Становништво Груже у првој половини XVIII века

Аутори: Живота Селаковић, Кадир Демирел, Андрија Бачаревић

Рад је објављен у: Шумадијски анали, 2024, 14, 78–102.

Становништво Груже у првој половини XVIII века

Сажетак: Велике сеобе које су задесиле српско становништво крајем XVII и у првој половини XVIII века довеле су до тога да у појединим тренуцима Гружа остане готово потпуно пуста, како су сматрали старији истраживачи. На основу необјављене архивске грађе покушали смо да проширимо сазнања о насељености и самим становницима у првој половини XVIII века. Две смене власти у овом периоду резултовале су нешто већим бројем сачуваних извора. Користећи аустријске пописе и османске дефтере добили смо јаснију слику о житељима Груже, њиховим пореским обавезама и финансијској оптерећености. Анализом имена виђенијих становника ове области који се помињу како у аустријским изворима из 1730-их, тако и у османском дефтеру из 1741. године, може се закључити да је одређени континуитет становништва ипак постојао. Такође, сачувана породична предања говоре да поједини Гружани из овог давног периода ипак нису сасвим заборављени.

Кључне речи: Гружа, становништво, османски дефтери, аустријски пописи

Насељеност Груже у светлу аустријских пописа

 Након завршеног аустријско-турског рата, 21. јула 1718. године потписан је Пожаревачки мир. Њиме је Аустрија, између осталог, добила северну Србију, а убрзо потом отпочео је масован прелазак становништва из Османског царства на новоосвојене територије Хабзбуршке монархије. Насељавања ових територија била су учестала и уговорена. Из извештаја комесара Билардија из 1719. године сазнајемо да је крагујевачки обер-капетан уговорио насељавање 300 породица из Херцеговине на подручје под његовом командом[1].

Аустрија током 1718. године врши први попис становништва на некадашњим турским територијама. Тако је те године извршен попис домова и у гружанским селима (Табела 1)[2].

Табела 1. Насељена места у Гружи са бројем домова 1718. године.

Професор Милош Ђорђевић у својој докторској дисертацији доводи у питање тачност ових пописа, јер: “Чак ни наредни попис 1718-1719. године не износи прецизне податке који говоре о броју становника у Србији. Иако се ради одређивања пореских дажбина знало колико је било пописаних насеља и домаћинстава, затим број синова, ћерки и браће домаћина, као и покретне и непокретне имовине која њима припада, може се само претпоставити колико је становника у њима живело”[4]. Међутим, Ђорђевић сматра да је сваким следећим пописом Дворска комора повећавала тачност пописа и отклањала грешке које су се дешавале током претходних[5].

Године 1732–1734, Дворска комора je урадила појединачни попис Рудничког дистрикта. У овом попису препознајемо неколико гружанских села попут Црнуће и Липовца (Слике 1 и 2).

Слика 1. Попис Црнуће 1732–1734. године[6].

Пописани су:

Црнућа: Петар Драгутинов; Ћирко Николић; Радоица Дошљак; Васил Гаврилов; Стамат Лалошев; Петер Радивојев; Ђорђе Недељко; Станко Јанков; Марко Тимошев; Никола Јевремов; Вук Стојков; Јурица Митров; Вујадин Милинков; Видан Јанков; Арсеније Урошев; Маријан Мавремов; Митар Петаков; Ђуро Јованов; Радосав Рајићев.

Слика 2. Попис Липовца 1732–1734. године[7].

Липовац: Крсман Јанков; Алекса Филипов; Васил Зарић; Радосав Арсенијев; Алекса Воиновић; Петак Гаврилов; Божа из крагујевачког дистрикта; Драгутин из (?) дистрикта; Радован; Тодор Ковач; Радосав Нешков; Степан Ненадов; Арсеније Милутинов; Красоје Вучетић; Стојан Панић; Пејко; Тодор Воденичар.

На попису из 1732–1734. године можемо видети да је у Црнући пописано деветнаест пореских обвезника, док је у Липовцу пописано седамнаест. Године 1735. сачињен је попис села са бројем домаћинстава за потребе Митрополије београдско-карловачке[8]. У том списку приметан је пораст броја домова који се десио у временском интервалу од седамнаест година у гружанским селима (Табела 2).

Табела 2. Број домова у гружанским селима у Извештенију из 1735. године[9].

