Вишњевац

14. фебруара 2012.

коментара: 4

Поштовани,

ова страница је у припреми.

Позивамо вас на сарадњу.

Пошаљите нам свој прилог, све што знате о овом презимену на основу усменог предања или цитирањем навода из књигa (наведите којих) или оног што је већ објављено на осталим интернет сајтовима (напомените којим).

Обавезно напишите и коју крсну славу славите и подручје у којем се ово презиме појављује.

Наведите и име познате личности (где је рођен-а, чиме се бави), која носи ово презиме.

Ваш прилог оставите у коментару или пошаљите на и-мејл:

[email protected]
Пишите нам

Наредни чланак:
Претходни чланак:

Коментари (4)

Одговорите

4 коментара

  1. Војислав Ананић

    ВИШЊИЋИ, 12 кућа у Вишњића долу

    Вишњићи су у Голији старосједиоци. Дошли су с Вилуса око 1640—1650. године. У Голију је дошла Вишњића, родоначелница, са сином Јованом. Пошто му је отац рано нестао (умро или потинуо) њега по мајци Вишњи прозову Вишњићем.
    Наш познати историчар, пок. Андрија Лубурић, у својој књизи »Дробњаци — племе у Херцеговини«, у одјељку »Исељене породице«, дотиче се Вишње и њеног сина Јована. На страни 242. наводи да су два брата Петко и Нинко — Нинковићи, из села Нинковића из Дробњака, преселили на Моско, код Требиња. Имали су сестру Вишњу, коју удају на Вилусе, (не каже се за кога). Вишња је имала пет синова. Четири старија погину на мегдану са Јаом Куртагићем из Рисна, а најмлаћи Јован, пошто убије Јаа и освети браћу, пресели се с мајком Вишњом у Голију.
    Од браће Вишњине, Петка и Нинка, данас су двије угледне породице: Петковићи од Петка, а Нинковићи од Нинка, задржали старо презиме.
    Постоји и друга верзија по доказу старог Николе Зекотина — Вишњића (1835 — 1917), памтише и приповједача, о досељењу Вишњића у Голију, која каже да су два брата, Љешо и Никола, доселили из Бањана на Горанско и ту се подијелили, а онда Никола прешао у Голију, а Љешо остао на Горанско.
    Лубурић за Јована каже да је био у млетачкој служби и да је девет година провео у Кандијском рату као заповједиик једне чете. Каже да је нешто старији по годинама од легендарног јунака и хајдучког харамбаше Баја Пивљанина, што се види по једној народно ј пјесми. У биографији Бајовој каже се да је рођен око 1636. године, а да се млетачким властима јавио 1656. године. Према овоме, изгледа да је Јован рођен око 1620 године.
    Лубурић у једном другом документу каже да је Јован, пошто је осветио браћу, утекао у Котаре с мајком Вишњом и тамо се пријавио млетачким властима. Након девет година проведених у Кандијском рату, вратио се натраг, у Котаре, а онда се с мајком Вишњом преселио у Голију. Свакако, ово досељење Јованово у Голију било је прије ослобоћеља Рисна од Турака, јер је Рисан ослобођен 1649. године. Вјероватно је да се на старевину није смио вратити, јер ако би остао у Вилусе, грдно би му се осветили рисански Турци.
    Вишњину мужу, а Јованову оцу, по предању, а и по једном документу, бипо је име Никола, али како се презивао, није нам познато. Свакако, како то Лубурић наводи, да је од старога братства Бановића, који су 1502. године побјегли од турског зулума из Петропоља с Косова поља и населили се у Бањане. О досељењу Бановића, Лубурић, у књизи »Бановић Страхиња«, на странама 48. 49. и 50 — 1941. каже ово:
    »Испитујући поријекло и прошлост српских породица у Бањанима, Пиви, Голији и другим крајевима херцеговачким, утврдио сам да многе тамошње породице воде поријекло од косовских Бановића, односно од племена опјеваног Бановић Страхиње. Према провјереним подацима, племе Бановићи је живјело у мјесту Петропољу, у Косову пољу и били су бројни и богати. Имали су своје војводе. Посљедњи од тих војвода у Петропољу био је Митар Бановић. Кад су се разутили 1502. године из Косова, био је, веле, у дубокој старости. Они су имали издиге у Голији и око Дуге пољане, према Сјеници. Недалеко од Дуге пољане, зове се један вис Банов крш, једно мјесто Бановица, а једно поље Петрово поље. Тамо се прича да је ту издизао, љети, неки бан и да је имао девет синова.
    Према старим записима и предању, Бановићи су се разурили из Петропоља 1502. године и то због купљења дјеце у јаничаре. 0 томе приповиједају овако: неки паша Џин, дође с војском у Петропоље, да купи дјецу у јаничаре. Бановићи одбију да дају дјецу, због чега дође до борбе. Турци пострадају, али ни Бановићи ине прођу добро. Многи изгину и задобију теже ране. Једно дијете им Турци заробе и потурче. Оно временом постане паша и назове се Елемер паша. Учествовао је 1539. године у боју с Шпањолцима и Херцеговцима код Новога. Тада остатак Бановића мораде бјежати. Њих око шездесет породица, домова, са старим војводом Митром, побјеже у Херцеговину и настани се у Бањанима.
    Кад су Шпањолци 1538. освојили Нови и Рисан у Херцеговини, придруже им се скоро сва херцеговачка племена. Идуће, 1539. године, велика турска војска крену на Нови и послије крвавих борби опсједну га, у који се затвори 300 Шпањолаца и 400 Херцеговаца, на челу са војводом Лазаром. Поглавар Бановића тада је био кнез Грбан. С њим некако у везу дође његов рођак Елемер паша и пред сами пад Новога, успије да Бановиће одвоји од Шпањолаца и војводе Лазара. Двојица Бановића, које су Турци узели у таоце, тада дадну турски барјак, те га приликом освајаља Новог, побију на Канли кулу. Тада Турци дадоше Бановићима удутламу и велике повластице, а Бановићи добише насљедно војводство и обор-кнежевство у Бањанима и спахилуке у Гацку.
    У доба великог Грдановог покрета, пред крај XVI и у почетку XVII вијека, налазимо на челу Бањана војводу Ивана Петровића — Бановића. Он се помиње у документима из 1598. године (Гласник Земаљског музеја 1909. св. 1 и 2, стр, 57; Јован Томић, Пећки патријарх Јован, стр. 115). Подигао је и једну цркву 1605. године, у селу Петровићима, у Бањанима.
    Бановићи су активно учествовали у свим српским покретима у Херцеговини од свога доласка 1502. године до скорих дана. Они су стално од тог времена давали војводе и обор-кнежеве Бањанима. Њихови огранци: Јоковићи и Љешевићи, одселили су се из Бањана у Пиву и дали Пиви осам војвода и много кнежева и харамбаша.
    У невесињском устанку 1875. године дали су Бановићи три, може се рећи, водеће личности и то бањског војводу Максима Баћовића, чију је погибију 1876. године оплакала сва словенска штампа, казивајући га »словенским војводом Кајицом«, невесињског сердара Симуна Зечевића и пивског војводу Жарка Љешевића, који је предводио усташе према Ужицама.
    По своме пресељењу у Бањане, Бановићи се раздвоје на многе огранке и прозову новим презименима. Од њих се многи одселе из Бањана у друге крајеве.
    Од Бановића су у Бањанима: Баћовићи, Кнежевићи, Пејовићи, Поповићи, Васиљевићи, Кецојевићи, Марковићи, Ђурковићи, Лучићи, Орбовићи, Томашевићи, Глиговићи, Матовићи и Зечевићи.
    У Голији су од Бановића Вишњићи и Томовићи, а такође и ишчезли Пецирепи, од којих су биле чувене харамбаше: Раде, Богдан и Лазар. Посљедњи је издајом ухваћен и набијен на колац, у Травнику 1756. године.
    У Пиви су од Бановића: војводска кућа Јоковића и Љешевића, Аџићи, Радојичићи, Туфегџићи, Кандићи, Васовићи, Кецојевићи и Лучићи.
    У Гацку, угледна муслиманска породица Звиздићи.
    У Рудинама Вуковићи, Мулине и Тешановићи.
    У Невесињу Савићи, Голијани, Реповићи, Гмизовићи и Зечевићи.
    На Загорју Регоји.
    У Загори, код Требиња Петровићи.
    У Рисну, Бјеладиновићи.
    У Дубровнику, Баје.
    У Горњој Морачи Раковићи, Тодоровићи, Лакетићи и Крушићи.
    У Чајетини, код Ужица, Нешковићи и Мићићи, од којих је чувени сердар Јован Мићић, који је одиграо велику улогу у ослободилачкој борби Србије (1804 — 1815. године).
    Неки Бановићи ишли су међу сењске ускоке у Сењ. Отуда се вратио касније предак Баћовића.
    Одсељених Бановића из Бањана, има и по другим крајевима, а нарочито по Босни и Србији.
