Бекан

13. фебруар 2012.

коментара: 1

Поштовани,

ова страница је у припреми.

Позивамо вас на сарадњу.

Пошаљите нам свој прилог, све што знате о овом презимену на основу усменог предања или цитирањем навода из књигa (наведите којих) или оног што је већ објављено на осталим интернет сајтовима (напомените којим).

Обавезно напишите и коју крсну славу славите и подручје у којем се ово презиме појављује.

Наведите и име познате личности (где је рођен-а, чиме се бави), која носи ово презиме.

Ваш прилог оставите у коментару или пошаљите на и-мејл:

[email protected]
Пишите нам

Наредни чланак:
Претходни чланак:

Коментари (1)

Одговорите

Један коментар

  1. Војислав Ананић

    БЕКЕЗИ, једна кућа у Злоступу.

    Као што сам напријед напоменуо, дошла су два брата из Бјелица, од братства Абрамовића: Јоко и Јово. Јово је имао сина Саву и Јакова, кога су Црногорци посјекли под Сомином. Сава је имао Трипка и Илију, а Трипко Радоја и Илију. Илија Савин је погинуо као момак нежељен, а Радоје Трипков је умро. Име Бекез, по причању старих људи, добио је Јово, њихов предак. Имао је густе бркове и велике састављене обрве. Једном приликом када су се Голијанн окупили на Крсцу, код кула Звиздића, ради расијецања харача, Ибрахим-ага Звиздић, то примијети, па му добаци: »А што си се ти, Јово, нешто набекезио, као да ти је било боље у Бјелицама?«. Присутни ово прихватише као шалу, а послије пређе у обичај и тако се и данас зову.
    Сава Јовов Бекез био је добар домаћин и велики каваљер. У своје вријеме живио је добро. Увијек је јахао добре јахаће коње и носио добро оружје. У бојевима са Турцима био је храбар. Поред тих особина, био је непокоран и осветољубив човјек. 0 његовом каваљерству стари Голијани су доста причали. Када би Голијаии дошли Казаначкој цркви, о Ускрсу или Петрову дану, сви су заједнички обједовали, а уз јело попили и по мјешину вина. Неколико пута Сава није дао да то плате присутни домаћини, него би рекао: »Све ће то мој Трипко платити«.
    Причао је стари Бајо Канкараш, да никад у Голији није било бољих ашћерџија (каваљера) од два Бекеза, а вишег господина од Ђока Горановића. Кад је 1853. године погинуо Ђулек-бег Арнаут у борби са Црногорцима, било је и неколико Голијана, а мећу њима и два Бекеза. Измећу доста плијена, била су и два комада оружја, сребрни ханџар и леденица који су истурени на иканат (лицитацију). Откупио их је Сава Бекез за 80 талијера. Казивали су стари учесници да је ово оружје било Ђулеково. Ово оружје, као и један лијеп џефердар, Трипко Бекез је носио вазда на скуповима, славама, свадбама и погребима, које је посједовао до смрти. Умро је у 97. години, још свјестан и крепак старац. Џефердар је Трипко даровао књазу Мирку Петровићу 1908. године, када је долазио у Голију. Леденицу и ханџар, однијели су швапски жандари. Неко је прошпијао ово скупоцјено оружје, Трипко није хтио признати и Швабе и њега и сина му Радоја испребијају на мртво име. Обојица су од ових убоја умрли, трећи дан 1918. године. Колико је Трипко био поносан и презирао »мртве Швабе«, кад му је вођа патроле Рамо Катанић, Босанац, затражио оружје, Трипко је иронично рекао: »Није моје оружје за лацмане!«. То га је и главе стало. Овдје ћу напоменути један, за данашње појмове невјероватан, али истинит случај: Трипко Бекез извадио је мазију, на Крсцу, међу 50 очевидаца, негдје око 1850. године. У народу је био обичај да окривљени, ако хоће, да се за неку кривицу оправда, вади мазију. Негдје око 1850. године, једна дјевојка из Трипкова комшилука, затрудни. Зли језици, а изгледа да је била и истина, говорили су да је занијела са Суљагом Авдибеговићем, Турчином, заптијом с Крсца. У то патријархално и строго морално доба, била је велика срамота, не само за кућу него и за читаво племе, да се наће ванбрачно дијете и са Србином, а не са Турчином. Сељаци комшије, да би сакрили ту срамоту, наговоре дјевојку, да каже на Трипка Бекеза, кога су мрзјели због његове непокорности, чиме су сви Бекези били обдарени. Узaлуд се Трипко клео, бранио и правдао, ништа иије вриједјело. Најпослије се он јави да вади мазију. Комшије једва дочекају не би ли се нагрдио, кад га не могу натјерати да дјевојку узме.
    Заказаног дана, окупи се на Крсцу, код куле Звиздића, око 50 људи. Узавру казан воде, а Циганин са мијехом упламти плочу да се црвени. Трипко приђе казану, скине капу, прекрсти се и три пута изговори, узастопце: »Господе боже, ако сам прав, спаси ме, а ако сам крив, нагрди ме!«. Сви присутни викну »Амин!«. У том моменту Циганин зграби усијану плочу и баци је у врелу воду. Трипко, голом руком до рамена, хитро учини замах кроз воду, узме плочу у руку и баци је на земљу. Открије руку и остане здрав. Сви присутни му честитају.
    Вађење мазије помиње Константин Јеричек у свом дјелу »Историја Срба«, на стр. 279. у поглављу »ордалије, суд божји — вађење усијаног гвожђа из ватре или кључале воде«. Пише да се ово некад практиковало код Срба, Чеха и Угара. У »Историјским записима«, април-јун 1950., на страни 202. имају два штампана документа, са којима митрололит Петар I наређује његушким поповима да цркве не отварају и да народ не причешћују »докле вашега лажнога Бога од мазије не баталите и докле правога Бога не признате од кога сте одступили«. У другом документу, на истој страни, његушки главари доносе суд против вађења мазије. По строгом нарећењу Владичином, између осталог кажу: »… који би Његуш поменуо игда за мазију, тај Његуш, да у Његуше стана нема«. Као што се види из штампаних докумената, вађење мазије било је уобичајено средство за оправдање.
    По доказу старих људи, Трипково вађење мазије, било је посљедње у Херцеговини, односно у Гацку.
    Иако су Бекези дошли у Голију има око 150 година, и данас их је једна кућа: Илија Трипков, који нема порода и живи као пензионер у Злоступу.
    Слава им је била Петковдан, 27. октобра.
    Генеалогија — пасови: Илија, рођен 1802., Трипко рођен око 1820, Сава — Јово.

    Извор: Обрад Вишњић – Голија и Голијани, Требиње, 1987.