Порекло презимена, село Бока (Сечањ)

Порекло становништва села Бока, општина Сечањ. Према студији Јована Ердељановића “Срби у Банату” (подаци из периода непосредно после Првог светског рата, тј. око 1920. године).

Предања о насељу.

По казивању старих људи, кад су Турци истерани, преци су им прво живели на Селишту, у „земункама”. Налазе и сад кремење и друге предмете на Селишту. Најпре уз Тамиш се „вукло” село уокруг. Отуда су и прва црква и прва школа у Гају недалеко од Тамиша. По некоме Мађару Baki, који их је упутио да се ту населе, кажу да се село прозвало Бока. Стари су причали да је ту било најпре насељено 40 кућа. Живојинова фамилија („Чучукови”) прва је ударила колац у Боки и била је на највишем месту, на “највишем брегу”, тако да је вода није никад плавила. Чим су се населили, дата им је земља: по 1/4 и 1/2 сесије, према величини фамилије. Најпре им је гробље било на месту Старо гробље, до шездесетих година, па је тада премештено на садашње место. Прве фамилије су имале већином своје салаше, па се по њима та земљишта и сада зову.

Две године после насељавања Боке, у Гају, на месту које се и сад зове Стара порта, била је сазидана и црква, а место где је био олтар заграђено је летвама и сваке године се с литијом походи. Године 1848. и село и црква су порушени. Године 1850. Срби сазидаше другу цркву, данашњу, али не у Гају, него на средини села. Довршена је 1856. године, али није имала иконостас, него су тек 1908. године добили на поклон стари иконостас из панчевачке Преображенске цркве. Стара је школа била сазидана кад и црква у Гају, а 1848. године је порушена, те 1852. године сазидана друга, поред данашње цркве, па после порушена и она и сазидана трећа.

Мали број Срба, настањен овде поред воде, прозваше ово место Српска Бока. Ту су добили земље, а до 1778. године уживали су и 4.000 ланаца “überlanda”.

Године 1766, после протеривања Турака, насељавају се овде и Хрвати. Године 1807. Хрвати, као немеши (мађ. nemes – племић), присвојили су од Срба 2.000 ланаца иберландске земље (попаша) и приморали их да им, као спахијама, још и по 12 hel. по ланцу годишње плаћају, а и да су 400 работаша (радника) годишње дужни давати. Срби их 1807. године за то туже надлежном суду, али их суд упути на загребачког владику, који пресудом одобри све што су Хрвати установили и тако су Срби и даље давали по 400 работаша годишње итд. Осталих 2.000 ланаца остало је својина Српске Боке, што је и декретом загребачког владике Максимилијана Врховца од 28. априла 1808. године потврђено.

Године 1895. била је велика поплава (пробијена долма) и 116 кућа је од воде пало. Прилозима, које покупе (3.000 форинти) велепоседник Шандор Молнар и парох Д. Којић, народ се помогао.

Протоколи крштених воде се од 1801, венчаних од 1816. године.

Године 1897. знатно су се умножили дивљи бракови; умрлих душа било је 1805. године – 51, 1806 – 24, 1810 – 33, 1860 – 57, 1908 – 60, а рођених 1802. године – 48, 1804 – 75, 1810 – 84, 1830 – 82, 1860 – 58, 1870 – 72, 1897 – 78, 1890 – 60, 1906 – 71.
Православних српских душа било је 1890. године – 1.314, 1900 – 1.480, а 1909 – 1.638.

Хрвата се 1778. године доселило шест фамилија, а 1908. године било их је 908 душа; Мађара, који су се доселили 1858. године, 1908. године било је 749 душа, а Немаца, досељених 1871. године, 1908. године било је 528 душа.

Село се најпре звало Бака и основала га је, још за време Арпада, мађарска фамилија Беренди Бак, којој је племићко име Кевемеђи. Била је жупа Кеве, којој је најпре и Бока припадала У XV веку коначно је село додељено Торонталској жунанији. Први документи су већ из 1333. године, кад је ту била парохија, а свештеник Симон Плебанош прибирао десетину за папу. Место се звало Бака У XIV веку поново се помиње, такође и Сарча Прелазила је у руке разних спахија и власника. Концем XV и почетком XVI века населили су се ту Срби, једни бежећи испред Турака, а други из бивше Кеве – жупе. Срби су је назвали Бока по словенском изговору мађарске речи Boka. Срби су ту остали и за време турске владе, а кад су Турци протерани и Темишвар ослобођен, по тадашњем попису нађено је да у Боки има 40 српских кућа. На Мерсијевој карти из 1723. године забележено је Пока (Poka). Старо село простирало се поред Тамиша, све до шуме Градац, а у садашњој Боки је старо сеоско гробље.

