ФОЧА
Анђелије, Бастаси, Бавчићи, Белени, Бешлићи, Биоково, Биротићи, Богавићи, Борје, Боровинићи, Брајићи, Брајковићи, Брод, Брусна, Будањ, Бујаковина, Бунчићи, Бунови, Церова Раван, Црнетићи, Цвилин, Челебићи, Челиково Поље, Ћурево, Даничићи, Деролови, Доње Жешће, Драче, Драгочава, Драгојевићи, Ђеђево, Фалиши, Филиповићи, Фоча, Глушца, Годијено, Гостичај, Говза, Градац, Грандићи, Грдијевићи, Хум, Хусеиновићи, Игоче, Избишно, Јабука, Јасеново, Јечмишта, Јелеч, Јошаница, Колаковићи, Колун, Косман, Козаревина, Козја Лука, Кратине, Крна Јела, Крушево, Кундуци, Куново, Кута, Љубина, Локве, Марево, Мазлина, Мазоче, Мештревац, Миљевина, Мирјановићи, Мјешаји, Мрављача, Њухе, Орахово, Папратно, Патковина, Паунци, Петојевићи, Подграђе, Пољице, Попов Мост, Потпеће, Превила, Превраћ, Пријеђел, Присоје, Пуриши, Рачићи, Радојевићи, Ријека, Родијељ, Слатина, Славичићи, Стојковићи, Сорлаци, Сусјешно, Шкобаљи, Штовић, Шуљци, Течићи, Тјентиште, Тођевац, Тохољи, Трбушће, Тртошево, Тврдаци, Устиколина, Веленићи, Викоч, Витине, Војновићи, Врањевићи, Врбница, Вучево, Вукушићи, Забор, Закмур, Заваит, Зебина Шума, Зубовићи и Жељево.
8. јун 2015. у 11:13
servis računara
Hvala na informaciji.
8. фебруар 2016. у 16:06
Markovic Jugoslav
Treba dodati Stavanj.
4. јун 2018. у 16:24
Војислав Ананић
ФОЧА, варош у Босни, на ставама Чехотине н Дрине. Првн пут се помиње 1450. За владе херцега Стефана зове се Хотча, а од 16. века Ф. Било је то место са дрвеним кућама, без утврђења, на трговачком друму из Дубровника у Србију. Већ 1466. у њој је седео турски војвода, а доцније је била столица херцеговачког санџак-бега. Иначе је под Турцима била кадилук. Сада је среско и главно место у области Дрини. Варош је балканског типа и има особиту чаршију. Највећа знаменитост је Алаџа-џамија, саграђена 1549. После ослобођеља ојачала је трговина, јер је Ф. постала чаршијом и за суседна црногорска племена. Оживео је и ножарски занат, који је био замро за време окупације. Има гимназију. У околини је знатно воћарство и сточарство.
М. Ф.
ИЗВОР: проф. Ст. Станојевић, НАРОДНА ЕНЦИКЛОПЕДИЈА СРПСКО-ХРВАТСКО-СЛОВЕНАЧКА, IV КЊИГА, С—Ш, ИЗДАВАЧ: БИБЛИОГРАФСКИ ЗАВОД Д.Д. ЗАГРЕБ, ГУНДУЛИЋЕВА 29 ЗАСТУПА ДР ЕРИК МОШЕ, МИХАНОВИЋЕВА УЛИЦА 1, 1929.
22. јун 2018. у 15:46
Војислав Ананић
ФОЧА
Фоча је град на ушћу Ћеотине у Дрину. Давно је ушла у историју. Под именом Хотча помиње се 1368. године, а од 15. вијека уобичајен назив је Фоча. У средњем вијеку била је транзитна станица и одмориште трговачких каравана који су путовали из Цариграда за Дубровник и обратно.
Фоча је била у саставу српске немањићке државе све до 1376. године — када је припала краљу Твртку Котроманићу. Од краја 14. вијека Горњим Подрињем и Фочом управљају хумске војводе – прво Сандаљ Хранић, а онда херцег Стјепан Вукчић Косача. Херцег Стјспан је господар Фоче све до 1465. године. Тада је заузимају Турци. У периоду од 1470. до 1572. године Фоча је била административно сједиште херцеговачког санџака.
