Порекло презимена, села Доња Гата (Бихаћ)

Порекло становништва села Доња Гата, општина Бихаћ. Приредио сарадник портала Порекло Илија Шикман.

Насеља Средњег Поуња[1]

Простор средњег Поуња обухвата 149 насеља. До краја 19. века Бихаћ је окружна жупанијска варош и две среске вароши Крупа и Цазин. Две варошице су у развоју: Отока и Велика Кладуша. Изглед варошице све више добијају Тржачка Раштела, Рипач, Врнограч, Бужим, Стијена, Мала Кладуша. Утисак округлих мањих чаршија балканског типа дају: Пећиград, Тодорово, Стијена (град), Изачић и Брековица.

Шири простор северног дела општине Бихаћ назива се једним именом Гата. Протеже се смером исток-запад. Поток Скорупача је северна граница са Буковицом, затим Марин Мост и Трстовац. Даље граница иде источно према насељу Врело, преко брда Бисовац, прелази уседлином Врста, излази на суву међу са Ликом и Кордуном, на западу се граничи са Бугаром, излази на речицу Топлицу испод бањског лечилишта Гата-Илиџа где се делимично граничи са насељем Рујница. Име је добила по лековитом врелу Гата-Илиџа. Од Бисовца до суве међе на Кордуну на заравни и косама лежи насеље Горња Гата. Под брдом Велики Бисовац је Српска Гата. До реке Коране је Черкезовац. На ивици је крашка зараван. Брезик и Растовача је до Рујнице и Гатице. Преовладава мишљење да је Горња Гата општина од више села, а њени делови као засебна и самостална села: Горња Гата (део), Мала Пећа, Растовача и Брезик. Једно време и насеље Бугар је припадао Горњој Гати. Зове се „Горња Гата“ за разлику од „Доње Гате“ у Цазинском срезу. Чује се и Бихаћка Гата за разлку од Цазинске Гате. Исто тако и Српска од Турске Гате. Често под именонм Горња Гата или Српска Гата подразумева се део села под Велики Бисовцем. Мала Пећа зове се Српска Пећа за разлику од Турске Пеће која припада Турској Гати. Черкезовац је назван по спахији Алијагића из Изачића, који је кажу био Черкез.

Положај насеља.

Доња Гата, данас је ненасељено место површине 6,59 км². Налази се на северу општине Бихаћ. Некада је припадала Цазинском срезу. Према административној подели по Дејтонском споразуму из 1995. године, припада Унско-санском кантону Федерације Босне и Херцеговине. Граница насеља протеже се потоком Скорупача са Буковицом, затим шумарком Шегестин, јужно од Марин Мост и Трстовца. Даље граница иде источно према  насељу Врело, прелази средином заравни Проминовац и Ведро поље испод брда Велики Бисовац, средином Дубраве западно од Мале Гате, преко Селишта излази на речицу Топлицу северно од бањског лечилишта Гата-Илиџа где се делинично граничи са насељем Рујница.

Пут води превојем крашке заравни Острожачког поља од Острошца према бањи Гата-Илиџа. Ту се пут рачва према Бихаћу и Петровом Личком Селу, а други крак иде према Тржачким Раштелима и даље према Цазину. Из Раштела пут се даље рачва према Раковици и Слуњу на Кордуну. Из прегибли заравни јавља се низ врела. Са њих се село служи водом.

Тип.

Главни део насеља је испод пута изнад врела Бистрице. Прелази са разбијеног типа на сродничке групе кућа збијеног типа. Сродничке групе куће су нешто више удаљене него куће једна од друге. Изнад пута су само три куће (са десне стране из правца бање). Дворишта су ограђена и за главни пут везана уским сокацима звани и прогон. Остале целине села  су разбијеног типа на сродничке групе кућа збијеног типа.

Засеоци.

Доња Гата се сматра јединственом целином. Без Гате као највеће посебне целине, према груписаним породичним кућама раздвајају се  још пет  засебних делова: Рајаков Поток или само Поток, Граховчево Брдо, Рајаково Брдо, чује се и Бајића Брдо, Глувајића Брдо и Лончарево Брдо.

Име.

Насеље је добило име по топлом купалишном извору. Зове се и Цазинска Гата за разлику од Горње Гате или Бихаћке Гате. На расељене породице подсећају Кењаловац и Бабовића До.

Рељеф.

Сеоско подручје (атар) насеља Доња Гата је крашка брежукаста зараван Острожачког поља од Острошца према бањи Илиџа, надморске висине од 284 до 375 метара надмоске висине. Простор карактерише проширена зараван речице Топлице и њене приточице потока Скорупача. Јавља се неколико коса, косењака и брежуљака са благим нагибом. На југоистоку, оближњи Велики Бисовац је купастог облика  надморске висине 499 метара.

Данас на том простору Американци гаје аронију. Имање чувају пси на шта упозорава табла са одговарајућим натписом.

Клима.

Клима је умереноконтинтална, са доста оштрим зимама и топлим љетима, са знатним утицајем  локалних услова. На годишњем нивоу уочљиво је нагло кретање температура ваздуха од јануара према јулу, а затим постепени пад према децембру. Месец јануар је најхладнији, а најтолији је јули. Средња јануарске температуре су негативне и крећу се између -0,9^оЦ и -0,3^оЦ, док су средње максималне температуре у јулу и августу између 25^о до 27^оЦ. Подручје је са релативно малим количинама падавина. Падавине су равномерно распоређене и може се рећи  да ово подручје има довољно падавина. Претежно пољопривредно подручје,  снежни покривач има изузетан значај за пољопривредне културе. Током зиме штити их од јаких мразева  и ствара велике залихе влаге у тлу. Просечна висина снега износи између 30 и 40 цм.  Положај и орографија бихаћког простора условљава појаву ветра са Пљешевице звани „головршњак“. Смета воћу и сијању кукуруза. Мора се „хватати ора“ код сетве да роди. Куда „дохваћа“ Пљешевица воће често „премеће“. У јесен и пролеће  осећа се веома јак ветар „југо“ са Јадрана, који траје дан-два, преокреће се на хладан северац (буру), и доноси промену времена, у јесен доноси снег а у пролеће кишу. Поред четири годишња доба (данас је тешко разграничити), пажња се обраћа на „михољско лето“ од Мале Госпојине до Михољдана и „вељачу“ као и баба Марту.

У целини клима на овом подручју је повољна. Одликује се умереном влажношћу, умереним температурама, знатним осунчањем, без јаких олујних ветрова, што погодује производњи хране, развоју туризма, спорта, рекреације и сличо.

Становништво запажа неке климатске појаве и према њима подешавају сетву. Каже се “Бој се пете, као и девете” (мисли се на седмице пред Ђурђевдан и “Прихориснић ако је не  уједе, омануће репом” (време од Ускрса до Ђурђевдана). У насељу, оре се кукурузу по Ђурђевдану и 15 дана. Због тога добро успева воће: шљиве, јабуке, крушке, ораси, кестени, трешење. Када уз вељачу могу орати зоби онда рачунају да је у изгледу добра година. У Михољско лето сеју се озима жита.

Хидрографија.

Подручје Бихаћа располаже важним хидроенергетским потенцијалом и термалним изворима воде у насељу Гата-Илиџа. Ови ресурси представљају вредну основу за коришћење  наведених потенцијала за производњу енергије  из обновљивих извора за снабдевање потреба становништва и индустрије. Постојећи водни ресурси пружају  квалитетне могућности за развој привреде-пољопривреде  и бањског туризма.

Топлица је највећи водоток овог простора, дужине  око 11 км са извориштем северо-западно од насеља Врста у шуми Осоје и испред Тржачких Раштела, као десна притока улива се у реку Корану. Уседлина Врста између топличке и бихаћке долине је поточко развође приточица које теку реци Уни и Корани. На крашкој заравни према реци Корани јавља  се читав низ врела пећинског карактера и творе речицу Топлицу. Ту је Ледено врело или Стражанац, Велика Пећина, Мала Пећина и Пећа која се састоји од једног Пећинског врела и Кантар. Пећа се улива у Топлицу код Золића млина. Та мрежа поточића чине зараван наноса са пуно влаге и бујних ливада. Из Вучијака (Курајаково) из шуме Осоје испод Врсте тече: Чалића поток, Чакин поток и Тржинска вода. Сви се они слевају у Топлицу. За кишних периода Топлица плави ливаде и лугове па  је тако разливена вода одаје утисак велике реке, али без домашаја и последица за насеља. За кишних периода Топлица плави ливаде и лугове па  је тако разливена вода одаје утисак велике реке, али без домашаја и последица за насеља. За кишних периода Топлица плави ливаде и лугове па  је тако разливена вода одаје утисак велике реке, али без домашаја и последица за насеља.