Код шуме Граца је хумка, подигнута вештачки, и пуно остатака од старих грађевина, свакако од куће неког спахије или од цркве. Из почетка су давали десетину својим господарима и становништво је, по свој прилици, добро живело и бавило се на ерарским земљама (као бироши) земљорадњом и сточарством. На камарилским поседима у српским живљем настањеном месту оберкнезови и кнезови такмичили су се у крађи, тако да је био редак паор који је био 10 година оберкнез или кнез који није својој ћерци скупио мираз од 6 – 10.000 форинти. Године 1788–89. многи Срби су, услед рата c Турцима, придошли у банатска села, па и у Боку 4 фамилије, које су се стално настаниле.

Пример са именом Бока (мађарског порекла) и великом старином Срба у Боки доказује да су сва народна тврђења о досељавању Срба у ове крајеве са Чарнојевићем и Шакабентом постала под утицајем школе и учења историје. Само је можда неки мали број досељеника, и то у понеким селима, из тога времена. А предање о становању на другим местима, по земуницама и слично, биће само успомена на збегове и склањање за време многих ратова са Турцима крајем XVII и у првој деценији XVIII века. Несумњиво је да ће се подацима из дела o Торонталској жупанији и напред наведеног дела Сенткларајевог то време јасно моћи да упозна.

Старине.

На Грацу мисле да је био некад турски град, јер је ту брег, опкољен водом. Многи су тамо копали да нађу новац и ископавали цигле, црепове, стакло и друго, али новац нису могли наћи. Веле, кад су копали — а копа се само ноћу, јер “не ваља дању” – наилазили су човек са сабљом да их посече, бик који јурне на њих, људи с вешалима да их обесе и слично, а они треба да издрже, да нико ништа не говори. И нису никад издржали, него су од страха проговорили, те је зато новац потонуо у дубину и не може се наћи.

На Селишту, према Маргити, изоравају цигле, дебеле “џоџе” од ћупа и сребрни новац од цара Леополда и слично. Тврде да је ту било прво насеље данашњих Боканаца (ту су налазили и заклопце за лонце од земље). Причају да се ту неко време живело у земуницама. За велики осамљени крст веле, по предању старих људи, да је под њим закопан неки велики турски старешина (официр) који је ту погинуо. Код Водице је у орању нађено огњиште на доста великој дубини.

Хрватско гробље било је једно на Грацу, друго где је садашња парохија, а треће где је и данас.

Топоними.

Село се дели на: Гај (до Тамиша), Велики сокак, Црквени сокак и Хрватски крај.

Овде нема флура, као у Милицији, а ретко им се земља дели на дужи, него на разна парчета са својим именима. Цео атар чине измешане слатине (баре), оранице и ледине и зато су комади оранице краћи и разноврсног облика. На северу Гај (ораница и ледина, већином излаз општински), Невољин (ораница), Чот (ораница), Увала (ораница), Сигети (као ледина), Рацић–брег (заиста брег, уз бару); Арсина слатина, Кремењаш и Дињиште су делови њиховог негдашњег такозваног иберланда (слатина, паша, ораница); Сибове међе (њиве и ледине); Чолић-бунар (по негдашњем бунару); Селиште (земљиште); Бајбок (мађарска реч – забачено место, рит, од којега се нико не „хаснира”, као локва); Вртлог (брег са њивама — и ту има мала хумка); Дињиште и Ункови (ледина, ту су и две омање хумке које означавају именом Ункови); Греда (оре се); Исина слатина; Бунарска унка; Наткопов (њиве над Коповом, ритом); Брешће (њиве); Бачуљ (њиве); Узани или Мали џеп („сниза” између њива); Широки џеп (такође сниза или слатина која „цепа њиве”); Излаз (пашњак српске општине); Селиште (ораница и ледина); Кудељиште (бивши излаз) и око њега текућа вода Брзава; Ливаде (биле некад ливаде, па после већином разоране) и вода Ланков (кад дође до киша, утиче у Тамиш) — некад долазила чак из Влашке; Мали кут и Велики кут (био готово са свих страна ограђен Тамишом) и Ушће (ту утиче Тамишац y Тамиш и сад је ту устава на Тамишу); Стари Тамиш и Нови Тамиш (који је прокопан ради регулације и из којег се с времена на време пропушта вода у Стари Тамиш, да се освежи).

