Знаменити сликар Бранко Поповић

Бранко Стојанов Поповић (1882-1944) је велики српски сликар у периоду између светских ратова. Није толико познат широј јавности из разлога што је све до 1990-их било практично забрањено, а у сваком случају – непожељно, о њему писати у стручној литератури, те га тако углавном нема ни у научним радовима о нашем сликарству из периода после Другог светског рата.

Бранко Поповић је потекао у добростојећој и угледној ужичкој породици која је дала велики број свештеника, по чему и носе презиме. Бранко је дошао у Београд на школовање 1894. године као 12-годишњи дечак. 1905. године завршио је Технички факултет као инжењер архитектуре, чији је касније био декан и професор у годинама уочи и током Другог светског рата. Борио се у балканским и Првом светском рату, рањаван је, и као официр Седмог пешадијског пука стекао је чин резервног потпуковника југословенске краљевске војске. Носилац је седам одликовања, међу којима и француске Легије части. На жалост, одликовања су уништена 6. априла 1941. године када је немачка бомба погодила и потпуно уништила кућу у којој је Бранко живео, о чему ће бити речи касније. Потомци Бранка Поповића су у поседу копије Легије части коју је његовом сину Пријезди Поповићу издала Република Француска 1983. године. Од наших одликовања, Бранко је носилац следећих: Белог орла са мачевима петог реда, Златне медаље за храброст, Сребрне медаље за храброст, Светог Саве трећег реда и Медаље за војничке врлине, као и још једног француског одликовања – Ратног крста са палмама.

 

Из Картона личних и службених података официра (војних чиновника) Министарства војске и морнарице Краљевине Југославије

Копија Легије части

 

Као веома талентован за сликарство, Бранко се школовао у сликарским школама и академијама у Минхену и Паризу (1905-1912). Објавио је већи број критика, огледа и студија о уметности. Насликао је око 100 слика, од којих је 80 сачувано (један део је уништен у Бранковој кући у пожару изазваном немачком бомбом 6. априла 1941. године). Већина слика се налази код његових потомака, а неколико њих у музејима, тако и у Народном музеју Србије. Био је један од оснивача уметничке групе “Облик” која је постојала у раздобљу између 1926. и 1939. године. Оснивачи ове уметничке групе били су, између осталих, и наши чувени сликари Сава Шумановић и Петар Добровић и вајар Тома Росандић. Групи се касније прикључују и Милан Коњовић, Стојан Аралица, Игњат Јоб, Драгиша Брашован, Марко Челебоновић и други познати уметници. Између светских ратова, слике Бранка Поповића излагане су у Паризу, Филаделфији, Лондону, Риму и Венецији.

 

Аутопортрет у мајорској униформи

 

Бранкова слика Свети Наум

 

Бранко је био велики патриота, демократа и англофил. Због тога је током окупације 1941-1944. године, више пута је био хапшен од стране немачких окупационих власти и саслушаван од злогласне немачке полиције, а једно време био је заточен и у Бањичком логору. Иако је био антикомуниста, у више наврата је помагао својим студентима СКОЈ-евцима да побегну са факултета пред немачким рацијама, као што је помагао и антифашистичкој омладини из монархистичког покрета СОПО. Међутим, и поред свега, за Бранка није било милости након ослобођења Београда у јесен 1944. године. Иако је ослободиоце 20. октобра дочекао срећан, са флашом ракије да са партизанима и црвеноармејцима наздрави ослобођењу, у новембру 1944. године је ухапшен од комунистичких власти и одведен у непознатом правцу. Касније је у издању „Политике“ од 27. новембра објављен списак 105 стрељаних Београђана који су оквалификовани као „народни непријатељи“. У суштини, иза убиства Бранка Поповића и проглашења за „народног непријатеља“ стоји отимачина његове имовине и уметничког блага. Претпоставља се да је, са осталима, стрељан у Топчидеру. Посмртни остаци му, највероватније, почивају у заједничкој гробници у Манастиру Ваведења Пресвете Богородице на Топчидерском Брду. Након ове осуде, без икаквог спроведеног поступка и писане пресуде, сва имовина Бранка Поповића је конфискована, а његова породица у једном тренутку буквално избачена на улицу.

 

“Политика”, 27. новембар 1944. године, са неистинама о Бранку Поповићу

 

Иначе, Бранко и његова супруга Дивна (дев. Науновић) поседовали су четири зграде у самом центру Београда: у ул. Кнеза Михаила 24, Цара Уроша 22, Краља Милана 47 и Ђуре Јакшића 13. Бранко је поседовао и веома вредан атеље, који је нарочито био на мети једног Брозовог сликара. Бранко је био и један од малог круга Београђана који су поседовали аутомобил још крајем 1920-их. Но, осим материјалног богатства, оно још важније је да је Бранко био веома угледан грађанин, пријатељ многих познатих Срба тога времена (међу којима и двојице касније канонизованих светитеља – владике Николаја Велимировића и оца Јустина Поповића), омиљен и као уметник и као професор и као човек.

 

Бранко (сасвим лево) и његова жена Дивна са пријатељима

 

Средњи Бранков син, познати београдски адвокат пок. Пријезда Поповић, покренуо је 2006. године поступак рехабилитације свог оца пред Окружним судом у Београду, који је успешно окончао 2007. године, када је донето решење којим је Бранко Поповић рехабилитован. У међувремену, од средине последње деценије 20. века, име Бранка Поповића поново постаје доступно јавности, као и његови радови који су (од 1996. године) представљени на изложбама у Београду, Новом Саду, Ужицу, Зрењанину, и као врхунац на изложби у Народном музеју 2011. године.