    Код старих Бановића, чувало се предање да се отац чувеног Страхиње Бановића, звао Михаило. Они су се више с њиме поносили, него са Страхињом. Опјеван је у многим пјесмама . . .
    По предању и народним пјесмама, Јован Вишњић је цио свој вијек провео у четовању. Четујући, и завршио је свој живот. Погинуо је у Грачаници, у Гацку, када је плијенио некакву браћу Куртагиће, погубио их и сам погинуо, о чему у заоставштини пок. Лубурића има и народна пјесма, прибиљежена од Митра Вујачића из Грахова, гдје један фрагмент те пјесме каже:
    »Остадоше до три удовице,
    Свака жали свога господара,
    Жали Сејда Куртагића бега,
    А Златија Куртагић Омера, *
    А Бојана Вишњића Јована .. .«
    По једној другој пјесми, каже се да је Јовановој жени било име Мируна. Ову је пјесму прибиљежио пок. Лубурић од Трипка Шулова Бучалине — Делибашића, двадесетих година овога вијека. Она овако почиње.
    »Пије вино Вишњићу Јоване,
    С побратимом Томићем Мијатом,
    У Латично, зелену планину,
    У планини, у љетној колиби,
    У колиби, код врела студена.
    Код њих нико ниђе не бијаше,
    До Мируне, љубе Јованове,
    Што им служи црвенику вино…«
    Даље, пјесма каже да је Јован рекао Мијату да је скоро ишао у чету и да је уходио добар шићар: »На Волујак, зелену планину«, трговину некаквог Вунгур Салијаге, и да ту има стотину волова и педесет јаловије крава. Они дигну двије чете и Мијат оде те плијени овај мал, а Јован ишчека потјеру:
    »Три стотине пјешца и коњица,
    Пола Влаха, а пола Турака ..
    Разбије поточ и спаси плијен. Кад му је Мијат давао пола плијена, није хтио узети.
    У заоставштини пок. Лубурића има о Јовану 15 народних пјесама. Ту је и она кад је Бајо Пивљанин плијенио Јована због неке свађе око водопоја на Мрамору, на планини Голији. Бајо то објашњава својим четницима овако:
    »Кад ја стајах у Пиву крваву,
    На малено село Рудинице,
    Једном кренух уз планину овце,
    Да напојим овце на изворце.
    Враг донесе Вишњића Јована И он бјеше дојавио овце.
    Око воде ту се посвадисмо.
    Ја не имах но петнаест љета,
    Од оружја ништа не имађах,
    Него малу пушку у појасу.
    Јован бјеше момак под оружјем,
    Од пунијех двадес и пет љета,
    Удари ми двије заушнице,
    Не даде ми напојити овце.
    Дох их натраг на Закамен вратих,
    Мене крепа педесет овнова. ..«
    Према овој пјесми, Лубурић закључује да је Јован, по годинама, био старији од Баја, а и по штампаним документима, тако нешто испада. Ако је Бајо рођен око 1636. године, а Јован је убио Кургагића и осветио негдје око 1636 — 40. године, кад су Турци држали Рисан, Лубурић каже да је Јован био врло млад, од браће најмлаћи, и да није имао више од 16—17 година.
    Академик Обрен Благојевић, у својој књизи »Пива«, кад пише о Бају, поред осталог каже да о Бају, у заоставштини Лубурића, има у рукопису око 50 пјесама још нештампаних. Он ту помиње наслове пјесама и између осталих, помиње ову, под насловом »Бајо се свети Јовану Вишњићу«. И ову је пјесму Лубурић приблиљежио од Трипка Шулова Бучалине — Делибашића.
    Да је Јован до смрти, односно до дубоке старости четовао, види се по једном писаном документу који се налази у никшићком музеју, гдје каже: »Кад је Џин Алија 1690. године кренуо из Гацка за Никшић, на Крсцу га је дочекао Јован Вишњић, стари хајдучки харамбаша, са 50 Голијана. Турци су их дигли из засједе и прећерали преко Утеса. Ту је изгубио пола чете. Турци су по ноћи с Крсца пошли низ Дугу и осванули у Горње поље. То је било на сами Васкрс. Све пунољетно, мушко и женско, пошло је у цркву на службу. Турци, у првом налету, запале неколико кућа и заробе око 50 роба, дјеце и стараца. Горњепољци напуште службу и предвођени Вуком Јушковићем и Ћетком Властелиновићем сузбијају Турке, а предвече стигну им у помоћ Жупљани, са кнезом Бојовићем. Озринићи и Никшићани, са Вуком Николићем и Јовом Лековићем и послије жестоке борбе поврате Турке натраг. Нијесу им се дали вратити уз Дугу, него их окрену подножјем Његоша и сјутрадан, у једној великој тврђи, гдје скоро ни пута нема, отму робље и заробе Џин Алију, са једним одредом. То се мјесто и данас зове Робљенове рупе и Робљенов до, гдје је Џин ухваћен. Предање каже да га по обичају нијесу посјекли, него га је Ћетко Властелиновић предао которском провидуру, који га је даровао са педесет млетачкнх дуката«. (»Казивање старих Требјешана« Д. Тирол БЕОГРАД 1842).
    У Вуковим народним пјесмама има пјесма »Јован Вишњић и Војин трговац«. Овај се догаћај десио за вријеме Јованова четовања у Котарима.
    Радосав Меденица, професор из Београда, у својој књизи »Наша епика и њени творци«, помиње Јована Вишњића као хајдучког харамбашу.
    Једном приликом, кад је Јован четовао по Дрини, зароби неколико Турака и све исјече, само поштеди једнога младића који је био изванредно лијеп. Овај доцније постане паша и добије пашалук у Гацку, гдје скупи све српске кнежеве, међу којима је био и Никола, најстарији Јованов син. Кад паша дознаде ко је, поведе га у Стамбол и код Великог везира изради му ферман, са којим га поставља војводом на Гацко. Никола се врати кући из Стамбола и кад стигне негдје у Дрину, у близини Фоче, заноћи у једном хану. У том хану био је заноћио и син Бунгур Салијаге, којега је Јован био плијенио са Мијатом Томићем. Кад Турчин сазна да је Никола син Јована Вишњића, намјерно заметне свађу и убије га, посијече му главу узме ферман, коња, одијело и оружје, а труп баци у Дрину. Овдје се види чудна игра судбине: један га Турчин награђује војводским чином, а други га убија због плијена и освете. Јован је имао више синова, али је предање сачувано само о једном — Николи, о којему смо најприје говорили.
    Вишњића има у Босни, на неколнко мјеста. Код Соколца, у селу Драпниће 20 кућа; у Ивањици 20-30. Било их је у Бијељини и код Зворника, као и код Дрине. Ови посљедњи су одселили из Голије око 1870. године; одселио је Шћепан Голубов са четири сина.
    Невесињске породице Савићи и Голијани тврде да су од Вишњића, из Голије. Тако исто и рисански Бјеладиновићи да су од Вишњића из Голије. По Накићеновићу, дошао је Митар око 1675. године са два брата. Један пресели у Котор, а други у Дубровник, кога тамо презову Баја. Од његова потомства био је Божо Ђаја, поморски капетан, који је емигрирао из Аустрије у Србију и био капетан дунавске пловидбе 24 године. Божо је описао у шест књига живот помораца под називом »Наши поморци«. Почетком овог вијека били су познати професори — академици у Београду, Иван и Јован и овога времена — познати хирург Милутин Ђаја.
    Све ове породице су од Јованове браће и синова, само се, сем за Бјеладиновиће, не зна кад су из Голије одселили. За вријеме турског доба, кад је Голијанима пазар био у Рисну, за пуних 150 година, Вишњићи су били ортаци са Бјеладиновићима и својатали се.
    Никола Јованов је имао сина Митра, а Митар Зелена. Од Зелена је почињала читиља братства Вишњића. То је био један повећи лист папира, у који су уписивани сви умрли мушкарци једне породице. Ове су читуле ношене у цркву о Задушницама и на њима су свештеници читали молитве за душе мртвих. Од Зелена се тачно зна генеалогија братства Вишњића. Зелена су уморили Турци на свиреп начин, тако да је на великим мукама испустио душу.
    Кад је концем XVII и почетком XVIII вијека насељен Никшић, већином расељеницима из Рисна и Новога, убрзо су се обогатили и осилили. Јаче муслиманске породице подхараче сву српску земљу у долини Никшића и Срби постану раја. У то вријеме у Никшићу је живио неки Алијага Омаилагић, добар јунак, али окрутан грубијан, зликовац и крстолом. Он баци око на Голију и ријеши да је сву подхарачи, у Голији је тада био кнез Зелен Митров Вишњић. Голија се тада рачунала од Утеса до Вјетрнога, а по доказу старих памтиша, није имала више од 50 домаћина. Од данашњих породица само су тада били Вишњићи и Томовићи.