 Насељеност Груже у светлу турских дефтера

Након аустријско-турског рата који је вођен од 1737. до 1739. године десила се још једна велика сеоба Срба. Другу велику сеобу предводио је Арсеније IV Јовановић Шакабента, који је Србе повео на север, у данашње области Срема, Бачке и Баната[10]. Српско становништво из средишњих крајева Србије напустило је у значајној мери своје старе насеобине у потрази за сигурнијом егзистенцијом. Сматра се да је Гружа претрпела велики пад броја становника, али је дефицит ипак надомештен досељавањем становништва из јужнијих крајева – из области Косова и Метохије, Рашке и Сјенице, које је дошло на напуштене поседе на подручју Шумадије[11]^,[12]. Један опширни (mufassal) дефтер из 1741. године, сачињен непосредно након Друге сеобе, даје нам јаснију слику о становништву и насељености у пределим који су претрпели исељавање становништва током Друге сеобе. Колико је нама познато, прва која је користила овај дефтер, уз један пратећи сумарни дефтер, била је Радмила Тричковић, док је нешто касније и Мирослав Павловић дао његов опширнији приказ[13]^,[14],[15]. Неки заначајни подаци са овог дефтера, са фокусом на Гружу, сумирани су у Табели 3.

Табела 3. Број власника баштина у гружанским селима са збиром пореских прихода према османском дефтеру из 1741. године[17].

На основу анализе података који су представљени у табели, уочавамо велику дискрепанцу у броју власника баштина у појединим селима. Видимо да се бројем власника баштина истичу села Витановац, Гунцати, Кнић и Годачица, која имају преко 30 пореских обвезника, док су села са најмањим бројем обвезника Коњуша, Брестовац, Борач, Бело Поље и Бечевица, не рачунајући манастире Каменац и Враћевшницу. Логично би било претпоставити да ће села која имају већи број пореских обвезника плаћати већи порез од оних која имају мањи број обвезника. Међутим то није случај. Узмимо за пример село Борач из ког се убира порез у износу од 5.600 акчи и које има само четири власника баштине, и село Липовац из ког се убира 4.700 акчи и које има шест власника баштине. Примећујемо да село са више власника баштина даје мањи порез. Простом анализом дефтера видећемо да власници унутар истог села имају иста пореска оптерећења, с тим што су становницима Борча та пореска оптерећења већа од пореских оптерећења које плаћају становници Липовца.

У Гружи су пописана четири манастира: Враћевшница, Каменица (Каменац), Бечевац (Бечевица) и св. Архангел код Липовца. Од четири манастира само Враћевшница и Каменац имају калућере. У манастиру Враћевшница пописана су три калуђера: калуђер Михајло (Јоксим)^[18], калуђер Тодор и калуђер Пајсије (Тома). Приход од пореза који остварује манастир износи 2.700 акчи^[19]. Манастир Каменац, за који се каже да се налази поред села Честин, има два пописана калуђера – Васила и Гаврила^[20] (Сава), а приход од пореза износи 2.200 акчи^[21]. За манастир Бечевац каже се да се налази поред села Бечевац (Бечевица) и да је у рушевинама иако је обновљен пре петнаест година (~1725). Такође, наводи се да свештеник Павле из Рудничке нахије има право располагања тим манастиром, и да је манастир пуст^[22]. Порез који се убира од манастира Бечевац износи 1.300 акчи. Манастир св. Архангел је пуст и од њега се убира порез од 600 акчи. Поред манастира у дефтеру наилазимо и на цркве по селима. За сеоске цркве које су у већини случајева биле брвнаре, стоји ознака да су нове (cedîd). Цркве су пописане у селима Г. и Д. Кнић и Витановац^[23].

У самом дефтеру пописана су и села која су се водила као халије и мезре. Заправо у нахији Лепеници пописано је 499 насеља од ког су 130 чинеле халије и мезре, док је 369 села било насељено (Слика 3)[24]. Споменућемо само неколико села Груже која се воде под термином „село“ из којих се убира порез иако су пуста, попут Мухе, Г. Ланара, Драгушице и Д. Враћевшнице. Село Муха и Г. Ланар више не постоје. Саша Зарић наводи да се село Муха налазило негде између данашњег Кнића, Рашковића и Вучковице, док се Ланар налазио у атару данашњег села Баре[25]. Да је ова претпоставка тачна, потврђује нам и дефтер у ком се наводи да је село Муха пусто без раје и да његову земљу обрађују становници села Горњег и Доњег Кнића. Висина пореза који се убира од села Муха износи 1.100 акчи, Г. Ланара 2.000 акчи, Драгушице 1.100 акчи, а Д. Враћевшнице 1.100 акчи[26]. Када би се на основу података приказаних у табели покушао направити статистички пресек, добила би се искривљена слика која не приказује реално стање броја становника. Разлог нереалне статистичке слике јесте то што су у Табели 3 приказана само места у којима су поименично пописани мушки порески обвезници. Дефтер садржи и села у којима, из неког разлога, нису поименично пописани становници. Најприближнија реалности би била статистичка процена пореске оптерећености по домаћинству. Простом операцијом дељења укупне пореске суме и броја уписаних, долазимо до податка да је на основу 582 пописана домаћина и 257.130 акчи укупног прихода од пореза, пореско оптерећење по домаћинству износило 441,8 акчи. Како је висина пореза варирала у зависности од квалитета земље и низа других параметара, не може се установити закономерност у новчаној суми по домаћинству[27].

