Порекло презимена Дедејић

9. март 2014.

коментара: 4

Презиме Дедејић среће се у Црној Гори. Прилог о овом презимену послао је наш сарадник Бранко Новаков Медојевић:

ДЕДЕЈИЋИ

Примјер неувјерљивости предања о поријеклу најбоље се може видјети на примјеру Дедејића. Обрађујући податке за књигу о Медојевићима (1), у дијелу кад се говори о предањима, наишао сам на слично, у неким сегментима и истовјетно предање о досељавању у долину Таре и Дедејића и Медојевића. Уз ово предање, Дедејићи гаје још једно: све породице у Потарју које славе Ђурђевдан воде поријекло од њих, према томе и Медојевићи.

У већини књига и на порталима гдје је тема поријекло, прихваћено је непровјерено предање које је записано од стране ”историчара” Андрије Лубурића (2), издато 1930. године. Наиме, наишавши на Дедејиће који су се из Потарја населили у Дробњаке, Лубурић записује, чак и потврђује, њихово предање без икакве ограде. Оно се, у главним цртама, састоји у следећем:

1. У другој половини 16. вијека на Чеву је, на челу породичне задруге, живио Добрија Дедејић. Због немаштине је морао да се исели а непосредан повод је био тај што му снаха није имала шта јести послије послуживања орача који су му дошли на мобу.

2. При одласку, Добрија поклања своје имање цркви Светог Николе на Чеву.

3. Добрија је на Чеву оставио траг јер се њива, у дијелу Чева које се зове Бошњани, по њему зове Добрина њива. Ту Лубурић даје коментар да се и сам увјерио да је то тако, иако су га Чевљани увјеравали да је њива добила име по Добри, кћери Тољовој а жени родоначелника ОзринићаОзру. Лубурић ипак констатује да је предање Дедејића вјеродостојније јер се Озрова жена звала Грубана (!).

4. По досељењу у Добриловину, у долину Таре, тамошњи главари одлуче да направе манастир на Добријино имање. Њему у замјену дају имање, читлук у Прошћењу, селу на другој страни ријеке Таре. Уз то су обећали да ће његово име бити записано, уклесано изнад врата цркве, заједно са именима оснивача манастира. Међутим, по завршетку градње, међу именима се не нађе Добријево име. И ту Лубурић ускаче са констатацијом да Добрија вјероватно није био жив када је манастир био завршен. Поткријепљивање времена досељавања и самог догађаја у вези натписа, Лубурић ”потврђује” подацима из Стојановићевих (3) записа: 1594. године је било освјештење а 1609. живописање црве Светог Ђорђа у Добриловини.

5. Братство Дедејић је пркосило чак и хајдуку Бају Пивљанину који је ударио на овце Павла Дедејића. По народној пјесми коју је Лубурић чуо, Павле је Баја убио, а по легенди га је само тешко ранио.

6. Од Добрије, осим Дедејића, настало је још 13 братстава у долини Таре и Дробњацима.

Када се ово предање које је Лубурић записао упореди са чињеницама, долази се до следећих сазнања:

1. Име Добрија не припада ни једној етничкој групи која је насељавала долину Таре и Лима. У рјечницима, турским дефтерима и етнографским дјелима оно, у ствари није лично име, то је назив познатог села у долини ријеке Цијевне. Записано је у турским дефтерима, а обишао га је и етнолог Андрија Јовићевић (4) који о њему пише у свом дјелу ”Малесија”. Добрија је тада било село са седам кућа. Са још неколико села чинило је групацију села са називом Сеоца, гдје је главно од њих село Добрија. Најчешће име код Климената (становника ових села) је Деда (5), по свим старим записима. Према томе, родоначелник Дедејића може бити само Деда са презименом Добрија, добијеном, пренешеном из старог краја.

2. Црква Светог Николе којој Добрија наводно поклања имање се налази на другом крају Чева, не у оном гдје је он имао имање. Ни тада а ни данас није уобичајено да се цркви поред које живите не поклони имање него да се поклони другој, на другом крају села. Дио села гдје је, по предању живио Добрија, зове се Мишке и ту је црква Светог Архангела Михаила, док се црква Светог Николе налази на другом, удаљенијем дијелу Чева које се зове Крижев До.