    Једне јесени Смаилагић са 5-6 суварија у саму вече бану код кнеза Зелена. Пошто се добро угостише, Смаилагић затражи од Зелена да му изда тапију на читлук и да му буде чивчија. Затим му нареди да позове све домаћине да му и ови дају тапије на своја имања. Кнез Зелен се стане изговарати да Голија припада Гацку и ако већ морају бити чивчије, да ће бити чивчије гатачких Турака. Смаилагић запријети да ће сву Голију бацити под нож и предати огњу ако му се не удовољи. Кад Зелен видје да се с Турчином није шалити, замоли га да му остави мало пролонге, док се види и договори с Голијанима, па ће доћи у Никшић да му се подхараче. Турчин се врати у Никшић, више од страха од хајдука који су у то вријеме зимовали по Голији, него за хајтар кнежев. Кнез Зелен се за све ово пожали Асанаги Звиздићу, који се већ био населио на Крсцу. Асанага се изруга Смаипагићу и рече Зелену да о томе ништа не предузима, а да ће их он заштити од никшићких Турака и Зелен већ ништа о томе није предузимао.
    Чим грану прољеће, Смаилагић узме неколико најокрутнијих зулумћара и крене за Голију. Кад буде у близини Вишњића дола, поред самог пута нађе кнеза Зелена, гдје оре у мјесту званом Добропоље, сврати код њега и строго га упита зашто га је преварио. Зелен окуражен ријечима Асанаге Звиздића, рече да гатачки Турци не дозвољавају Никшићанима да се баште на њиховом терену и да су Голијани радији бити чивчије гатачким Турцима. »А ако Турчине, не вјерујеш, отиди на Крстац код Асан-аге Звиздића, па ћеш виђети шта ће ти рећи«, рече му Зелен. Турчин, огорчен на ове Зеленове ријечи, опсује крмску мајку и њему и Асан-аги. Затим нареди Турцима да га свежу и скиде влачег с јарма, а онда Зелена просијеку ножем под вита ребра и објесе о једној дивљаци која је била у мргињу њиве. (Та дивљака је постојала све до 1930. године, када је посјекао власпик Ђуро Јововић за кречану; Вишњићи су је сматрали као своје национално и свето дрво). Два ђетића који су били са Зеленом, Турци посијеку. Јечам који је био дотјеран за сјеме, дадну коњима и проспу, а волове потјерају и врате се исту вече низ Дугу у Никшић. Бојали су се Звиздића и његових невера (пандура). Зелен је овдје на мукама испустио душу.
    Овако свирепи злочин Смаилагића осућивали су никшићки и гатачки Турци. Кад га је мислио смакнути, зашто га није јуначки посјекао?
    Кад кнез Зелен погину, Голијани закнеже сина му Саву. Након десет година, опет Смаилагић дође код Саве у Вишњића До и постави му исте захтјеве у опогледу земље, као и оцу му Зелену. Но и Сава се надао у Асагн-агу Звиздића и категорички га одбије, изговарајући се да то не смије од њега урадити. Турчин му остави рок од два мјесеца, као и оцу му Зепену и врати се у Никшић. Сава се за ово пожали Асан-аги, а овај напише писмо капетану Мушовићу да саопшти Смаилагићу и остапим Никшићанима да не узнемиравајy мирну рају по Голији која је под његовом управом. Но, окрутни зликовац и грубијан Смаилагић, није никога слушао. Опет са десетак Турака на коњима дође у Вишњића до на сами Павловдан, 30. јуна (13. јула) и кад дознаде да се кнезу Сави коси моба у Зетов до, у Крагују, продужи тамо да се с њим обрачуна, као и са оцем му Зеленом.
    У непосредној близини Зетова дола налазио се један мали бунар (данас је ту направљен убо око 80 м3 воде) и Сава је дошао да мобницима прихвати воде у жбан и почео да га натаче. У том моменту на воду стигне Смаилагић, и потегне двије кубуре и убије га, с плећи. Одмах се врати у Вишњића до, опљачка кућу Савину, запали је и оде низ Дугу, за Никшић.
    Кад косци чују пушке, стану звати Саву, а кад не би одзива, пођу на бунар и одмах виде да је вода крвава, узму неку дрвљад и изваде га из воде.
    На глас о Савиној погибији окупе се сви Голијани и на његовом гробу се зарекну да ће сви да селе из Голије. Кажу да је дошао и Асан-ага Звиздић и да је молио и устављао Голијане да не селе, али га они не послушају и одселе куд који. Један дио Вишњића и Томовића оде у Босну, на границу Србије, у село Трново. Једни се уставе у Невесињу и највјероватније да су сада од њих породиде Савићи и Голијани, који тврде да су од Вишњића.
    Тада је Голија опустјела и за седам година није, од Утеса до Вјетрнога, пијевца пјевало. Седме године врате се из Босне једна кућа Вишњића и једна Томовића, на старевину у Вишњића до. У Бијелини су остале неколике куће. Вратили су се синови кнеза Саве: Никола, Стојан и Перо. Побјегли су натраг од крви. Бетић Николе Савина, Лука, кога су однијели од три године из Голије, разбучи једно турско дијете у свађи и они побјегну натраг.
    Никола Савин имао је шест синова: Вукића, Богића, Мићана, Милету, Луку и Живка. Вукић и Богић су помрли од куге као дјечаци од 10-15 година. Мићана су Турци сасјекли на комаде у Риоцима, пошто је он убио свога крвника — унука злогласног Алијаге Смаилагића који је убио дједа Саву и прадједа Зелена. Милета је погинуо због неког џефердара, убио га је рођак Сава Петров и утекао у Србију. Од Милете и Мићана нема потомства. Лука је имао сина Зекоту, а Зекота Николу. Никола Зекотин имао је три сина: Баја Шола (Симеуна) и Ђорђија. Бајо Николин имао је Томаша, а Томаш Николу. Никола Томашев има два сина: Живојина и Јакова. Од Шола, другог сина Николина, није остало мушког потомства. Ђорђије, трећи Николин син, имао је Радомана, Млађена и Радула. Млађен Ђорђијев има синове: Ђорђија и Ненада, а Радуле Недјељка.
    Живко Николин имао је четири сина: Јована, Милету, Мићана и Ђока, командира и капетана голијског.
    Јован, најстарији Живков син имао је Саву, Пула и Мијајла. Сава Јованов имао је шест синова: Митра, Лазара, Паја, Новака, Мићка и Луку. Митар, најстарији Савин син имао је Стојана (Вука), Боришу и Обрада, писца ових редова. Стојан (Вук), умро је од »шпањолске грознице« у 27. години живота, није се женио. Боро је као ћетић умро у седмој години од дифтерије. Оброд Митров има Данила (Мија) и Радоша. Мијо има три сина: Стојана, рођен 1964. године, Митра и Филипа, а Радош Страхињу.
    Лазар, други Савин син имао је: Стева, Јована и Вукоту, Стево, Лазаров, имао је: Саву, Веселина и Бора. Боро има Боба. Сава Стевов има сина Стева. Јован други Лазарев син, има Момира и Лаза, а Момир Јованов има Јована (рођен 1975. године), а Лазо Марка. Вукота, трећи Лазарев син, није се женио. Пајо трећи Савин син имао је Мира а Миро Новака и Слободана који је погинуо. Новак Миров има сина Славка. Новак, четврти Савин син, умро је у 27. години. Није се женио. Мићко, пети Савин син, имао је Бранка, инжењера агрономије, који је умро као комуниста у талијанском затвору у Никшићу, 1942. године. Није се женио.
    Лука, шести Савин син, имао је Пера, Илију, Мијушка и Василија. Перо Лукин има Луку, (рођен 1977. године), а Илија Бранка и Драгана.
    Пуле, други Јованов син, имао је Максима, Јакшу и Обрена. Максим, најстарији Пулов син, имао је Душана, а Душан Радована, Чеда и Максима. Чедо има Душана, а Максим Драгутина.
    Јакша, други Пулов син, имао је Вукосава и Крста. Крсто је погинуо 1942. године у НОВ приликом борбе с четницима и Талијанима на Гацку; није се женио. Вукосав има сина Душка, инжењера електротехнике, који живи у Новом Саду.
    Обрен, трећи Пулов син, имао је Живка, Љуба и Станка. Живко има Обрена, Љубо Влатка и Владимира, а Станко Владана (рођен 1974. године) и Ивана.
    Мијајло, трећи Јованов син, имао је Пека н Јока. Јоко је погинуо на Гацком 1914. године. Није се женио. Пеко Мијајлов имао је Михаила, Милосава, Милана и Милована. Михаило је као партизан погинуо у ропству, негдје у Аустрији 1943. године, а Милосав у четницима 1944. године. Ниједаи се није женио. Милан Пеков има: Михаила, Јока и Драгана, а Милован Пека (рођен 1973. године).
    Милета, други Живков син, имао је Петра, Груја, Андрију и Николу. Петар, најстарији Милетин син, имао је Милоша, Милутина и Неђељка. Од Милоша нема нико, а Милутин је имао Луку, Гаша, Томислава и Слободана. Лука Мипутинов има Милутина, а Слободан Мињу.
    Неђељко, трећи Петров син, има Момчила, Милана и Милоша. Момчило има Зорана, Милан Небојшу, а Милош Дејана.

