Порекло презимена Бјелица

12. фебруар 2012.

коментара: 1

БЈЕЛИЦА (п), у Бијељанима, Поткубашу, Блацама, Љутом Долу и Мечи (Дабар). Има их у Врбици код Билеће и у Билећи, Подбрежју (Коњиц) и Мостару. Поријеклом су из Предиша у Црној Гори. У Бијељане су доселили „по куги“ (око 1834). Славе Јовањдан. У Поткубаш је, такође око 1834, доселио Петар, син Шћепанов, са пет синова. Из Поткубаша су неки прешли у Блаца. Ови у Блацама славе Петковадан, а прислужују Јовањдан. У Блаца су, око 1845. дошли Бошко и Муса, синови Дајице Андрића, По њему неке породице Бјелица у Поткубашу и Блацама зову и Андрићи. У Љути До су дошли из Мече. Њихов предак Вуко Бошков Абрамовић дошао је из Предиша у Дабар „због дужне крви“. Њега је Али-паша Ризванбеговић населио на своју земљу у Мечи. Послије извјесног времена Вукови синови (Саво и Мило) прешли су у Луку (Невесиње) али су се ускоро вратили у Мечу. Саво је са синовима прешао из Мече у Љути До, а Мило са своја четири сина остаје у Мечи (248:27.39.41).
У Врбицу су Бјелице доселили из Бањана, а у Подбрежје из Дабра. Из Дабра је неки Бјелица отишао у Мостар. гдје је радио „као хамал“, а синови му у Подбрежју отворили трговину. Бјелице у Мостару славе Никољдан, а у Подбрежју Петковицу (59:173,339). Доста података о братству Бјелице објавио је Обрад М.Самарџић. По овом аутору херцеговачке Бјелице потичу од потомака Бјела Бјелана-Бјелоја Орловића из Предиша у „Бјелицама црногорским“. За Бјелице настањене у невесињском крају каже да су од рода Милића из Бјелица и да су потомци војводе Милоја Орловића. Године 1878. или 1879. из Бјелица је дошао Сергеј и настанио се у Сопиљима. Послије Првог свјетског рата његови потомци су преселили у Невесиње. Славе Јовањдан. (208:266-269)
Из породице Бјелица из Бијељана потиче народни херој Бјелица Никола. звани Бреда (1919-1944). У борбама за ослобођење Билеће истакао се личним примјером и храбро пао 29. септембра 1944, године.

Извор: РИСТО МИЛИЋЕВИЋ – ХЕРЦЕГОВАЧКА ПРЕЗИМЕНА, Београд, 2005.

Наредни чланак:
Претходни чланак:

Коментари (1)

Одговорите

Један коментар

  1. Војислав Ананић

    БЈЕЛИЦЕ, у Јасиковцу — пет кућа

    Бјелице у Јасиковцу, доселиле су се из Врбице у Гослић, око 1830. године, овим случајем: Крцун Петров Канкараш, остаде удовац у младим годинама и ожени се удовицом некога Бјелице из Врбице, која му доведе мушко дијете. Име му је било Лука. Крцун га подигне и ожени. Једне јесени Лука са једним комшијом оде у Врбицу, код својих рођака на виђење. Отуда се врати преко Сомине и раздвоје се не би ли што уловили. Овај чује пушку у правцу куда је Лука пошао и стане га звати, али га не буде. Кад навече дође кући и види да Лука није долазио, каже како је било. Узалуд су га тражили неколико дана, никад није пронађен. Претпостављало се да је пао у јаму.
    Кад је Лука нестао, остаде му невјеста Марица у другом стању и роди му сина Милована. Милован Маричин (тако су га звали), био је ожењен сестром Драга
    Обрадова, чувенога јунака из Грахова и имао је два сина: Бећка и Петра. Бећко је имао Андрију, Благоја, Павла и Илију. Андрија је умро од »шпањолске грознице«, Благоје је одселио у Војводину, а Илија је погинуо од партизана у другом свјетском рату; ни од једног нема насљедства. Павле са синовима Радом и Данилом, живи у Јасиковцу. Раде има сина Драгана, а Петар Милованов имао је седам синова; Лазара, Саву, Станка, Николу, Василија, Јеремију и Ђорђија. Два су посљедња млади помрли. Лазар је погинуо у НОБ-и 1942. године. Остао му је сии Милован. Ова четворица осталих имају мушке дјеце. Никола има Миливоја и Милорада, Славко има Миладина, Маријана, Божа и Шћепана; Милован има Зорана и Веска, Васиљ — Ратка и Влатка.
    Славе Петковдан, 27. октобра.
    Генеалогија — пасови: Драган ђак, Павле, Бећко, Милован, Лука.