Када је етничка структуре у питању, дефтер нам не даје врсте података на основу којих бисмо експлицитно могли рећи којој етничкој групи део становништва припада. Преводом имена пописаних домаћина можемо закључити да у гружанским селима доминира хришћанско становништво. Нема помена муслиманског становништва. Муслимани су живели у градовима док су у околним селим имали своје поседе (чифтлике). Најучесталија имена која се понављају не само у Гружи, него и у читавој Шумадији, имена су попут Јован, Никола, Петар, Радоје, Радосав, Стојан, Станоје. У мањем проценту помињу се имена попут Иван, Илија, Јанко, Марко, Михајло, Радован, Стефан, итд.

Појава чифтлика у гружанским селима није забележена. Како наводи Павловић, појам чифт или чиф(т)лик у оригиналном значењу подразумева површину земље коју је могуће обрадити паром волова и која се у словенском говорном подручју назива још и баштином (baştine)[28]. Међутим, Павловић даље наводи да се појам чифтлик више везује за посед настао у процесу чифтличења, односно насилног преузимања миријске земље дате на коришћење слободном сељаку под обавезом редовног плаћања пореза. Чифтличењем је земљиште приватизовано, а раја која не напусти посед претварана у зависну радну снагу (беземљаше), губећи законом гарантовану окућницу[29]. Како појам чифтлика није убележен у Гружи нити у читавој нахији Лепеница, не значи да га заправо није ни било. Једноставно писар није обратио пажњу да упише појаве чифтлика, као што је пропустио да убележи кнезове у нахијама Ваљево и Морава-Рудник[30]. На питање чифтлика у Гружи вратићемо се касније.

Дефтер приказује и родбинске везе између становника. Одредницом „син“ и „брат“ која стоји уз пописано лице, утврђен је родбински однос са лицем које је претходно пописано са именом оца испод сопстевеног имена. Такве одреднице између браће и синова писале су се једино у случајевима када особе живе на истој баштини. Дешавало се да очеви и синови, или браћа, живе на различитим баштинама, па самим тим нису ни уписиване родбинске ознаке међу њима. Добар пример налазимо у селу Гунцати, где је уписан кнез Недељко (Мишко) и Петар, његов син, па је потом уписан Трифун (Мишко), који је несумњиво у родбинским односима са кнезом Недељком. С обзиром да овде Недељко и Трифун не живе на истој баштини, родбински односи нису уписани.

Слика 3. Мапа насеља у нахији Лепеници према дефтеру Смедеревског санџака из 1741. године[31].

 Анализа пореског система у дефтеру

 Анализом структуре пореског система који је заступљен у дефтеру Смедеревског санџака из 1741. године сазнајемо које порезе је становништво Смедеревског санџака плаћало, као и висину пореског оптерећења. У основи османског права био је заступљен çift-hane систем^[32]. Заправо, у самом дефтеру становништво је било оптерећено опорезивањем земље (harac-ı müvazzaf). Опорезивање земље вршено је кроз неколико различитих пореза као што су испенџа (ispence), посебан порез на земљу (resm-i zemin), порез на криминалне преступе, порез на удају, бадихаву и др. Другу групу пореза чинили су порези на производе са земље (harac-ı mukasem), односно ушур (öşür) који је проистекао из харача. Ушур се прикупљао од винограда, воћњака, грожђа, ливада, сена, баште, поврћа итд^[33]. Термин „ушур“ биће појашњен у тексту који следи. За анализу пореског система узмимо као пример село Љуљаке (Слика 4).

Слика 4. Факсимил оригиналног документа – страница која садржи попис становништва села Љуљаци 1741. године[34].

Транскрипција документа[35]

 Karye-i  Lulyak  tābi’-i Lipanice

Knez Mihad Petko; Mato Vuk; İspaso Yakov; Mihaylo veled-i o; Angelko birader-i o; İstepan ?; Radosav briader-i o; İstanoy David; İliya birader-i  o; Yovan Radoy; Yovan Vuşko

Hasıl

İspence     Gendüm     Şa’ir          Çavdar        ‘Alef

neferan        keyl         keyl             keyl           keyl

11/275      56/392       40/280        24/168        8/56

Erzen     Öşr-i mısır ma’a fasulye        Şire          Öşr-i kendir ve kelem ve piyaz

Keyl                         600                   müddre                        280

8/56                                                     2250

Öşr-i küvvare    Öşr-i Meyve        Bid’at mea bojik    ‘Adet-i deştbani

240                  20                      210                         48

Resm-i bostan ve hime ve giyah                            Resm-i tapu-y zemin

160                                                            320

Mahsul-ı beytü’l-māl-‘āmme ve mal-ı gayib ve

mefkud ve yuva ve kaçkun ve gayri-ez ev-i abık

1000

Bad-ı heva ve resm-i ‘arus ve resm-i fuçi ve cürm-i

cinayet ve resm-i haymanegan

400

Asiyab nim sehm

bab

3/45

Yekūn: 6.800

Превод документа

Село Љуљаци, припада Лепеници

Кнез Мијат Петко[36]; Мато Вук; Спасо Јаков; Михајло његов син; Анђелко његов брат; Степан ?[37]; Радосав његов брат; Станоје Давид; Илија његов брат; Јован Радоје; Јован Вушко.