  2. Војислав Ананић

    II

    Грујо, други Милетин син, имао је Рада, Антонија и Ратка. Раде је погинуо од крвне освете, није се женио. Антоније је имао Милорада, који је као ћак гимназије умро у 14-oj години живота. Од Антонија нема мушког наследства.
    Ратко, Грујов има: Миодрага, Радојицу, Тадију, Мила и Војина. Радојица Ратков има Александра (рођен 1974. тодине), а Миодраг има: Ратка и Дејана, а Тадија Владимира.
    Андрија Милетин имао је Шћепана и Миливоја. Шћепан има Спасоја, а Миливоје Пера и Андрију. Андрија има: Миливоја.
    Никола, четврти Милетин син, имао је Шпира, Радоја, Радомира и Велимира. Од Радоја и Велимира нема нико. Радоје је умро млад, а Велимир нема дјеце.
    Шпиро Николин имао је Мирка, доктора медицине и Влада. Мирко је умро, није се женио, а Владо има сина Мирка. Радомир Николин има Драгана и Сретена.
    Синови Петра и Николе Милетина одселили су 1925. године у Урошевац, у Косово, гдје и данас живе.
    Ђоко, најмлаћи Живков син, командир и капетан голијски, имао је два сина: Јевта, командира и капетана и Миписава-Мињу, жандармеријског мајора.
    Јевто Ђоков, имао је Блажа, среског начелника, Миљана, шефа пореске упарве и Филипа, порезника. Блажо је имао Вукашина, а Филип Оливера и Јевта. Миљан није имао порода.
    Миња Ђоков имао је Момчила, Ђока и Срђу. Миња, са три сина, Блажо са сином Вукашином и братом Филипом, погинули су од стране НОБ као четници. Од Блажа и Миње нема насљедника.
    Мићан, четврти Живков син, умро је млад и од њега нема мушког насљедства.
    Стојан, син кнеза Саве, кога је Смаилагић убио у бунару (ублу) на Крагују, имао је два сина — Спасоја и Јована. Јована су убили Грозданићи, нехотично, мјесто крвника Костадина Томовића, у планини Крагују. Остао му је син Голуб, који је имао два сина: Симеуна и Шпепана. Симеун је млад погинуо у Беротину, поред варошице Гацка. Био је у чети попа Луке Јововића и били су плијенили стоку некога Куртовића. За Симеуна је рекао поп Лука: да су два најугледнија момка која је дотада видио, Симеун Вишњић, испод Голије и Милош Лисов, из Грахова.
    Шћепан Голубов имао је четири сина: Алексу, Митра, Тодора и Пера. Шћепан је са синовима одселио негдје код Дрине, у село Дрочкорицу, око 1870. године и сад их тамо има око двадесет кућа.
    Спасоје, други Стојанов син, имао је Јакшу и Антонија. Јакша је с Малишом Томовићем, званим »Стрелицом«, ускочио у Морачу и четовао у чети Јакше Гачанина, чувеног хајдучког харамбаше. Погинуо је врло млад у 22-oj години живота. Био је врло храбар. За њега је Јакша Гачанин рекао: »Ако поживи мој имењак, Јакша Вишњић, он ћe да ме замијени, но се бојим да не погине, јер се уопште не зна чувати«.
    Антоније Спасојев, имао је сина Спасоја, а Спасоје Богдана. Богдан Спасојев имао је Милету и Радосава. Милета има три сина: Милисава, Аћима и Милуна, а Аћим Вука и Јакшу.
    Чим зли Смаилагић чује да су се Вишњићи вратили из Босне у Голију, стане пријетити и хвалити се да ће их опет разјурити и населити се у Вишњића до.
    У Никшићу је живјела муслиманска породица Ајровића, који су доказивали да су од потурченог сродника Вишњића, док су још живјели у Вилусима и ријеше да своје давнашње сроднике заштите од Смаил- агића, са којим су живјели у врло лошим односима. Неколико Ајровића — Ибро, са два-три рођака, дођу у Вишњића до код Николе Вишњића и предложе му да, ако мисли да се спаси од Смаилагића, да њима дадне тапију на земљу, да му они буду аге, а он њима чивчија. Затраже врло мали хак са земље, готово симболично — годишње јалову краву и мјешину масла, нашто Вишњићи радо пристану и дадну тапију на читави удуг Вишњића дола. Границе по тој тапији удута- -атара Вишњића дола биле су према Пиви много шире од граница постављених 80-тих година прошлог вијека. Те су границе ишле овим редом:
    Са врха Цртова дола (од западне стране), Шљемена, Крстате јеле у Суводолу, Велики Црновор, кланац од Попова дола, врело у Ловнин до, Калдрма под Мрамор (одатле скреће к западу), чесма на Мрамору, рачва на Голији, Борова глава, између Трипунова, Стара гувна (скреће к сјеверу), Гредом штитарском, Плоче у Коритину, врх Ђеда (скреће источно) Јованов мрамор у Крагују, Стрмац, повијарац Сиљевачке ките, Сиљевачки убили, Лисац, Ждријело међу Лисац и Кораћицу, Велика Кораћица, кланац од Просеног дола, Ком под Леденицу, врх Рржице, Инића Катуни — до полазне тачке више Цртова дола.
    Чим гатачки Турци дознају да су Никшићани подхарачили Вишњића до, одмах подхараче сву Голију од Боботова гробља до Ноздара и Великог стога. Голију су учитлучили Звиздићи, Пашићи, звани Муљани по селу Муљима гдје живе — у ствари потомци паше Казанца — Поповића и Тановићи.
    Ове три муслиманске породице биле су за турско доба, а и иначе, водеће породице у Гацку.
    Дакле, сва је Голија била агалук гатачких Турака, а само Вишњића До агалук никшићких Турака. Тај случај допринио је највише сељацима села Вишњића дола те су на суду добили парницу, за вријеме бивше Југославије, са дотичним сељацима. (у питању је била продата шума која се налазила у напријед поменутим границама). Суд је превише стао на становиште да је Вишњића до засебна комунална јединица од прије 160-170 година, јер је учитлучење Голије од стране Турака било око 1770. године, а парница је вођена, односно завршена 1937. године.
    Гатачким Турцима било је криво што су Никшићани уграбили да подхараче један од највиших сеоских удута — Вишњића до, али нијесу ништа смјели предузимати од Мушовића и Никшићана све до доласка Смаил-аге Ченгића на гатачки пашалук гдје су му стари и прије пашовали.
    Смаил-ага је доселио у Гацко 1811. године. У борби са Србима показао је велико јунаштво. Посјекао је некаквог бијесног попа Мачивука, а по казивању и смртно ранио чувеног српског јунака и војводу Цинцар Јанка, од чијих је рана и умро. Кад је погубио Мачивука, узео му је коња званог Галеша. Казивали су стари људи да га је Смаил-ага јахао више од двадесет година, а кад му је липсао, наредио је момцима да га закопају да га не би пси развлачили као другу стрвину. Смаил-ага је имао звање капиџије, што је нешто више од обичнот паше. У ово звање унаприједио га је султан кад се вратио из Мисира, гдје је са својим храбрим Херцеговцима увелико допринио да савладају Медед-алију, који је хтио да одвоји Мисир од турске царевине.
    Гатачки Турци, а највише Ибрахим-ага Звиздић, с Крсца, одмах предложе Смаил-аги да отме Арјовићима Вишњића до. Рачунали су на његову моћ и велики глас који је уживао код самог султана.
    Смаил-ага одмах позове Луку Вишњића и предложи му да одрече Арјовићима тапију на земљу, да буду његов чивчија и да ће га штитити од сваког зулума. Лука то одбије, а Смаил-ага му припријети да ће то учинити силом, ако неће милом. Послије тога Смаил-ага дигне 150 људи — Срба и Турака, дође на Крстац код Звиздића и одатле поручи да на Крстац дође Живко, Лукин брат, не би ли га како сломио на попуштање. Живко не хтједе поћи, него поручи да ће се од тога насиља и неправде бранити оружјем. Одмах се Вишњићи с комшијама Томовићима и Делибашићима спреме за одбрану. Сву чељад смјесте у доњи бој (избу), а мушкарци на горњи бој, њих девет у кућу Лукину, звану »шиндача« (била је покривена смрчевом шиндром), а цио мал, крупну и ситну стоку, затворе у једну долину, покрај саме куће. Ујутро Смаил-ага осване с војском у Вишњића до и опколи село. Позове их на предају, а они му из куле одговоре ватром из пушака. Смаил-ага је био на коњу и зовне Живка на предају. Живко одговори џефердаром и пресијече му узенђикаиш и обрани Смаил-агу у пету. Опсада је трајала два дана и двије ноћи. Другу ноћ, чим мркне, Лукина и Живкова мајка Мируна, родом од Дурутовића из Шипачна, провуче се кроз војску и осване у Никшићу код Арјовића, а ови одмах оду код Мушовића. Мушовић хитно мобилише двије стотине грађана који освану у Дуги. Неко обавијести Смаил-агу, који је био заноћио код Вука Ђуранова, у Штитаре и он одмах нареди да се одступи из Вишњића дола и крене натраг. Уз пут плијене стоку Чоловића — 300 брава. Никшићани их потјерају и стигну код Ограђенца у Доње Чарађе. Чим Гачани опазе прве коњанике, оставе плијен и побјегну за Гацко. Чоловић сврати сву војску у своју кућу, у Заљутницу, закоље десет најбољих јараца и свима пристави ручак. Ово се догодило 1814. године, по једном писменом документу који се налази у Никшићком музеју. Послије овог случаја Смаил-ага није више покушавао да присвоји Вишњића до, само је говорио да би Луку склонио да Арјовићима одрече тапију, да није било Живка, брата Лукина, кога је звао Пустахија, што значи — разуздан, тврдоглав и непокоран.
    Кад је послије овог напада, кроз неколико година, Смаил-ага дошао на конак код Луке и Живка Вишњића, са пет-шест заптија, у разговору рече Луки:
    »Ти, Лука, онда погријеши што позва Никшићане да те бране од мене, јер није право да је сва Голија гатачка, а само ваше село никшићко. Никшићани су, болан, отрови и зликовци. Много би вам било боље с нама, Гачанима”.
    „Вала, пашо, ако су зликовци, барем су јунаци!” — одговори Живко.
    „Е, доиста јесу! Турске ми вјере, да ја са њима командујем, не бих се бојао све Ерцеговине!”
    — рече Омаил-ага.
    Кад ујутро Смаил-ага крене за Крстац код Звиздића, рече Луки да му дадне два-три момка да га испрате. Лука одреди Живка и два Рада, Рада Думнића, брата Мусина и Рада Крњака — Петровића. Кад их Смаил-ага видје, рече:
    „Хм! Одакпе баш одабра ова три који би ми, да их западне, радије заврнули шију и одсјекли главу, но ишта на свијету”. Затим се обрати Живку и рече:
    „Крста ти, Живко, кад ме oнo гађа и мало обрани, вође на Ометину, јеси ли нишанио да ме убијеш?’
    „Јесам, честити пашо, давам ти божју вјеру и да је бог дао да сам те убио и сами султан у Стамболу знао би за мене!”
    “Ето, видиш, како се вријеме мијења, а данас ме пратиш и чуваш да ме ко не убије!”
    Лука Николин био је пуних четрдесет година кнез у Голији. Важио је као врло правичан човјек. Вазда се чувао да зањ не прионе туђа мука и нафака, а исто тако и своје је чувао и грчевито бранио. Лука Вишњић и Вуко Горановић, сматрани су као два најугледнија и најправичиија човјека и домаћина у Голији. Колико су људи држали до њихове ријечи и правичности, два пута су се клели у манастиру Острогу, за другога и оба пута спасили да не буде мртвијех глава. Први пут су се заклели за џефердар Радојице Дурутовића, из Шипачна. Радојица Дурутовић био је у своје вријеме један од најугледнијих момака у долини Никшића. Имао је изванредно лијеп џефердар. Радојица испроси дјевојку у Бајовића, на Видровану. Кад сватови пођу за дјевојку, Радојица са двоје дјеце, крене код коза. Један од рођака му заиште џефердар, да се мало делија с њим. Радојица му рече:
    “Не могу ти га дати, јер би ми данас могао требати”.
    Кад Радојица сједне да ужива с дјецом, једна Црногорска чета била се привукла близу њих. Харамбаша чете, неки Грујица Велестовац, тргне нож и полети да га посијече. Радојица га дочека џефердаром и на мјесту га убије. Други Црногорац смртно рани Радојицу, а трећи се залети да га посијече, но Радојица, из скоро мртвих руку, леденицом — арчајлијом и овога тешко рани. Тек четврти долети и посијече га. Кад су сватови увече довели дјевојку, Дурутовићи нијесу хтјели да је враћају у род, него је вјенчају за брата му Каримана, дјетића од 13 година. Црногорци узму џефердар и леденицу, појаве козе и понесу рањеног друга. Нијесу смјели преко Тисе, куда им је био правац и прече. Бојећи се поточи, надвате високо преко Оџине пољане и поноћи стигну у Стоге код Голуба Савова Горановића, који је био ту изјавио овце, на пашу. Кажу Голубу да су плијепили турске козе — некаквоa Головића с Вира и посјекли га. Ујутро затраже у Голуба коња да потјерају рањеника до у Трепча, а у залогу му дадну Радојичин џефердар.