    Б Ј Е Л И Ц Е, на Крсцу

    Бјелице на Крсцу, једна кућа. Дошли су око 1860. године, са Богдашића, изнад Билеће и насели се на равни Крстац. Дошао је Милош са три сина: Пејом, Трифком и Турком. Побјегли су од турског зулума, јер су брата Милошева Турци по ноћи сасјекли, код тора.
    Пејо Милошев имао је синове Тома и Илију. Томо Пејов: Андрију, Крста, Јована и Обрена. Андрија је умро у Америци, а Јован код куће, оба нежењени. Крсто Томов има три сина: Алексу, Петра и Павла. И Крсто и брат му Обрен одселили су у Војводину. Ђоко има сина Томицу, а овај Момчила. Илија Пејов имао је: Којицу, Ђока и Драга. Којица је умро нежењен од »шпањолске грознице«, Драго је са синовима одселио у Војводину, а Ђоко остао и живи на старевини, у Крсцу. Ђоков син Милан убијен је пред својом кућом, ноћу, из потаје, и никад се није сазнало од кога је погинуо. Трипко је имао синове Мићка и Јована и обадва су одселила у Војводину и тамо живе. Шурко Милошев имао је сина Пера који се истицао као добар племеник и угледан човјек, погинуо је као водник 2. вода 2. чете Голијског батаљона, у борби са Аустријанцима, 1914. године. Остао му је један син, који живи негдје у Србији.
    Перо је био врло храбар борац.
    Славили су Петковдан, 27. октобар.
    Генеалогија — пасови: Момчило, Томица, Илија, Пејо, Милош, Симун.

    БЈЕЛИЦЕ, у Ништицама

    Има их двије куће. У Голији живе три огранка братства Бјелице, који нијесу ништа у сродству, сем што имају заједничко презиме и једну славу, а по предању сви су старином из Бјелица, из Катунске нахије. Бјелице у Ништицама, доселили су се у Голију прије 160 година, oкo 1820. године, а потичу, по предању од братства Абрамовића.
    Дошла су два брата, Јоко и Јово. Они тврде да су побјегли од крви. Од Јока су Бјелице, којих данас има око двадесетак кућа, расељени, док у Голији имају само двије куће. Јоко је имао синове Мића и Риста; Мићо је имао Вука и Андрију. Андрија је погинуо несрећним случајем и од њега нема нико. Вуко Мићов имао је пет оинова: Јована, Благоја, Пула (Саву), Милана и Марка. Јованови синови: Спасоје, Којица, Алекса и Петко, сви су помрли, нежењени. Благоје Вуков имао је Андрију и Крста (Кићана). Андрија је умро од »шпањолске грознице«, а Кићан се утопио у Скадарском језеру, 1943. године, кад је као затвореник из Бара, пуштен кући. Пуле Вуков имао је синове Миладина и Вучету. Вучета има Саву, Вуксана и Војислава, а Миладин — Момчила и Слободана. Обадва живе у Ништицама. Марко Вуков није имао порода, а Милан је имао четири сина: Милосава, Михаила, Љуба, и Максима. Љубо је погинуо у НОБ-у. Милосав и Михајло живе у Војводини, а Максим у Никшићу. Сви имају мушке дјеце. Ристо, други син Јоков, имао је синове Живка и Мијајла. Живко је имао Јефта, Мила, Васиља и Новака. Од Васиља и Новака нема нико. Јевто Живков је имао седам синова: Рака, Бпажа, Николу, Милоша, Вукашина, Јока и Вујадина. Милош је умро нежењен. Рако живи у Никшићу, а остала четири у Војводини, у Врбасу. Мило Живков имао је Обрена, Рада и Лазара који су одселили у Врбас. Сви имају мушку дјецу. Мијајло Ристов имао је Видака, Стевана и Јова. Видаков син Душан погинуо је као комита 1926. године. Од Видака нема нико. Јовови синови Шћепан и Милика одселили су у Урошевац. Стеван Мијајлов имао је три сина: Милутина, Вељка и Рада. Милугин је погинуо од усташа 1941. године, на Гацку. Није се женио. Вељко и Раде живе у Врбасу, Вељко као пензионисани официр ЈНА.
    Од свих Бјелица у Ништицама најугледнији је био Марко Вуков. Још 1905. године постао је капетански писар капетаније голијске. За вријеме бивше Југославије, до 1934. године био је полицијски писар и шеф среске испоставе. 1936. године Голијани га бирају за предсједника општине, на ком је положају остао све до капитулације. Он је посљедњи умро као члан оне некада дивне и цијењене плејаде голијских главара, који су Голију водили у миру и рату пуних четрдесет година.
    Као храбри војници били су Стеван, Мијајло и Милан Вуков, обадва су одликовани; Стеван златном, а Милан сребрном Обилића медаљом. Слава им је била Петковдан, 27. октобар.
    Генеалогија — пасови: Војо, рођен 1846, Миладин 1914., Пуле, Вуко, Мићо, Јово.

    Извор: Обрад Вишњић – Голија и Голијани, Требиње, 1987.