Порекло презимена Бориловић

5. март 2012.

коментара: 0

Данас има у Бајицама само мало породица, које су остатак од негдашњих бајичких родова. То су мала братства
Бориловићи, Мусулимовићи и Милошевићи.

Бориловићи (5 кућа) су некад били знатно и угледно братство. Од њих је био Висарион Бориловић или „Висарион
Бајица“, цетињски владика од 1685. до 1692. годинe. To се поуздано зна и по народном предању. Даље је од ових Бориловића био и прослављени јунак Вук Бориловић, који се онолико одликовао приликом „истраге потурица“. О томе сведоче поред усменог народног предања и подаци у поменутом запису владике Данила, у народној песми и у „Горском Вијенцу“.

Бориловићи славе зимски Јовањ-дан (7. јануара по старом календару, 20. јануара по новом), а „послужују“ Малу Госпођу. Казали су ми, да од њих има одсељеника у Маинама у Боки, где се сад зову Радоњићи а имаће их на
двадестак кућа. Ти се подаци очевидно односе на братство Радониће y Средњим Маинама, за које Накићеновић саопштава, да славе Јовањ–дан, да их има 14 кућа а да “су „старосједиоци“.

Има народно предање, којим се објашњава, зашто су Бориловићи све од времена патријарха Арсенија Чарнојевића непрекидно имали само мали број (по 3—4) породица. Патријарх Чарнојевић је, веле, чешће долазио у Бајице, као у своје родно место, па је тако једном приликом дао „попу Бориловићу“ хиљаду дуката, да стару бајичку црквицу, Св. Неђељу, која је била под брдом на почетку Горњега Села, помести на сред села и да сазида лепу, велику, цркву, да у њој може стати хиљаду душа. Али поп Бориловић закине од тога новца и сагради малу и ниску цркву. Кад је патријарх поново долазио (а долазио је с оне стране где је бајички Пиштет) и народ му изишао у сретање к0д Пиштета, он спази ту цркву у пољу и запита: „Какав је оно самар у пољу?“ Кад му одговоре, да је оно црква, коју је подигао поп Бориловић, патријарх прокуне попа и његов род, да их се никад више не намножи него што их је тада било. И то се проклетство, веле, испунило.

ИЗВОР: Јован Ердељановић, Стара Црна Гора, Београд, Слово љубве, 1978. стр. 247-248.

* * *

БОРИЛОВИЋИ су братство у Бајицама које се није баш развило нити омасовило као што је случај са неким другим
братствима. О овоме братству имамо прилично помена и забиљежака, али уз то и неких опречних мишљења која ћу
навести у циљу бољег разјашњавања и доласка до праве вриједности. Највише предања и забиљежака говори о овом братству вежући га за род Орловића.

Андрија Лубурић, који је проучавао живот становништва на подручју Црне Горе и Херцеговине, наводи нека предања
која кажу да је Бајко Шћепанов имао више синова и да је једном од њих било име Борило.

Ми смо раније извели највјероватнији закључак који је резултат највећег броја предања и досадашњих проучавања. Колико се ово усамљено мишљење о Борилу као Бајковом сину може узети као исправно тешко је рећи. Истина, ову верзију о Борилу коју је забељежио А. Лубурић саопштио ми је и др Нико Симов Мартиновић, без изричите тврдње да је ова верзија провјерена, те је свакако морамо узети с извјесном дозом сумње, тим више што имамо и нека друга мишљења која могу бити и доста поуздана.

Јован Н. Томић у својим проучавањима дошао је до закључка да су Бориловићи потомци старих Орловића. Он каже
да је „1685. године за црногорског митрополита изабран Висарион Бориловић – Орловићи“, за кога се у многим
забиљешкама каже да је био врло утицајан у Црној Гори. Као највећа заслуга приписује му се што је измирио Брђане и Црногорце послије дугогодишње заваде и непријатељства. Зна се да је митрополит Висарион Бориловић предводио око двије хиљаде Црногораца у устанку против Турака 1684. године када су Црногорци стали на страну Млечана и имали велики успјех у борбама које су се тада водиле, што је подигло углед црногорског јунаштва и оружја.

