Порекло презимена, насеље Чипуљић (Бугојно)

Порекло становништва насеља Чипуљић, данас саставни део града Бугојно.

Чипуљић је насеље познато као једна од највећих насеобина Цинцара у Босни. У овом месту постоје трагови постојања људи из најстаријих времена.

О Чипуљићу је писало више аутора, а испод наводимо изводе из појединих дела.

Аутор Славко Зубић, “Срби су живјели у Бугојну”:

Чипуљићи се још у АНТИЧКО ДОБА спомињу као средиште Скопањске долине и као најстарије насеље на овом подручју.

БАКАРНО ДОБА: Из писаних истраживања неких аутора, види се да се на подручју Ускопља налазило насеље на узвишењу изнад данашњег Чипуљића, под називом Под. Насеље за које се зна постојало је у вријеме Еолитског (бакарног) доба, око 2500 до 2400 године прије Нове ере. Из тога доба, сачувало се нешто грубе керамике, трагови полуземуница и једна камена сјекира. У сумрак еолита, живот се y насељу угасио, па је ова узвисина остала ненасељена готово четири стотине година.

БРОНЗАНО ДОБА: Узвисина на Поду-Чипуљић поново је насељена око 2000. године прије Нове ере. Овдје су се задржале популације раног и средњег бронзаног доба, тзв. прелазне зоне. Насеље је трајало до 1600 године пре Нове ере. Насеље Под–Чипуљић овог времена има обиљежје градинског станишта. Стамбени објекти кратког су вијека, грађени су за једну генерацију. У њему су нађени остаци оруђа и оружја, трагови пећи и огњишта, те упомци керамичких посуда. У господарству је у главном преовладавао узгој крупне стоке, а било је и ситне. Гајене су и житарице. Ова релативно мала скупина се у лову служила сјекиром и праћком, а у домаћинству прерадом вуне. Након 1600. године п. н. е, на Поду је живот поново замро, па je ово мјесто остало ненасељено више од пет вијекова. Послије овог мировања, Под-Чипуљић се поново насељава, с тим да се Чипуљић, као насељени дио задржао, до данашњих дана.

До 16. вијека, на подручју Ускопља, а тим и Бугојна, живио је велики број православаца. На подручју сјеверног Ускопља, православна села су била Благај, те Доњи, Средњи и Горњи Оборци. У средишњем Ускопљу, највећи број православаца је живио на подручју Зијамета и Чипуљића. Да су православци били присутни у великом броју на овим просторима, доказ су многобројни надгробни споменици и гробља, која нажалост, нису довољно истражена.
Статистичка анализа средњевјековних укопа говори да је средишњи дио ускопљанског подручја био најгушће насељен. Судећи по ријетким литерарним изворима и гробним прилозима, најбогатији житељи Ускопља, у вријеме раног Средњег вијека, живјели су на подручју Чипуљића и Султановића.

Попис становништва:

1879. у Чипуљићу је било 516 становника, сви српске националности

1991. у Чипуљићу је било 3.003 становника, од чега 2.987 Срба, 12 Хрвата и 4 муслимана

Презимена у Чипуљићу:

Билановић,

Билкић, крсна слава Св. Јован

Бодић,

Бркић,

Бујак, крсна слава Ђурђевдан

Вујић

Вуковић, крсна слава Св. Лука

Вучић, крсна слава Никољдан

Глигорић,

Гњатић,

Голић,

Горета, католици

Деура,

Димић,

Дујић, слава Ђурђевдан

Зељкић, крсна слава Никољдан

Зидар,

Ђурендић, крсна слава Ђурђевдан

Ивичић, крсна слава Св. Јован

Кадијевић, крсна слава Св. Лука

Крстановић, крсна слава Ђурђевдан

Куновац, крсна слава Ђурђевдан

Лукић, крсна слава Св. Лука

Мариновић-Тодић, крсна слава Ђурђевдан

Милић, крсна слава Св. Трифун

Николић,

Периз,

Перичић, крсна слава Ђурђевдан

Пргомеља,

Прендић,

Радуљчић, крсна слава Св. Јован

Рогало, католици

Савиновић

Симић, крсна слава Св. Јоаким и Ана

Топић, крсна слава Ђурђевдан

Трифковић, крсна слава Јовањдан

Чавић, крсна слава Јовањдан

Шарић, католици

Шатара, крсна слава Св. Јован

* * *

Аутор Душан Дрљача, “Чипуљићке калајџије”:

Теренско истраживање калајџија у Чипуљићу обављено је средином педесетих година двадесетог века и стицајем разних околности његови резулатати до данас нису били објављени. У овом тематском зборнику радова о Бањашима, односно Каравласима, објављује се по први пут. Нажалост, грађа је остала непотпуна.