    Друге године дођу у Острог, на поклоњење светом Василију о Тројичину дану око 20 Голијана, међу којима је био Лука Вишњић и Вуко Горановић, као и Голуб Савов. Лука се ту састане са својим рођацима Дурутовићима, њих пет-шест момака. (Мајка Лукина, Мируна, била је од Дурутовића) и позове их да пију заједно. Дурутовићи познаду на Голубу Радојичин џефердар и хтједну одмах да га убију, мислећи да је учесник у Радојичиној погибији. Узалуд се Голуб бранио и доказивао како је дошао до џефердара, није му помагало. Најпослије затраже да се за њега закуну Лука и Вуко, што ови и учине. Истог момента закуну се да је Голуб прав. Заклетву је извршио калуђер, код ћивота светога Василија.
    Другом приликом заклели су се Лука и Вуко за једну жену из Голије, која је напросто умрла у гостима код пријатеља. Родбина њезина посумња у њезину смрт и затражи да им се закуну Лука Вишњић и Вуко Горановић, у прогивном дуже пријатеље за мртву главу. Лука и Вуко се закуну у Острогу, да је умрла природном смрћу, иако нијесу били очевици њене смрти. Вуко рече Луци:
    „Боље да се закунемо, иако тачно не знамо, него да се овакве двије породице закрве”.
    Колико су Лука и његова кућа били правични и бојали се да се не огријеше о туђу муку, свједочи овај примјер:
    Познати никшићки харачлија Ибро Арјовић, коме су Вишњићи били чивчије, покупио је царски харач по Дробњаку и Пиви. У Дробњаку, у Петњици, посјекао је некаквог Станишу, који није хтио да дадне харач. Овај Станиша је био побратим са хајдучким харамбашом Матијом Јушковићем, из Мораче. (Матија је најприје живио у Горњем пољу, код горњепољског вира, негдје отприлике гдје су сада куће Симанића. Ту су стајали и Головићи — Турци из Никшића. То мјесто се и сада зове Сад Головића, гдје је данас кула Међедовића. Матија једног прољећа убије једног Головића у Шипачку љут и баци га у јаму. Кад Головићи некако дознаду да им је Матија убио брата, спреме се једну ноћ да га ухвате, поведу у Никшић, да га објесе, или набију на колац. Матија дознаде за ово и са женом и четири малољетна сина утече у Морачу. Одмах се ода четовању и као јунак изиђе на глас и постане хајдучки харамбаша). Чим Матија чује да му је побратим погинуо, дигне седам-осам вриједних друга, па трагом за Ибром, преко Дробњака и Пиве, дође на Горанско. Ту му војвода-поп Љешевић, каже да ја Ибро отишао у Голију и у Борову главу нађе неке чобане, који му кажу да је Ибро има три дана дошао у Голију код својих чивчија Вишњића и да ће сјутра да иде за Никшић. Сјутрадан, Матија ишчека Ибра у Ноздрама, на Сливску пољану и посијече га. Посијеку му и брата Уcaгy, скину са њих одијело и оружје, а дорат, устрашен од пушака и крви, побјегне. На њему су биле бисаге с парама. Матија није дао да га убију, јер је знао чији је, већ је хтио да га ухвате и врате кнезу Станку Чавићу. На неколико мјеста су га пресријетали, али дорат, силан и обијесан, а уплашен, није дао нигдје прићи до себе. Кад се дохватио равних Батура, полетио је као птица. Матија нареди дружини:
    „Удрите, унесе паре!”
    Десетак, петнаест пушака пукло је за њим, али га ниједна не погоди. Дорат у први мрак добјежи пред кућу Лукину и зарже. Лука, чим видје крваво седло, искидану узду, а бисаге пребачене на један крај, одмах је знао да му је ага погинуо. Дората уведе у појату, а бисаге с парама закључа у сандук. Након недјељу дана, поведе коња у Никшић и предаде Арјовићима, а бисаге с парама Мушовићу. (Лука није знао да је коњ Станка Чавића). Кад Мушовић отвори бисаге, у њима поред пара нађе и једну калуђерску капу, камилавку, коју је био донио Хаџи-Арсеније Гаговић, из Русије, као поклон кијевског митрополита Пивском манастиру. Лука замоли капетана да му је врати, да је пошаље калуђерима, а капетан му рече:
    “Даћу, Лука, турске ми вјере, а није је требало ни узимати, грехота је у свачију светињу дирати”.
    Кад се Лука врати кући, нађе ту кнеза Јока Апрцовића, из Пиве, и дадне му камилавку да је врати манастиру. (Ова се капа и сада налази у манастирској ризници).
    По казивању старих Требјешана, Ибро је погинуо 1610. године.
    Поједини људи су замјерили Луки што је паре однио Мушовићу, но он се није кајао, јер му је капетан рекао:
    ”Узми, Лука, од овог харача, колико ти душа носи, да ти је богом просто”.
    “Нећу, капетане, јер би народ поново морао давати харач, а с друге стране, ја не желим ништа што својим ноктима не зарадим”.
    “Хвала ти, Лука, и одсад никшићки Турци не смију никакав зулум чинити вашој кући”.
    Лукин млађи брат, Живко, био је побратим с некаквим Видаком Продрибабом. Једном приликом Живко је био дојавио овце на бунар Новак, у Латично и напојио их. Кад стока полијеже око воде, он сједне и запали. Изнад убла Новака има једна греда у висини око 30 метара. Одмах иза те греде је велика јелова шума, јела и оморика, чији су врхови вирили иза ње, греде. Под том једном омориком био је отпочинио харамбаша Видак, са 50 хајдука. У том моменту долети кукавица, падне на врх оморике и почне кукати. Живко је узме на нишан и кад трећи пут закука, опали и убије је. Пође да је потражи, кад тамо нађе људе гдје завирују кукавицу и смију се. Онда рече харамбаша Видак:
    “Аферим, јуначе, кад је погоди, јер ми је нијесмо могли виђети од грана, а вјеруј ми да ми није мило оно њено кукање и то баш на овом стаблу, испод кога ми почивамо; бог је убио, одакле је ђаво донио?”
    Живко их поведе својој колиби, која је била близу, те ручају и иза тога оду. Сјутрадан, ти исти хајдуци заплијене у Борач турску стоку и посијеку два чобанина. Борачки Турци их претекну, убију тројицу, четвртог ране и поврате плијен. Хајдуци други дан стигну у Латично, с рањеним другом, код катуна Вишњићa. Харамбаша рече Живку:
    “Виђе ли ти, ономадне, ону кукавицу, ће три пута закука и ја изгубих три друга. Да ти не уграби, те је уби, она би још кукала и ја тврдо вјерујем колико би год још пута закукала, да бих толико друшва изгубио. Увјерен сам да си нас спасио и од много више погибије. Ајде да се побратимимо ! ”
    Живко радо пристане. Порежу један другоме мали прст лијеве руке, лизну по кап крви, промијене капе и мале пушке и тако се побратиме.
    Кад ујутро крену хајдуци, рањеник је био много болестан и они га оставе на аманет код Луке и Живка. Читава два мјесеца дана су га пазили и крили у некакав телечар, да не би Турци дознали за њега. Доводили су и некаквог видара, Цицмила, из Пиве, који је био познат као вјештак за лијечење рана. Након тог, пошто се рањеник потпуно опоравио, дошао је харамбаша Видак и одвео га. По казивању старих Вишњића, звао се Тодоровић.
    Луку је у кнежевству и домаћинству замијенио његов синовац Јован Живков, дугогодишњи кнез голијски за турско доба. Живко, брат Лукин, умро је мпад, у педесетој години. Јован је био старији од брата Ђока, голијског командира и капетана, двадесет и седам година, а од једне су мајке.
    За вријеме Ђокова хајдуковања, много му је ваљао његов брат Јован, који је као кнез и угледан човјек добро стајао и код Турака, да не би вршили какав зулум његовој жени и ситној дјеци. Јован је био угледан човјек и гласит домаћин, веома лаке руке. За сиромаха је био великодушан. Никад сиромаха није одбио у каквој нужди и никад није тражио да му се враћа што је дао, сем паре. Вазда је био богат и задружан. За њега је једном приликом рекао Јевто Милетин, на Цетињу, пред Господарем, да је Јован Вишњић један између најбољих Срба у Херцеговини (у питању је била нека мања парница), а мудри Суљага Звиздић је рекао:
    “Турске ми вјере, паметнији сам од везира, а Јован Вишњић је паметнији од мене!”.
    Његов најстарнји син Сава, био је старији од свог рођеног стрица Ђока, двије године. (Сава рођен 1836. а Ђоко 1838. године). Његa је Ђоко много волио и кад су се браћа Јован, Ђоко и Милета подијелили, Ђоко му је дао дио као да им је био брат. У рату је био храбар војник. Једном приликом, када су Гачани водили борбу с гатачким Турцима у Површи гатачкој, једна чета Површана држала је једну голу главицу, којој се ниоткуда није могло прићи. Тридесет Турака, Борчана, подиђу им, стану арлакати и ови одступе, а Турци посједу ову важну позицију. Војвода Богдан Зимоњић, са својим штабом, кад види да ова чета уступи овако важан положај, расрди се и рече:
    “Пи, срам их било! А свете ми Богородице, да су ондје са мном била три Голијанина — Сава Јованов, Новак Јоков и Лука Лазарев (Вишњић, Докнић и Канкараш), оно не бих упуштио!”
    Никола Зекотин био је добар и паметан човјек, велики памтиша и приповиједач. Добро је познавао традицију свих голијских братстава и пуно старих прича и доживљаја, лрава жива историја. Тако је течно причао и дочаравао поједине догађаје, да га је било милина слушати. По гостопримству и каваљерству, био је оглашен у сва околна племена. У борбама је био врло храбар. Године 1862. посјекао је Насуфа Гашевића, буљубашу из Никшића. Никола је највише личио на ујака, Ђока Радова, сердара бањског.
    Каро Милутинов Канкараш и Никола Зековић Вишњић, сматрани су за два најбистрија војника у батаљону. Кад би дошао таин на батаљон вазда су њих двојица то расијецали на чете и водове, а обадва су били потпуно неписмени.
    Митар Савин Вишњић, бројио се међу најбистрије и најпаметније Голијане. С попом Крстом Перовићем и Грелом Бајовим Канкарашем, у већини случајева представљали су племе, највише у племенским парницама; бирани су у разне одборе. Митар и Греле су већином били главни кметови.
    Године 1918. приликом ослобођења, сви Голијани једногласно пристану на уједињење и на општинском збору на Крсцу, изаберу Митра Вишњића и попа Крста Перовића, за посланика из Голије. (Свака општина у Црној Гори бирала је по двојицу). Митар је био неписмен човјек, али са великом меморијом. И дужу народну пјесму, нека је једном чуо од гуслара, сјутрадан је могао изговорити напамет. Знао је око 60 народних пјесама. Три народне пјесме — о Крнову, Лазару Пецирепу и Ограшић сердару, нико љепше ни боље није знао од њега. (Само је пјесма о Пецирепу остала записана од њега).
    Случај с попом Крстом Перовићем, што је био обијеђен да није био за уједиљење и да је националиста, био је нетачан и то је Голијанима било криво, па су га одмах изабрали за предсједника омладине, која је формирана одмах у почетку 1919. године. На тој дужности је остао четири године, све до његова расформирања. Звала се омладина, а у ствари у њој су се налазили сви бивши ратници испод четрдесет година. Ова напорна војска је била организована по свим племенима због црногорских комита, званих “зеленаша”, а они су хтјели да врате краља Николу и да Црна Гора буде засебна држава.
    Митров млађи брат, Лазар Савин, био је официр. Завршио је пјешачки курс у Подгорици 1885. године и као млад официр почео је да вјежба војнике прве чете. Вјежбали су два пута годишње — недјељу дана у прољеће и другу недјељу, у јесен. Ови млади официри су се звали пјешаци. Лазар је у балканском рату, на Скадру, командовао четом голијског батаљона, а његов млађи брат Мићко, капетан, голијским батаљоном, док је Јевто Б. Вишњић, постављен за команданта никшићке бригаде, на мјесто смијењеног Ђура Новакова Јововића.