 

У Доњој Гати јавља се читав низ врела из прегибне заравни према потоку Скорупача. Са њих се становништво служи водом. Од јачих извора су два врела, тзв горње или Зечевац и доње врело. Нешто ниже од ових извора напајају се коњи, па је називано Коњско врело. Заједно творе поточић Козилар и улива се Скорупачу, јачи гранични поток са Буковицом, а овај се улива у речицу Топлицу нешто северније од бање Илиџе. Један мањи извор је иза куће Симе Мудринића.

Ђермановац је испод Цимешиних кућа. Испод Цимешиних кућа је повремењак Јазмак које се појављива само за кишног периода. Куцало је испод Зорића кућа. Испод Репајића кућа је Кењаловац и Перилце. На иницијативу инжињерца Вује Кнежевића, ЈНА је 1969. године извор Перилце каптирала и уредила стазе, поставила клупе и извела цеви за лакше захватање  воде. Отоке Куцала, Кењаловца и Перилца чине поточак Црнају  и улева се у Козилар.

 

Такође отока извора Бистрице се улева у Топлицу. Пре Другог светског рата на Бистрици се налазио млин-воденица Илије Репајића. Илија је ту имао велику кућу и дућан. Био је Солунски добровољац, а погинуо у 2. Светском рату на Гаравицама код Бихаћа. На западу насеља је извор топле воде Илиџа из Римског периода. За сезону купања у Илиџи долазе из околних места Крајине и из Лике. Да су израђене бање много би више било на купању. У Топлицу се слева и топла изворска вода и бање Илиџа. На бањском подручју после Другог светског рата вршена су одређења водотермална и физичко-хемијска испитивања воде и данашње кантоналне власти намеравају изградити савремено бањско лечиште. У том циљу поново су вршена одговарајућа испитивања.вовотермалних извора. Бивши власници траже да им се поврате  бањски комплекси. У том делу Топлице је гранична линија између насеља Рујница и Доња Гата.

Привреда.

Пољоприредно земљиште бихаћког подручја заузима површину од 27.262 хектара, Приватном сектору припада 19.773, док државном (друштвеном) 7.471 хектара земљишта. Изразито пољопривредно подручје, развоју пољопривредне производње погодује и дуга традиција бављења том делатношћу, као и повољни климатски услови.

Земљорадња је основно занимање становништва. Много их помажу баре. Посебно када роде за сушних година, па је сено на доброј цени.  Има више трговаца. По селима купују стоку и препродају у Тржачким Раштелима и Бихаћу.  По свиње, шта више иду у Тимар, Приједор и Крупу и гоне целе џелепе.  Има их на раду у Америци. Двојица имају ујмене млинове на Козилару.

Остаци радне јединице „Агрокрајина“ на Дубравама[2]  

Све до Другог светског рата земљорадња је основно занимање становништва Доње Гате.. Педесетих година 20. века у познатој колективизацији креће се са формирањем много спомињаних земљоадничких радних задруга. Пројекат задруга није успео. Након  тога, шездесетих година креће се са савременијим развојем пољопривреде и сточарства. У Бугару се формира ПЗ „Алија Алијагић“ са радном јединицом „Агрокрајина“ у Доњој Гати. Кренуло се са гајењем музних крава, користећи испашу, потом производњом житарица. Развојем СОУР-а [3]„Агрокомерца“ из Велике Кладуше седамдесетих година, увелико доприноси побољшању укупног живота Цазинске крајине и шире. Људи ће се запослити, неће зависити само од мануелне пољопривреде, а вишкове производа, посебно млека откупљује млекара из Бихаћа. Нажалост, грађански рат ће све то уништити а људи ће напустити своје село.

Мада село изгледа богато водом, ипак је становништво оскудевало у довољним количинама и квалитетном водом, нарочито у сушним периодима. У том периоду становништво се водом снабдевало са Козилара и Бистрице. Тада су лудре (вучије)  биле главне посуде за воду а магарад носећа снага. На овим местима су се прале рубине.

Шире подручје по овом иворишту је добило и име Гата  (на латинском „када“) са атрибутима (Доња, Горња, Велика, Мала, Турска, Српска, Цазинска, Бихаћка, Илиџа-Илица (на турском значи „купатило“) како је била под чијом влашћу).

Испред Тржачких Раштела Топлица се улива у реку Корану. Мада село изгледа богато водом, ипак је становништво о Саобраћајне везе  У ширем подручју Поуња запажају се  трагови некадашњих римских путева. О томе говоре отесани каменови крајпуташи на раздаљини од 1000 до 1300 метара који иду правцима римских насеља. Бихаћ је у средњем веку био саобраћајни чвор, економски центар и главна веза Приморја са Посавином и Подравином. Такође од Бихаћа један пут  води према Сењу, а други према Покупљу. Санџак бихаћки, у турско доба, као административно средиште био је везан са Травником, где је био валија (намесник вилајета) и трговачким Сарајевом. На подручју Крупе  добро су очувани делови уског калдрмисаног пута који је служио за кириџијски саобраћај на самару. Да је промет био жив говоре многа ханишта (објекти за преноћишта) поред пута. Спроводећи административне реформе турске власти, Омерпаша измешта седишта нових каза (ниже административне јединице) из Бужима у Крупу, из Острошца у Цазин, из Старог Мајдана у Сански Мост. Колико-толико повећава се саобраћај из вароши са околним селима и сасељавања у Крупу и Бихаћ.

Пред Окупацију ојачавају саобраћајне везе са Сењом преко Петровг Личког Села и Пријебоја. Гради се важна цеста од Новога и железничка пруга до Крупе уз реку Уну. Аустријска окупациона управа почела је да изграђује друмове „работом“ (тежачким радовима). Готово цело Поуње привредно комуницира тим друмом ка Новом и железничкој вези.  Сливови Коране са њеним приточицама Топлицом и Мутницом и сливова Кладушнице, Бужимске и Глинице од развођа привредно комуницира ка пограничним тржиштима друмовима: Отока-Врнограч према Глини (Банија), Цазин-Велика Кладуша према Карловцу и Гата-Тржачка Раштела према Слуњу.

Геосаобраћајни положај Бихаћа је веома повољан. Град се налази на правцу основних коридора западна Европа-медитеран-Блиски исток.

скудевало у довољним количинама и квалитетном водом, нарочито у сушним периодима. У том периоду становништво се водом снабдевало са Козилара и Бистрице. Тада су лудре (вучије) биле главне посуде за воду а магарад носећа снага. На овим местима су се прале рубине.

Преко подручја Бихаћа пролази низ међународних и магистралних путних праваца који ово подручје повезују са ширим окружењем.

Главни пут, са твђом подлогом иде кроз Доњу Гату теменом косе од Врела према бањи Гата-Илиџа, већим делом омеђен живицом. Испод Цимешиних кућа, десно одваја се пут према Козилару и кроз Рајаков поток преко Скорупаче повезује Доњу Гату са Буковицом. И овај пут већим делом је омеђен живицом, а ближе Скорупачи за кишног периода тешко се пролази због расвашеног земљишта. Дворишта су ограђена и за главни пут су везана уским сокацима које зову и прогони.