Дуге године под турском управом оставиле су траг на градитељском насљеђу Фоче. Хришћански храмови су порушени или су претворени у џамије, а у великој мјери је измијењена и структура становништва. Сачуван је један врло занимљив и богат подацима извјештај из 1669. године о стању у Турском царству, који потиче од турског путописца Евлије Челебије. Описујући све градове на балканском дијелу Турске царевине он каже: „У Херцеговачком санџаку имају два уредна шехера, једно је Фоча, а друго је Мостар”.
Пред крај турске владавине, Срби у Фочи, 1857. године, подижу нову православну цркву.
Од 1878. године, то јест од уласка Аустроугарске у Босну и Херцеговину, долази до крупних друштвених и економских промјена које су се одразиле на привредни и културни живот. Град добија важан војно-стратешки значај, а његов привредни успон прати снажење грађанске класе. Десетине српских градских породица постају економски врло моћне, посебно у занатству и трговини. Велики број младих Фочака школује се на универзитетима у Бечу, Прагу, Грацу, Кракову… Фоча добија обиљежја модерног града.
Први свјетски рат је Србима донио тешка страдања. Терором, убиствима, интернацијама и прогонима био је угрожен и доведен у питање и сам биолошки опстанак српског народа у Горњем Подрињу. Период од 1918. до 1941. године био је исувише кратак да би се обновила економска и духовна снага фочанских Срба.
У познатој пјесми ”Двије су се воде завадиле” пјева се како су завадиле Дрина и Ћеотина. И заиста, Ћеотина, иако је до десет пута мања количином воде, може да замути Дрину кад је ова најбистрија. Као да јој на тај начин пркоси. Вриједно је помена да је 1731. године, због провале облака и плитког корита код обје ријеке, дошло до изливања воде. Те године је поплављено око двјеста кућа, односно квартови Доње поље, Алаџа, Чодормахала, Међурјечје, центар града и Табаци. Послије 1896. године нису запамћене веће поплаве. Те године је ниво ријеке био осам метара виши од данашњег нивоа воде.
Всћина туриста, путника намјерника, који су долазили у Фочу, користили су се ђемијом (скелом), која је везивала центар града са лијевом обалом, на којој су били воћњаци и ливаде. Пред Други свјстски рат, поред Дрине, испод пристаништа на лијевој обали, власник ђемије је отпорио кафану, која је била затвореног типа, за одабране госте. Та кафана је била као измишљена за вођење дискретних разговора и договора.
На ђемији је обавезно било лонче од пола литра, везано канапом, за захватање воде из ријеке. Вода је била здрава за пиће. Наиме, тада узводно од Фоче није било никакве индустрије, која би загађивала воду, а због шумовитих обала, између којих протиче, Дрину ни сунце не огрије. Зато је та вода била чиста и хладна. Сви, који су користили ђемију, користили су и то лонче да се напију хладне Дрине. Није се нимало разликовала од најбоље изворске воде. Није без разлога у народу увријежена изрека: ”Ко се напије хладне Дрине, тај остаје у Фочи, или се у њу опет враћа”.
На западној страни града, преко Дрине, налази се брдо Градац, које је цијелом површином под воћњацима и пашњацима. Врх краси Градачка стијена, видљива из сваког дијела града. Са источне стране град је надвисило брдо Ћеловина, обрасло црногорицом и храстовом шумом. Са јужне стране изнад града надвила се Забрана, брдо са густом црногорицом. Усред те шуме, садницама бијелог бора била су исписана четири оцила у правилном распореду. Из града нису били видљиви, иначе би страдали и борови и они који су их садили. Видљиви су били само из птичије перспективе. И то је био један вид борбе против турске власти.
Град је подијељен у више квартова: Међуријечје, Центар, Горње Поље, Доње Поље, Подмусала, Алаџа, Ћерезлук, Подцрква, Чодормахала и Терезија.
Град је био испресијецан уским улицама (сокацима), које су са стране имале дућане и разне занатске радње. Свака радња је имала “ћепенке”. То су дебеле даске од храстовог или грабовог дрвета, оковане јаким челиком. Служе за затварање радњи, а када се радња отвори, спусте се тако да се може на њих изложити роба за продају, а ко има мало робе, могу послужити за сједење и испијање кафе. Када се, с обје стране улице спусте ти “ћепенеци”, односно кад су радње с обје стране улице отворене, а то је било сваки дан осим недеље и петка, улица би постајала тијесна за саобраћај.
Најчешћа занатлијска занимања у Фочи била су: сарачи, ковачи, кројачи, обућари, златари, грнчари и др.