Село Чипуљић на путу од Бугојна према Ливну спада данас (1957) у градску општину Бугојно.

Према попису из 1912. године “116 кућа у Чипуљићу са око 40 породица у пољопривреди. Са члановима породица 489 становника. Од тога 480 православних и 9 католика; 200 мушкараца и 289 жена”. По истом попису у читавом крају — котару Бугојно румунски говоре свега два лица и то су аустријски држављани. “Чипуљић, село православних Срба у ком живи и свештеник. Има 60 кућа насеобина цинцарских, но само где које бабе још знају цинцарски; људи су калајџије, који по делу свог заната целу Босну обилазе; овде се близу виде зидине и остатци старог града у коме се често римски новци налазе.”

Чипуљићи су 1957. имали 83 српске и 7 хрватских кућа. Чипуљић се дели на део “уз цесту” и део “горе у Чипуљићу”. Ове године у Чипуљићу ради само један мајстор – калајџија, Марко Савиновић, Србин, стар 62 године, који је занат научио од свог стрица. Радњу има поред куће — “горе у Чипуљићу”. У радњи мало ради, а више путује и то нарочито у околину Сарајева. Како је у последње време боловао, то полако напушта занат. До почетка 1956. године, радио је (1956. је умро) Симо Бркић, Србин, стар 68 година, који је такође научио занат од свог оца. Звали су га Цинцарином — Каравлахом, Калаврахом, а и сам себе је тако звао (остале калајџије мисле да је он и физички и језички најсличнији Цинцарима). Има три сина, који од 1941. не раде у занату. У Бугојну ради један мајстор — Чипуљићанин, то је Чедо Бодић, Србин, стар 62 године, који је занат научио од свог оца. Његов деда, Мићо, доселио се из Зијамета (15 км источно од Бугојна). Занат је учио код једног од домаћих мајстора. У селу Црничу (с. Црниче, 5 км јужно од Бугојна) ради Чипуљићанин Љупко Шарић, Хрват, стар 50 година, који је занат научио од свог оца. У селу Котези (сељаци га зову и Котаге, 2 км северно од Чипуљића) ради мајстор — Чипуљићанин Анте Рогало, Хрват, стар 45 година, занат је научио од других, више ради као „путујући“ мајстор, а мање у месту. У једном од околних села ради и Милош Билкић, Србин, стар 52 године. Према подацима Занатске коморе у Бугојну, као мајстори са обртницом (а обртнице су им издате на основу предратних „ходајућих“ дозвола) бугојанска општина води следеће мајсторе: 1. Чеду Бодића, 2. Љупка Шарића, 3. Анту Рогала, 4. Милоша Билкића и 5. једног мајстора у Доњем Вакуфу чије име није уписано.

У периоду од 1945–1957 . престали су са радом следећи мајстори — калајџије:

1. Јово, Симин, Бркић, Србин, стар 48 година, пензионисан је, а радио је у Жељезари у Зеници.
2. Кисо, Симин, Бркић, Србин, стар 42 године, ради у војном предузећу “Славко Родић”.
3. Марко (Владимир), Симин, Бркић, Србин, стар 35 година, ради у књижари у Бугојну.

Сва тројица Бркића престали су радити у занату по повратку из избеглиштва у Србији где су радили највише у крајевима где има цинцарског становништва. За те крајеве су се нарочито определили због делимичног познавања језика и сличног физичког изгледа. Међутим, познавање језика није им ништа користило, јер се калајџијским — калајџинским говором могу споразумевати једино калајџије међусобно. Породицу Бркића све остале калајџије и сматрају најстаријом породицом у Чипуљићу.

4. Анђелко Глигорић, Србин, стар 45 година, ради у Војном предузећу “Славко Родић”, синови му иду у школу.
5. Гојко Деура, Србин, стар 55 година, ради у “Славку Родићу”.
6. Иво Горета, Хрват, стар 68 година, учио занат код Лазе Ђуросавића.
7. Стојан Милић, Србин, стар 55 година, станује у селу Пориче (с. Пориче, 5 км западно од Чипуљића), такође ради у предузећу “Славко Родић”.
8. Недељко Шатара, Србин, колонизован после ослобођења у селу Младенову у околини Бачке Паланке.

