Портал Порекло објављује фељтон Миодрага Недељковића „Ко су Шумадинци“, који је први пут публикован 2001. године у дневном листу „Глас јавности“
Из буне у буну
Из Јунковца је у Кочиној чети Марко Јаговић (25 година). Очигледно је у презимену грешка, што је и разумљиво, јер су аустријски писари, не знајући српски, многа имена и презимена, а поготову називе насеља, врло накарадно уписивали, па је тако и овде уписано искривљено Јаговић, уместо Јагодић. Јер, у Јунковцу су у време Кочине крајине само четири породице – Благојевићи, Ранковићи, Станковићи и Јагодићи, тако названи по баби Јагоди, која је, селећи се из Горовича, била први насељеник у Жабарима, а потом и овде. Јагодићи (слава Св. Алимпије) су данас разграната фамилија (огранци Новаковићи, Арсићи, Кузмићи, Радојевићи, Лазаревићи, Заркићи, Топаловићи, Дамњановићи, Стевановићи), у којој постоји род Марковића, чији је родоначелник Марко Јагодић, саборац Коче Капетана.
Из Тополе је у списку Кочине чете Манојло Михаиловић (35 година). Манојло је родоначелник велике фамилије Манојловића, настањене у Тополи, Крћевцу и Белосавцима, а његови потомци Милош, Димитрије и Михаило Манојловићи имаће видну улогу у Карађорђевом устанку.
Из Ботуња су уз Кочу пристали Ђорђе Мијатовић (35 година) и Никола Јовановић (25). Никола Јовановић је несумњиво предак великог рода Дамњановића (чији су огранци Жикићи, Радовановићи, Радојевићи, Живадиновићи, Петровићи и Златановићи, од којих су настали Миловановићи и Милошевићи), јер у овом роду постоје огранци Николићи и Николчићи (од којих су Јовановићи и Стевановићи), што само посведочује традицију чувања дедовског имена у породици. Другог Кочиног саборца из овог села, Ђорђа Мијатовића, треба потражити или у роду тзв. Пљачковића или тзв. Скорупаћа, јер оба имају огранке својих Ђорђевића, а била су у Ботуњу у време Кочине крајине. Осим ових родова у то време су у селу и преци данашњих Живановића, Јеремића и Јојића.
У чети Коче Капетана су још из Баточине Ђорђе Марковић (25 година), из Раче Стојан Ивановић (30), из Башина Дмитар Јовановић (30), Павле Јовановић (28) и два Ђорђа Симића (првоме је 40, а другоме 50 година), из Забојнице су Милутин (26) и Тома Барчани (45), из Драче Благоје Јаковљевић (46), из Кијева Михаило Петковић (32), из Лапова Марко Савин (26) и из Пчелица Марко Лагета (20).
Насељавање у Шумадију је текло као сталан млаз, из више праваца, а највише из југозападних предела, појачавајући се у зависности од историјских прилика. Ипак, главнина дошљака притиче уочи Првог српског устанка и непосредно за време Карађорђа. У шумадијска насеља, долазећи из више области, смештају се родови различитог порекла, што доприноси мешању и уједначавању становништва. Ови, такозвани оснивачки, родови су заправо обнављачи живота у многим данашњим насељима. Сви велики историјски догађаји су пропраћени премештањем становништва. Тако су у Карађорђево време никла многа насеља, која су устаници, избеглице и невољници заснивали широм Шумадије, у коју су се збијали као у природну тврђаву своје слободе. Трагови сеоба и докази о пореклу сачувани су у називима многих места, као и у именима или надимцима многих породица.
О томе данас сведоче називи неких села у Гружи, Јасеници и Лепеници, која имају своје двојнике у околини Сјенице, на Косову, у Понишављу или Алексиначком Поморављу, као и појединих родова који су означени презименом добијеним по старом завичају. У Карађорђевој Србији безмало да није било села у које нису дошли нови досељеници, поглавито из неослобођених крајева, а нека насеља су управо тад оживела или настала. Зато се многи родови казују по овом времену – да су им преци ратовали уз Карађорђа, да су дошли са Карађорђем, или да их је Карађорђе довео „кад је сагонио народ у Шумадију”.
ИЗВОР: Миле Недељковић, “Ко су Шумадинци”, Глас јавности 11. април 2001. године
Коментари (0)