На српски атар наставља се хрватски; до поменутог Ушћа је Шума (било је све „шума“, а сад је вађена шума, те је прошарана њивама – била је својина појединих људи); Зарина греда (са њивама); Рвеница (ту протиче речица Рвеница – а око ње њиве – кад су кише); Дуга греда, Велика каловица, Мала каловица (ту је заиста блатно, особито кад су кише); Мали лес (земља и ледина); Пескуша (песковита земља); Ђермош (ораница и као локва); Брдањак (бреговито земљиште, а кроза њ тече и Брзава). Њихове земунице, најпре, кад су прешли овамо, биле су на Брдањку, и тамо су налазили остатке од негдашњег насеља.

Хумке: Велика умка, Сватовска умка (ту су од мећаве сватови погинули); Јакшина умка (ту је, веле, погинуо кум тих сватова) и код ње је Јакшина бара; Чучукова умка (јер је ту његова њива); Бунарска умка (нема никаквог трага ни успомене од бунара); хумка на којој је ново гробље звала се раније Чизмашева (сви који су је копали нашли су да је природна, а и старо гробље је било на природној хумци).

Порекло становништва.

Родови познатог порекла:

– Дачићи (4, Ђурђевдан), стари дошли из Србије.

– Ђуричини (7, Св. арханђел Михаил), стари дошли из Вишнице.

– Еремићи (3, Ђурђевдан); са њима су Дачићи једног порекла, од два су брата.

– Јуришин — Велики кут (4, Cв. Јован), „Сервијански“, из Црне Баре у Србији.

– Оберкнежеви (13, Св. арханђел Михаил); дед садашњег старца био свештеник; има Оберкнежев салаш и бунар; „Симеунови” се звали кад су дошли из Србије, а краљ Фердинанд је, кад је долазио у њихову кућу, дао титулу „оберкнез” (јамачно је био већ кнез).

Родови чије порекло није утврђено:

– Богданови (9, Cв. Тривун) и сад постоји назив Богданов салаш.

– Бугарски (10, Ђурђиц).

– Васићи (4, Cв. Јован).

– Венчански (15, Св. Стефан), има и Венчански салаш.

– Вијатови (2, Cв. Никола).

– Вукоњански (11, Cв. Никола), постоји и Вукоњаноки салаш.

– Ђорђевић (3, Cв. Никола).

– Ђурић (14, Ђурђевдан), има и Ђурића салаш.

– Живојинови — и сад „Чучукови” (2, Ђурђевдан); они су први ударили колац.

– Иванов (1, Cв. арханђел Михаил).

– Илкић (6, Ђурђевдан); има и Илкића торина (за белу марву) и салаш.

– Маркови (2, Св. Никола) били су Власи.

– Мартинов (2, Св. арханђел Михаил), „Вармеђски”.

– Михајлов (9, Cв. Никола).

– Перићи (2, Св. Никола).

– Петров (8, Св. Јован).

– Попов (9, Cв. Никола); по два свештеника – Стојанов син Стеван и унук Лаза – названи су Попови, а најпре су звани Стојанови.

– Рацић (4, Св. Никола), и сад постоји назив Рацин брег, а био је и назив Рацићев буџак (сад Фишкалов).

– Секулић (5, Cв. Димитрије).

– Сперлини (1, Ђурђиц), Власи, одавно су овде и имају земљу.

– Стојић (4, Cв. Никола).

– Субићи (30, Св. Никола), постоји назив Субића салаш.

– Ћурчин (9, Cв. Никола).

– Чолић (14, Ђурђевдан); има Чолића салаш и Чолића бунар.

– Шербан (3, Петковача), зна се да су били пре последњег турског рата.

Из најстаријег протокола крштених у Боки:

1801. године: Бабин, Богданов, Богшан и Бокшан, Бугарски, Васић, Веселинов (Комнен), Вечански, Вијатов, Вогјатов, Вукоњански, Дачић, Ера, Еремић, Ђурић, Живојинов, Иванов, Илкић (кум), Јуришин, Л(а)кин, Лилеков (често), Марков, Максимов, Милошев, Надигрин, Недељков, Никшин, Оберкнвжев, Попов, Рајин, Рацић, Томанов, Свирчев (отац), Стојанов, Стојинов, Субић, Суботин, Татомиров, Тимотејев, Ћурчија, Ћурчијин, Чобан, Чолић, Шербанов, Шишков;