Пут води превојем крашке заравни Острожачког поља од Острошца према бањи Илиџа. На броду (газу) преко Топлице испод Бистрице прелазило се из Рујнице и даље поред  Репајића кућа ишло у Доњу Гату. Касније је Доња Гата цестом повезана преко Гата-Илиџа и Бистричке стране. Ту се пут рачва према Бихаћу и Петровом Личком Селу, а други крак иде према Тржачким Раштелима и Цазину а даље према Босанској Крупи.. Из Тржачких Раштела пут се даље рачва према Раковици и Слуњу на Кордуну.  Из Ћоралића веза иде према Великој Кладуши, Топуском и Петрињи на Кордуну и Банији. Даље се наставља према Карловцу и Загребу. Од Тржачких Раштела пут веже Раковицу на Кордуну, према Слуњу и даље према Карловцу. Код Липоваче преко Дрежника одваја се пут према Кореници у Лици и даље преко Госпића до Јадрана. Распадом СФР Југославије, настанком нових држава, испред Петровог Личког Села и даље реком Кораном је гранична линија имеђу Хрватске и Босне и Херцеговине. На Изачићу према Републици Хрватској је гранични прелаз као и на Маљевцу код Велике Кладуше и Хаџим Потоку. У Тржачким Раштелима на реци Корани тек је ових дана отворен малогранични прелаз али само за заграничне становнике тако да суштински не значи много за шире подручје са једне и друге стране границе.

Оранице.

За Лаудовог рата (1787-1791), село је опустело и зарасло у шуму. Поновним насељавањем, досељеници  проширене заравни око поточица и на прегибним заравнима крче „стећу планину“ и земљиште претварају у оранице и ливаде. Оранице су уз куће и може се рећи чине веће окућнице. Земљорадња им је основно замимање, уз доста велику помоћ бара. Заступљена је „огрушица“  земљиште више погодна за пшеницу. Сматра се да је згодан онај који има нешто луке и тукове оранице. То за сушних година залечи да се мање задужују када “година прометне”, него они који имају само брдске земље.

.Ливаде.

На левој обали поточића Скорупача према Буковици, од Марин Моста до сливања у речицу Топлицу, затим са обе стране поточића Козилара и делом уз десну обалу речиће Топлице налазе се баре и обарци са питомим травама. Поточићи  их квасе. Особито када роде за сушних година, сено је на доброј цени. Баре и обарци  кошени су око Илиндана када је стару траву пробијала нлада и ливаде се нису “отавили”. Стизале су обе траве. У новије време ливаде су кошене од Видовдана до Петровдана и “заотове” их. Отаву косе између Мале Госпојине и Михољдана, уз тако звано “Михољско лето”. Отава је за коње и теоце, а штеде је за орање у пролеће воловима и коњима. Знатно се помогне онај који тада може нешто отаве да прода, јер је скупа као жито.

Пашњаци.

Село нема заједничких пашњака као што је случај у суседним селима Буковица и Крндија. Добрим делом стока се напаса на окућницама и у гајевима. По завршеној берби усева и покошеним ливадама стока се слободно кретала и пасла по њивама и ливадама. Око Ђурђевдана забрана је испаше говеда на ливадама, која траје док се ливаде не покосе око Илиндана.

Шуме.

Простор насеља био је велика шума, стећа планина. Да је то некад била непроходна шума “тимар” јесу остаци старих храстова и јасенова на ливадама и у луговима. Остатци те некадашње велике шуме налазе се уз речицу Топлицу, поток Скорупачу и Козилар. Већи део породица  има своје гајеве и лугове који су  кориштени и за испашу стоке. Шумски састав је храст, граб, брест, раније распрострањена буква, цер и остало шумско дрвеће.

Воћарство.

У селу се више пажње обраћало воћкама него данас. Био је  севап као и задужбина што више укалемити дивљака и пресадити код куће: јабука, крушака, трешања, дуња, ораса. Воћке се разликују по доба сазревања. Јабуке су “петроваче” (слатке), “звечаљке” (киселе) и “мијољке” (велике киселости). Крушке су: “јечмењаче”, “батраче”, “кулатуше” или “колатуше”, “црне крушке” или ошафњаче, “дињаче” и “мијољке”. Трешње: “бјелице”, “гркуше”. Највећа пажња се посвећивала гајењу шљива. Разликовале су се: “трновача”, “прскуља”,  “бјелица” и црна шљива или “савка”. Највише је цењена “савка”. Воћари око куће су донекле штитили куће од временских непогода, посебно јаких ветрова. Често се кућа заклањала са три стране, а отворен је видик само на цесту. Шљиве се углавном користе за печење ракије.

Кратак историјски преглед.

Босна се развија у засебну државу пред појаву Османлија. Око Јајца формира се област Доњи Краји, а на западу Западне Стране или Завршје.  Јајце постаје престоница државе. Кнез Доњих Краји, енергични Хрвоје Вукчић избија на море, те се Доњи Краји проширују до Градишке и Бихаћа. Ту је касније зачетак Босанске Крајине. Угарска се осети угроженом падом Јајца и Књуча 1463. године. Угарска на брзину организује одбрану државе и њеног приступа на море. Осваја сребреничку област и Доње Краје са тврђавом Јајце. Оснива јајачку бановину као Војну крајину Угарске.  На Врбасу се организује прва линија одбране против турског продирања. Поред Јајца, краљ Матија утврђује и Сењ. Турци пре другог освајања Јајца, на 15 година га обилазе и освајају Каменград у којем организују управу. Седишта новоуспостављеног санџаката било је Каменград (1512-1565), Крупа (1565-1578), Острожац (1578-1592). Даље је Бихаћ.

Поразом Угарске код Мохача 1526. године, аустријски владар Фердинанд кога на Цетинском сабору 1527. године изабраше за краља Хрватске и запоседа неке градове на Уни. Напушта се одбрана на линији Јајце-Врбас и нова линије одбране се помера на Уна-Костајница-Бихаћ. Пре избора у Цетинграду 1527. године, Фердинанд против учесталих турских провала и заштите  Штајерске, Корушке и Крањске, Аустрија на остатку територије Хрватске запоседа Сењ, Крупу, Книн и Скрадин. Организује Војну границу од Рипча, Голубића, Сокола, Брековице и Топличког Турња са капетанијама у Храстовици, Бихаћу, Огулину и Сењу. Турци освајањем Бихаћа 1592. године, преносе у Бихаћ седиште санџаката. Линија утврда на Уни се напушта и повлачи се на Глину, Корану и Мрежницу. Утврђује се лева обала Купе: Огулин, Карловац, Брест и Сисак. Крајеви од Уне до Коране по Житвадарашком миру 1606. године требали су бити заштићена и незапоседнута зона. Многи градови тада су опустели и 50 године неки су били без становништа и простор обрастао шумом. Турци се не држе уговорних обавеза и већ 1625. године запоседају и насељавају пусте градове. Аустрија у Цариграду подноси Порти списак 28 градова које су Турци запосели. Поред осталих наведено је и 16 садашњих градова: Тржац, Штурлић, Изачић, Мутник, Цазин, Брековица, Острожац, Стијена, Језерско, Велика Кладуша, Мала Кладуша, Подзвизд, Врнограч, Тодорово, Пећи и Бужим.

У исто време Млетачка Република уз помоћ експазивних и ратоборних Рашана потискује Турке из Далмације. У знатном броју Рашани се почели насељавати у северну Далмацију, почев од времена цара Душана и касније за турске владавине. Пре пораза под Бечом 1683. године, Турци напуштају утврђење Клис, где је био санџакпаша и повлаче се у градове Крајине.

Поразом Османлија под Бечом настаје поремећај сила и промене у одбрани. За време продора Турака, градови и властелинске куле, Турци предају Аустрији. Она их поправља и проширује за одбрану аустријских наследних земаља. Турци су неке освојиле, а неке су напустиле изгладнеле мање посаде.  Иза Житвадорошког мира 1606. године, празне градове опет насељавају Турци невезано за уговор. Склапањем мира у Карловцима 1699. године, Пожаревцу 1718. Београду 1739 и Свиштову 1791. године и те градове које је поправила Аустрија, Турци настоје по сваку цену да задрже и ту организују одбрану својих северозападних граница од продора Аустрије. Турској остаје троугао начичкан градовима преко Уне, преко 10 је у поречју Глине и Коране,  иза природне границе на реци Сави и Уни и планинског превоја Динаре, Пљешице и Капеле.