-Приход:

Испенџа     Пшеница     Јечам      Раж           Овас

особа           кејла           кејла       кејла          кејла

11/275          56/392        40/280    24/168         8/56

Просо       Ушур од кукуруза и пасуља      Шира             ушур од конопље ,купуса

кејла                              600                          Медри                           и црног лука

8/56                                                                 2250                                280

Ушур од кошница            Ушур од воћа      Порез на свиње и Божић         Пољачина

240                                      20                                  210                               48

Порез на башту огревно дрво и сено                   Порез на тапије земље

160                                                            320

Приход од општег бејтулмала, имања одсутних и несталих лица, ухваћене стоке, одбеглог роба и других одбеглих од кућа : 1000

Бадихава, свадбарина, порез на винску бурад, казнене и криминалне преступе, порез на одбегле: 400

Порез на млин-воденицу : 3/45

Укупно: 6.800

 Значење појединих пореза[38]

 –Испенџа: “Опорезивање земље (harac-ı müvazzaf) вршено је кроз неколико различитих пореза. Чифт ресми (çift resmi) плаћали су муслимани по глави породице, односно домаћинства, док су хришћани плаћали испенџу (ispence)”.

–Кејла: “Представља мерицу- једна кејла садржи 20 “оке”, док вредност “оке” износи 1,28 kg”.

–Ушур: “Под ушуром (öşür) се подразумева десетина од пољопривредних производа. Од врсте производа зависила је и висина пореског оптерећења, која је прописивана у кануннами и кретала се у распону од 1/7 или 1/8 до 5/10. Сам ушур је проистекао из харача (harac)”.

–Шира Медри: “Представља мерицу, као и кејла. Медра шире је имала 10 пинти, односно 44 оке (ока=1,28 kg)“.

–Бејтулмал: “Бејтулмал (beyt’ul-mal) представља институцију шеријатског права, која у османском пореском систему подразумева, поједностављено објашњено, власништво султана над целокупном имовином која остане без власника”.

–Бадихава: “Бадихава (bad-ı heva) у основном значењу подразумева закон одређене провинције на основу кога се кажњавају преступници који нису пореклом са те територије”.

–Порез на млин (Asiyab), који се води по бројном стању − комаду (bab), односно жрвњу (hacer). Воденице су забележене у једанаест гружанских села.[39] За поједине воденице уписана је одредница „nim sehm“[40] што би значило да се воденица делила по пола.

Гружанска села у саставу тимара – према „icmal“ дефтеру из 1741. године

Целокупна сеоска обрадива земља у Османском царству припадала је држави и називала се миријском. Султан је из фонда државне земље војним и цивилним службеницима, као плату, на коришћење и уживање додељивао земљишне поседе који су се називали тимари[41]. Власник тимара би наплаћивао ренту од раје која би живела на његовом поседу. Такође, село као одређени посед могао је да буде у власништву више спахија. Казали смо да чифтлици нису споменути у Лепеници у „mufassal“ дефтеру из 1741. године. Међутим, на основу прописа које је Порта издала 7. јуна 1741. године, извршена је подела зијамета и тимара у пописаним нахијама Смедеревског санџака[42]. На основу „icmal“ дефтера који је завршен 5. августа 1741. године сазнајемо коме су подељени тимари и која села су улазила у њихов састав. Због ограниченог простора, овде приказујемо само одабране примере (Табела 4).

Табела 4. Одабрани примери поседа који укључују гружанска села у icmal дефтеру из 1741. године.

Кнезови у Гружи према дефтеру Смедеревског санџака из 1741. године

 Кнежина је била управна јединица која је била уређена османским правом[47]. На челу кнежине се налазио обор-кнез. Такође, поред кнезова, постојали су и примићури. Дужност примићура била је служба чувања и штићења вилајета, помагање у скупљању државног иметка, јамчење за харач расељене раје и војна служба по потреби[48]. Кнезови су хијерархијски били изнад примићура, имали су веће надлежности и самим тим су били директно надређени примићурима. М. Павловић у својој дисертацији наводи да након 1741. године нема више помена примићура, те сматра да је ова институција ишчезла и да су на територији опстали искључиво кнезови[49]. Под кнежином треба сматрати територију која је у надлежности кнеза, док кнежева баштина представља лични кнежев посед – његово домаћинство или задругу.