  3. Војислав Ананић

    III

    Мићко Савин је завршио официрску школу на Цетињу. Био је самоук, а постигао је, на завршетку двогодишње школе, добар успјех. У балканском рату, на Скадру, послије битке на Бардањолу, навембра мјесеца, командовао је првом четом голијског батаљона. Био је човјек чврстог карактера, зато је код њих био омиљен, а код својих другова цијењен. Био је у рату прави чувар војника. Ријетко је кад војника казнио. Обично би га искритиковао и савјетовао. Ако би уочио војника да се без преше излаже опасности, рекао би му:
    “Не ваља, јадан не био, бити јуначина без начина. Штеди јунаштво као хљеб, а рат се не може провести да се јунаштво нема ђe показати”.
    Пензионисан је као потпуковник бивше југословенске војске. Издржао је двије интернације. Прву од јуна мјесеца 1916, до новембра 1918. године у Болдогосну, у Мађарској, а другу од априла 1941. до маја 1945. године у Њемачкој — скоро седам година. И овдје је показао велику издржљивост и карактер, нашто су му сви другови завидјели. Умро је у 82. години и сахрањен у Никшићу. Његов син јединац, Бранко, инжењер агрономије, умро је као комуниста 1942. године у никшићком затвору. И ову неизлијечену рану, за јединком сином, мушки је поднио.
    Јевто Ђоков Вишњић, био је свакако у своје вријеме најпопуларнији и најомиљенији главар голијски. Најприје је био (од 1880. до 1887. године) писар своме оцу, командиру и капетану Ђоку. Године 1887. књаз га је поставио за капетана голијског. Од 1889. до 1902. године замјењивао је на положају командира Голијског свога оца који је већ био оболио од рана задобијених у рату. Када се образовао голијски батаљон 1902, године, званично је постављен за његовог командира. (Од 1887. до 1902. године, Голија и Опутна Рудина биле су у једном батаљону, командир Боко Вишњић; а подкомандир Сава Муцо — Пејовић). Јевто је био прост човјек. Није се устручавао ни потцјењивао посјетити највећег сиромаха. Свакога је сјетовао како треба радити и кућу кућити. У бици на Бардањолу, Јевто покаже велику присебност и храброст и одржи положај. Краљ за неуспјех Црногораца смијени команданта никшићке бригаде, а на његово мјесто постави Јевта Вишњића. Јевто је у борби био као најхрабрији борац. Причали су његови војници да је у највећем окршају обилазио шанчеве и борце у њима. Кад би видио да који војник пуца у ваздух, рекао би:
    “Нишани на непријатеља, избила ти очи! Што је боље што тако пуцаш?!”
    Добро је познавао сваког војника, какав је који борац. Као командант батаљона, одликован је поред осталих одликовања и Бијелим орлом. Поред храбрости, хуманости и племенитости, људи су вјеровали да је срећан и батли човјек. Умро је 1941. године у 75. години и сахрањен код свога оца Ђока.
    Стари Голијани су вјеровапи да је Вишњића до најталичније мјесто у Голији. То су рачунали зато што је породица Вишњића вазда била богата и имућна. Ово мишљење старих људи заснивало се по томе што од доласка Вишњића у Голију (око 1640 — 1650. године) до првог свјетског рата, за око 270 година, никад из те куће није отишао најамник, нити се икад Вишњић женио два пута. Људи су говорили да “у тој породици није било маћеха и пасторчади”.
    Ђоко Ж. Вишњић, свакако је најмаркантнија личност Голије, иза Лазара Пецирепа и кнеза Штукеље. Поред храбрости и мудрости, био је од највиђенијих Црногораца: висок пуна два метра, а према висини сразмјерно развијен: велике главе, високог чела, крупних, мало крвавих очију, крупна гласа, а црних узвијених обрва. Кад је причао, помало је кроз нос нагонио. Говорио је врло мало; више је био ћуталица, а кад је говорио, свака је била мудра. По природи много озбиљан, нико га није чуо ни видио да се насмије. Шалу уопште није трпио. Интриге и препричавања, као и авантуре о женама, нијесу се смјели пред њим причати, Јунака и поштена човјека, као и добра радника и домаћина, много је волио и цијенио. Брбљивце, лашчине, лупеже и љенштине, мрзио је и прогонио као бог ђавола. Уживао је велику популарност и поштовање. Као таквог, сам господар Никола, многo га је поштовао и цијенио, а једном приликом је рекао:
    “Ђоко Вишњић је један од најхрабријих, најмудријих и највиђенијих командира и капетана у Црној Гори”.
    Да је стварно тако мислио, види се и по томе што је по ослобођењу Голије од Турака, 1878. године, поред командира, дао Ђоку и капетанство у Голији, те је уједно, поред командирства, био и капетан за девет година, до 1887. године.
    Још уочи првог устанка, 1861. године, на три мјесеца, Ђоко се као млад момак од 23 године одметнуо у хајдуке; за пуних 13 година, све до другог устанка 1875. године — хајдуковао је. Повод за његово одметање у хајдуке био је овај:
    Негдје преко зиме, на два мјесеца пред устанак, окупи се на Крсцу око 50 Голијана ради договора с Турцима за расијецање харача. (Главни циљ Голијана је био да се састану и договоре о устанку, који је већ био зрио). Голијани су сједјели у једној крчми и пили ракију, а међу њима и Ђоко, млад момак, у кога су полагали наду; и Турци су на њега били бацили око, вјерујући да први може нарушити ред и мир. У томе један низамски чауш уђе пијан међу њих и редом, једног по једног, стане ударати шаком по глави, тако да су им капе полијетале. Свакоме је псовао мајку, жену или сестру. Обреди, тако, њих десетак, а кад дође на Ђока, он хитро скочи, удари чауша шаком у сљепочницу и овај без гласа паде на земљу. Удари га још једном-двапут ногом у трбух и избјежа из крчме. Са њим утекну још само два момка: Шуле Бучалина и Шуле Думић. Остале Голијане, њих око 50, Турци затворе у крчму. Сјутрадан дође некакав паша из Гацка с војском, те стари кнез и коџобаша, Ђоко Горановић, изиђе пред њега, падне на гола кољена и завиче:
    “Помагај, честити делвету, од зулумћара који гоне мирну рају да се одмећу од нашега честитог цара!”
    Паша, неки добар човјек, пошто разумје преко тумача о чему се ради, нареди те пусте Голијане, а чауша, онако грдна и бјена, испребија на мртво име. Коџобаши Ђоку нареде да одмах нађе три одбјегла момка и да се врате натраг, да им је слободно. Два Шула се врате, а Ђоко рече старом коџобаши:
    “Ја се не враћам и дајем ти моју часну ријеч и тврду божју вјеру да више под турским јармом живјети нећу, него ћу четовати док не добијем слободу, или не погинем!”
    Послије тога, кроз два мјесеца, дође на Крстац из Гацка, Кајмекан паша, са четири табора низама и ту ологори. У народу је врио устанак. Црногорски и херцеговачки хајдуци скоро су јавно крстарили кроз народ. Истога дана дошли су из Никшића два Арјовића: Мурат — јузбаша и брат му Смаил, са стотину и двадесет грађана. Дошли су били да код паше оптуже Голијане да шурују с хајдуцима. Арјовићи су имали свој читлук у Вишњића долу, гдје су им најамници држали стоку, коју су хајдуци понекад узимали. Паша окули све Голијане и по наговору браће Арјовића, ријеши да некога од угледних Голијана мушкета, да би остале застрашио. Стари Суљага Звиздић није се с овим сложио и рекао им је:
    “Ви с тим нећете смирити, него још више распирити рају!”
    Но и поред тога, паша у договору с Арјовићима ријеши да се јавно, пред свијетом, мушкета Пејаш Милошевић из Чарађа, који је био запажен да се јавно дружи, као одважан и храбар младић, са хајдуцима. На питање пашино: “Гдје се налазе хајдуци?” — Пејаш тврдоглаво одби да било шта каже и паша га пред свима јавно стријеља, а затим нареди Голијанима да га закопају и да сви опет сјутра дођу рано, на Крстац. На гробу Пејашеву Голијани се зарекну да се исту ноћ са фамилијама сви одметну у збјег. Кад Ђоко увече дознаде за ово, узме два друга — Кара Милутинова Канкараша и Риста Тодорова Горановића, те оду у Дугу да траже Црногорце. На Смедереву, код Ноздара, нађу 300 Црногораца и међу њима три оглашена јунака: сердара Шћепана Радојевића, војводу Илију Ђукановића и сердара Ђока Бањашина. Кажу им за случај на Крсцу и да су се Голијани одметнули, да ће Турци сјутра низ Дугу, па да их дочекају.