 

Насловна страна Решења о рехабилитацији Бранка Поповића

 

Бранко Поповић је са породицом живео у кући у улици Ђуре Јакшића у броју 13. Како је наведено, кућа је потпуно уништена у бомбардовању 6. априла 1941. године, када је, осим његових ратних одликовања, страдао и један број његових слика. Данас не постоји број 13 у улици Ђуре Јакшића.

 

Порекло Бранка Поповића:

Најстарији предак којег Поповићи памте је поп Аћим (рођен око 1775). У златиборски крај, на Мачкат, према породичном предању доселио се његов ђед средином 18. века. Аћим је био свештеник, парох ужичко-чајетински, а након женине смрти се замонашио, добивши монашко име Герасим и био је једно време старешина Манастира Каран. По њему су потомци добили презиме Поповић (раније презиме не знају). Имао је синове Бранка и попа Владимира, који су живели у Ужицу. Бранко (1806-1870) је био кмет ужички, близак књазу Михаилу. Бранков син Стојан (1841-1921) био је ужички индустријалац и једно време председник ужичке општине. Стојан је имао петоро деце (троје умрли као деца) од којих је најмлађи – сликар Бранко Поповић. Слава ових ужичких Поповића је Ђурђиц. Мајка Бранкова је Јефимија (1848-1919), звана Фема, она је од Драгичевића из Осмака испод Мајевице.

Бранко је оженио Дивну (1893-1977), од старе београдске фамилије Науновић (често их погрешно уписују као Наумовић). Науновићи су цинцарског порекла, а у Београд је средином 19. века као младић дошао Риста Наунов (1828-1890), касније познати београдски трговац хаџи-Риста Науновић. Бранкова жена Дивна је његова унука. Бранко и Дивна су изродили три сина, сва тројица су оставили значајан траг, сваки у својој струци: Симеон (1922-2010) је, као и отац му, био архитекта, Пријезда (1924-2012) адвокат, а Боривоје (1926-2014) спортски новинар.

 

Дивна Поповић (седи, друга са лева) на излету

 

Према предању, предак Поповића се у златиборски крај доселио из Херцеговине. Међутим, генетика не иде у прилог овоме. Наиме, пре неколико година, унук Бранка Поповића је тестирао Y-хромозом и утврђено је да је носилац хаплогрупе T L206 M70 Y11151. Ову генетику не налазимо у Херцеговини, а знамо да је ова област темељно генетички обрађена у организацији Друштва српских родословаца „Порекло“, о чему је објављена и књига. Са друге стране, хаплогрупу T грана Y11151 налазимо код два рода у западној Македонији, у гостиварском крају. У питању су Јаневски (пре Другог светског рата презиме им је било Јанковић) и Ристићи из села Вруток, са славом Аранђеловдан. Хаплогрупа Т је изузетно ретка код нас и раштркана је по целој Србији, али би се могло закључити да је знатније заступљена у јужним крајевима, у Македонији и на КиМ.

Хаплогрупа Т је веома стара генетика, што доказује и њена расутост широм Европе, Блиског Истока и Северне Африке. У Европи је има скоро свуда, осим на крајем западу и северу Европе, али готово нигде не прелази 3-4%, осим у медитеранском делу (Шпанија, Италија, Грчка), што указује на правац ширења са југа. У Европу су је највероватније донели неолитски фармери са Блиског Истока, а Медитераном су је могли ширити Феничани (у Либану је данас око 5% носилаца ове генетике). Код нас је заступљеност ове хаплгрупе 1-2% у југоисточнијим крајевима, испод 1% у западним, док је у неким областима (динарски крајеви – Црна Гора, Херцеговина), према досадашњим сазнањима, нема.

Имајући у виду наведено, о пореклу Бранкових Поповића могао би се донети следећи закључак: њихови далеки преци у мушкој линији су становници Балкана још из неолитског доба, и ту су, вероватно на подручју географске Македоније, живели у античко доба. Дакле, спадају у круг пресловенског балканског становништва. Живећи са Словенима, временом су славизирани, односно примили су србски етнички идентитет. Не знамо одакле је поп Аћим, или његов предак, дошао у златиборски крај, али судећи према сличности утврђених резултата Поповића и поменута два рода из гостиварског краја, њихова матица би могла бити северозападна Македонија. Чињеница да је родоначелник Аћим био свештеник можда објашњава долазак на Златибор, с обзиром да свештенички позив није нужно пратио природне сеобе становништва, већ је ту поп Аћим могао бити распоређен на службу. А опет, можда се неки Аћимов предак из матице иселио, рецимо, у време Велике сеобе Срба 1690. године, па се зауставио на Златибору. Тако да не можемо са сигурношћу рећи на који начин и у ком временском раздобљу је дошло до ове сеобе предака Поповића.

И за крај, желео бих да изнесем своје мишљење да Бранко Поповић заслужује да барем нека уличица, сквер или плато у Београду понесу његово име, можда догодине на 80-годишњицу његовог пострадања.

 

Извори:

казивања потомака Бранка Поповића

аутентична документација, фотографије и уметничке слике Бранка Поповића

родослов мачкатских Поповића

интернет странице о Бранку Поповићу

интернет страница Порекла

Српски ДНК пројекат

интернет страница Eupedia

 

Насловна слика: Бранко Поповић 1940. године