Анализом дефтера Павловић закључује да је услед ратних операција дошло до потпуне разбијености кнежина. Како наводи, у много већим селимa није било помена кнеза, док се у селима која су једнo до другог били уписани по један кнез, што нас наводи на закључак да је кнез морао плаћати закуп за своје звање и да је титула кнеза наследна[50]. Анализом поменутог дефтера може се закључити да је кнежина обухватала између седам и 15 села. Међутим, како наводи Павловић, број села која би обухватила кнежина морао је бити већи код нахија где је велика насељност и број халија[51]. У поменутом дефтеру, кнез се ништа није разликовао од остале раје^[52]. Није био ослобођен пореза, на основу дефтера не можемо да закључимо да ли му је пореско оптерећење било умањено, али у погледу прерогатива, није било већих одступања од обичног становништва. У дефтеру Смедеревског санџака из 1741. године у Гружи је забележено пет кнезова (Табела 5)[53].

Табела 5. Гружански кнезови у дефтеру из 1741. године.

На основу докумената које је објавио Димитрије Руварац сазнајемо имена кнезова који су дали пуномоћје „депутирима“ поводом одржавања српско-народно црквеног сабора, одржаног 20. јула 1735. године у Карловцима, шест година пре дефтера из 1741. године: „Пленипотенција Епархији ваљевскија, депутиртов камералских крагујевачкаго диштрикта. Знатисја како ми ниже именовати подложници от цесара опшче купно диштрикт крагујевачки и јагодински шиљемо депутирта, и дајемо нашу пленипотенцију вјерованија ради нашим потрошком, и ти наши депутирти, који на собор походјат, ми кметови велики и мали диштриктов вишеименоватих, која би дјела тамо сатворили, будемо у то престати, и шиљемо от крагујевачке наије Радоја Јелачића, а от јагодинске наије Ратка Јоаћимовића, Новака Обрадовића, старога кнеза от крагујевачке наије. Наије крагујевачке село Борач: + Кнез Вујадин и кнез Драгутин, са сви Христијани. – Село Бечевица: + Кнез Милован Петровић и Вучин, са сви Христијани. – Брестовац: + Кнез Аранит и Веселин, са сви Христијани. – Село Лулац: + Кнез Мијат и Мато, са сви Христијани. – Село Руњани: + Кнез Алекса, са сви Христијани. – Село Кикојевци: + Кнез Никола, са сви Христијани. – Село Рамиће: + Кнез Планоје, са сви Христијани. –Село Драча: + Кнез Филип, са сви Христијани. – Село Лужница: + Кнез Милосав. […] Того ради своје крстове полажемо вмјесто печат, овим нашим депутиртом вишеименоватим, што тамо идут, која би се дела на собору сотворила, за коју потребу будут глаголати вмјесто уст наших, и сви пристајемо на тоје. Дато у Крагујевцу Јулија 17. 1735.“[54] У Рудничком дистрикту је пописан кнез Десимир из Црнуће, „са сви сељани“[55].

Стицајем околности, сачуван је и годину дана старији списак представника сељака који од аустријске администрације траже одређена појашњења у вези са дажбинама које треба да плаћају: „Urkundl. geben in dem Cragujevazer District den 25 Marty Röm. Cal. 1734. dorf Luschniza + Milossaff Milakovich sambt allen unterhanen, Marcko Vuckovich knes; dorff Czumiz + Radoe Otassovich, Obrad Maistorovich mit ganzem abrest; dorff Beczeviza + Vucsina Ivanovich, Milovan Petrovich; dorf Runjani + Vitomir Aronovich, Alexa Radosavljevich; dorff Ljuljazi + Jovan Marcovich, Mihat Pekovich; dorff Mickovaz + Dobrivoj Schiffkovich, Boschko Stojanovich, Stanko Negojevich; dorff Schabar + Nicola Petrovich, Janja Radovanovich: dorff Vlachze + Stoscha Ristophojevic, Ivan Obradovich; dorff Saranovo + Stojan Milossaffljevich, Juriza Velimirovich, Stojadin Stojkovich Oberknes mit ganzem Cragujevazer District. Belgrad 1. May 1734; Taduxit Joannes Gurschiz Cal. Illyricus Interpres.[56]“

Покушајмо сада да пронађемо поменуте кнезове и у дефтеру Смедеревског санџака. На основу списка из 1735. године видимо да у Борчу живе кнез Вујадин и кнез Драгутин. У дефтеру из 1741. године у Борчу је уписан Драгутин (Симо) и Никола (Вујадин), па са великом вероватноћом можемо закључити да је Никола син покојног кнеза Вујадина, и да Драгутин више нема титулу кнеза. У селу Бечевица 1741. године не налазимо ни Милована, ни кнеза Вучину. У Брестовцу се помиње само Аранит (Јовица) и његов брат Станко, такође без титуле кнеза. У селу Кикојевац налазимо једино Радула (Никола), као могућег сина кнеза Николе који се помиње у списку из 1735. године. У Доњој Црнући проналазимо Десимира (Марко), вероватно истог оног који је поменут 1735. године, и његовог сина Радоњу[57]; Десимир нема титулу кнеза. Ипак, најзанимљивији је пример Љуљака, где се у дефтеру из 1741. године спомињу кнез Мијат (Петко) и Мато (Вук), исте особе које су споменуте 1735. године. Мијат једини има титулу кнеза. Овај пример утолико је занимљивији због тога што се међу потписницима молбе из 1734. године јавља Мијат Пековић, али и извесни Јован Марковић – јер и данас у Љуљацима постоји породица Марковић у чијем се породичном предању помињу неки од ових људи.