3. Из топонимије Петра Пејовића (6) може се видјети да постоји локалитет по имену Добрива (рјеђе Добрина Њива), велика подзидана њива гдје је било Озрово кућиште. Ако је у питању својатање њиве, онда су и Дедејићи директни потомци родоначелника Озринића. Са основом ”Добри”, Пејовић је на Чеву наишао још само на осоје планине Копитник које се зове Добриловци.

4. Село Добриловина (касније Горња и Доња Добриловина) је познато још из времена Немањића. То је у почетку, заједно са Јасеновом (сада Јасици), било заселак села Бистрица у жупи Брсково. Из турских извора се зна да је 1592. године извјесни турски војвода Шабан дао дозволу да се поправи црква у Добриловини. То значи да је црква постојала и раније (постоје само предања да је била и у доба Немањића). Изнад врата постоји и данас оштећено уклесано име једног од братстава: До…вићи, што је Андрију Јовићевића још 1894. године асоцирало на Добројевиће, вјероватно по запису о постојању овог презимена које је калуђер из Бистрице пренио у манастир Црна Река (Рашко – призренска епархија), 1714. године. У преписци са Ердељановићем, Лубурић покушава да енигму око натписа ријеши претпоставком да су се са Чева, заједно са Дедејићима доселили и Добриловићи али они тамо ни по чему нијесу оставили трага. За манастир Добриловину се не зна поуздано када је саграђен. Могуће је да је исте 1592. године искоришћено одобрење војводе Шабана и за градњу манастира.

По предању, Добрија у договору са главарима из Потарја, мијења своје имање у Добриловини за читлук у селу Прошћење. Иоле познавање законитости које су обиљежавале Османско царство јасно указују да је овај чин био немогућ. Моћ те државе је почивала на јасним правилима при давању читлука истакнутим члановима друштва. Истина је да су то могли бити и православци али само у новоосвојеним територијама. Ако су хтјели да њихови потомци уживају повјерење власти, са тим и материјалну корист, морали су прећи на ислам и то је била неминовност, без изузетка. Црногорски историчар Шекуларац (7), не улазећи у срж проблема, натпис на цркви објашњава са: ”Међутим, ако је поменути Добрија добио у замјену читлук у Прошћењу, он није поклонио земљу, па самим тим није се морало ни уписати његово име”.

Овдје је најважније питање када се ради о цркви, да ли је Деда Добрија имао икакве везе са православном црквом, јер је, највјероватније, у долину Таре дошао као католик. Из бурне историје Климената се зна да су, по њиховом сазнању, до средине 13. вијека били православци, затим прешли у католичанство а при крају 16. вијека је дио, под присилом, прихватио ислам.

5. У пјесми и причи, Бајо Пивљанин се бори са Дедејићима. По млетачким изворима, Бајо је био њихов плаћени војник у ратовима против Турака. Ишао је тамо гдје су га слали Млечани и мало је вјероватно да је ишао у пљачку оваца, макар и на турској територији. Постоји податак да је 1684. године, послије боја са Турцима у Невесињу, боравио у Дробњаку. Ту је требало да сачека и направи засједу двојици санџак-бегова који су боравили на Језерима. Погинуо је у познатој бици на Вртијељци код Цетиња 1685. године, борећи се, заједно са Млечанима против Турака. У Старој Црној Гори је остао упамћен као узор јунаштва. По Томићу (8), у боју на Вртијељци, на турској страни су били и Брђани, међу њима и Клименти. Могуће је да се овај сукоб модификовао у сукоб око отимања оваца и тако остао у памћењу Дедејића.

6. Од Лубурићевих 14. братстава која су постала од Добрије, број се ”надграђује” на 20 у књизи Рајка Раосављевића (9). Овдје се поријекло ”фризира” замјеном имена Добрија у Доброје, нешто каснијим пресељењем са Чева због сукоба са неким Миликићима, те привременим боравком у Лужници код Спужа. Од Доброја који је имао осам синова, упамћена су имена двојице, Дедеје и Раосава, од којих су данашњи Дедејићи и Раосављевићи.

Предање које у књизи о Дробњацима као аутори потписују Стојан Караџић и Вук Шибалић а рецензију Војо Дедејић (10), у ствари је поменути запис од Рајка Раосављевића, с тим што се број братстава попео на 22.