Почев од 1946–47. формирана је задруга која је обухватала коваче, коларе, шнајдере. У задругу је допремана сировина сваке врсте: калај, бакар итд. Задруга је 1949. расформирана.

Пред Други светски рат радило је око 35 мајстора. У рату је страдало више од 20 мајстора, па је самим тим број преполовљен. За време старе Југославије, а нарочито од 1922–1941. из Чипуљића су се одселили, па сада раде или су помрли следећи мајстори:

1. Анђелко Билановић, Србин, стар 70 година, рођен у Чипуљићу, одселио се у Пурачић.
2. Ристо Билановић, Србин, стар 62 године, такође из Чипуљића, одселио се у Бањалуку.
3. Тоде Билановић, Србин, стар 40 година, из Чипуљића, сада стално живи у Тузли.

Сва тројица су браћа.

4. Драгутин Ивичић, стар 62 године, родом из Чипуљића, одселио се у Тузлу.
5. Лука Ивичић, стар 55 година, из Чипуљића, одселио се у Зеницу.

Ова двојица су браћа.

6. Ђорђо Перичић, Србин, одселио се у Крешево.
7. Иван Шарић, Хрват, одселио се у Високо.
8. Богдан Голић, Србин, одселио се у Жепче.
9. Јово Периз, Србин, стар 45 година, тетка му је, кажу калајџије, била типична Цинцарка. Одселио се у Јајце.
10. Један из породице Димића, који је шегртовао и калфовао код М. Савиновића, одселио се у Брезу око 1935. године.

Умрли су:
11. Јово Куновац, 1935.
12. Миле Гњатић, 1940.

За оне који су се одселили пре Првог светског рата има много мање података, а ако их и има, већином су оскудни. У то време су се одселили:

1. Симо Ђурендић, умро пре рата у Приједору.
2. Васо Шатара, у Грачаници.
3. Лука Н… у Грачаници.
4. Мајстори који су се презивали Зидари, одселили су се из Бугојна у Брчко.

Места сталног настањивања ових мајстора поклапају се углавном са местима у која су ови „путујући“ мајстори редовно долазили те се после извесног броја година и стално населили.

Садашњи мастори калајџије не сећају се да је и један Чипуљићанин радио корита. По мишљењу једног калајџије, настарије породице Бркићи, Димићи и Вучићи дошле су у ове крајеве као чанчари. Димића више нема у Чипуљићу; од Вучића су се још стари прихватили земљорадње и трговине, а Бркићи су такође на другом послу. Све три породице највише су шетале – као теренски мајстори.

“Чанчари” су за време сезоне (од пролећа до јесени) пролазили кроз ове крајеве на путу за Дувно и Ливно. Звали су их Каравласима и знало се да су из источне Босне. Тешко су се са њима споразумевали: осећало се да је језик и једних и других сличан, али и да је свако додавао свом језику колико је хтео. У крајевима у којима су се задржавали, коритари — чанчари правили су бајтице од папрати или су радили у земуницама и бусарама. Калајџије то знају отуд што су их виђали у таквим насељима идући за својом зарадом. Чанчаре су нарочито виђали у околини Фоче, Пазарића и Чајнича, јер је ту за њих доста сировине (јошиковог дрвета).

Мали број мајстора је одлазио на вашаре. Одлазили су једино они који су имали капитала, и то, касније одсељени: Билановићи и Ивичићи, који су ишли у Маглај, Добој, Дервенту, Тузлу, Грачаницу, Тешањ, Теслић и Зеницу; Миле Гњатић и Јово Куновац носили су готове производе и радили по вашарима у Бугојну, Ливну и Дувну. Сада по вашарима иде највише у Зеницу одсељени Лука Ивичић, који ради казанџијске послове, он одлази на вашаре у Бугојно и Јајце, али и он све ређе.

Калајџије су побожне. Цркву у Чипуљићу подигао је 1853. године један од родоначелника Бодића – Бодо Симић. То се и сада може прочитати на црквеној плочи. Александар Гиљфердинг у свом путопису “Путовање по Херцеговини, Босни и Старој Србији” наводи да је подизање ове цркве од камена “прилично великим прилогом помогао и аустријски цар”. Црква је срушена минирањем 11. септембра 1992. године, кад је спаљен или срушен и велики број кућа чипуљићких Срба, као и школска зграда.

