Порекло презимена Антуновић

4 коментара

1. 4. октобар 2015. у 11:36

   Бојана Медић

   Поштовани, сви који желе да сазнају више о пореклу Антуновића нека потраже књигу “Трагом наших предака – потомци српских краљева” од Вељка Д. Антуновића. Аутор је деценијама прикупљао податке из архива, историјских списа, усмених предања од Антуновића широм бивше Југославије. Укратко, Антуновићи су се у 7. веку доселили с Карпата на простор Ливно-Дувно-Сињ а одатле су се, стицајем историјских околности, расељавали на различите стране. Антуновићи су стара племићка породица. У неким документима се спомиње да су племићку титулу имали 1010. године, тј. у 11. веку, а вероватно и раније. Антуновића има и католика и православних. Под притиском католичке цркве да се поунијате селили су се из Ливна у Херцеговину и Црну Гору, а после доласка Турака селе се у Далмацију, Лику, а одатле у Босанску крајину. Антуновићи католици живе на подручју Сплита, Макарске, западне Хереговине, широм Хрватске и Босне и Херцеговине. Антуновићи из Босанске Крајине славе Ђурђевдан.

   Одговори

2. 11. април 2018. у 14:10

   Војислав Ананић

   АНТУНОВИЋИ

   Антуновићи су дошли заједно са Паповићима с Чева или Велестова. Побјегли су од крви. Потичу од племена Озрова, Негдје, отприлике у првој половини XVII вијека два брата, Павле и Антун, са породицом и стоком стигну други дан више села Шипачна. Ту су били неколико дана, код неког бунара. Кад су кренули, заборавили су један бакрени котлић, звани “бакрица” и данас се тај бунарић зове бакрица. Одатле су преко Дуге дошли у Чарађе и населили се у самом подножју брда Ћурила, гдје сада живе Манојловићи. Из Чарађа убрзо пређу у Казанце, гдје и данас живе њихови потомци. Од Павла, званог Папа, постали су Паповићи, а од Антуна — Антуновићи.
   По предању и причању старога Драга Голубова Паповића, осамдесетогодишњака, добра познаваоца прошлости и традиције свога братства, имали су и трећег брата Мијата, који је остао у Шипачном и од њега су Мијатовићи.
   Данас неки Антуновићи тврде да су поријеклом из Нудола, код Грахова, од братства Антуновића. Но, свакако, прва верзија, казивања Драга Паповића, могла би бити тачнија и вјеродостојнија, зато што су Антуновићи у Казанце прије дошли него истоимено племе у Нудо и друго, Антуновићи у Нудолу славе Никољдан, а Антуновићи у Казанцима Аранђеловдан. Славе су најпоузаднији доказ сродства.
   Иако су дошли више од триста година, нијесу се много размножили. Када је повучена граница између Црне Горе и Аустроугарске, 1878. године, синови Лазара Антуновића пређу у Горње Казанце, гдје су им биле зимске торине. Бипо их је пет брата: Мато, Сава, Милош, Никола и Митар. Мато се вратио натраг у Доње Казанце, у границу Аустроугарске, гдје му и данас син Божо, са синовима Бранком и Мирком живи.
   Сава Лазарев имао је шест синова: Косту, Милету, Јевта, Недјељка, Богдана и Душана. Коста и Јевто одселили су у Босну, гдје и данас са синовима живе у околини Дервенте и обадва имају синове. Богдан и Недјељко су помрли као момци, нежењени. Милета и Душан ликвидирани су у другом свјетском рату од стране НОВ-е. Од Милете су остала два сина: Милорад и Момир, обојица су погинули несрећним случајем. Од Момира Милетина, остао је један син, Милета.
