Порекло становништва села Ново Корито, општина Књажевац – Зајечарски округ. Према књизи Маринка Станојевића „Тимок“. Припремио сарадник Порекла Милодан.
Положај села.
Село је на обалама истоимене реке или Врелске Реке. Највећи део села је у долини Коритске Реке а мањи у долини Дрочине. Коритска Река извире на граници са Бугарском, на Кадибогазу. Прима многобројне потоке. До Пастрмске Реке Коритска Река се зове Пчелинска Река, одатле до Ошљана Коритска Река а даље, до Тимока, се зове Клисура. Куће су на песковитом земљишту, на камену кречњаку и на лискуну (на „лисковици“). Северно од села уздиже се мала зараван Поље, над којом су су северни висови Јојин Глама и Љубенов Рт; на југоистоку Љиљанина Глама, Лапушанска Глама, Голема Глама или Голаш; јужно од села су Мали Тумбор, Големи Тумбор и Јованчев Камен. Село је отворено са источне и западне стране, те са тих страна дувају најсилнији и најхладнији ветрови.
Воде.
Близу села је јак извор Врело. Извире испод једне стене. Толико је јако да и за време велике суше има довољно воде да на 20-30 корака меље воденица поточара. У Врелу има и рибе, пастрмке. Са овог извора користи воду за пиће цела Врелска Махала.
Поред овог извора има неколико мањих извора и кладенаца, то су: Спасински Кладенац, Стублина, Боцин Кладенац, Пандурски Кладенац, Младенов Кладенац, Стојанкин Кладенац, Трша и др. Најјачи је Стојанкин Кладенац. Зими се пије и вода са реке. Бунара нема. Река не наноси никакве штете селу, јер се она дубоко усекла у камену.
Земље и шуме.
Земљиште је јако каменито и планинско. Равнице нема, осим што постоји по нека зараван на висовима или уско поље усред висова. Њиве су им по висовима, по „бреголазинама“. Зиратна земља је у околини села. По овако брдовитом земљишту сеје се кукуруз и сва стрна жита, од којих највише успева овас и раж. Народ се бави више узгајањем ситне стоке. Испаше или утрине су околини села, и то су скоро све сеоске, за коју свака кућа плаћа општини „утринско“, и то по сваком браву. Свака кућа има своју појату, има их преко 200. Појате су често подигнуте као куће, ређе слабије грађе, тзв шиљке. Бачијање се још одржало.
Шума је доста сатрвена, особито северно од села. Јужна страна сеоског атара је питомија и шумовитија. Има је и државне и приватне. Нарочито је добра државна шума у Чуминој Реци, на граници према Бугарској.
Тип села.
Село је збијеног типа, можда најзбијеније у целом Тимоку. Поједини делови села зову се по родовима: Спасинска Мала, Рељинска Мала, Ћосинска Мала, Лажљинска Мала, Голубовска Мала и Стоћинска Мала. Између појединих група кућа, које припадају разним родовима, нема никаквог размака. Најзбијенији је средњи део села, на десној обали реке, на ушћу Дрочине у Коритску реку. Поред породичних имена, поједини крајеви имају и општија имена. Тако се крај на обалама Дрочине или Врелске Реке зове Врелска Мала, којој средину чине Голубовци. На Врелску Малу, на истоку наслања се Горњи Крај у чијој средини су Ћосинци и Стоћинци. Доњи део села се зове Доњи Крај, у коме су породице: Лажљинци, Шиљинци, Лилинци, Средогривци, Паријанци и др…
Дуж села пролази сеоски пут око кога су поређане куће, скоро без икаквог реда. Од главног пута одвајају се по два пута, сокака или улице – лево и десно, те мрежа путева имају облик гране. У средини села, због велике збијености кућа нема споредних зграда, оне су ван села, обично око плевња или појата. Због збијености нема ни довољног дворишта. У селу има 317 кућа.
Старине у селу.
Изнад Новог Корита, између Костичке и Пастрмске Реке, близу данашњег гробља, прича се да је у старо доба била некаква варош која се звала Праово, за коју веле да је била велика варош у којој је било 70 дућана и седам ковница бакра. У њој је живела „некаква вера“, са којом нисмо могли говорити. Имала је две велике цркве. Била је на путу Равна-Арчар-Паланка. Турци су је, када су освојили ове просторе, разрушили. У то доба, данашња варошица Салаш у Бугарској звала се Иноладово.
Одвајкада је овуда водио пут, па и у римско доба, који је везивао долину Тимока са долином Загорја. У Коритској Реци има некакве згуре, те се мисли да је овде топљен некада бакар. Могуће је да је овде било некада рударско насеље. За време турске владавине овде је било беглучко гувно. Салаш и Корито припадали су једном субаши, коме је седиште било у Кориту – Селишту и овде му се чинила вршидба.
У извештају комисије за разграничавање између Србије и Турске, 1833. године каже се, између осталог; „Добили смо једно село у клисури између Китке и Расоватог Камена, именом Корито, око 40 кућа велико“.
Име селу.
И данас се село зове просто Корито. Придев „ново“ додаје због разликовања од села Корита или Старог Корита у Заглавку. У Заглавку ово тимочко Корито зову Загорско Корито. Корито се зове по месту које је изнад Врела међу „гламама“.
Постанак села и порекло становништва.
-Први пут село је засновано на Ћосином Брду, 15 минута хода више данашњег села. Како је то место било на путу кроз Клисуру, Турци су свакодневно досађивали становништву. Због тога се село исели северније, изнад Ждрела, измђу Китке, Големе Гламе, Гувништа и Бразде. То се данас зове Селиште, удаљено пола сата ход од данашњег села. Док су били у Селишту многи су се иселили у унутрашњост Србије, кажу да су се неки одселили у Вукашиновац а неки у Бошњане, око данашњег Ражња.