Братство Миликић се не може наћи међу Озринићима а топонима који би упућивали на њихово постојање нема ни у микротопонимији. Село Лужница је познато као топоним који подсјећа на Лужане, остатке несловенског народа по свим етнолозима осим по Ердељановићу. Заједно са Бушатима и Рогамима, овај народ се утопио у племе Пипера. Заједно су са тог подручја потиснули Шпање, остатке нероманизованих Илира који су се зауставили у долини Лима. Пошто се на Лубурићевом списку налазе и Шпањи, настали од Добрије, највјероватније је да је и њихово предање ”ушло” у предање Дедејића.

Литература:

1) Бранко Новаков Медојевић, Историја Медојевића, Београд 2013. године

2) Андрија Лубурић, Дробњаци – племе у Херцеговини, Београд 1930. године

3) Љубомир Стојановић, Стари српски записи и натписи, СКА, Београд – Сремски Карловци 1902 – 1925. године

4) Андрија Јовићевић, Малесија, СКА, Београд 1923. године

5) Митар Пешикан, Зетско – хумско- рашка имена на почетку турскога доба, Ономатолошки прилози 3. и 4., Београд, 1982 – 1983. године

6) Петар Пејовић, Микротопонимија Озринића, Ономатолошки прилози 10., Београд 1989. год.

7) Божидар Шекуларац, Добриловина и Добриловински катастик, Мојковац 1988. године

8) Јован Томић, Последње две године живота и рада харамбаше Баја Николића Пивљанина (1684 – 1685) по архивским подацима, Београд 1901. године

9) Рајко Раосављевић, Морача – Ровца – Колашин, Београд 1989. године

10) Стојан Караџић и Вук Шибалић, Дробњак – породице у Дробњаку и њихово поријекло, Београд 1997. године

Наредни чланак:
Претходни чланак:

Коментари (4)

Одговорите

4 коментара

  1. Novak Krgušić

    Ovo je sve baljezganje iskompleksiranih Meda, danas Medojevića koji bez ikakve naučne utemeljenosti žele da na svaki način promijeni istorijske činjenice i “dokažu” kako su oni starije bratstvo od Dedeića, i da su Dedeići zapravo od njih a ne obrnuto. Ti je laž koju je svojevremeno plasirao izvesni Kosta Medo, učitelj iz Polja kod Mojkovca. Naravno u ovu “istinu” vjeruju samo Medi i niko više, a za porijeklo Dedeića možete pitati diše od dvadeset bratstava koja su od njih nastala.

    • Бранко Медојевић

      Познато је да се дуги низ година бавим проучавањем поријекла, не само свог братства. Такође је познато да се у својим радовима искључиво ослањам на вјеродостојне историјске чињенице, поштујући али и провјеравајући предања Због тога радо позивам све оне који могу аргументовано да докажу било шта што није тачно у мојим радовима. На сва таква питања ћу са задовољством одговорити.
      Простачки језик и увреде не приличе угледу овог портала. Ту је, под обавезно, и лажно представљање чувара ”промјена историјских чињеница”.
      Због свега овог ме чуди понашање администратора који дозвољава да се објављују овакви тзв.коментари.

      • Novak Krgušić

        Postavlja se opravdano pitanje motiva ovoga kvazi i samoproklamovanog “istoričara” da negira ozbiljne naučne studije (čiji su autori veliki autoriteti istorijske nauke) o porijeklu jednog uglednog crnogorskog bratstva. Navešću samo nekoliko:

        1. Krađa identiteta

        Naime, poznato je da Medi (prezvali su se Medojevići tek nakon Drugog svjetskog rata) kao jedno iako brojno ali za crnogorske prilike kvalitativno slabašno bratstvo (siromašno istaknutim ličnostima kroz istoriju) imaju krizu identiteta zbog nepostojanje sopstvene tradicije i ugleda u sredini u kojoj žive. Kao takvi kroz usta i pero sopstvenih bratsvenika, istoričarskih naturščika žele izvrnuti i ukrasti tuđe nasleđe (slican primjer imate kod Albanaca koji su sopstvenu istoriju u potpunosti izmislili i ukrali od Srba i Grka).

        2. Kompleks niže vrijednosti (ko je stariji)

        Ovo je karakteristika mnogih bratstava u Crnoj Gori koja imaju kompleks od bratstava od kojih su nastala i tu činjenicu na svaki način pokušavaju da negiraju. Sličan fenomen imate u psihologiji posebno u tradicionalnim društvima gdje se potomsto uvijek poredi i takmiči sa precima (sin sa ocem, unuk sa đedom itd).