Мајстори су највише славили Јовандан и Никољдан.

Чипуљићани су се, причају мајстори, нешто лепше носили од људи из околине. Деда једног мајстора још је носио: шалваре, тозлуке, широки појас бенсилах и крмез око белог таћа.

* * *

Аутор Миленко С. Филиповић, “Цинцари у Босни”:

О цинцарској насеобини у Чипуљићима изнећу најпре укратко оно што је о њој писао Филипеску: најпре је Филипеску тврдио да су калајџије у Чипуљићима пореклом из Македоније, одакле да су дошли пре више од 300 година (писано 1902) и да су, према томе, потомци оних македонских Румуна који су се населили у Босни крајем 16. или почетком 17. века и да су огранак оних Румуна који су тада пошли за Истру, по позиву Млечана. Доцније је писао да су рпви румунски емигранти из Албаније дошли у Чипуљиће после 1463. године, пошто су Турци заузели Босну, а да је добар део Цинцара дошао у Чипуљиће са Скендербегом. Такве, тј. никакве вредности су и сва остала његова историјска тврђења и разматрања. Додуше, он бележи и предање самих чипуљићких Цинцара да су они пореклом из Македоније, али он узима ипак да су многи од њих из Арбаније. По Н. Фуфићу, повећа група “Каравлаха” калајџија дошла је крајем 18. или почетком 19. века у Чипуљиће. Ма да се је већ била посрбила, ипак није заборавила свој стари језик, који се тада (1894) зове “калајџиски језик” те њим говоре кад желе да их други не разумеју. Баве се калајџијским занатом: мушкарци путују по целој Босни навраћајући се кућама на кратко време, особито о Божићу и Ускрс. Да су чипуљићке калајџије били пореклом Цинцари, који су се сасвим посрбили, тврди и један други домаћи писац (Петар Ст. Иванчевић, Српски народни обичаји, Босанска вила, 1901, 274).

Почетком 20. века долазио је у Чипуљиће и проф. Г. Вајганд, познати немачки стручњак за Цинцаре. Међутим, иако је провео неколико дана у Бугојну и у Чипуљићима, он је скупио врло мало грађе, и то поглавито о језику. Истиче како су код калајџија у Чипуљићима сва лична имена и презимена словенска и да се из њихових имена не могу изводити никакви закључци о пореклу клајџија. Међутим, он у свом списку наводи и имена: Димо, Боја, Зојка, а та имена нису у обичају код босанских Срба. Већ у време његове посете Чипуљићима, у том месту нико није знао да говори цинцарски; једино су путујући калајџије употребљавали као свој тајни језик неке осакаћене и преиначене цинцарске изразе. Није нашао никаквих трагова цинцарског језика у називима за унутрашњост куће, уређење, домаћи рад итд. Спољашњи изглед тих људи, њихово занимање и нешто остатака од језика показују, ипак, на несумњив начин да су ти људи цинцарског, а не румунског или истарско-румунског порекла. Иначе, и Вајганду су калајџије у Чипуљићима казивали да су им преци дошли из Македоније, и то пре 150 година.

Лично сам сазнао да су од чипуљићких родова Мариновићи-Тодићи старином из Старе Србије (славе Ваведење и Ђурђевдан). Прендићи или Димићи су очигледно цинцарског порекла, јер носе карактеристично цинцарско презиме. Почетком 20. века, у Чипуљићима је било 120 кућа (које Филипеску сматра све Цинцарима, иако је међу њима било и чистих Срба пореклом из Херцеговине). Више од 80 кућа били су калајџије, око 10 кућа трговаца и око 10 терзија, а остали су били земљорадници.

Посрбљавање Цинцара у Чипуљићима такође је почело рано и ишло је брзо: средином 19. века, када је у Чипуљићима било свега 60 кућа калајџија, само су још неке бабе знале говорити цинцарски. Јукић из зове Цинцарима и тада и 1845. године, а у једном писму фра Маријана Шуњића од 11. јула 1885. године говори се о калајџијама из Чипуљића. Многи из Чипуљића и данас раде као калајџије и, захваљујући њима, још се одржавају остаци цинцарског језика, који им служе као тајни занатски језик. А међу данашњим калајџијама у Чипуљићима и околини има их правих Срба, па и Хрвата, који су изучили тај занат у новије време. Иначе, Чипуљићани се данас много вређају ако им се само помене да су цинцарског порекла. У Чипуљићима је отворена српска школа још 1851, а црква 1853. године.

