и предсједник општине Шавник.

Славе Никољдан, а прислужују Ђурђевдан.

ИЗВОР: Стојан Караџић, Вук Шибалић: Дробњак и породице у Дробњаку и њихово поријекло, 1997, приредио сарадник портала ПОРЕКЛО Војислав Ананић

_____________________

СА ИНТЕРНЕТ ФОРУМА:

Јањићи воде порекло од Поповића из доњих Бањана,а од којих су у Комарници и Грабовици (Шавник) стари Јањићи,одакле су се даље расељавали у свим могућим правцима.

Одвајање од братства Поповића догодило се у средњем веку,као и код већег броја осталих братстава са тог подручја. Најчешћи повод су биле ратне миграције и економски интерес. У Грабовици и данас живе стари Јањићи.

Изворна слава свих Јањића је Никољдан,али како су се расељавали, неке породице су узимале другу славу.

Славе су се мењале на следећи начин:

1. Дешавало се да сиромашан младожења буде принуђен да прихвати славу богате младе.

2. У случају да у младиној кући нема мушког потомства које би наставило да слави породичну славу, зет је преузимао је улогу домаћина.

3. Слава се мењала и када се ствара ново братство, а узимао се светац у чијим се данима стварало братство. Тај светац је онда постајао заштитник братства и сваке породице која припада том братству.

4. Дешавало се да једна или две породице трагајући за новим домом, дођу у неко село и прихвате сеоску славу као своју.

Јањићи су специфични по овом питању и очигледно су се приклањали свим варијантама које је црква одобравала. Зато данас Јањићи славе поред изворног Никољдана још и Ђурђевдан, Аранђеловдан, Крстовдан, Јовањдан, св.Михаила, Мратиндан, а у Србији једна породица слави Благочасне Вериге.

Највеће миграције Јањића су се одиграле током 18. и 19. века, а почетна мања кретања су се догодила после пораза Турака под Бечом 1689 год. Пратећи кретање људи, може се доћи до закључка да су Јањићи дошли у Далмацију и северозападну Босну негде у 18. веку.

Јањићи у Дивуши код Двора на Уни, донели су са собом стару славу Никољдан иако су се одвојили од Јањића који славе Јовандан. Никољдан славе и Јањићи из Биочића код Дрниша.

Јањићи из околине Сарајева (Нишићка висораван) славе Ђурђевдан, као и Јањићи из околине Мостара.

Јањићи из околине Рогатице и Ужица славе Аранђеловдан.

Јањићи из Добоја и Купреса славе Јовањдан.

Мора се знати да исто презиме не значи и исти корен. Зато је важна крсна слава заједнице. Овде су Јањићи специфични по бројности узетих слава, али нису усамљени. Јањићи су најчешће узимали славу села у које су дошли и славу женине куће.

Један део Јањића је прешао у католичку веру, што није била реткост, нарочито у турско доба. Знам за случајеве Јањића који се изјашњавају као Срби католичке вероисповести. Сви они углавном знају своје порекло, као што знају и муслимани. Питање је само ко је од њих спреман да призна своје порекло.

Постоје две интересантне приче о пореклу презимена Јањић.

Неки сељак из Бањана се одважио и убио Турчина због зулума, а потом је побегао у Херцеговину до Богодола, где се оженио женом по имену Јања. После доста времена Турци су успели да га нађу и погубе, а сељани из сажаљења према деци, почеше их звати по мајци Јањи Јањићи.

Друга прича гласи да је презиме настало од имена Јања. Наиме, грчки овчар (Саркастан) по имену Јања, је у време турског царства са осталим овчарима напустио Грчку и доселио на планину Гоч (Врњачка Бања – Краљево). Ту живе и данас и славе Јовандан.

Стварно постоје сточарске заједнице у Грчкој које се зову Саракастани, као и у Бугарској и источној Србији на Старој Планини,али их ми и Бугари зовемо Каракачани.

ИЗВОР: Интернет форуми