Порекло презимена Бусовић

17. јун 2013.

коментара: 1

Православна српска породица Бусовић живела је раније у Шибенику. Касније је ова фамилија нестала. Средином 20. века није био забележен ни један носилац овог специфичног презимена у Шибенику.

 

Бусовићи спадају у ред српских породица, чији су се преци у Шибеник доселили са некадашње турске територије, која се налазила недалеко од овог града. Њихово досељавање се одиграло у периоду између 1640. и 1650. године.

Православни епископ далматински Никодим Бусовић, био је рођен у Шибенику. Његови родитељи били су Драгосав Бусовић и његова супруга Тодора. Никодим је био далматински владика између 1693. и 1707. године. Он се спомиње као калуђер манастира Крка још током 1676. године. Остао је упамћен, као „човек културан и способан, са великим угледом у народу“. Између осталог, обновио је манастир Драговић, унапредио манастир Крку, а код цркве св. Јована у Брибиру саградио је мали манастир, на месту на ком се и данас налази Бусовићева Кула.

Ђурђе, брат епископа Никодима Бусовића, примио је православно крштење у Шибенику, 1663. године. Забележено је, да је епископ Никодим 1694. године живео код једног свог брата у Шибенику. Исте године је преминуо други Никодимов брат. Од ове породице је било више православних свештеника, пароха у Шибенику и Баљцима. Бусовићи имају породични надимак Кричка.

Вулета Бусовић се 1678. године помиње као “будући дворјанин”, а 1679. као “дворјанин” православне цркве у Шибенику. Ови његови помени су се очували у црквено општинском правилнику православне црквене општине у Шибенику. Презиме Бусовић се помиње у православним шибенским матицама друге половине 17. века.

Јован Бусовић се наводи међу братством православног далматинског манастира Крка. Његов помен датира из 1770. године. Можда је он био идентичан са Јовом Бусовићем, који је био шибенски парох 1794. године.

Свештеник и калуђер Марко Бусовић био је родом из Шибеника. Марко је био парох у Баљцима код Дрниша. Он је примио унију у марту 1832. године, како сведоче историјски документи. Сличан је био случај и са врличким свештеником Пахомијем Бусовићем, који је такође примио унију двадесетих или тридесетих година 19. века.

Шибенски Бусовићи су нестали (изумрли по мушкој линији или се у потпуности иселили) током 19. века. Они су спадали међу “најотменије” српске православне породице у овом приморском граду.

У Скрадину у северној Далмацији живи српска православна породица са презименом Кричко (Кричка). Године 1948, она је бројала само 1 домаћинство са 3 укућанина. Раније су чланови ове фамилије били забележени под презименом Кричка – Бусовић. На тамошњем православном гробљу, код горње цркве, налази се надгробни споменик породице Кричка – Бусовић из 1789. године.

Иначе, Бусовић је и породични надимак фамилије Бјелић (Бијелић) у Стрмици, или једног њеног огранка. Стрмички Бјелићи славе св. Василија Великог. Средином 20. века су била укупно 104 носиоца овог презимена, односно 16 домаћинстава у Стрмици. Они Бијелићи који су прешли у оближњи Засеок, на територији Босне, прозвали су се Коврлије. Припадници тог огранка рода имају породични надимак Па(ј)ићи.

АУТОР: Сарадник портала Порекло Александар Бачко, Београд.

Текст је написан на основу књиге: Александар Бачко, Породице далматинских Срба, Удружење грађана „Српски деспот“, Зборник за српску етнографију и историју, књ. 2, Београд 2008, 62, 83, 240.

 

ИЗВОРИ:

Лексик презимена С.Р. Хрватске, Ј.А.З.У, Институт за језик, Загреб 1976. (у даљем тексту: Лексик), 85, 334.

Бошко Десница, Неколико прилога историјском проучавању народне пјесме, Магазин Сјеверне Далмације 1, Сплит 1934. (у даљем тексту: Десница, Неколико прилога…), 14;

Никодим Милаш (Е. Н. М), Списи о историји православне цркве у Далматинско – истријанском владичанству од 15. до 19. века, књ. I, Задар 1899, 60.

Никодим Милаш, Православна Далмација, Београд 1989. (у даљем тексту: Милаш, Православна Далмација), 320, 334, 337;

Душан Љ. Кашић, Срби и православље у сјеверној Далмацији, Алманах, Срби и православље у Далмацији и Дубровнику, Загреб 1971, 19;

Милан Радека, Прилози о споменицима културе код Срба у сјеверној Далмацији, Алманах, Срби и православље у Далмацији и Дубровнику, Загреб 1971. (у даљем тексту: Радека, Прилози), 178, 246;

Бошко Десница, Историја котарских ускока, књ. 1, С.А.Н.У, Зборник за историју, језик и књижевност српског народа, 3. одељење, књ. 13, Београд 1950. (у даљем тексту: Десница, Историја 1), 114; Десница, Неколико прилога…, 14.

Крсто Стошић, Галерија угледних Шибенчана, Шибеник 1936, 15; Историа, Србско обштество у Шибенику, Србско – далматински алманах, Љубитељ просвештенија, бр. 2, Карлштадт (Карловац) 1837, 109 – 110;

Миле Боговић, Питање православне хијерархије у млетачкој Далмацији у XVII и XVIII стољећу, Pontificia universitas gregoriana facultas historiae ecclesiasticae, Загреб 1982. (у даљем тексту: Боговић), 45 – 46.

Душан Рашковић, Славко Зорица, Дрнишка Крајина, људи и догађаји, Београд – Дрниш 1994, 12.

Живко Бјелановић, Обитељски надимци у сјеверној Далмацији, Onomastica Jugoslavica 8, Загреб 1979, 77 – 78; Лексик, 50; Саво Накићеновић, Книнска Крајина, Београд – Книн 1990, 103, 116, 118.

 

Коментари (1)

Одговорите

Један коментар

  1. Војислав Ананић

    Дрнишка Крајина је смјештена између Книнске Крајине на сјеверу, Буковице на западу, Врличке Крајине на истоку и Загоре на југу. Природну границу чини Промина на сјеверу, ријека Крка са западне стране, Свилаја на истоку, а на југу је крај долином Чиколе отворен према Шибенику. У оквиру Дрнишке Крајине могу се издвојити три просторно-географске јединице. То су: Промина-Миљевци – на западу омеђена кањонима Крке и Чиколе и планином Промином, Петрово поље – с припадајућим падинама сусједних планина: Промине на западу, Свилаје на сјеверу и истоку, те Мосећа на југу, Кршки простор дрнишке загоре – јужно од кањона Чиколе и планинског гребена Мосећа, до границе бивше општине Шибеник и Сплит. Припадају јој насеља: Дрниш, Кричке, Ружић, Сиверић, Тепљух, Биочић, Миочић, Кањане, Кадина Главица Изнад поља, на обронцима Свилаје су Баљци и Мирловић Поље. У Промини, Велушић, Развође, Бободол и Богатић. Јужно од Дрниша, односно планине Мосећ су насеља Житнић и Мосећ, која се могу сврстати и у Загору. Код ушћа Чиколе у Крку, у наставку Миљеваца је село Нос Калик. Штиково на Свилаји се може сврстати и у Дрнишку и у Врличку Крајину.

    Извор: Тромеђа Далмације, Лике и Босне