Многи су се раселили из Чипуљића. Неке породице су прешле у Бугојно. Сем већ поменутих у Високом, из Чипуљића је трговачка породица Лазара Пргомеље у Санском Мосту, који је био дошао као калајџија. У Босанској Крупи је породица казанџије Николића, који је такође дошао из Чипуљића. Пресељеника из Чипуљића било је у Тешњу и Добоју. Један калајџија из Чипуљића казивао ми је, 1922, да су се неки од њих иселили у Прачу и Рогатицу.

* * *

Жртве Другог светског рата:

Бејић (Алексеј) Арсеније, рођен 1904. Србин, убијен од усташа 1941. приликом борби или бомбардовања, Занесовићи
Билановић (Ђорђе) Анђелко, рођен 1889. Србин, убијен 1941. у директном терору, Бугојно
Биљановић (Нн) Реља, рођен ?, Србин, убијен од усташа 1941. у логору, Јадовнo
Билкић (Нн) Младен, рођен ?, Србин, убијен од усташа 1941. у логору, Јадовно
Билкић (Ристо) Младинко, рођен 1902. Србин, убијен 1941. у директном терору, Градишка
Бодић (Kоста) Љубо, рођен ?, Србин, убијен од усташа 1941. бачен у јаму, Бања Лука
Бодић (Kоста) Нико, рођен 1902. Србин, убијен 1941. у директном терору, Бос. Градишка
Бркић (Нн) Недељко, рођен ?. Србин, убијен од усташа 1941. у логору, Јадовно
Бркић (Ристо) Бранко, рођен 1903. Србин, убијен 1941. у директном терору, Бугојно
Бркић (Симо) Илија, рођен 1924. Србин, убијен 1941. у директном терору, Бања Лука
Бујак (Ђорђе) Душан, рођен 1888. Србин, убијен од усташа 1941. у логору, Јадовно
Бујак (Душан) Иле, рођен 1919. Србин, погинуо 1944. у НОБу, Шид
Бујак (Душан) Лазар, рођен 1926. Србин, погинуо 1943. у НОБу, Зеленгора
Бујак (Нн) Ђорђе, рођен ?, Србин, убијен од усташа 1941. у логору, Јадовно
Бујак (Перо) Ђорђо, рођен 1907. Србин, убијен 1941. у директном терору, Градишка
Чавић (Ристо) Марко, рођен 1912. Србин, убијен 1941. у директном терору, Бугојно
Чавић (Ристо) Владо, рођен 1912. Србин, убијен 1941. у директном терору, Бос. Градишка
Девура (Гојко) Душан, рођен 1920. Србин, погинуо 1943. у НОБу, Сутјеска
Драгаљевић (Нн) Милан, рођен ?, Србин, убијен од усташа 1941. у логору, Јадовно
Драгаљевић (Перо) Миле, рођен 1924. Србин, убијен од усташа 1941. приликом борби или бомбардовања, Занесовићи
Дучић (Марко) Дане, рођен 1895. Србин, убијен 1941. у директном терору, Бугојно
Дучић (Марко) Миле, рођен 1886. Србин, убијен од усташа 1942. у логору, Јасеновац
Дучић (Миле) Обран, рођен 1923. Србин, убијен од усташа 1941. у директном терору, Травник
Дучић (Нн) Обрен, рођен ?, Србин, убијен од усташа 1941. у логору, Јадовно
Дучић (Вуко) Дане, рођен 1904. Србин, убијен од усташа 1941. приликом борби или бомбардовања, Занесовићи
Дучић (Вуко) Миле, рођен 1900. Србин, убијен од усташа 1942. приликом борби или бомбардовања, Бугојно
Ђурендић (Ђуро) Ђорђо, рођен 1884. Србин, убијен 1941. у директном терору, Бугојно
Ђурић (Ђорђе) Јово, рођен 1891. Србин, убијен од усташа 1941. приликом борби или бомбардовања, Занесовићи
Ђурић (Ђорђе) Јово, рођен 1894. Србин, убијен 1941. у директном терору, Бугојно
Галић (Kоста) Лука, рођен 1905. Србин, убијен 1941. у директном терору, Бугојно