Наиме, у својој књизи о Гружи, Михаило Драгић забележио је предање породице Марковић: “Марковићи 10 к. Досељени су у првој половини 18. в. од Пиве. Слава: св. Јован (пр. 24. јуна). Историју ове фамилије ставио ми је у рукопису на расположење г. др. Стеван Марковић проф. Универзитета, и из рукописа саопштавам следеће. По причању „ђеда“ Огњана (најстаријем члану Сави Марковићу), који је био слеп од рођења, али је имао чисте очи, тако, да му се слепоћа није примећавала, и који је живео 103 године, а умро 1872 године, породица Марковића је по старини из Пиве у црногорској Херцеговини из племена Пивљанина Баја. Пивљанин Бајо још у младости почео је хајдуковати, због чега се није ни женио, те није ни оставио непосредног потомства. У задрузи је имао 12 братучеда (или задругара) које су Турци често узнемиравали, да би им издали свога стрица Баја. Једнога дана пред вече дођу Турци његовој кући, где затекну 11 синоваца Бајових. Како су ови били спремни за спавање Турци их све повежу и ту заноће са намером, да их сутра дан на муке ставе, како би им издали Баја. Но једна жена искраде се, те ноћу оде на бачију, где је код стоке био онај дванајести братучед Бајов и јави овоме о догађају. Он одмах скочи те нађе Баја, извести га шта је код куће и упита за савет. Бајо одмах са дружином пође кући где затекне братучеде повезане а Турке разузурене и на спавању, те ове потуку а братучеде веза ослободе. Кад је то сврешено, Бајо каже братучедима: „До сада сте сви били на моме врату, а од сада вама више нема овде опстанка, јер ће нам Турци огњиште разорити, већ сваки своју жену и децу узмите па бежите у свет и то највише по тројица заједно“, а он остане те је и даље хајдуковао и у једном окршају погинуо. По тој наредби његови братучеди разиђу се куд-који. Тако један од њих по имену Вук са оним „Бачарем“ (што је се оне ноћи затекао на бачији) и братом Мрљешем дође право у Луњевицу (код Горњег Милановца), али како им се тамо није допало, то Бачај оде у Радмиловиће (у Гружи) где је данас фамилија „Бачаревићи“. Мрљеш оде у Топоницу, где му се фамилија неко време презивала Мршљевићи, а сад се по неком попу презивају и Поповићи, а Вук, који се презивао Марковић (да ли је и он мењао презиме, као и други, да их Турци не би ухватили и због дела Бајових казнили, не зна се) насели се у селу Љуљацима, које се и тада тако звало. У Љуљацима има сада Марковића 12 кућа, којима свима кумују Поповићи из Белог Поља. […] Вук је имао сина Мата, који се на Бадњи-дан удавио у Гружи, коју је прелазио коњем, па га санте леда обориле. Вук је сахрањен у „Мајуру“ у Љуљацима, где и сада има белег. […]”[58].

Поређењем предања које је записао Драгић и дефтера Смедеревског санџака, можемо са великом сигурношћу рећи да је Мато Вуков, који се спомиње у дефтеру, предак данашњих Марковића у Љуљацима, односно барем један од њихових предака.

Случај Братоножића из Бечевице

Упркос драгоценим предањима која је у Гружи почетком XX века забележио Драгић, права је реткост имати извор првог реда о досељавању или пореклу неке породице која је већ у XVIII веку била настањена у Гружи. Због тога су од изузетног значаја два надгорбна камена са очуваним натписима из Бечевице из овог периода[59]. Старији споменик подигнут је 1750. године у спомен на „Јоку Милошевића подретлом Братоножића“, док је млађи из 1774. подигнут „Пантелији исходи Братоножић“. Драгић није у Бечевици забележио Братоножиће, али ми помоћу османског дефтера ипак успевамо да сазнамо још један податак о овој породици. Тако су 1741. године у овом селу забележени: Иван Милош; Јован његов брат; Васил[60] Миладин; и Радојан његов брат. Сада постаје јасно да је Јока Милошевић, који се помиње у натпису са споменика, управо Јован, син Милоша са османског дефтера, а видимо да је имао и брата Ивана.

