Порекло становништва села Драјчићи, општина Призрен.
Село Драјчићи удаљено је дванаест километара југоисточно од Призрена. То је данас српско–муслиманско село. У селу постоји црква Светог Николе, подигнута у XVI векy. Из два записа на иконама види се да је сазидана 1541. године. На фрескама, иконама и деизисној табли нађени су записи месних ктитора сељана: „Рајка Филипова, Степана Бојава и Марка, Ивана и Степана и сви сељани од села Трајчик“ из 1592, 1599. године из XVII века.
Ктитори су били не само појединци него читаве групе, па и села. Пример групног туторства у Драјчићима види се на поменутим записима. Није познато када су настале фреске у цркви Светог Николе. Постоји двојако мишљење: по једном су настале у XVI веку, а по другом у XVII веку. Њих су радили мајстори који су у то доба сликали многе цркве y Средачкој жупи и у призренској околини. На иконостасу цркве очувано је осам престоних икона, олтарске двери и деизисна табла, које су рађене у XVI и XVII веку.
Ако од Средске пођемо југоисточно, макадамским путем после три километара вожње стижемо у село Драјчићи које се налази на висини око 1100 метара. Овај макадамски пут мештани Драјчића не само што су сами направили већ га сами уредно одржавају, јер плаћају једног свог комшију, иначе пензионера, чија је једина брига одржавање овог пута. Становништво села је мешовито јер у њему живе Срби, Муслимани и један број Муслимана који су се декларисали као Албанци. Матерњи језик је свима српскохрватски па им деца од првог до осмог разреда наставу прате на том језику.
Иако је Драјчићи село збијеног типа, као уосталом и сва села Средачке жупе, ипак оно има своје махале, а родови су у њима: у горњој махали Јанковци, Циговци, Грнчаровци и Јојчићеви, а у доњој Ушинојћи, Ружићи, Веселиновци, Кековци, Маркоћеви и Енличани.
Легенда говори да су село основала три пастира “Тројчик“, а касније су се насељавали и други досељеници.
Село има преко 130 хектара под ливадама и преко 500 хектара под пашњацима и има идеалне услове за развој сточарства. Раније је у селу било преко 2.000 оваца и преко 500 коза. Сада је (стање почетком 1990-тих година) то сведено на један буљук од око 200 оваца, где су и овце неких домаћинства која их дају на ругу.
За време турске окупације, као и у многим крајевима старе Југославије велики део мештана бавио се терзијским (кројачким) занатом па је један број од њих боравио и у неким деловима северне Албаније, одлазећи од куће до куће ради шивења сукненог одела.
Мештани овог села су били изузетно сложни у односу на остала села, али је и код њих у задње време та слога сплашњавању.
Године 1929. довели су здраву пијаћу воду да би тај водовод реновирали 1977. године и базен нови направили са далеко
већим капацитетом.
Још у турском периоду су отворили школу па отуда и из овог села имамо велики број инжењера, правника, лекара, професора и слично.
Јован Цвијић говори о домовима-родовима у Драјчићу па и то да су Никшићи дошли из Црне Горе али се не може наћи нигде јесу ли они директно дошли ту или су, пак, као Мандушићи из Црне Горе претходно били насељени у другом крају па тек онца прешли у Средачку жупу (Драјчики).
Миграциона кретања су била врло велика и то не само спољна већ и унутрашња. Адем Ружић из Драјчића каже како су његови преци дошли из Локвице, где такође има род Ружића док по причању Бирадаини Ахмета из Локвице видимо да су његови стари дошли у Локвицу из села Драјчики јер је њихов отац Оруч имао четири сина па се два преселила у Локвицу а двојица су остала у Драјчики. Пошто је и муж Ружин примио ислам и добио име Асан, касније овај род је променио име у Асановци.
Како је текло досељавање, тако се касније одвијало и исељавање појединих домаћинства. Неки сигнали говоре у том правцу да су Доксурови први који су отворили пут исељавања из жупе, а само уназад неколико деценија ,преко 65 кућа је исељено из овог села. Највише се иселило из рода Јојчићеви (21 кућа) онда Ушиновци 16, Кековци 10, Ружићи 8 и тако редом. Плодни Полог као и околина Урошевца привукла је велики број породица из овог села.
У турском попису из 1571. село Драјчићи се помиње као Драјчина.
Пописом из 1991. у Драјчићима је живело 240 становника, од којих 118 Срба, 91 муслиман, 28 Шиптара и 10 осталих.
Породични надимци
Аљабаковци — породични надимак за презимена Марковић. Славе Св. Арханђеле Михаила и Гаврила;
Боробанци — породични надимак за презимена Милосављевић, Трифуновић, Цветковић. Славе Св. Арханђеле Михаила и Гаврила;
Byгáрчићи — породични надимак за презиме Јовановић. Због назива, у селу их рачунају да су пореклом из Бугарске. Славе Св. Арханђеле Михаила и Гаврила;
Веселиновци — в. Бугарчићи;
Грнчаровци – породични надимак за презимена Јевтић, Костић, Симић, Станојевић. Пореклом су из села Грнчара код Тетова. Славе Св. Николу;
Доксуровци — в. Маркоћевци;
Долашевци — в. Маркоћевци;
Jáнковци — породични надимак за презимена Николић, Ристић. Славе Св. Арханђеле Михаила и Гаврила;
Јојчићевци – породични надимак за презимена Крстић, Лазић, Петровић, Станојевић, Трифуновић, Цветковић. Назив добили по имену човека који се звао Јојчо. Славе Св. Николу;
Kéкoвци – породични надимак за презимена Јовановић, Костић, Николић, Савић. Досељени из села Кека код Скадра у Албанији. Славе Св. Арханђеле Михаила и Гаврила;
Маркоћевци – породични надимак за презимена Ђорђевић, Радић, Симић. Сматра се да су из Прилепа, града Марка Краљевића, а родовски надимак подразумева (родбинску) везу са Марком Краљевићем. Из Маркоћеваца је чувени комита Стеван Доксур. Славе Св. Николу.
Мачоровци – породични надимак за презиме Симић. Славе Cв. Николу;
Стојанчеви – породични надимак за презиме Симић. Славе Св. Арханђеле Михаила и Гаврила;
Тривуновци – породични надимак за презиме Јовановић и Савић. В. Кековци;
Ушиновци – породични надимак за презимена Ђурђевић, Николић, Угриновић. Славе Св. Арханђеле Михаила и Гаврила;
Циговци – породични надимак за презимена Митровић, Никшић (Јовановић, Петковић), Спасић, Трифуновић. Породични надимак добијен је по томе што се мало дете на бачилу удавило у посуди са “цик” (остатку од исцеђеног сира). Славе Св. Николу.
Чиклијини – породични надимак за презимена Илић, Спасић, Томић. В. Ушиновци;
Шатрини – В. Грнчаровци;
Шкокини — B. Јојчићевци;
Шућкови — B. Јојчићевци.
ИЗВОРИ:
Михајло Ђ. Чемерикић, Призрен и околина 1019 -1941. (трећа књига), Издавачко-графичко предузеће “Прво слово” д.о.о., Београд, 2003, стр. 187
Војислав Танасковић – Војко, Средачка жупа, Јединство, Приштина, 1992, стр. 294-295
Душан Димић, Ономастика Средачке жупе, Институт за српску културу – Приштина, Лепосавић, 2003, стр. 66-68
Коментари (0)