Српско-турска граница 1833. године била је повучена на 10-15 минута од села, па се због тога село, после две године, морало спустити на данашње место.
Зна се порекло скоро свих породица у селу. Може се узети да је оно постало у другој половини 18. века. Потомци првог оснивача села, Станка Џаџинца, данас су у петом колену.
Родови су следећи:
-Џаџинџи (Станинци), Аранђеловдан. Станко Превалац, звани Џаџин, при је дошао у Превале у Бугарској и заузео земљу у Корији, између Глама („Корито“). Прича се да је дотерао за собом око 300 оваца. Добегао је овамо због неког дуга Турчину, који није могао исплатити. Џаџинџи се зову и Станинци по женској линији.
-Поријанци, Никољдан, су се доселили за Џаџинцима из Смољановаца у Бугарској. Неки од њих се зову:
-Пећинци. Данас су у животу њихови праунуци. Први досељеник се звао Стојан.
-Јојинци, Св. Петка, су из Превале у Бугарској, доселили се пре 120 година. Први се населио Младен, па се по имену његовог сина Јоје прозову Јојинци.
-Горњолучани, Алимпијевдан, су познати као:
-Велковци, Живановци, Јончинци, Стојинци и Тодоровци. Доселили су се из Горње Луке (берковачке) у Бугарској у другој половини 18. века. Праунук им живи данас.
-Голубовци или Чуљинци, Св. Петка, добегли су из Репљане у Бугарској.
-Лажљинци, Јовањдан, су се доселили крајем 18. века из Горње Луке у Бугарској.
-Стаменовци или Солашковци, Алимпијевдан, доселили су се из Салаша у Бугарској крајем 18. века.
-Спасинци, Аранђеловдан, су се доселили из Чупрење или Репљане у Бугарској крајем 18. или у почетку 19. века. Познатији су под новим именом:
-Паункичи.
-Кошавци, Св.Ђорђе, су пребегли из Бугарске, не зна се из ког села, крајем 18. или почетком 19. века. Име им је дошло према претку Кошави, који се овде први населио. Зову се и:
-Зајдинци или Чичивраговци.
-Јасенинци или Шарбановчање, Св. Ђорђе, су из Бугарске али се не зна из ког места.
-Готовановци, Св. Ђође, су старином из Репљана у Бугарској, доселили су се почетком 19. века.
-Кожуварци, Јовањдан, су из Стајћеваца у Бугарској, доселили се почетком 19. века.
-Буљугбашини, Св. Петка, су се доселили из Бугарске, село Превале, у доба ослобођења.
-Превалци, Никољдан, су из Превале у Бугарској, доселили се средином прошлог века.
-Славковци, Никољдан,су због турског намета добегли з Чивлика близу Белограчика у Бугарској.
-Стајћовчани, Аранђеловдан, су из Стајћеваца у Бугарској. Доселили су се око ослобођења.
-Рељинци или Пешини, Никољдан, су из Превале у Бугарској.
-Џурџинџи или Џурџичи, Св. Врачи, су из Стајћевца у Бугарској. Доселили су се у доба ослобођења.
-Стоћинци, Митровдан, су се доселили из Горње Луке у Бугарској. По њима је названа једна мала – Стоћинска Мала.
-Душиновци, Никољдан, су се доселили из Стајћеваца у Бугарској.
-Банџари или Козељановци, Никољдан, су из околине Белограчика у Бугарсој.
-Џунинџи, Алимпијвдан, су из Салаша у Бугарској.
-Ганчинци, Савиндан, су из Превале у Бугарској.
-Лилинци, Никољдан, су дошли у доба ослобођења из Железне у Бугарској.
-Лалћинци, Аранђеловдан, су се населили у доба ослобођења из Горње Луке у Бугарској. Названи су тако по првом досељенику Лалку.
-Бировци или Праужданци, Никољдан, су досељеници из Праужде у Бугарској.
-Шиљинци, Алимпијевдан, су из Горње Луке у Бугарској.
-Мишинци, Никољдан, су из Горње Луке у Буграској. Познатији су као:
-Крапининци.
-Цветковци, Никољдан, су из Превале у Бугарској. Доселили су се средином 19. века.
-Пандурци, Никољдан, су се доселили из Доњег Лома у Бугарској, око ослобођења.
-Ороберовци или Средогривци или Трпезовци, Игњатијевдан, су се доселили из Средогрива у Бугарској где су били добегли из Бериловца у пиротском крају. Дошли су око ослобођења..
-Ружинци, Никољдан, су из Трновца у Тимочком срезу. Мајка се овде преудала и довела два сина.
-Станојевићи, Никољдан, су из Ошљана.
-Алексићи, Никољдан, су из Јелашнице у Срезу тимочком.
-Цигани, Св. Василије-Нова Година, су Цигани –Роми ковачи. Не знају за своје порекло.
Из досадашњег прегледа се види да је село новијег порекла. Најстарији родови су из друге половине 18. века и они су зановали село. То су: Џаџинци, Поријанци, Јојинци, Горњолучање, Голубоци, Лажљинци, Стаменовци, Ћосинци и Спасинци. Остало становништво се населило почетком 19. века или око ослобођења, 1833. године.
Заветине су Илиндан, Цар Константин и царица Јелена, Трнова Петка.
Гробље је удаљено од села километар и по.
ИЗВОР: Према књизи Маринка Станојевића „Тимок“. Припремио сарадник Порекла Милодан.
Коментари (0)