Порекло презимена Саковић

Пише: проф. Радован Вучић Саковић

ПОРЕКЛО САКОВИЋА И НАСТАНАК ПРЕЗИМЕНА

Већи број презимена у племену Васојевића изведен је из имена неког претка (парадеде, деде,оца, бабе, мајке…). Бројна презимена настала су по занимању предака, по некој особини или особености, на основу места живљења, по војним и црквеним или неким другим звањима, по називу биљака и животиња и називу ствари (предмета) који су коришћени током рада. Необичнија презимена грађена су на основу неког физичког или духовног недостатка предака. Недостатак је могао бити урођен (нем, глув) или је настао као последица ратовања („Па потеже мача пламенога/ до рамена одсече му руку.“), несрећа („Ћопао је целог живота“) и болести („После прележане болести остао је прикован за постељу“).Такве особе добијале су надимке који су асоцирали на физичке недостатке.Људе који су изгубили косу називали би „ћело“, „ћелави“, „ћелавко“, а ако су изгубили око (очи) звали би их „ћоро“, „ћорави“, „ћоравко“. Појединац који би изгубио ногу или руку био би „сакати“, „ћопави“ . Јединствен назив за све је био „богаљ“. Надимци би у почетку почели да живе кроз безазлена задиркивања док не би прерасли у особено обележје. Кад обележје поприми погрдан карактер, није редак случај да се употребљава из злурадости или злобе. Ратни „богаљи“ су слављени, вођена је брига о њима и пружана им је достојна помоћ. Како би време одмицало, на заслуге се заборављало а „богаљу“ је трајно остајало ново име. (Приповетка Лазе Лазаревића: „Све ће то народ позлатити“).
Реч од које би могло бити изведено презиме Саковић јесте придев „сакат“. Придев „сакат“ је турцизам у нашем језику и означава особу која нема део или целу руку или ногу (Популарна енциклопедија, БИГЗ, 1976.). Придеви „бркат“, „ћорав“, „ћосав“, „ћопо“… и сл., који се односе на конкретну особу, замењивани су именицама „брко“(„Брко замахну руком“), „ћоро“ („Ћоро окрете главу“), „ћосо“(„Ћосо поче да прича“), „ћопо“ („Ћопо се наслони на штаку“) и сл. Тако и за придев „сакат“ кад се односи на конкретну особу употребиће се именица „сако“. Презиме је изведено као патроним. На основу „сак(о)“ додат је наставак „ов“ који означава припадност и додат је деминутивни наставак „ић“ који даје значење мали, мален, млади. То би конкретно значило да је Василије Васо Саковић млади, малени потомак Радуна Караџића званог „Сако“ (објашњење следи). Настајање презимена Саковић везано је за порекло братства.
Неке тврдње да у корену речи „саковић“ стоји именица „сако“ – мало је вероватна. Именица „сако“ ушла је у наш језик из италијанског језика и означава „кратки мушки капут, носи се од XIX века“ (Популарна енциклопедија, БИГЗ, 1976.). Сако на више језика означава горњи одевни предмет (антерију, капут, џамадан). Презиме Саковић настало је у другој половини XVII или почетком XVIII века, а о сакоу се говори тек у XIX веку.
Нема оправдања тврдњи да је Саво Караџић ( кога неки сматрају родоначелником) преласком у ислам узео име „Сако“ извођењем од неког турског имена, јер он није први који је понео то име. Први који је понео име „Сако“ био је Савов деда Радун Караџић звани „Сако“. Радун није прелазио у ислам.
Како је настало презиме?
Саковићи припадају племену Васојевића, групи Лопоћана. Др Радослав-Јагош Вешовић у књизи „Племе Васојевића“ (ЦИБ, Подгорица, 2005) на страни 199. пише о мањим лопатским братствима и огранцима Фолића и Караџића, са огранцима Саковића и Зулевића. Каже да су „многи одсељени и растурени по Санџаку“. За Караџиће каже да су се још са Лопата одселили у Дробњаке, Прибој, Пријепоље или Стари Влах, да их је остало мало, да су осиромашили и да је „ мало напретка и изгледа на будућност“. За огранке пресељене око Лима, Саковиће и Зулевиће каже да су се „мало развили“.Даље наводи да Саковића има осам кућа у Андријевици и Полимљу, а Зулевића три куће на Андријевици и Пеовцу. „Неки су од њих примили ислам и изгубили се негдје у Санџаку“.