Резиме

Стицај историјских околности који је довео до две смене власти на простору Груже резултовао је нешто већим бројем извора о православном становништву ове области у првој половини XVIII века. Из таме историје могу се извући имена свештеника, кнезова, али и обичних домаћина, што нам помаже у покушају да разумемо ово давно прошло време. О њиховој свакодневици сазнајемо из њихових молби аустријским властима, али и из типова пореских оптерећења са којима су се суочавали у османском систему. Позната су нам и имена власника тимара који су у овом периоду поседовали имања у Гружи. Пример љуљачких кнезова чија су имена из дефтера у сагласју са породичним предањем забележеним 170 година касније, као и пример стицања додатног увида у породицу братоношког порекла која је пре 270 година подигла споменик у Бечевици као сведочанство свог постојања, подвлаче могуће начине употребе извора које смо ми овде само делимично представили. Да је одређени континуитет становништва ипак постојао, сведоче лица која су пописана и у аустријским документима из 1730-их, и у османском дефтеру из 1741. године. Парадоксално је да период друге половине XVIII века, иако ближи садашњости, ипак обилује са мање извора о хришћанском становништву ове средишње српске регије.

The population in Gruža in the first half of the XVIII century

Summary

Due to historical circumstances that led to two transitions of government in Gruža, a slightly larger number of sources is available about the Orthodox population of the area in the first half of the 18th century. From the depths of history, the names of priests, dukes, but also ordinary villagers can be extracted, helping us in understanding this long-gone time. We learn about their daily life from their petitions to the Austrian authorities, but also from the types of taxes that they had to pay in the Ottoman system. We also know the names of the owners of the timars who owned property in Gruža in this period. The example of the knezes from Ljuljaci, whose names from the defters correlate with the family tradition recorded 170 years later, as well as the example of gaining additional insight into a family of Bratonožić origin that erected a monument in Bečevica 270 years ago as a testimony of its existence, underline the possible ways of using the sources that we only partially presented here. That a certain continuity of the population still existed is evidenced by the persons listed both in Austrian documents from the 1730s, and in the Ottoman defter from 1741. It is paradoxical that the period of the second half of the 18th century, although closer to the present, provides fewer sources about the Christian population of this central Serbian region.

Извори (необјављена архивска грађа)

• AT-OeStA/FHKA AHK HF Ungarn VUG 43-4 Fasz. 4. Nr. 97a und 97b, Österreichisches Staatsarchiv
• KK.TTd.170,Başbakanlık Osmanlı Arşivleri

 Литература

• Барјактаревић М. Два податка о досељеним Братоножићима у Гружи, Гласник Етнографског музеја у Београду 17, 1954, 144–146.
• Гарић Петровић Г. Демографске прилике и мрежа парохија у Београдској епархији од 1718. до 1739. године, Историјски часопис 59, 2010, 267–296.
• Драгић М. Гружа, Насеља и порекло становништва 10 – Српски етнографски зборник XXI, Београд 1921.
• Ђорђевић М. „Краљевство Србија“ 1720–1739, докторска дисертација, Ниш 2013.
• Зарић С. Гружа и гружани у српској историји, Кнић 2022.
• Павловић Д. Аустриска владавина у северној Србији ( 1718-1739), по грађи из бечких архива, Београд 1901.
• Павловић М. Војно административно уређење Смедеревског санџака 1739–1788, докторска дисертација, Нови Сад 2016.
• Павловић М. Опширни (mufassal) дефтер за смедеревски санџак из 1741. године: структурна анализа, Истраживања 25, 2014, 175–186.
• Радивојевић Т. Лепеница, Насеља српских земаља 7 – Српски етнографски зборник XV, Београд, 1911.
• Радосављевић Н. Ваљевска епископија у „Извештенију“ из 1735. године, Гласник ИАВ 31, 1997, 37–50.
• Руварац Д. Протокол о пленипотенција свјашчених и мирских депутиров что на сабор приходили љета 1735. јулија 20. от свих епархија, Летопис Матице српске 165, свеска прва, 1891, 20–55.
• Стошић Љ. Српска уметност 1690–1740, Београд 2006.
• Тричковић Р. Порекло Ненадовића, научни скуп „Прота Матија Ненадовић и његово доба“ 1978, Београд 1985, 177–192.
• Тричковић Р. Београдски Пашалук 1687-1739, Београд 2013.
• Тричковић Р. Организација управе у Београдском пашалуку после Београдског мира 1739. године, магистарски рад, Београд 1968.
• Ћирковић С, Михаљевић Р. Лексикон српског Средњег века, Београд 1999.

[1] Гарић Петровић Г. Демографске прилике и мрежа парохија у Београдској епархији од 1718. до 1739. године, Историјски часопис 59, 2010, 275.

[2] Зарић С. Гружа и гружани у српској историји, Кнић 2022, 93.

[3] Зарић, 93.