    Кајмекан паша, по наговору старога Звиздића, не хтједе да иде с низамима низ Дугу, него нареди браћи Арјовићима да са њиховим грађанима оду и прво испитају Дугу; да ли у њој има Црногораца, а да ће он са својим низамима, одмах иза њих. Арјовићи крену с Крсца у зору и ујутро рано, на равним Батурима, ударе им Црногорци и све их исијеку. Утекла су само два Арјовића, на два добра коња, натраг на Крстац, а с њима и кнез Ђуро Манојловић, који је био као водич. Од стотину осамнаеет посјечених глава, Голијани, којих је било десетак са Црногорцима, уграбили су четири: Ђоко Вишњић, Ристо Горановић, Вук Докнић и Нушко Ђикановић. Ово је било Ђоково прво ватрено крштење и прва посјечена глава.
    Прво познато јунаштво Ђоко је показао у боју на Ништицама, 7. априла (ст. календар) 1862. године, када је посјекао турског бимбашу, Уca Алапа из Никшића. У овој бици Црногорци су однијели сјајну побједу над Турцима. Ђоко је о томе причао:
    “Кад омо се измијешали с Турцима испод кланца Злоступа, угледах турског бимбашу, гдје води јахаћег коња и држи голу сабљу са сребрним балчаком у руци. У том страшном магновењу више је радио нож него пушка. Могао сам га посјећи, а био сам посјекао једног обичног низама, али ме занесе младост и живот да овога бимбашу ухватим жива у руке, разоружам, свежем и да га одведем војводи Петру, који је командовао Црногорцима. Тада сам мислио да нема жива човјека кога ја не бих могао у руке освојити, те скочим бимбаши на плећа. Стегнем му руке преко мишица и станем омахивати да га обалим. Но и бимбаша је био силан и јак и није се дао тако лако обалити. Руке од лаката су му биле слободне, па ме три пута преко себе ударио сабљом по челу и глави, да ме залила крв по очима и лицу. Бимбаша је држао коња за узду и то му је доста помогло да се држи у мојим рукама. У том хрвању видим човјека гдје трчи к нама, с голим ножем у руци. Помислих: ако буде Турчин, ја сам готов, а ако буде Црногорац, готов је он. Познадох Сима Живаљева Канкараша и поново ми дође још већа снага, па бимбашу још више стегнем. Њега поче издавати снага, а у томе Симо му сручи кубуру у трбух и он паде. Посјекох му главу, узех коња и оружје, а Симу дадох једну лијепу леденицу. Навече, онако рањен, дођох на Ништице са двије турске главе, код војводе Петра. Послије сам у збјегу, код фамилије, два мјесеца лијечио ране..
    Том приликом је рекао војвода Петар:
    “Ниједно јунаштво данас, у овој крвавој бици, није било равно јунаштву овог момчета Вишњића и ако не погине, постаће гласит и јунак, и човјек, а за ово његово јунаштво знаће и Господар”.
    У боју на Муратовици, септембра 1862. године, посјекао је једног низама. Петога Турчина посјекао је у планини Крагују, исте године. Посјекао га је на истом мјесту гдје је прије сто година чувени Али-ага Смаилагић убио његова прадједа Саву Зеленова Вишњића. Приликом ове турске погибије, јуначка чета сердара Шћепана, у којој је и Ђоко био, зароби једног Србина из Никшића, који је распознавао посјечене турске главе. За главу турску коју је Ђоко посјекао, казао је: “То је глава Мехмеда Аџајлића, барјактара из Никшића, а он је праунук, по танкој крви, Али-аге Смаилагића”.
    Стицајем прилика, самом судбином, након стотину година, крв се платила.
    Кад је угашен први херцеговачки, звани Вукаловићев устанак и Црна Гора, кобним ријечима миром, добила врло мало проширење, Порта и султан, под притиском великих сила, сваком устанику у Херцеговину, дала је помиловање. Сви устаници су се вратили својим кућама, сем старих хајдука који су и раније четовали, као: легендарна браћа Ковачевићи, Перо Тунгуз и други. Од Гацка се нијесу вратили на своја огњишта: поп Богдан Зимоњић и Ђоко Вишњић. Зимоњић је са фамилијом прешао на Грахово. Тамо је постао војвода и црногорски сенатор и у Црној Гори је остао све до другог устанка, 1875. године. Ђоко се одао четовању све до 1875. — пуних 13 година. Гатачки Турци, Ченгић и Звиздић, из бојазни да на њих не наведе хајдуке, одржавали су везу и са њим се састајали, док су га никшићки Турци мрзјели због бимбаше Алапа и барјактара Аџајлића, које је Ђоко посјекао.
    У то вријеме, између првог и другог херцеговачког устанка, поред браће Ковачевића и Пера Тунгуза, најоглашенији јунак и хајдук био је Стеван Миловић, звани Прдеклија, са којим је Ђоко највише четовао. Толико је био утужио Турцима, да су му уцијенили главу са триста дуката. Требало је наћи човјека и то Србина, који би убио Стевана. Ченгић смисли на Ђока Вишњића, који се са Стеваном дружио. Преко кнеза Јована, брата Ђокова, и Милоша Лојовића, свога јузбаше, успије те му дође Ђоко у Липник, на вјеру. Ченгић га одлично прими сам, у такозвану “Шарену одају”, што је била и највећа част за госта. Пошто га почасти кавом, ракијом и дуваном, отпоче разговор. Дедага рече:
    “Звао сам те, Ђоко, да ми свршиш једну ствар, а да те за то добро наградим, да ни твом унучету не може ништа фалити”.
    “Да чујем, Ченгићу!”
    “Да убијеш Стевана Прдеклију! Даћу ти триста дуката, велики читлук и кулу у Будежиштима, у површ гатачку, гдје ће ти бити слободно од Црногораца”.
    “Зар си ме за то звао, Ченгићу? И баш мене изабра за такав један срамни поступак! Да ја убијем брата Србина и свога највјернијег друга, пa да изгубим главу, душу и образ! Не бих то учинио за сво турско благо у Стамболу! А што помињеш твоја Бодежишта, као да ме не би Црногорци тамо нашли”.
    “Далеко су, Ђоко, Бодежишта!” Ја мислим да је подаље био Стамбол, па Црногорци нађоше Стевана Перовића и убише га. Мислио сам, пашо, да ме цијениш као човјека и јунака, а не као братоубицу! С тијем си ме грдно увриједио и понизио!”
    Ђоко скочи на ноге и љутито крену да изађе. Ченгић га понуди дуваном и са некопике тесте фишека, а Ђоко му срдито рече:
    “Дувана имам, а фишека ако ми нестане, ја ћу их, акобогда, скинути с твојих Турака!” и демонстративно напустити одају.
    Ченгић дозове Милоша Лојовића и рече му:
    “Отпрати Ђока до мјеста ђе си гa нашао; а ако му длака с главе фали, главом ћеш ми га својам платити!”
    Доцније је Турцима пошло за руком да Стевану дођу главе. Убили су га два његова друга, Србина, који су се доцније правдали да су га убили у свађи око плијена; но народ им је пришио на душу и образ Стеванову главу.
    За вријеме Ђокова хајдуковања, сваке је године ишао поједном на Цетиње, код Господара, који га је много волио и цијенио. Нарочито као јунака цијенио га је војвода Мирко, отац Николин. Једном приликом даривао му је црногорску капу. Ово је била прва црногорска капа коју је један Голијанин поставио на главу. Кад су Турци чули да Ђоко носи црногорску капу, један је рекао: “Тежа ми је Ђокова капа но да је посјекао турску главу!”. — ”Лако је за једну капу, но се ја бојим да убрзо не буде у Голији и Гацку и триста црногорских капа!”, рече стари Суљага Звиздић.
    Другом приликом Ђоко се шетао са Бајом Бошковићом, бригадиром и сенатором црногорским, испред Биљарде. Види их војвода Мирко, изиће пред њих и рече:
    “Нагодите се који сте бољи јунак, да му дам доламу с рамена!” (На себи је имао нову доламу).
    “Бољи Бајо, ја му признајем и дадни је слободно њему!”
    “Нијесам, војвода, но бољи Ђоко. Мене је много лакше бити јунак у слободне Бјелопавлиће, но Ђоку међу Турцима, а с друге стране, ваших дарова, богу хвала, у Брдима има доста и кад ту доламу Ђоко донесе у Голију, знаће се за њу до Мостара”