   Никола Лазарев, имао је два сина: Марка и Шпира; од Марка нема мушког потомства, а Шпиро живи у Мостару, са синовима. Митар Лазарев је имао два сина — Пека и Ђорђија; од Пека су Максим и Раде, а од Ђорђија Митар. Од Милоша Лазарева, нема никога. Раде има Драгана, Максим Петра, а Митар Александра и Борислава. Лазарев брат Лука који је остао у Доњим Казанцима, имао је четири сина: Тодора, Максима, Глигора и Сима. Од Тодора нема нико, Максим је имао синове Божа, Лака и Паја. Пајо се није женио, умро је у Америци. Божо је погинуо на солунском фронту 1918. године, остао му је син Милован који данас живи као пензионисани правник у Београду. Лако Максимов био је потпуковник и његови синови живе у Босни. Симо је имао три сина: Радована, Данила и Михаила. Радован је погинуо у НОБ-у, Данило живи у Казанцима има три сина Милована, Милорада и Риста, а Михајло је официр ЈНА. Глитор Максимов имао је три сина: Митра, Марка и Милорада. Марко и Милорад живе у Војводини, а Митрови синови Ђорђије и Љубо, у Казанцима.
   Један њихов ближњи рођак Јаков, одселио је од сиромаштва у Србију, око 1908. године. Тамо му се родио син Ристо, данашњи познати руководилац у савезној влади, у Београду. Од Антуновића, истакли су се Лако и Ристо.
   Кад су Гачани 1908. године емигрирали у Црну Гору, а послије анексије Босне и Херцеговине, вратили се натраг, књаз Никола устави седам младића из Гацка који су били завршили основну школу и прими их у подофицирску школу, на Цетиње. Ови младићи су уочи Балканског рата 1912. године, произведени у чинове потпоручника. Ратовали су на Скадру, у првом свјетском рату и на Солунском фронту, а то су били: Лако Максимов Антуновић, Танасије Прешов Тепавчевић, Мијајло Стеванов Тодоровић, Јован Малишин Слијепчевић, Томо Митров Старовић, Томо Јолов Вукомановић и Крсто Вучићев Терезић.
   Никола Лазарев Антуновић био је један од најхрабријих војника у трећој чети голијског батаљона. Погинуо је на Божић, 1915. године, са братом Митром, бранећи свој праг од Шваба. Негдје у почетку XVIII вијека, једна кућа Антуновића имала је велику задругу од 40 чланова и хранили су велику стоку, хиљадили су овце. Једног прољећа падне велики снијег, а тај је Антуновић с овцама био за Обло брдо, у Криводо, гдје се и данас познају озидине и торине у којој су хиљадили овце. Било му је нестало сијена и сва стока дође у кризу. У близини, у долу Новаковцу, било је једно сијено некога Бумбића, из Добреља. Антуновић пође код њега и потражи му сијено, да спаси стоку и овај му даде. Кад се у прољеће стока напасе, поручи Бумбићу да дође да му сијено плати. Кад Бумбић дође, он дојави све овце до котара у коме је било сијено и набаци пун котар оваца са јагњадима. Прича се да их је у котар стало 40. На примједбу Бумбића да је то много, овај му одговори: “Ако сам ти ја дао 40, ти си мене спасио хиљаду и да су ти богом просте”. Доцније је, прича се ово имање за Обло брдо дао Антуновић некоме Тодоровићу из Добреља, за кога му је била кћерка и сада је ово земљиште у атару села Добреља.
   Генеалогија: Милета, Момир, Милета, Сава и Лaзар.

   Извор: Обрад Вишњић – Голија и Голијани, Требиње, 1987.

   Одговори

3. 11. септембар 2018. у 18:44

   Војислав Ананић

   АНТУНОВИЋ (п.к). Антуновићи (п), у Клечку (Столац), Поријеклом су из Нудола у Црној Гори, одакле им је (око 1785.) дошао “прадјед Марко” са три сина: Миланом, Бошком и Симом. Славе Никољдан, а прислужују Петровдан (239:40). Антуновићи (к) живе у западној Херцеговини. у селима: Хумац, Клобук, Козице, Бекија…У Хумац се “однекуд” доселила једна породица Антуновића и није јој се дало “раскотити” и “увик” их има једна кућа. У Клобук је неки Антуновић доселио из Козице гдје је “убио човјека и побјегао”. (59:303.308).

   Извор: РИСТО МИЛИЋЕВИЋ – ХЕРЦЕГОВАЧКА ПРЕЗИМЕНА, Београд, 2005.

   Одговори

4. 8. мај 2019. у 21:18

   Dragoljub

   Za Antunoviće pravoslavce je istina da su iz Nudola i da su jedni dosli u Klečak u Berkoviće.Slavimo Nikoljdan.

   Одговори