Гламочак (Марко) Јово, рођен 1896. Србин, убијен од усташа 1941. приликом борби или бомбардовања, Занесовићи
Гламочак (Ратко) Јово, рођен 1893. Србин, убијен од усташа 1941. у логору, Јадовно
Ивица (Лука) Ђорђо, рођен 1902. Србин, убијен 1941. у директном терору, Бугојно
Ивица (Лука) Ђорђо, рођен 1908. Србин, убијен од усташа 1941. бачен у јаму, Заносовићи
Јојловић (Нн) Никола, рођен ?, Србин, убијен од усташа 1941. у логору, Јадовно
Јојловић (Јово) Нико, рођен 1903. Србин, убијен 1941. у директном терору, Бања лЛука
Kадијевић (Сергија) Марко, рођен 1912. Србин, убијен од усташа 1941. у логору, Јадовно
Kадијевић (Сергије) Гојко, рођен 1925. Србин, погинуо 1944. у НОБу, Шид
Kојдић (Анђелко) Лука, рођен 1926. Србин, погинуо 1943. у НОБу, Сутјеска
Kојдић (Лука) Анђелко, рођен 1888. Србин, убијен 1941. у директном терору, Бугојно
Kрстановић (Јово) Урош, рођен 1900. Србин, убијен 1941. у директном терору, Бугојно
Kрстановић (Миле) Војин, рођен 1915. Србин, убијен од усташа 1941. приликом борби или бомбардовања, Занесовићи
Kуновац (Јово) Митар, рођен 1900. Србин, убијен 1941. у директном терору, Бугојно
Kуновац (Мићо) Симо, рођен 1890. Србин, убијен од усташа 1941. у логору, Јадовно
Kуновац (Митар) Ђорђо, рођен 1923. Србин, погинуо 1944. у НОБу, Kраљево
Kуновац (Тодор) Илија, рођен 1910. Србин, убијен од усташа 1941. приликом борби или бомбардовања, Зијамет
Kуновац (Тодор) Kоста, рођен 1900. Србин, убијен 1941. у директном терору, Бугојно
Лекић (Нн) Бранко, рођен 1917. Србин, убијен од усташа 1941. у логору, Јадовно
Лекић (Нн) Јово, рођен ?, Србин, убијен од усташа 1941. у логору, Јадовно
Лугоњић (Јово) Славко, рођен 1909. Србин, убијен од усташа 1941. у логору, Јадовно
Лукић (Душан) Перо, рођен 1922. Србин, убијен 1941. у директном терору, Бугојно
Лукић (Мићо) Љубомир, рођен 1918. Србин, убијен од Немаца 1941. као заробљени припадник ВKЈ, Немачка-Сталаг
Лукић (Станко) Веселин, рођен 1925. Србин, погинуо од усташа 1943. у НОБу, Благај-Купрес
Мицић (Нн) Бранко, рођен ?, Србин, убијен од усташа 1941. у логору, Јадовно
Мићић (Захарије) Бранко, рођен 1910. Србин, убијен од усташа 1941. приликом борби или бомбардовања, Kаралићи
Палексић (Цвијо) Војин, рођен 1901. Србин, убијен од усташа 1941. приликом борби или бомбардовања, Занесовићи
Панџо (Авде) Изет, рођен 1910. Муслиман, убијен 1944. у директном терору, Весела
Попадић (Ђорђе) Јованка, рођена 1910. Српкиња, погинула 1943. у НОБу, Имотски
Поповић (Јово) Риста, рођен 1900. Србин, убијен 1941. у директном терору, Бугојно
Поповић (Марко) Никола, рођен 1901. Србин, убијен 1943. у директном терору, Бугојно
Праљак (Митар) Недељко, рођен 1921. Србин, убијен од усташа 1941. приликом борби или бомбардовања, Занесовићи
Радић (Драгоје) Лука, рођен 1922. Србин, убијен 1941. у директном терору, Бугојно
Радуљчић (Лазо) Јово, рођен 1901. Србин, убијен 1942. у затвору, Београд
Радуловић (Иле) Лука, рођен 1909. Србин, погинуо 1944. у НОБу, Kалиновник
Шатара (Миле) Стојан, рођен 1909. Србин, убијен од усташа 1941. приликом борби или бомбардовања, Занесовићи
Шебез (Марко) Марко, рођен 1919. Србин, погинуо 1943. а НОБу, Фојница