        3. Samopromocija

        Dotični gospodin koji se o istorijsku nauku nije ni očešao, zaslijepljen subjektivnim interesom nipodaštava ozbiljne istorijske studije. On na taj način iz pozicije potpunog anonimca pokušava “polemisati” sa priznatim naučnicima ina taj način nekako izdići sebe na njihov nivo. Naravno, ovo sve čini bez utemeljenja bazirajući svoje tvrdnje na lažnim činjenicama. Ono što mu ne odgovara on to i ne pominje, govori samo o “predanju”. Naime, u svojoj “studiji” nigdje ne navodi nepobitnu činjenicu da se prezime DEDEIĆ po prvi put spominje 1327 godine u dokumentma iz dubrovačkog arhiva čiju sadržinu A.Luburić citira u svome djelu Дробњаци – племе у Херцеговини (1930). U ovom arhivu se nalazi notarski iskaz u kojem kupac iz Dubrovnika potvrdjuje da je trgovcu stokom, izvjesnom Dedeiću sa Čeva, ostao dužan odredjeni iznos novca.

        Iz svega navedenog može se zaključiti o “objektivnosti”, naučnoj utemeljenosti i tendecioznosti ovog po svemu opskurnog teksta koji potpisuje samoproklamovani naturščik-istoričar Branko Medo.

      • Novak Krgušić

        Čitajući ovaj opskurni i tabloidni tekst koji obiluje nagađanjma, logično se nameću određena pitanja:

        Zašto se Branko Medo, istoričarski naturščik i kvazi naučnik bavi porijeklom uglednog crnogorskog bratstva Dedeić?

        Koji je njegov motiv?

        Kakve veze on ima sa Dedeićima?

        Pokušaću da odgovorim kroz nekoliko teza.

        1. Krađa identiteta

        Medi (prezvali su se u Medojeviće tek nakon Drugog svjetskog rata) imaju veliki problem sa samima sobom. Naime, iako brojni za crnogorske prilike predstavljaju veoma “tanko” bratstvo (bez značajnih predstavnika kroz istoriju), bez ugleda i poštovanja sredine u kojoj egzistiraju. Kako bi to na neki način nadomjestili, pokušavaju ukrasti identitet poštovanijeg i nemjerljivo uglednijeg bratstva kakvo je bratstvo Dedeića. u tom cilju su čak išli toliko daleko da su narodno predanje o porijeklu Dedeića u potpunosti plagirali i pripisali sebi. Svoj iskompleksirani naum namjeravaju izvesti i preko svojih bratstvenika koji se bave istraživanjima i pišu tzv “istorijske studije” a koji se o istorijsku nauku nijesu ni očešali a kamo li se njome bavili. Ne postoji nijedna “istorijska” studija (a čiji autor nije neki Medo) koja potvrđuje ove njihove navode.

        2. Kompleks niže vrijednosti (ko je stariji)

        Ovo je karakteristika mnogih bratstava u tradicionalnim društvima koja imaju kompleks od onih od kojih potiču i tu činjenicu na svaki način pokušavaju da negiraju. To je problem i psihološke prirode, situacija kada se potomci porede i takmiče sa svojim precima (sin sa ocem, unuk sa đedom itd).

        3. Samopromocija

        Dotični autor ovog članka, koji ujedno predstavlja bruku i uvredu za ovaj portal, a čiji ugled on navodno čuva, nije naveo nijednu naučnu činjenicu za tvrdnje koje navodi u tekstu. Sve se svodi na pretpostavke i naklapanja. Iako se u komentaru poziva na svoju studioznost, u samom tekstu vješto izbjegava naučne činjenice i komentariše isključivo predanja. Ovaj istoričarski pigmej pokušava sebe izdići na naćin što će na volšeban način kroz ovakve bljutave tekstove “polemisati” sa istinskim veličinama istorijske nauke. Naime, Branko Medo ni jednom riječju ne navodi nepobitnu činjenicu koja se pominje u kapitalnom djelu A.Luburića “Drobnjaci-pleme u Hercegovini” iz 1930 god u kojem autor citira podatke iz dubrovačkog arhiva, koji potvrđuju da se prezime DEDEIĆ po prvi put spominje 1327. godine u sačuvanoj notarskoj izjavi u kojoj jedan Dubrovčanin priznaje svoje dugovanje (po osnovu kupovine stoke) prema jednom trgovcu – izvjesnom Dedeiću sa Čeva.

        Sve navedeno, govori o “objektivnosti”, “studioznosti” i tendenciznosti ovog teksta i njegovog autora.