Поп Богдан Лалевић и Иван Протић у свом делу „Васојевићи у црногорској граници“ (Бгд., 1983, стр. 47.) наводе: „ Кад се Саво Караџић из Лијеве Ријеке око 1700. године доселио у Сеоце, ту је примио ислам, с именом Сако, а сину Арсу надјенуо име Алија. Арсо је имао два сина Стефана и Зарију. Арсо је свом сину Зарији надјенуо име Зуле“.
Тврдње др Вешовића и писање Поп Богдана Лалевића и Ивана Протића делимично дају одговор на порекло Саковића.
Др Вешовић пише да са Стефаном почињу Саковићи, а са Заријем (Зулом) Зулевићи. Саво (Сако) Караџић има сина Арса (Алију), Арсо има синове Зарија (Зула) и Стефана. По Зулу почињу Зулевићи, а по Стефану Саковићи. Поставља се неколико питања:
– Зашто Стефанови потомци нису Стефановићи него Саковићи?
– Зар не би било логично да се и Заријеви потомци презивају Саковићи као и Стефанови?
– Како је Саво Караџић постао Сако?
Писани материјали о Саковићима су оскудни и ретки. Може се слободно рећи и да не постоје. Живих „језика“ који памте родослов нема. Понуђени постулати др. Вешовића и Поп Богдана Лалевића и Ивана Протића послужили су да се развије родослов Саковића по Стефану Арса Савовог (Саковог). Верификацију родослова по Стефану Саковићу пронашли смо у Архиву Србије у књигама пописа становништва у Милошевој Србији од 1863.године, архиви моравичког округа и очуваног предања Драгића Саковића. По том попису, три породице Саковића населиле су се у Медовине (код Ивањице) у моравичком округу, на извору Моравице на југозападним обронцима планине Голије, на пограничном простору између Милошеве Србије и турског Новопазарског Санџака. На гробљу Саковића у Медовинама постоје споменици са којих је било могуће веродостојно утврдити времена досељавања. (Напомена: Родослов по Стефану је у потпуности урађен и припремљен за штампу – прим.Р.С.)
Стефан Саковић, син Арса Савовог (Саковог), унук Сава (Сака) Караџића (Саковића) био је депутат код Карађорђа у време Првог српског устанка. Учесник је битке на Суводолу код Сјенице 1809.године. На једном повратку из Србије сачекао га је у „бусији“ у Комовима Алија Мујагић из Колашина и убио. Осветио га је брат Зарија убивши Алију Мујагића. После погибије Алије Мујагића фамилија Саковић, у страху од освете од колашинских Турака, напушта Сеоце и креће преко Полица према Србији. Једно време задржава се на Полици код Берана, а потом се сели у близину Сјенице у Врсјеницу, Драгојловиће и Чедово. То се догодилоу другој деценији 19.века.
Неке породице се селе у Рашку у Варево и у Зарево (Градац код Рашке).
На територији Сјенице остају десетине година, одакле се четрдесетих година XIX века селе у Медовине код Ивањице и у Лијеву Ријеку (Брњица), док неколико породица остаје да живи у Сјеничком крају.
Пера Пећинар открива у својој књизи „Сеобе кроз ужички округ у 19. веку“ да се шездесетих година две породице селе из Сјенице у Ужице, а седамдесетих година се две породице селе из Ужица у Црну Гору.
Саво Караџић (Саковић) по досељавању из Лопата узима ислам и име Сако из неколико разлога. Прелазак у ислам обавезивао га је да узме турско име. Пошто су му деду већ звали Сако било му је једноставније да узме то име а не неко турско. И Турцима је одговарало неутрално име. Добили су новог верника, нису му дали „своје“ име а није задржао ни православно. Вероватно, да се ту делимично ради и о турској злоби.
Зарија(е) (Зуле) је старији Арсов (Алијин) син. Када се Саво (Сако) вратио православљу, вери прадедовској, Зарија(е) је већ имао породицу која се презивала Зулевић и из Сеоца се одселио у Пеовац у Божиће. Вратили су се у православље али су задржали презиме. Презиме Саковић носило би са собом и опасност турске освете због убијеног Алије Мујагића. Постоји и још један разлог који треба посматрати кроз дух традиције: једанпут обележен – целог живота обележен.