1802. године: Богданов, Георгијев, Георгијевић, Давидов, Ћуричић, Ђуркин, Ивањешев, Кузманов, Лекин, Марков, Мијаиловић, Младенов, Николин, Обаћан, Петров, Рошулов, Савић, Секулић, Станков, Стојановић, Тимотијевић, Увалин, Чобанин;

1803. године: Георгијев, Дачић, Павлов, Романов, Станков;

1804. године: Богданов, Гаћан, Ђуричин, Живков, Животин, Иванов, Јаношев, Јосин, Лекин, Лепедатин, Лилеков, Мардић, Милошев, Обаћан, Петров, Попов, Рајин, Ро(к)ин, Саћулић (?), Степков, Стојићев, Теодоров, Товладијац, Треунов, Филипов, Шербанов, Ћурчин;

1805. године: Веселинов (више пута), Гаврилов, Гаћанов, Живанов, Нићиворов, Рајин, Сарачев, Степков, Стојанов, Чапларин (?);

1806. године: Богданов, Бугарин, Бугарски, Васин, Влајков, Гаћанов, Живков, Максимов, Мартинов, Попов, Ри(а?)шков, Станков, Суботин, Циганин, Шербан;

1807. године: Георгијевић, Ерски, Живић, Крајкуц, Мардић, Марков, Мијучин, Поповић, Романов, Сувачар, Тимин;

1808. године: Адамов, Мишков, Павлов, Рајучин (?), Сперлин, Стефин (?), Стојановић, Цоцулов;

1809. године: Лекић, Павловић, Писаров, Рокин, Санфиров, Тодорин;

1810. године: Бајин, Г(Р)ајачин, Јаношев, Л(Б)акић, Надигрин, Николин, Ро- манов, Соцулов, Ћурчијин; Ста(о)јин, Станкелин, Стојићев;

1811. године: Лазаров, Лекин, Нинков, Рајин, Ста(о)јин, Станкелин, Стојићев, Товладијац, Товладичев, Тодорин, Тодоров, Чикош;

1812. године: Богданов, Васић, Васин, Јовановић, Ј осимов, Ковач, Лекен, Лепедатин, Мардић, Паскулов, Рокин, Тодорин, Чорћев (?), Шербанов;

1813. године: Мијучин, Парурјан, Станкелин, Товладијац, Товладичев.

Новији родови познатог порекла:

– Бакић (2, Св. Никола), скоро досељени из Рудне (пре тридесетак година).

– Брадичан (1, CB. Никола), позније досељен из Толвадије.

– Бугарин (2, Петковача), скоро дошао из Јарковца.

– Гађански (3, Cв. Никола), досељени из Модоша после 1848.

– Јанкулов (1, Св. Јован), скоро досељени из Рудне.

– Којић Димитрије, свештеник, родом је из Пардања.

– Костадинов (1), дошао из Итебеја.

– Линц (1, Cв. арханђел Михаил), влашког п0рекла, дошли из Лапунаша

– Максимов (2, Св. Јован), скоро дошао из Јарковца.

– Момиров (1, Св. Никола), из Ботоша, дошао као слуга.

– Николић (1, Св. Никола), дошли из Гада.

– Николић (1, Петковача), дошао из Бечкерека.

– Савуљев (2, CB. Никола), скоро досељени из влашког села Пустињиша (иза Ченеја).

– Стајић (2, Cв. Никола), скоро дошли из Пардања.

– Урошеви (2, Cв. Стефан), дошли из Сечња кад се Сечањ раселио.

– Цветковић (1, Св. Никола), из Бечкерека, скоро дошао.

Новији родови непознатог порекла:

– Бокшан (1, Велика Госпојина), старином занатлије (колари), неће бити од првих фамилија овде.

Изумрли родови:

– Бугарски „Бака“.

– Живићи.

– Писарови.

Цигани:

– Јовичин (1, Петковача), кућевни Цигани, дошли позније.

– Кузманов (1, Петковача), кућевни Цигани, дошли позније.

– Павлов (Cв. Никола), били кућевни Цигани, дошли позније, изумрли.

– Урсу (1, Петковача), кућевни Цигани, дошли позније.

– Новаковић, Петровић и Шајин (заједно 9, Петковача), тзв. српски Цигани, „бањаши” – чергари су поодавно.

ИЗВОР: Јован Ердељановић, Срби у Банату, Матица српска, Прометеј, Нови Сад, 1992, стр. 44-48