    “Хвала ти, Бајо! Право и поштено си рекао” свуче доламу и даде је Ђоку. Војвода Мирко цијенио је и волио сваког човјека који је био јунак, па макар тај јунак имао пуно људских мана. Ђоко је причао да је говорио: “Послужи се свачим: и богом, и вјером, и сољу и хљебом, и кумством и побратимством, да дођеш Турчину главе, ја ћу вас гријех примити на моју душу”.
    Кад је букнуо Херцеговачки устанак 1875. године, Ђоко је послије војводе Богдана Зимоњића и Стојана Ковачевића, био најпопуларнија личност у Гацку. Био је учесник тајне Ловћенске скупштине (“Мемоари”, Николе I, стр. 183), као и учесник састанка главара херцеговачких у Суторину са бороном Родићем. Одмах преко зиме, 1875. године, Господар је Ђока именовао за командира голијског. Те зиме био је на Цетињу скоро све до прољећа.
    Војвода Богдан и Ђоко, на књажев захтјев, односно у његовом присуству, именовали су — предложили све официре, барјактаре и два подкомандира, па чак и воднике, у два гатачка батаљона. У детаље су познавали све виђеније људе у Гацку и у сваком именовању појединаца вазда су се слагали, Господар им је препоручио да строго пазе на осјетљивост појединих људи и породица. Кад је било питање другог командира на Гацку и кад су обадва њих предложили Николу Богданова Гргура, да је то једна од најбољих и најзаслужнијих кућа у Гацку, Господар је одмах одобрио.
    Ђоко је са својим батаљоном учествовао у свим борбама са Турцима на терену Дуге, Голије, Гацка, Пиве, Доње Херцеговине од 1875 — 1888. као и кроз Црну Гору, за вријеме Сулејманова похода од 1877. године.
    Кад је Сулејман-паша прикупио огромну војску од 50.000 људи, ту је било и 5.000 башибозука. Црногорци, под командом војводе Петра Вукотића, чекали су га на Крсцу, односно у Голији, пуна два мјесеца. По неким доказима, писменим и усменим, било је 18 односно 20 батаљона црногорских и херцеговачких. (Батаљон се рачунао просјечно 600 људи). Према томе, Турци су били четири пута јачи. Исто тако и у наоружању су имали преимућство, јер су сви имали “острагуше”, као и 40 Крупових топова. У Црногораца је била тек једна трећина “острагуша”. Све је ово било познато војводи Петру и знао је да је битка с Турцима веома несигурна. На два дана пред битку, позове на ратни савјет све командире и четири војводе: Зимоњића, Сочицу, Павловића и Радовића, да се договоре о распореду војске.
    “Велика сила иде на нас и тешко ћемо се одржати”, отпоче војвода Петар, “него да се договоримо како да их дочекамо. Шта мислиш ти, војвода Лазаре? Али имај у виду да ће Сулејман један одред упутити за Горанско”.
    “Ја, господине војвода, предлажем да сви идемо у Пиву и да тај одред потпуно уништимо, па да се преко планине пребацимо у Дугу и да их ту дочекамо. Ја бих Крстац оставио слободан”.
    Војвода Петар не рече ништа, очигледно, тај му се предлог није свидио. Послије краће паузе, обрати се Ђоку Вшњићу:
    “Ти си, Ђоко, овуда највише четовао и добро познајеш терен. Шта ти велиш?”
    Ђоко потпуно супротно војводи Сочици, рече:
    Ја не бих одвајао ниједан батаљон за Пиву, него бих девет батаљона распоредио у полукруг: од Орлине преко Крсца до Ћурила, да приме битку, а од осам батаљона поставио бих четири у Мало Ћурило, а четири у Бабова дола и Горње Казанце. Кад се Сулејманова војска прикупи од Суве баре до Крсца и загусти бој, комора ће бити позади. (Сулејман је имао провијант-комору од 7.000 товарних коња) Ових осам батаљона би ударило у позадину, одвојило комору од војске, а онда, да сваки батаљон одреди по једну чету, да гони комору у правцу Дулићког кланца и Сомине. Ту нам иде на руку што комору гони раја, босанско-херцеговачка. Сулејман ће повући своје снаге назад, да спасава комору и олакшаће нашем челу; смешћемо га и неће проћи без велике погибије”, рече Ђоко.
    “Тај предлог је добар!” — рече војвода Петар.
    Сви командири, сем војводе Лазара и његових командира то одобре. Разиђу се с увјерењем да је предлог командира Ђока примљен. Но војвода Петар измијени овај предлог и одреди пет батаљона у Пиву, да чекају Сулејманов одред; девет распореди да приме битку, а три, односно четири, остану у резерву.
    Као што је познато, битка је изгубљена на обадва фронта. Црногорци и Херцеговци су послије изгубљене битке говорили да је предлог и војводе Лазара и Ђока Вишњића, био бољи него војводе Петра.
    Битка са Сулејман-пашом, на Крсцу, одиграла се 23. маја (стари календар) 1877. године, у сриједу, по Тројицама, а истог дана и на Муратовици.
    Ову битку, на оба фронта, описао сам опширније на другом мјесту, као и доста понижавајуће околности за командира Ђока и Гачане, који су били намјерно оклеветани пред Господарем. Зато су Ђоко и војвода Богдан затражили код књаза Николе да на јуриш узму Петрову главицу, у Никшићу, један од најтврђих турских шанаца, за који се мислило да ће коштати доста људских глава. Господар им је одобрио и шанац је једним јуришем заузет, са само неколико изгубљених војника.
    За вријеме рата од 1875 — 1878. године из Ђокова батаљона погинуло је 46 војника, међу којима и два официра — Вукота Дукин Канкараш и Томо Илијин Паповић.
    Берлинским когресом, припадне под Аустро-Угарску три петине од Ђокова батаљона, а тако исто и од батаљона Шћепана Папића и од ова два племена, односно батаљона, формира се један, звани Голијско-рудински. Командант и даље остане Ђоко, а подкомандир Сава Пејовић, звани Муцо.
    Кад је књаз Никола осамдесетик година прошлог вијека испјевао “Нова кола” за сва црногорска племена, посебно Голију и Опутну Рудину није обухватио. У свако племе, преко племенских капетана, послао је по 50 примјерака, да се раздају народу. Кад је Ђоко добио “Нова кола” и видио да нема њега и његовог батаљона у њима, вратио их је натраг, са натписом на омоту: ’’Не примам!” Књаз га одмах позове на Цетиње и јетко упита:
    “Зашто ми, Ђоко, врати “Нова кола?”
    “Зато, господару, што ми нијеси опјевао племе!”
    “Нијесам, чоче, могао ни твоје ни Опутну Рудину, јер је више од половине припадало Аустрији, а акобогда, кад узмемо Херцеговину, опјеваћу твоје племе, као иједно у Херцеговини”.
    “И ја тебе, тада господаре, даривати Скадар!”
    “Па зар ти мислиш да наша Херцеговина неће никад бити?г
    “Не за мога и твога живота, господаре, док је наша мајка Русија то потписала”.
    Ту се задесио и стари војвода Петар, па ће иронично рећи:
    “Лако је испјевати “Голијско коло”: сердар Дука и два Ђока, Вишњић и Горановић”.
    “Опрости, господине војвода, има се у Голији још неко поменути, сем нас тројице”, рече јетко Ђоко.
    “Не, не, стари”, рече Господар. “Ја ћу овако за Голију рећи: На крајини, на погону, племе вам се догодило, али ви се у племену соколова уродило..
    На томе је стало и остало.
    Иако су Вишњићи дошли у Голију прије 330-340 година, нијесу имали никад више од 10-15 кућа, највише из разлога што се из оскудице радне земље није било могуће живјети, па су се често расељавали.
    Крсна слава им је Јовандан (зимски), 20. јануар.

    Генеаологија; пасови:
    Стојан, рођен 1964. Данило (Мијо), рођен 1935. Обрад, рођен 1901, Митар, рођен 1862., Сава, рођен 1836, Јован, рођен 1811, Живко, рођен око 1785, Никола, Сава, Зелен, Митар, Никола, Јован, Вишња, рођена око 1580. године.

    Извор: Обрад Вишњић – Голија и Голијани, Требиње, 1987.

  4. Војислав Ананић

    ВИШЊЕВАЦ (п), Вишњево (Гацко). Поријеклом су од “некаква војводе” Драгише Вишњевца који је, према предању, живио у селу Граници код Билеће, а Вишњево му је била “планина”. Пошао је, кажу, у бој на Косово и задоцнио. Предао се Турцима, а они му за то поклонили земљу. По другима, Вишњевац је био у војсци Вука Бранковића, па су и њега са осталим наградили. Из Границе су их потиснули муслимани Овчине, па су се настанили на “своју планину” Вишњево, Славе Никољдан (59:334).

    Извор: Ристо Милићевић – Херцеговачка презимена, Београд, 2005.