Аустроугарска је у Фочи изградила четири комплекса касарни. У сваком комплексу биле су најмање по двије троспратнице дуге до педесет метара. Два комплекса касарни још су у животу (у Горњем и Доњем пољу) и користе се у разне сврхе. Већина објеката које је градила Аустроугарска, служе и данас својој намјени.
Фоча је пред Други свјетски рат, као среско мјесто, имала око шест хиљада становника.
Извор: ФОЧА – ВРИЈЕМЕ И ДОГАЂАЈИ, Београд, 2010.
7. август 2022. у 09:13
Kočović
Nedostaju Kopilovi.
16. јун 2024. у 11:57
Никола Уљар
Здраво, Кочовићу.
Можеш ли написати нешто више о пореклу Кочовића? Коју крсну славу славе?
10. јун 2024. у 15:03
Anđela
Da li neko ima informaciju o porodici Lalovac, Đurđevdan iz okoline Foče
14. јун 2024. у 20:18
Никола Уљар
Поздрав, Анђела.
Преносим коментар једног Лаловца са странице о презимену Обрадовић:
“Ja sam Mladen Lalovac, a po saznanju moga pokojnog oca Miloša ,naši preci su Obradovići iz sela Tepaca kod Žabljaka.Krajem 18. vijeka u selo Lalovina kod Foče doselio se Luka Obradović i promjenio prezime po mjestu Lalovina u Lalovac. Od Luke pa na ovamo znam sve,a navodno Luka je jedan od trojice braće, koji su se raselili zbog krvne osvete, pa je jedan ostao u Tepcima i promjenio prezime u Ćetković, drugi je odselio u Bajnu Baštu i ostavio prezime Obradović, a Luka je otišao preko Drine i promjenio prezime u Lalovac.Ja sam sa pokojnim ocom bio na Žabljaku-Tepcima prije 35-6.god. i upoznali smo Milisava Ćetkovića, koji nam je tu priču ispričao. Volio bih saznati nešto više o svemu, pa ako neko nešto zna da mi javi, bio bih jako zahvalan.
Puno pozdrava svim Obradovićima i ostalim familijama od Mladena Lalovca.”
Обрадовићи из Тепаца су део ширег рода Тепчана из Дробњака. Славе Ђурђевдан као и Лаловци.
Урадили су Y-ДНК тест и припадају хаплогрупи I2-PH908>BY188335.
Препоручујем Y-ДНК тестирање мушког припадника братства Лаловац, тиме би се дефинитивно утврдило којој хаплогрупи припадају Лаловци и да ли потичу од Обрадовића из Тепаца.
23. август 2024. у 16:10
Anđela
Hvala najlepse obraticu se gospodinu.
19. јун 2025. у 20:17
Mićo Lalovac
Imamo javite se
17. август 2025. у 23:44
Anđela
Poštovani,
Da li biste mi dali Vasu mejl adresu kako bih vas kontaktirala?
23. август 2025. у 03:59
Mićo Lalovac
[email protected]
22. март 2025. у 22:03
Jelena
DA LI NEKO MOŽDA ZNA NEŠTO VIŠE O PREZIMENU LUČIC IZ FOČE ?
SLAVA SV SRDJAN I VAHO (SRDJEVDAN)
2. новембар 2025. у 11:21
Никола Уљар
Поздрав, Јелена.
Претпостављам да су Лучићи које помињете они из Орахова.
Миленко Тодовић у књизи “Становништво фочанског краја кроз историју” бележи предање према коме Лучићи из Орахова, Пејовићи из Веленића и Јошанице, Костовићи из Врањевића и Топаловићи из Мештревца и Веленића (сви славе Срђевдан) воде порекло од три брата са првобитном матицом у Веленићима. У предањима се помиње и даље порекло браће из неког Смљечка , Никшићке жупе и слично.
Y-ДНК тестирање Пејовића из Веленића (хаплогрупа I2-PH908) је показало везу са Живковићима из Пиве (слава Ђурђевдан). Преостала тестирана братства из фочанског краја која славе Срђевдан (не помињу се у горњем предању) не показују везу са Пејовићима, али су повезана међусобно (Аврами из Тохоља, Фундупи из Веленића, Михајловићи из Орахова, Радановићи из Биротића – хаплогрупа G2а-Y11074) и чини се да би могли бити староседеоци у области Заврши.
Најбољи начин да се провери веза Лучића са поменутим братствима и утврди нешто више о њиховом пореклу је Y-ДНК тестирање.