Тада се назиру границе Босанске крајине и њене границе према Далмацији, Лици и Банији. Свиштовским миром границе се нешто померају и уски комад од Тромеђе до Цетинграда је припао Аустрији, а празан простор у народу је прозван „Прилог“ или Кордун.

Област је у црквеном погледу пре Турака припадала Загребачкој и Книнској жупанији. Граница им је била развође приточица Глине и Коране. Цазин је припадао книнској бискупији.

Трагови старих насеља.

Област Поуња у давна времена била је густо насељена. По теменина коса где су сада шуме распознају се градине и „разори“ а по њима дебело дрвеће. Колико је подручје густо било насељено, говори се да је мачак могао „мостити“ с крова на кров. У римско време у подручју реке Јапре била је развијена рударска индустрија.

Праисторијски трагови.

На теменима зарављених планинских коса распознају се праисторијски остаци живота. Цео низ праистријских насеља био је изнад карсне заравни. На главицама купаста облика распознају се округле градине без креча са остацима изломљеног посуђа. На косама стрмих нагиба више речних долина могу се запазити градине овакве врсте. Уочљиво је да су бирали места за насеља  више пећина и врела. Више се преисторијских градина налази по површи и на карсној заравни него на бреговитом земљишту од развођа приточица Коране, Глине и Уне. Туда их није било у толикој мери као по површи и на карсној заравни због тежег очувања.

Римска насеља.

Плодна бихаћка котлина привукла је напредне и практичне Римљане. Центар њихових насеља био  код извора Привиланце под Дебељачом, где је отривен храм и у близини већа некропола. На целом подручју  налазе се остаци римских зграда.  Под Малим Бисовцем изгледа да је била циглана. У Илиџи су откривени трагови римских бањских насеља и средњовековне цркве ( на истом месту). Трагови римских насеља има највише у речним долинама. Низ Уну су: у Дољанима на коси, у Рипачкој Отоци, Голубићу, Заложју, Брековици више просеченог Костела, Љусини, Малкића Отоци ниже Отоке. Уз Корану су била 4 насеља: у Бугару, на Погледалу више Тржачких Раштела, у Црнаји (циглана) и Аџину Потоку. У долини Бужимске и Варошке реке и Чаглици била су изгелада мања римска насеља. Трагови се запажају у Слатини и Бушевићу.

Средњовековни и турски остаци.

О густо насељеној области пре Турака сведоче многе градине, селишта, црквишта и кулине. Утврђени средњовековни градови били су: Бихаћ, Острожац, Крупа и Бужим. Данашњи градови у којима су се развијала турска утрвђена насеља били су властеонске округле и високе куле. Темељи такве једне куле распознају се у Топличком Турњу у Крњи (Бихаћ). Најбоље је очувана кула средњовековног властеоског типа Радотина у Ћоралићима, на стрмој стени више пећине и врела истога имена. Улаз у кулу је одозго кроз пећину и нема врата у зиду. По предању у исто време озидане су кула Грачаница и Бисовачка кула.

Поразом Турака код Мохача 1526. године учестале су провале Турака на подручје Поуња.  Становништво се већином разбежало у данашње хрватско Загорје и алпске крајеве. Аустрија одпочиње одбрану аустријских наследних земаља проширујући и поправљајући властеонске куле, да могу одољевати припеми ватреног оружја. Једна аустријска војна комисија преглрдава све те утврде и налази да нису погодне за одбрану: Бојна, Мрачај, Бушевић, Менић, Хреса, Градац, Обровац, Топлички и Љусињски Турањ и оне буду порушене. Око осталих кула озидају зидове. Од ових градова, после Житвадоршко мира 1606. године остали су пусти.  Турци их насељавају и неке проширују иза Бечког пораза 1683. године, подижући други зид са квадрастим кулама на ћошковима, како би могао, у случају навала, већи део насеља да брани из тврђаве. Тако су постала турска гарнизона насеља у Крајини.

Три су црквишта из различот доба: пре Турака, за време Турака до Лаудоновог рата 1788 и пред устанак 1875. године. Пред Устанак 1875. године су дрвене цркве у неким селима. Све су попаљене уз Буну 1875-1878. године. како су биле у заклоништима од Турака, друге су градили иза Окупације већином на најстаријим црквиштима. На црквиштима где су пре Турака биле цркве, подигнуте су цркве иза Окупација на истом месту.

Старине.

У Доњој Гати, у Цимешина долу налазе се  ковачке троске. Напредне и практичне Римљане је привукла  плодна бихаћка котлина. У целој околини налазе се остаци римских објеката. Под Малим Бисовцом вероватно је била циглана. У Гата – Илиџи је отривено лековито топло врело (бања) из римског доба. Верује се да су ту биле виле ислужених римских ветерана

Трагова римских насеља највише има у речним долинама, као у Брековици повише просеченог Костела. Уз Корану била су четири насеља: У Бугару, на Погледалу изнад Тржачких Раштела, у Црнаји (циглана) и Хаџином Потоку. На Погледалу изнад Тржачких Раштела распознавали су се трагови канализованог римског насеља. Више Тржачког поља, на коси која припада насељу Црнаја, виде се на више стотина метара унаоколо уломци од печене цигле. Вероватно да се ради о римској циглани, јер се види где је била пећ.

Утврђени средњовековни градови били су: Бихаћ, Острожац, Крупа и Бужим. Остаци данашњих градова у којима су се развила турска утврђена насеља били су властелинске утврде и високе куле. На Црквини се у Крњи распознавају трагови већег здања. Установљени су трагови римског насеља. Сва је вероватноћа да је ту било старо насеље, које се после римског и среддњовековног  времена  спомиње под именом Топлички Турањ који је разорен 1584. године по наређењу заповедника Крајине грофа Турна. У Ћоралићима, на стрмој стени више Пећине из које извире Радотина је добро очувана висока и округла средњовековног властелинског типа кула Радотина. Улаз је у кулу је одозго кроз Пећину и нема врата. Није се могла проширивати за утврђење против Турака. Више куле  је на заравњеној коси црквина где се распознају трагови грађевине.

На гласу за познату лепотицу девојку, отимала се три јунака. Обећа да ће бити онога, који сагради најлепшу кулу. Озидаше три куле: Грачаницу, Бисовачку кулу и Радотину. Девојци се највише допадне Радетина и пође за војводу Радету.

У ближој околини, у Мутнику је добро очуван средњовековни град, кога су Турци проширили и у граду је џамија. У Осретку, Осредачкој кули се распознају остаци већег здања. Ту је (Лопашић) била пре Турака црква Светог Ђорђа. Погорела је и Турци подигну Кулу.

На Чунгару су откривени остаци праисторијског насеља. У Острошцу су добро очувани зидови средњовековног града. За турске управе је проширивана тврђава и највеће је турско утврђење у целој области после Бихаћа. На Црквини распознају се трагови цркве из времена пре Турака. У Рујници више извора Расте и Зјала пећине распознају се темељи цркве. Прилика је да је из доба пре Лаудоновог рата 1787-91. године. Поправљена око 1860. године, али је уз Буну 1875-1878. године изгорела. Нова је саграђена код куће Грбића. На Растовачи је више куће Вучена Илића црквина из времена пре Турака и на њој положена надгробна плоча. У пећини, где су у потаји били хајдуци кад је збор код цркве, распознају се, неке преграде и огњишта и има људских костију.

У  Врелу, на Краљевцу се распознају трагови врло старог насеља. У Заспи је веле некаква кућа и у њој “златна тара”. Близу Заспе нашли су у земљи неколико каменова са некаквим писмом, разбили су их и узидали у подруме. Више данашњег гробља распознаје се у шумарку гробље и више гробова каменица. То је гробље насеља пре Лаудоновог рата.

У Цазину су зидови средњевековног града кога су Турци проширивали. На Клиси, који раставља Жегар од града, распознају се трагови цркве из времена пре Турака. На брду више Клисе је старо гробље, које зову “Влашко гробље”. И једна климатска згода, кажу да су Илири из Цазина отишли на Светог Илију на санкама.

Под Малим Бисовцем на километарипо виде се расути комади римске цигле. Прилика је да је ту била римска циглана.

Порекло становништва.