Шебез (Марко) Обрад, рођен 1923. Србин, погинуо 1942. у НОБу, Зеленгора
Шебез (Михајло) Марко, рођен 1893. Србин, убијен 1941. у директном терору, Бугојно
Шебез (Михајло) Марко, рођен 1893. Србин, убијен од усташа 1941. приликом борби или бомбардовања, Занесовићи
Симић (Ристо) Душан, рођен 1926. Србин, погинуо 1945. у НОБу, Сремски фронт
Спремо (Илија) Стјепан, рођен 1900. Србин, убијен 1941. у директном терору, Бугојно
Свитлица (Марко) Младен, рођен 1904. Србин, убијен 1941. у директном терору, Бугојно
Трифковић (Васо) Стака, рођена 1885. Српкиња, убијена 1942, у директном терору, Бугојно
Вранић (Ђорђе) Гојко, рођен 1923. Србин, убијен 1941. у директном терору, Бугојно
Вранић (Ђорђе) Гојко, рођен 1924. Србин, убијен од усташа 1941. непознато, Занесовићи
Вранић (Ђорђе) Милојко, рођен 1920. Србин, убијен 1941. у директном терору, Бугојно
Вранић (Ђорђе) Милојко, рођен 1922. Србин, убијен од усташа 1941. непознато, Kоневарице
Вранић (Перо) Ђорђо, рођен 1888. Србин, убијен 1941. у директном терору, Бугојно
Вранић (Перо) Ђорђо, рођен 1890. Србин, убијен од усташа 1941. непознато, Kоневарице
Вучић (Антоније) Анђелко, рођен 1893. Србин, убијен од усташа 1941. у логору, Јадовно
Вучић (Ђорђе) Рајко, рођен 1920. Србин, убијен 1941. у директном терору, Бугојно
Вучић (Kоста) Ђорђо, рођен 1896. Србин, убијен 1941. у директном терору, Бугојно
Вучић (Kоста) Иле, рођен 1904. Србин, убијен 1941. у директном терору, Бос. Градишка
Вучић (Нн) Илија, рођен ?, Србин, убијен од усташа 1941. у логору, Јадовно
Вујић (Перо) Ђорђо, рођен 1921. Србин, убијен 1941. у директном терору, Бугојно
Вуковић (Алекса) Јово, рођен 1903. Србин, убијен од усташа 1941. у логору, Јасеновац
Вуковић (Милан) Владо, рођен 1919. Србин, убијен 1941. у директном терору, Бугојно
Вуковић (Спасоје) Лука, рођен 1909. Србин, убијен 1941. у директном терору, Бугојно
Вуковић (Светко) Анђелко, рођен 1912. Србин, убијен од усташа 1941. непознато, Непознато
Вулета (Ђорђе) Симо, рођен 1904. Србин, убијен од Немаца 1942. као заробљеник прип. НОВи ПОЈ, Немачки логор
Вулета (Петар) Јово, рођен 1896. Србин, убијен од усташа 1941. приликом борби или бомбардовања, Занесовићи
Зелен (Илија) Јово, рођен 1900. Србин, убијен 1941. у директном терору, Бугојно
Зељкић (Максим) Саво, рођен 1923. Србин, убијен 1941. у директном терору, Бугојно

ИЗВОРИ:

Славко Зубић, Срби су живјели у Бугојну, Мирослав, Београд, 2009, стр. 26-28, 66, 72, 77-78, 80, 93, 102, 113, 127, 136, 170, 173, 175, 182, 184, 189, 213-215

Ђорђе Николајевић, Шематизам православне митрополије и архидијецезе Дабро-босанске за годину 1882, Земаљска тискара, Сарајево, 1882, стр. 195

Душан Дрљача, Чипуљићке калајџије, објављено у зборнику Бањаши на Балкану, Балканолошки институт САНУ, Београд, 2005, стр.  311-320

Миленко С. Филиповић, Цинцари у Босни, Етнографски институт, Београд, 1950, стр. 88-90

Александар Гиљфердинг, Путовање по Херцеговини, Босни и Старој Србији, Веселин Маслеша, Сарајево, 1972, стр. 328

Попис жртава рата 1941-1945 (Босна и Херцеговина), Музеј жртава геноцида, Београд, 2008, стр. 1096-1097