У мемоарима Сава Матова Мартиновића, које сам раније цитирао, помињу се, такође, Бориловићи у Бајицама као
савременици Николиних синова Вуксана, Вукмана и Влатка – Латка који су били унуци Неноја Бајкова. Да ли су се они тада звали Бориловићи тешко је рећи, али их Саво Матов тако назива према каснијем усвајању овог назива. Истина, једна друга верзија, коју ћу изнијсти, говори да су Бориловићи могли врло рано добити овај назив јер је Борило могао бити старији од времена које му наводи А. Лубурић.

Овдје ћемо изнијети још једно мишљење о Бориловићима које нам је оставио др Ј. Ердељановић, а које у неку руку оспорава до сада изнесена мишљења поменутих истраживача, мемоариста и народна предања очувана у неким сродним братствима као и братству самих Бориловића. Ердељановић наводи да Бориловићи припадају старом бајичком братству које је овдје живјело прије доласка Бајкових синова из Цуца. Он, такође, каже да су се од тих старих братстава у Бајицама, поред Бориловића очувала још братства Мусулимовићи и Милошевићи!“

Међутим, што се тиче постанка и развоја братства Бориловића у Бајицама, ја имам своје мишљење које желим на овом мјесту да изнесем. Штура предања и мишљења досадашњих испитивача нису ме увјерила у вјеродостојност. Мишљења самих Бориловића, као и других сродних братственика, да су они од рода Орловића има своју дубоку оправданост. Супротно мом имамо мишљење дра Ј. Ердељановића које не можемо заобићи а да га не поменемо. Но, ја ипак мислим да је др Ердељановић направио један превид. Заправо, у доба његовог исраживања није се знало за оних неколико докумената Которског архива које је пронашао Ристо Ковијанић и о којима сам раније говорио, те је и закључак Ердељановића у то доба био логичан. Није се, у ствари, знало да су потомци Ивана Орловића дошли у Бајице много прије него што су остали Орловићи дошли у Цуце и друга мјеста у Црној Гори. Ја сам опширније говорио о овој групи Орловића, према помену Которских споменика, па ћу овдје само укратко изнијети своје мишљење. Видјели смо раније да су се многи потомци Ивана Павлова Орловића раселили из Бајица, прегежно у приморје, али смо видјели и то да се у Бајицама помиње кнез Стјепан 1489. године. Утврдили смо да је Стјепан био Ненојев син и праунук Павла Орловића и да је био бајички кнез у оно вријеме када су остали Орловићи дошли у Цуце из Херцеговине. Нигдје нисмо нашли да је кнез Стјепан напустио Бајице, што је био случај са његовом браћом и рођацима који су прешли у подручје Боке, како смо раније констатовали. Овдје се, према свему до сада познатом, намеће закључак да су Бориловићи потомци кнеза Стјепана Ненојева Ивановића – Орловића, што Ердељановић у оно доба није могао знати, па је закључио да припадају неком старом братству бајичком. Истина, он је добро закључио да су Бориловићи живјели у Бајицама прије доласка Орловића из Цуца, што га је навело да закључи да они не припадају роду Орловића.

Поред митрополита Висарона, који се показао као добар, мудар и паметан свештеник, те као добар јунак и војсковођа, ово братство је дало и чувеног јунака Вука Бориловића који се јунаштвом и виспреношћу истакао и прославио у устанку 1711. године, када је Црна Гора готово у току једне ноћи била ослобођена од Турака. Вуково јунаштво, опјевао је и владика Раде – Његош у свом “Горском вијенцу”, а исто тако и црногорски народ, да би му се одужио за јуначка дјела.

Напомињемо да је и крсна слава Бориловића Св. Јован — зимски, а да, такође, прислужују Малу Госпојину. И Бориловићи су се расељавали као и други. По њиховом саопштењу, како наводи Ердељановић, братство Радоњићи у Маинама води поријекло од Бориловића из Бајица.

ИЗВОР: Обрад Мићов Самарџић, Поријекло Самарџића и осталих братстава рода Орловића, Невесиње, 2000, стр. 230-233.

* * *

Генетичко порекло

Тестирањем једног припадника рода Бориловића из Бајица утврђено је да припада хаплогрупи Е-V13 и великом генетичком роду Матаруга.

ИЗВОР: Група аутора, Генетичко порекло Срба Старе Херцеговине, Београд, Порекло, 2021. године (стр. 141-142).

Наредни чланак:
Претходни чланак:

Коментари (0)

Одговорите

Тренутно нема коментара. Будите први и оставите коментар.