Кроз Босанску Крајину пролазили су исељеници од Рашке, Херцеговине, Црне Горе и Средње Босне. Помицање је било етапно. За прво порекло се није могло сазнати непосредно од старих људи, него само за етапне области и то да су: од Змијања, Далмације, Лике, Тромеђе, Сане, Бјелајског поља и Унца.  Честим сеобама, изгубило се сећање на даљне порекло и разграњавање породица. Сазнање “то су ти једно” или “некако једно па се разродило” и крсна слава, посебно ређа, су путоказ у испитивању даљег порекла. За све оне које је затекла окупација 1878 су “староседеоци”, за разлику од “новоселаца”, досељеника иза Окупације.

Кретање породица.

Старинцима се сматрају родови које су Турци затекли у Босни. Матица им је изгледа средња Босна, око Травника и Зенице, а најсеверније границе: Козица и Томина код Санског Моста, Кљевци изнад Кључа и Санице до Бјелаја у Бјелајском пољу.

Претходно становништво за Лаудоновог рата 1788-91. године напушта Босанску крајину па и атаре Доње Гате и помера се превасходно на простор Кордуна и Баније. За Лаудовог рата село је опустело. Само је изгледа породица Станишић, 1 кућа (слава Марковдан) из времена пре Лаудоновог рата. Старина им је са Змијања.

Ретки су случајеви поновног повратка становника на ранија боравишта. На Бјелајском пољу код Босанског Петровца постоји топоним (село) Цимеше без породица са презименом Цимеша. Вероватно да су  оне такође прешле на Кордун и није искључено да су код поновног насељавања Доње Гате те исте Цимеше из Садиловца са још неким породицама населиле Доњу Гату. Простор Средњег Поуња насељава се етапно и у периодима у седам струја. Насељавање је вршено у пет периода. Сваки период почињао је каквим већим историјским догађајем и померањем граница који су остављали пусте просторе. Ово се само делимично односи на Доњу Гату из разлога што су сеоски атари остали пусти иза Свиштовског мира 1791. године и насељеници долазе на празан простор обрастао шумом. Једино је изгледа породица Станишића из времена пре Лаудона. Највеће досељавање се дешава у 3. и 4. периоду, односно пре Омерпаше 1850. године и пре аустријске окупације Босне 1878. године.  Насељеници Доње Гате су: Личани (46,37%), Змијанци 5,79%), Бјелопољци (18,83%), Унчани (15,94%) и Кордунаши (11,59). У Доњу Гату пре Омерпаше се насељана 9 породица (36,00% ), а пре аустријске окупације 15 породице (60,00%). Две породице изумиру (Јокези и Маричићи). У пероду између 1840. и 1860. године у Србију се исељавају 3 породице (Бањци, Вејиновићи и једна породица Станишића).

У Доњу Гату укупно је насељено 30 породица. Највише пристиже Личана (13 породица или 41,94%), Унчана (5 породица или 16,13%), Кордунаша  (4 породице или 12,90%), две породице из Грмуше или 6,45% и по једна породица из Бјелајског поља и Далмације односно по 3,23%.

Насељене породице.

Етнограф Милан Карановић код насељавања становништва у насељу Доња Гата евидентира породице по засеоцима:

У Гати уз цесту су породице: Познани 4 куће; Зечеви 2 куће; Цимеше 2 куће; Јазићи 3 куће; Кнежевићи 2 куће; Станишићи 1 кућа; Зорићи 4 куће; Кончари 1 кућа; Репајићи 2 куће и Јакшићи 5 кућа

На Граховчевом брду су: Карани 3 куће; Миљковићи 1 кућа; Маричић 1 кућа; Оџићи 2 куће; Родићи 1 кућа; Пилиповић 1 кућа и Граховци 2 куће

У Рајакову Потоку су: Вурдеље 3 куће; Давидовићи 3 куће; Кончари 1 кућа; Рајаци 6 кућа; Мудринићи 1 кућа и Радишићи 3 куће

На Рајакову брду су: Рајаци 4 куће; Давидовићи 2 куће; Бајићи 2 куће и Ковачевићи 2 куће

На Глувајића Брду су: Глувајићи 5 кућа, Миљковића 1 кућа и Кончари 2 куће и

На Лончаревом брду су: Лончари 2 куће. У селу су 24 породице са 67 кућа. На расељене породице  подсећају Кењаловац и Бабовића До.

Крсне славе породица.

Срби имају народно-црквено славље, непознато код других хришћанских народа. То је крсна слава или крсно име, једноставно слава. Прва насељена српска породица у Доњој Гати је од пре Лаудовог рата 1788-91. године. Поновно насељавање празног простора Доње Гате започиње пре Омерпаше 1850. године, а завршава се пре окупације Босне од стране Аустрије 1878. године. У међувремену неке породице су  изумрле, а неке иселиле. После Другог светског рата у Доњу Гату се формирају или настањују три нове породице,  све три из околине. До распада Југославије и  почетка  грађанског рата у Босни и Херцеговини 1992. године у Доњој Гати, у којој је искључиво живело српско православно становништво, укупно је евидентирано 31 српска православна породица. Доњогаћани славе  10 крсних слава. Најбројније су породице чија је крсна слава Никољдан, 10 породица (32,26%), затим су породице са славом Јовањдан, 6 породица (19,35%)  и  Ђурђевдан 8 породица (25,81%). Остале светитеље има једна до три породице. Доњогатске породице имају следеће светитеље за крсне славе:

1. Јовањдан, 20. јануар: Бајићи, Бањци, Јазићи, Ковачевићи, Миљковићи и Репајићи;
2. Лазарева Субота, слава са покретним датумом, слави се у суботу, недељу дана пред Ускрс: Вурдеље;
3. Ђурђевдан, 6. мај: Глувајићи, Зечеви, Зорићи, Карани, Кнежевићи, Лончар, Мудринићи и Цимеше[4];
4. Илиндан, 2. август: Оџићи;
5. Стефан Дечански-Мратиндан, 24. новембар: Граховци;
6. Никољдан, 19. децембар: Вуковићи, Давидовићи, Кончари, Маричићи, Радишићи, Рајаци, Стојаковићи и Узелци;
7. Свети Василије Велики-Мали Божић, 14. јануар: Вејиновићи и Јакшићи;
8. Алимпијевдан, 9. децембар: Пилиповићи;
9. Аранђеловдан-Аранђел Михаило, 21. новембар: Коруге, и Родићи, и
10. Марковдан, 8. мај: Станишићи.

Гробља.

Више Козилара, код орања распознаје се старо гробље, кажу да је “кугино гробље”. Преко пута Цимешиних кућа налази се сеоско православно гробље. Настанак гробља у Доњој Гати везује се за насељавање становништва, када и почиње сахрањивање умрлих.

Од тада започиње његова старина. Тешко је утврдити почетак сахрањивања упокојених. На почетку сахрањивања упокојених, многа надгробна обележја била су дрвени крстови, често неисписана имена упокојеног, а временом та обележја су иструлила. Тек касније постављају се надгробни споменици од камена и квалитенијег материјала, али и на њима су тешко видљива имена сахрањених због избледелих имена и заразлих у маховину. Током Другог светског рата у Доњој Дати се затекло доста избеглица и Крндије, Буковице и Рујнице. Већи број њих је умро од тифуса 1943. године и они су сахрањени на овом гробљу.

Треба признати, што се тиче нашег односа према умрлим да се не можемо похвалити на одржавању вечитих почивалишта упокојених, гробова и гробаља, па су и гробља и гробови углавном запуштена.  Сетимо се упокојених предака за Задушнице када се упале свеће, али се мало или ништа не ради на уређењу и одржавању гробова најмилијих. Године 1992., насеље је остало без својих православних становника, па је поред тога што је гробље девастирано од комшија муслимана, запуштено и зарасло у шибље тако да је тешко доћи до гроба покојника.

Скоро ни једно гробље није ограђено и заштићено од уласка стоке. После грађанског рата у БиХ 1995. године, настављено је сркнавље гробова, па је 2012. године  од стране „комшија“ извршено  скрнављење гробнице и посмртних остатака покојника Војина и Цује Рајак.