Стефан заснива породицу са породичним презименом Саковић. Имао је троструки разлог за то. Деда му се звао Сако, парадеда презивао Саковић а чукундед му се звао Сако.
Израда родослова по Стефану открила је да није могуће све Саковиће подвести под његов родослов:
1. Неки потмци у Прокупљу нису потомци Стефана Саковића. Године рођења и место живљења нису у складу са годинама живота Стефана Саковића.
2.Потомци који живе у Црној Гори у Андријевици и Беранама нису потомци Стефана Саћа.
3.Саковићи који су живели у Сјеници (осим у Драгојловићима, Врсјеници) нису потомци Стефана Саковића.
4.Потомци који су живели у Ужицу нису потомци Стефана Саковића.
5.Од кога води порекло Саво Караџић?
Осамдесетих година деветнаестог века завршено је пресељавање Саковића која је почело почетком седамнаестог века. Осим на прадедовском огњишту у Сеоцу код Андријевице, Саковићи су живели на територијама: Сјенице у Врсјеници и Чедову; Ивањице у Ивањици и Медовинама; Рашке у селу Вареву; Граца (Рашка) у селу Зарево; Куршумлије у селима Равни Шот, Међухана, Рача, Рудари, Пећинари и Качапор; Прокупља у селима: Шишмановци, Грабовац, Арбанашка, Горња Беашница, Доња Беашница и Прекадин; Ужица у местима: Буар, Татинац, Дубока и Крчагово.
За подацима смо трагали по свим местима где су се Саковићи досељавали и провели по неколико година. Обилазили смо гробља, архиве, музеје, општине, месне канцеларије, библиотеке, цркве. Разговарали смо са рођацима и другима који су имали било какве везе са Саковићима. Ишли смо трагом рукописа мајора ЈНА Александра Саковића, рођеног у Грабовцу у општини Прокупље. Његова прича одвела нас је до половине XVII века, до Гојка Караџића рођеног половином 17. века. Гојко је има сина Радуна Караџића „Сака“. Дошли смо до објашњење за Радунов надимак „Сако“. У борбама против Турака Радун је остао сакат – остао је без једне ноге. И као што то бива, добио је надимак Радун Сакати, скраћено Радун Сако. Радун Караџић Сако рођен је осамдесетих година седамнаестог века и живео до половине осамнаестог века. Он је имао сина Василија – Васа рођеног крајем седамнаестог или почетком осамнаестог века. Василије (Васо) носи презиме по Радуновом надимку „Сако“ Саковић. По предању Василије је први који је понео презиме Саковић. Василије има шест синова. Саво је најстарији Василијев (Васов) син.
У Архиву Србије, у књигама о попису становништва из 1884. године, у топличком округу пронашли смо потврду његове приче. Упоређујући податке из Архива и податке из књига рођених, венчаних и умрлих у МК у Белољину, Малој Плани и Арбанашкој у прокупачкој општини и податке са споменика у Грабовцу, Шишмановцима и Арбанашкој, дошли смо до породица које воде порекло од Савовог брата, Васовог сина. Неке породице у топличком крају су потомци Саковића који су се из Медовина код Ивањице одселили у топлички крај осамдесетих година деветнаестог века, кад је ова територија ослобођена од Турака и Арбанаха и припојена Србији.
Саковићи који су живели у Сјеници су потомци Саковог брата.
Саковићи у Куршумлији су Стефанови потомци. Доселили су се 1880. г. из Медовина.
Саковићи у Новом Пазару су потомци Саковића из Медовина.
Постоји велика вероватноћа да су Саковићи у Сеоцу потомци брата Саковог.
Миомир М. Фолић и Горан М. Фолић у „Монографија братства Фолића са освртом на Црну Гору и Васојевиће“, Београд , 2008, кажу да се неке породице Фолића и Саковића селе у Равни Шор код Куршумлије. По подацима из Архива Србије у Равни Шот су се доселили Саковићи из Медовина.
Током 18. и 19. века неке породице Саковића су се одселиле у Стари Влах. Примиле су ислам и изгубиле се негде у градовима западне Србије и Босне, и прекинуле фамилијарне и родбинске везе са Саковићима у Црној Гори.