[4] Ђорђевић М. „Краљевство Србија“ 1720–1739, докторска дисертација, Ниш 2013, 33.

[5] Ђорђевић, 34–36.

[6] AT-OeStA/FHKA AHK HF Ungarn VUG 43-4 Fasz. 4. Nr. 97a und 97b, 28.

[7] Исто, 29.

[8] Радосављевић Н. Ваљевска епископија у „Извештенију“ из 1735. године, Гласник ИАВ 31, 1997, 43–45.

[9] Зарић, 95.

[10] Стошић Љ. Српска уметност 1690–1740, Београд 2006, 25.

[11] Драгић М. Гружа, Насеља и порекло становништва 10 – Српски етнографски зборник XXI, Београд, 1921, 190–192.

[12] Радивојевић Т. Лепеница, Насеља српских земаља 7 – Српски етнографски зборник XV, Београд, 1911, 43–49.

[13] Тричковић Р. Организација управе у Београдском пашалуку после Београдског мира 1739. године, магистарски рад, Београд 1968.

[14] Тричковић Р. Порекло Ненадовића, научни скуп „Прота Матија Ненадовић и његово доба“ 1978, Београд 1985, 177–192.

[15] Павловић М. Војно административно уређење Смедеревског санџака 1739–1788, докторска дисертација, Нови Сад 2016.

[16] За Витановац наводи да је друго име Бели Поток(?) или Белонић(?).

[17] У табели нису унета насеља која су се водила под ознаком „села“ од којих се убирао порез, а која су била пуста, као ни мезре – унета су искључиво села која су имала пописане становнике.

[18] У загради је уписано име оца. Може да се чита и као Максим.

[19] (BOA) TKG.KK.TTd.170, 186 (у наставку TTd.170)

[20] Може и Горил.

[21] TTd.170, 193.

[22] Исто, 220.

[23] Исто, 191, 215.

[24] Павловић, 120.

[25] Зарић, 102.

[26] TTd.170, 221, 227, 241.

[27] Павловић, 118.

[28] Исто, 147.

[29] Исто.

[30] Исто, 129.

[31] Павловић, 313. Павловић је конструисао мапу насеља нахије Лепенице на основу пописаних насеља у дефтеру Смедеревског санџака 1741. године. Мапа садржи сва насеља која се воде као „село“, она у којим има пописаних мештана и она која су пуста.

[32] Павловић, 147.

[33] Исто, 149–150.

[34] TTd.170, 185.

[35] Транскрипцију и превод урадио Кадир Демирел, мастер историчар и докторанд са Аnkara Yıldırım Beyazıt Üniversitesi (AYBÜ).

[36] Може да се чита и као Пеко или Нико

[37] Писар није верно пренео лигатуру, могући превод би могао бити „Радоицић“.

[38] Павловић М. Опширни (mufassal) дефтер за смедеревски санџак из 1741. године: структурна анализа, Истраживања 25, 2014, 179–181.

[39] Воденице су забележене у селима Љуљаци, Врбава, Липовац, Борач, Кнић, Опланић, Честин, Закута, Губеревац, Годачица, Витановац.

[40] Павловић наводи да је у питању термин „nim sale“, односно да се порез наплаћује од воденице која ради пола године, док Кадир сматра да је у питању термин „nim sehm“.

[41] Ћирковић С, Михаљевић Р. Лексикон српског Средњег века, Београд 1999, 729–730.

[42] Тричковић Р. Организација управе у Београдском пашалуку после Београдског мира 1739. год, магистарски рад, Београд 1968, 21.

[43] Данас засеок Љуљака.

[44] У селу Баре постоји место Гајчан.

[45] Налазило се код села Закута.

[46] У дефтеру се наводи да је друго име за Пајсијевић, Копљаница. Пошто је Пајсијевић насељен, ово село се вероватно налазило у његовој близини.

[47] Павловић М. Војно административно уређење Смедеревског санџака 1739–1788, 95.

[48] Исто, 95.

[49] Исто.

[50] Исто.

[51] Исто, 97.

[52] Тричковић Р. Организација управе у Београдском пашалуку после Београдског мира 1739. год, магистарски рад, Београд, 1968, 184.

[53]TTd.170, 183, 185, 189, 194, 215.

[54] Руварац Д. Протокол о пленипотенција свјашчених и мирских депутиров что на сабор приходили љета 1735. јулија 20. от свих епархија, Летопис Матице српске 165, свеска прва, 1891, 53–54.

[55] Исто, 55.

[56] Павловић Д. Аустриска владавина у северној Србији ( 1718–1739), по грађи из бечких архива, Београд 1901, 42–43.

[57] Може да се чита и као Радоје.

[58] Драгић, 294–295.

[59] Барјактаревић М. Два податка о досељеним Братоножићима у Гружи, Гласник Етнографског музеја у Београду 17, 1954, 144.

[60] Може и Васиљ.