Данас је гробље потпуно уништено, скоро да нема ни једног обележја читавог. Неколико потомака  је колико-толико импровизацијом крстова-плоча својих родитеља поново вратили њихова имена. Задња покојница Милева сахрањена је поред свога супруга Милутина Репије 2021. године. Милевини и Милутинови синови Здравко и Амђелко, рођаци упокојеног Миливоја-Миће Репија, који је из Буковице 1992. године избегао у Мартинаце (Сремска Митровица) где се упокојио, његово тело пренели на гробље у Доњу Гату, где му је раније сахрањена мајка Репија Милка. То су задњи покојници сахрањени на овом гробљу.

Кућа, двор и стаја.

У селу су познати динарски тип кућа. Све више подижу куће алпијског крова. Православно становништво ове области за устанка 1875-78. године било је у Лици, Банији и Славонији. Од раздеобене линије разноврсних утицаја: Велика Кладуша-Цазин-Гомила-Крупа-Кекића Главица-Хашани. Они западни ишли су у Лику, а источно у Банију и Славонију. Уз Буну све су куће потпарнице, јер Турци нису дали да се ударају ексери. А нису ни хтели да граде боље куће, јер би им Турци додијавали са коначењем и хајдуци. Повратком после Окупације на згаришта која су почела зарастати у шибље, почели су на брзу руку да граде куће, које су више личиле на колибе. Мало их је било који су могли направити бољу кућу. Посекли су високо дрвеће, већином букова, храстова или брестова, отесали “подумјенте” четвртасте у пресеку и поставили их у “сјек”. У подумејнту су дошли диреци висине до 2 метра и на њих “венчанице” повезане гредама на којима су над собом “шашовци ушипљени”. И да се зими боље греју. Између дирека уплетен је плот од лескова прућа, ређе од шепера и облепљен укуваном земљом са пшеничном плевом. На дуге венчанице  које су повезале греде, поставили су “рогове” са пантама. На рогове су дошле “жијоке” и на њих кров од бујади. Ретко је ко могао одмах да покрије даскама. На кровове су дошли  “притискови“ или “прљеви”, понајчешће од брезе, па су се кровови беласали. Кућа је одмах добила димензије паралопипеда, а не квадрата као пре Окупације. Огњиште је било на сред куће са веригама, које су висиле о греди над огњиштњм. “Вуруне” су у соби са удубљеним “петњацима”. Седамдесетих и осамдестих година 20. века, село економски јача, па су многи те старе куће заменили новим квалитетнијим и зиданим кућама. Почетком грађанског рата 1992. године, осим неколико, све остале куће порушене. Данас се за многе незна ни место где су  биле. Ни за зграду школе у Козилару не разнаје се место постојања.

Породице и презимена.

Од времена насељавања становништва па до његовог коначног нестанка у насељу Доња Гата евидентиране су следеће породице:

1. АРАЛИЦЕ, 1 кућа (1 кућа у Рајакову Потоку), слава Аранђеловдан, породица формирана после Другог светског рата. Милка Аралица из породице Аралица са Врсте удаје се за Лазу Рајака у Доњој Гати. Њен брат, дечак Миле Аралица постаје слуга код Миле Рајака. По одрастању, Миле се жени са Даницом Плећаш, одлази на рад у Аустрију, и од зарађеног новца купује имање у Доњој Гати од Николе Давидовића. Рађају четворо деце. Деца Доњу Гату напуштају осамдесетих година 20. века, када и син Милан одлази на рад у Аустрију, а кћерке се удају изван Доње Гате. Миле умире у Доњој Гати 1989. године. Милина супруга Даница, пред почетак грађанског рата у Босни и Херцеговини 1992. године напушта Доњу Гату и одлази код сина у Аустрију, задржава се једно време, а потом прелази у Бања Луку, где и данас живи у старачком дому. У насељу грађански рат у Босни и Херцеговини 1992-1995. не затиче никога од Аралица. По изласку Доњогаћана из села, муслиманска паравојска руши и пали породичну кућу Аралица, а имање остаје пусто и зарасло у шипражје. У Доњу Гату од Аралица се нико не враћа. После Дејтонског споразума 1995. године Доња Гата припада Федерацији Босне и Хецеговине.

Преци Миле насељавају у Врсту (Бихаћ) из Шкара (Лика), после окупације Босне и Херцеговине 1878. године. Евидентиране су 2 куће Аралица са славом Аранђеловдан.

Постоји претпоставка да су Аралице дошли с Аралског језера из Русије. Аралице Хрвати су највећим делом из околине Книна, према неким изворима из Зларина (Шибеник) и из Пуљана (Дрниш, данас Промина).

У селу Велушић (Дрниш-Далмација)  на северозападним обронцима планине Промине, у 18 веку присутна је хрватска породица Аралица са 18 чланова из 18. века. Из Дрнишког подручја континуирано миграције иду према Шибенику међу њима и данашње Аралице. Из Далмације се насељавају у град Шид.

Аралице су евидентирани на ширем подручју Лике, где су највероватније насели са подручја Усоре (источна Босна) око 1658. године. Из Шкара (Лика) послије Окупације насељавају 2 куће Аралица са славом Аранђеловдан у Врсту (Бихаћ), мада ове Аралице нису евидентиране са славом у Дабробосанској митрополији. Са славом Аранђеловдан регистроване су Аралице у Гашница (Градишка) и Бијаковац (Козарска Дубица).

У Лици је у лето 1658. године извршено насељавање нових турских избеглица у којој су учесници српске породице које су раније живеле на подручју кореничког поља. Око стотињак породица добија земљу у селима: Компољу, Ораовцу, Понору, Хуму, Потхуму, Залужници, Дољанима, Брезовцу, Шкарама и Главацама. Источни део ових насеља у која спадају Потхум, Залужница, Дољани, Шкаре, Главаце, Орловац и Старо Село добијају заједничко име Вилици. Међу споменутим насељеницима из Кореничког поља насељавају се и Аралице. Ти досељеници су Усорци, из области реке Усоре између Добоја и Теслића, по  којој реци добијају назив Усорци.

У Лици, према попису 1915. године Аралица је пописано 22 куће и налазе се у: Личком Петровом Селу 5 кућа, Шкарама 11 кућа, Турјаноском код Врховима (5 кућа са славом Аранђеловдан)  и Жељави  код Коренице 1 кућа. Аралице из Лике налазимо у Стружанима крај Оприсаваца (Славонски Брод). У Иванићграду крај Загреба у другој половини XIX века појављују се породице Срба трговаца и других привредника, где се  срећу православни Срби и са презименом Аралица.

Интерeсантна је веза презимена западне Херцеговине и Крајине. Доста је српских презимена у Крајини која се једино могу наћи у Херцеговини. Презимена су толико специфична да се не може замислити да нису заједничког порекла, иако су једни Срби а други Хрвати. Међу тим карактерестичним презименина је и презиме Аралица. Иако их Хрвати сматрају католичким презименом из западне Херцеговине у Крајини су присутни Срби с презименом Аралица.

Презиме Аралица спада у „необичну“ групу презимена. Могуће је да је настало према занимању. Такође, верује се да је презиме Аралица патроничког порекла изведено од презимена или надимка првоноситеља. Потиче од турцизма аралук (К(харалук) што значи међупростор, споредна просторија, приграђена просторија уз кућу од дасака или другог слабог материјала, мали ходник. Корен овог презимена може бити неки турцизам харати, аралица или можда аралик. Редак је турцизам а значи ходник, део куће, или гањак. Може да буде фитоним од латинске речи аралица, што значи бршљан. Код таквих презимена, ако је могуће, треба видети да ли су то турцизми,  латинизми или скраћени надимци од неког имена. Загорка Вавић Грос „Презимена су чувари нашег језика“ наводи да презимена са наставком -ица су углавном демунитиви личних имена или изведенице од глаголске или придевске основе: Аралица (х(арати), значење:  пустошити, уништавати. Неке породице Сертића имале су надимак Аралице. На подручју Висока (Пирот) шљиве џанарике поред других назива зову и „аралице“ и рано доспевају.