Саковићи данас живе у Београду, Нишу, Ивањици, Чачку и многим другим местима Србије, бивше Југославије и света

СЛАВЕ САКОВИЋА

Заједничко обележје племена Васојевић јесте слава. Саковићи припадају племену Васојевића. Васојевићи славе Аранђеловдан 21. новембра по новом (грегоријанском ) календару или 8. новембра по старом (јулијанском) календару. Као приславу славе Светог Саву – Савиндан који пада 27. јануара по грегоријанском календару, односно 14. јанаура по старом јулијанском календару. Тај дан је посвећен првом српском архиепископу Сави – Растку Немањићу, сину великог жупана Стефана Немањића и принцезе Ане.
Братство Саковића је, доселивши се у Србију, донело са собом и своју славу. За разлику од осталих братстава Васојевића, Саковићи славе Савиндан као главну славу и Алесендровдан као другу славу која пада 12. септембра по новом грегоријанском календару или 30. августа по старом јулијанском календару. Како је дошло до ове промене објашњење даје др. Радослав Јагош Вешовић у својој књизи „Племе Васојевића“.
Васојевићи се сукобе са Турцима. Турци су имали огромну премоћ у броју војника и наоружању. Командант Васојевићких снага припремио је стратегију да у рано јутро 12. септембра на дан Александра Невског, великог руског кнеза из XI века, изврши препад и разбије Турке. У молитви за помоћ рекао је да ће уколико победе почети да славе Невског као своју славу. Захваљујући ратном лукавству и ратној срећи, Васојевићи су разбили Турке и извојевали победу. Од тада су Васојевићи одлучили да славе Алесендровдан. Међутим, договорили су се да пола братстава настави да слави Аранђелован, а да друга половина племена слави Алесендровдан. Отуда се Алесендровдан у братству Саковића слави као слава.
У монографији Новице д. Ненадовића „Васојевићко братство Ненадовићи са Полица-Горажда, код Берана“, на страни 12. се каже:
„… некада су сви Лопаћани као своју славу славили Савиндан. Прича се да су се на то одлучили поводом срећног спасавања лопатске чете од једног напада Турака који се десио на Савиндан. По другој верзији, Свети Сава се слави због побједе приликом напада колашинских Турака на лопатске чобане и због спасавања од снијега и зиме једне њихове чете која је о Светом Сави прелазила Комове. У почетку је тај дан био слављен као завјетина, а нешто касније је узет за славу тј. Крсно име. Међутим, средином XIX вијека, на једном општем скупу, Лопоћани су са својим војводом Миљаном Вуковим споразумно одлучили да се врате на стару славу Аранђеловдан – да се не би одвајали од осталих племеника. Међутим, на том скупу није био присутан одређен број лопатских братстава – међу њима и наше, јер су се већ били одселили на Полице, тако да су они наставили да славе Светог Саву“
На том скупу нису били ни Саковићи, јер не само да су се одселили на Полице, већ се један број братственика одселио у Србију. Ти који су стигли у Србију пре овог скупа су наши преци који су наставили да славе Светог Саву. Иначе, сви Саковићи славе Светог Саву и Алесендровдан.
Алесендровдан пада на сам крај лета, кад су пољски радови још у пуном јеку. Пошто се главна слава слави три дана, пољски радови много трпе, како код домаћина који славе тако и код гостију који долазе на славу. Свети Сава пада у пола зиме, кад нема пољских радова, па је могуће славити више дана. По предању, наши прадедови су одлучили да Светог Саву славе три дана а да Алесендровдан славе краће али уз обавезно прекађивање. Тако је остало да Саковићи славе две славе.
Драгослав Д. Корићанац у књизи „Надибар 2“ на стр. 165. наводи да Саковићи у Вареву код Рашке славе Митровдан, Саковићи у Зареву(Градац) код Рашке славе Стевањдан а Саковићи у Гружи Лучиндан. Преци који су се доселили у ове крајеве узели су славе „имања“ на које су се населили. Саковићи у Гружи су потомци Саковића из Медовина.
Радован Вучић Саковић, проф
Крагујевачких професора, 12.
34 000 Крагујевац
Е-адреса: [email protected]
T> 034350385, MT 0638963638