Фељтон: Ко су Шумадинци (10)

Портал Порекло објављује фељтон Миодрага Недељковића „Ко су Шумадинци“, који је први пут публикован 2001. године у дневном листу „Глас јавности“

Отисак кретања народа

Међу насељима која је деспот Ђурађ Бранковић потврдио 1428/29. године великом челнику Радичу Поступовићу, а 6. септембра 1456. године деспот Ђурађ са сином Лазаром дао грачаничком митрополиту Венедикту, наводе су Белућа (данашња Црнућа) у Руднику, Горња и Доња Враћевшница, Граховац (?), Коњуша и Осјаци (некада село, а данас крај у Горњој Црнући).

Уочи пропасти Смедерева, у повељи којом је 14. октобра 1458. године краљ Стеван Томаш потврдио баштину великом логотету Стевану Ратковићу, наводе се два села у Борачкој власти (тј. Гружи) – Врбава и Старче, затим два села у Лепеничкој власти – Драгиновци и Зловштица, и три села у Островичкој власти – Гунцати (под именом Гунсановци), Мариновац и Стромово.

Занимљива је судбина ова три насеља у Островичкој власти. Гунцати су припадали Михаилу Анђеловићу, који је, премда Грк, успео да постане велики челник код деспота Ђурђа, али је, због туркофилске политике (његов брат потурчењак Махмуд-паша Анђеловић је тада био румелијски беглербег, тј. командант европског дела Турске) и предаје Смедерева Турцима, затворен и разбаштињен 1458. године, па су му тако одузети и Гунцати и дати логотету Ратковићу.

Мариновац и Стромово (тј. Стрмово, како се и данас зове) су постојали као засебна села безмало још четири столећа – све до 31. децембра 1838. године, када их је кнез Милош, као ненасељена, разделио данашњим селима Бањи, Липовцу и Тополи.

На жалост, врло су ретке сачуване баштинске повеље из српског средњег века, већина места није дарована манастирима, па се стога и не помињу у даровницама, али је више него очигледно да је овај део Шумадије у 15. веку био, како један историчар каже: пренасељен, и да су корени безмало свих шумадијских насеља свакако у том времену, што ће најбоље посведочити турска окупација која је уследила 1459. године.

Од косовске погибије до пада Смедерева (1389-1459) Шумадија је била препуна народа, што се види и из чињенице да данас безмало нема села у којем не постоје споменички остаци и трагови из тога доба. Турским освајањем Шумадија губи део становништва, који бежи у Херцеговину и Конавле, или прелази преко Саве и Дунава, али знатнији део остаје, а прима и нове придошлице.

Први век турске владавине и није био тако свиреп и страшан као што ће бити касније. Заузети освајањима, Турци су ово подручје држали као мирну позадину, која им је потребна ради економске потпоре, дајући му и одређене повластице, поготову за сточаре. При том су били врло трпељиви према хришћанству, нису, поготову не насилно, проводили исламизацију, а у управном погледу су задржали и Србе хришћане као спахије, што је у прво време опште прилике чинило сношљивијим.

ИЗВОР: Миле Недељковић, “Ко су Шумадинци”, Глас јавности 21. март 2001. године