Падом Босне и Хрватске под Османлије и доласком Срба у те крајеве, део Хрвата који нису хтели постати муслимани, приклонили су се источној цркви која је уживала релативну слободу под султанима. Зато има много истих презимена на једној и другој, односно православној, католичкој и исламској  страни.

У геноциду Независне Државе Хрватске над Србима  у периоду од 1941-1945. године на територији НДХ страдало је 85 особа са презименом Аралица.

У региону презиме Аралица 2014. године забележено је у: Хрватској 268, Србији 120, Босни и Херцеговини 36 и Словенији 7 породица. У данашњој Хрватској живи око 260 Аралица у 110 породица. Средином прошлог века било их је приближно 240. Присутни су у 21 граду и 18 мањих насеља, највише у Загребу (125), Задру (25), Шибенику (10) и Стружанима код Славонског Брода (10).

Презиме Аралица присутно је на три континента у девет држава. Налази се у Америци 31 породица, Аустралији 16, Канади 10,  Мађарској 10 и Холандији 1.

Најпознатији од Аралица је академик Иван Аралица са изворним презименом Брачић, музичар Воја Аралица. Познат је и сликар и графичар Стојан Аралица, рођен у Шкарама код Оточца.

2. БАЈИЋИ, 2 куће (2 куће на Рајакову брду, спомиње се и Бајића брдо), слава Јовањдан, населили из Лике пре Окупације.

Пред  Други светски рат у насељу остаје непромењен број кућа Бајића са 16 чланова домаћинстава. Током рата гине 7 чланова од којих су тројица борци НОР-а или 43,75%.  Вујо након рата, као официр остаје у ЈНА. У Сарајеву га затиче грађански рат 1992. године као пензионера када напушта Сарајево и прелази са супругом Горданом у Београд где умире 2007. године. Дане се настањује у Приједору где формира своју породицу.

На кућишту у Доњој Гати остаје Лазо са породицом. Супруга Милица умире 1971., Лазо 1986. године, а кћерка Смиља удаје се у Давидовиће. Војин ствара своју породицу. Војинов син Илија, са својом породицом пресељава у Бачку Паланку 1970. године, где умире 2017. године.  Две ћерке, Невенка и Даница се удају ван насеља.

Распад СФР Југославије и грађански и дириговани рат у БиХ 1992. године у Доњој Гати затиче  Војина са супругом Видом и млађим сином Душаном. Заједно са осталим Гаћанима, под присилом муслиманске паравојске 16. јуна 1992. године, напуштају Доњу Гату, када их снаге УНПРОФОР- а УН превозе преко Личког Петровог Села у Фркашић (Доњи Лапац) у Републику Српску Крајину. Војска Републике Српске Крајине,  преко Доњег Лапца пребацује их на десну обалу реке Уне код Рипча узводно од Бихаћа на територију под контролом снага Војске Републике Српске. Син Душко остаје у ВРС, а родитељи одлазе  у Бачку Паланку код сина Илије, где умиру, Вида 1996. а Војин 2012. године. Најмлађи син Душко од 1998. године, такође живи у Бачкој Паланци. У Доњој Гати куће Бајића су разрушене и данас на огњишту у Доњој Гати нема Бајића.

У област Поуња досељавају се из Северне Далмације и Лике. Непознато је да ли су у Северну Даламцију дошли из средње Босне или Рашке. По једним изворима  пореклом су из данашње Македоније. По другима  старина им је подручје Грахова у Црној Гори. Родови неких група са сачуваним предањима „да су сви потекли из једне куће па се некако разродили“ имају три презимена од женских предака: Вејиновићи, Павковићи и Бајићи. Тешко је нешто више дознати о особинама женских предака. Свакако да су то биле јаче жене. Вероватно због тога су падале у очи што су као одиве дошле у „потребу па оџак подизале“ или „збијале чељад у хрпу“ и развијале иза човекове смрти господарство.

Баштина Бајића везује се за просторе Прилепа и Блаце код Скопља (данашња Северна Македонија). Тешко је везати трагове Бајића из Велике сеобе 1640. из Прилепа и 1692. из Призрена. Даље порекло води у црногорско Грахово и простор Црне Горе. Потомци су Баје Пивљанина, те отуда презиме Бајић. Предак Бајића се преселио у планину изнад Корјена  у време када је књаз Никола делио земљу које су потурице претходно отуђиле од народа. Сеоско је предање  да је порекло  Бајића из Бајица са Цетиња од Мартиновића. Пут са Цетиња ишао је преко Комана (Бандића), Колашина и завршио у Пљевљима почетком 1700. године.

Верује се да су дрварски (БиХ) Бајићи род са пљеваљским због исте славе. Расељавање иде према Херцеговини (Гацко и Требиње), где су распростањени по читавој Херцеговини. Шире се према Рашкој или средњој Босни. Каснији правци расељавања се крећу према Далмацији, Лици, Кордуну и Банији. Са простора Рашке крећу се према северу на простор централне Србије. Бајићи су род са 12 слава.

По традицији коју је забележио Боривоје Милојевић, Бајићи су доселили “од Бајића из Задворја” почетком 19. стољећа.  Не постоји мјесто које се зове Задворје, али код Омиша у Далмацији постоји Задварје.  У том Задварју има Бајића, али они су католици.  На попису католика Сплитске надбискупије из 1725. године се већ бележе Бајићи у том крају, тако да нема сумње о њиховој вјерској припадности.  Уколико је традиција коју је Милојевић забележио тачна, онда су Бајићи на Купрес дошли као католици, па онда прешли на православље.  На попису православних породица митрополије Дабро-босанске из 1882. године, Бајићи се у парохији Вуковско спомињу под презименом Баић.

Бајићи у село Бискупија (Книн) дошли су из Гламоча око 1750. године (према црквеним књигама). Пред најездом Османлија, према првим писаним траговима 1690. пре Косовског боја насељавају Гламоч. Пореклом су из опшине Блаце (Петровац код Скопља, данашња Северна Македонија). Славе Светог Марка. Једни Бајићи из Бискупије насељавају на Кордун око 1800. године. Бајићи из Катиновца на Кордуну славе Светог Никола.

У Далмацији постоји већи број топонима са називом Бајићи. На географску доступност и повезаност купрешке висоравни и далматинског залеђа претпоставити је о постојању везе Бајића са Купреса и оних из Далмације. Хрватски историчар (Драгановић) сматра да се овдје ради о превођењу Бајића католика, наводно због недостатка фрањевачког свештенства у 18. веку, па су православни свештеници превели читава подручја источне Херцеговине и дела купрешке висоравни на православље. Познато је да су купрешки Срби говорили икавицу. У Доњем Вуковском (Купрес, ФБиХ), на тераси крај Чоланка, поред осталих је и једна кућа Бајића. На ЈИ је долина Дуго Поље, која се пружа од СИ ка ЈЗ. На страни окренутој ЈИ леже 8 кућа Бајића. Бајићи из Горњег и Доњег Вуковског (Купрес) славе Јовањдан.  Колонизирани су 1946. године у Младеново (Бачка Паланка). Поред тога колонизирани су у Банатски Брестовац (Зрењанин), а има их у Новим Козарцима (Кикинда) на румунској граници. Колонизирани су из Купреса, Гламоча и Босанске Крупе. Порекло ових Бајића је  Врлика (Далмација), а прапостојбина је Црна Гора. У селу Задварје (Сплит) Бајићи су католици. Покатоличини су у време Марије Терезије.

Бајићи у Сремској и Мачванској Митровици славе Ђурђевдан.

На читавом простору насилно или интересно код свих презимена па и Бајића због пореза превођени су на исламску веру. Тако је код Вареша из Пргула појављује презиме Бајић као Муслиман.

Бајићи у Ресановицима (деле се на Велике и Мале), код Босанског Грахова, око 200 чланова, населили се из Госпића и Личког Осика око 1830. године. Пре тога били су настањени у Сињу (Далмација), а даље порекло води у црногорско Грахово. За ове Бајиће тешко је везати трагове из Велике сеобе 1692. из Призрена и 1640. из Прилепа. Блиска родбина Бајића, било је у Дрвару и на Оштрељу. Данас су расељени широм бивше Југославије.

Бајићи из Мазина (Лика) са славом Јовањдан, који ће после првог светског рата одселити на Косово Поље,  због немогућности опстанка у том месту (узнемиравање од Арнаута) селе у село Заблаће код Књуча (БиХ), где ће већина погинути почетком Другог светског рата. Миланова удовица Анђа са четворо деце колонизована је у Бачки Јарак. Друга породица од ових Бајића, од којих је нека родбина у Београду и у Храсници (Сарајево).

Милан Карановић у делу „Поуње у Босанској Крајини“ (1925.), Бајиће везује са 8 родова са заједничким пореклом, сви са славом Свети Василије Велики, а каже се и Мали Божић. На просторе Поуња досељавају из северне Далмације и Лике. Непознато је да ли су  из Босне или од Рашке доспели у северну Далмацију. Најбољи су тежаци, као да су „прирасли за земљу“. Карановић, Бајиће бележи у насељима: Средњи Бушевић (Босанска Крупа), 4 куће на Тројиновцу, они су од Вејиновића, слава Свети Василије, доселили око 1825. године из Плавна у Далмацији; – Горња Суваја (Босанска Крупа), 3 куће (1 кућа на Гудавцу и 2 куће у Горњој Суваји), слава Јовањдан, дошли из Лике после Окупације; – Стабанџа (Босанска Крупа), 2 куће, слава Свети Василије из Бушевића (Босанска Крупа), где су се звали Вејиновићи и Доња Гата (срез Цазин, касније општиа Бихаћ), 2 куће на Рајакову Брду, слава Јовањдан, из Лике пре Окупације. Бајићи из Босанске Крајине са славом Светог Василија, налазе се у Ивањској (Крупа), изузетно су бројна фамилија и међу најбогатијима. Пре 2. светског рата имали су своју школу и продавницу и дали доста учених људи, двојицу магистара и доктора наука, што је за ондашње време а и место било прилично неубичајено чак и за појам тадашње Краљевине Југославије. И данас их има у Ивањској. У роду су били са Вејновићима, Дакићима, Ољачама, а говорило се  ко се ороди са Бајићима гладовати неће. Данас од те велике фамилије Бајића има много потомака расутих по целом свету.

Бајићи из Илиџе (Сански Мост), 1947. године колонизирани су у Бачко Добро Поље (Војводина), славе Томиндан.

Бајићи који славе Томиндан  спомињу се 1882 године у селу Бајићи у парохији Козица и Томина (Сански Мост) и Маховљани (Бања Лука). Колонизирани су у село Честерег (Зрењанин), повратили се и насели у Бања Луку. Једни су колонизовани у Врбас. Ту су два засеока Бајића, али нису у крвном сродству. Бајићи из села Вилуси и Стричићи на Мањачи (Бања Лука) славе Светог Трифуна. Бајић из Доње Ратково (Рибник- раније Кључ), слава Ђурђевдан.

Бајића на Банији има у насељима: Градуша, Четвртковац, Крајишки Брђани, Доњи Класнић (Никољдан), 1831. година и друга села. Као велика већина Банијаца доселили се са Козаре око 1700. године. Даље порекло им је Стара Херцеговина. Оригинал документа о овим селењима постоје у архивама Беча, као у црквеним књигама у Карловцу. Бајићи у насељу Скадар, општина Пецка, славе Светог Јована.

Милан Бајић, на основу усменог предања о пореклу своје породице сазнаје: населили су се у место Четвртковац у околини Суње (Банија) између 1780 и 1790. године. На просторе Баније дошли су из Зете (Црна Гора), иако нема писаних доказа и мало је вероватно да се могу наћи, можда у црквеним књигама Четвртковца или Брђања Крајишких, са славом Свети Стефан (9. јануар). Из Брђана Крајишких код Сиска 1941. године Бајићи су пребегли у Београд, Крагујевац, Краљево и у Панчево 1942. године.

Још један податак о Бајићима са простора западног Балкана који су са блиским сродством различити су крсних слава: Бајићи са прострора Баније славе светог Стефана, Бајићи из бивше БиХ славе Светог Јована и Бајићи из Македоније славе Светог Марка. Свакако се ради о непотврђеним подацима јер број „испитаника“ је недовољан да би се могло закључити и потврдити.

Познато је да је становништво па и Бајићи на Банији пореклом из Босанске Крајине. Бајићи из Босанске Крајине су сродни Вејиновићима, а сви славе Светог Василија, а тврде да славе и Божић, што упућује на Светог Стефана (9. јануар). У ову област су се досељавају из Лике и Далмације, а даље порекло им је или из Рашке, или из средње Босне, нису сигурни. Такође Бајићи се налазе у Доњем Класнићу (Глина) са крсном славом Никољдан. Ако је по крсној слави Бајићи од Баје Бјелоглића, слава свети Шћепан, даље порекло је од Калуђеровића.

Миграција Бајићи у Шиповљане код Дрвара досељавају из Гацка и Требиња. Верује се да дрварски Бајићи род са пљеваљским због исте славе. Пресељавају се на подручје Војводине углавном у Нови Сад. Бајићи из Герзова (Мркоњић Град), славе Светог Стефана. Вероватно да су пореклом од Дрвара. Пре одприлике око 500 година, један прапредак одселио је негдје у околину Сплита, побили неке Турке и пребегли у Мркоњић Град. И од ових Бајића, неки су сада  у Новом Саду. Бајићи из села Видова (Дрвар, колонизовани у Крајишник (Зрењанин), славе Стевањдан. Један од браће 1954. доселио је у Бачки Јарак.

Бајићи од Високог са славом Свети Јована воде порекло из Вуковска поља са Купреса. Бајићи насељавају Имотски почетком 18. века. У Пролошцу  Бајићи се евидентирају 1725. године. У поповском селу Стрмица спомињу се 1710. године. Пресељавају се у Неретвљанску жупу Добрање (данас презиме Бајо) у којој се спомињу 1767. године. Поповски Бајићи су потомци средњевековних Николића. У земљишним књигама Бајићи се спомињу 1725. године. У Сремску Митровицу су Бајићи дошли 1769. године. Изгледа да су се раније звали Црвенковићи, слава свети Марко. Бајићи су живели у Земуну, Митровици, Ђуру, Пожуну и Трнави. Бајићи у другој половини 20 века насељавају подручје Хрватске. У прошлом веку зебележени су миграциони правци из Горевца у Велику Горицу и Осијек.

На подручју, посебно западне и средишње Србије распростањен је велики број породица Бајића који су са простора Рашке мигрирали према северу на простор централне Србије. Многи родови на простору Србије различитих презимена  су заједничког порекла. Отуда родови различитих презимена припадају роду Бајића, што је случај и код многих других родова. Веома су чести случајеви од два или више браће повављује се и толико презимена. Томе су  утицали Турци како би се изгубило порекло. Настанак данашњих презимена у Србији везује се за кнеза Александра Карађорђевића, који је 1851. године једним актом наредио успостављање трајних презимена по најстаријим и најзначајним прецима.

Према антропогеографским испитивањима 1947, 1948 и 1949, године  Војислава С. Радовановића порекла становништа села Петковица (Шабац) „Шабачка Посавина и Поцерина“ Бајића, 18 кућа са славом Аранђеловдан евидентирано је у Горњој и Дојној мали. Досели цу из Херцеговине. Фамилија су им Бајићи у Чокешини што се зову Бајићи и Јоксимовићи. Иако су раздвојени у два дела села, међусобно се поштују.

Фамилија Бајић живи у селу Јабучје код Лајковца. Велика је фамилија из које потичу браћа Бајић, певачи. Колико је познато досељени су из Црне Горе и потомци су Баје Пивљанина те отуда презиме Бајић. Славе светог Николу. Одавно се међусобно жене и удају. Врло су богати и добри домаћини, својеврсно су они једини у Јабучју, иначе великом селу, имали вршилице. Сада их има разасутих по целој Србији а и шире.

Бајићи се везују за Бају Пивљанина. Према подацима 1947-1949. године, фамилија Бајина  (Баја Пивљанин) из Пиве, побегли од Турака. Једна су породица Бајићи, Којићи, Марићи, Јевици. тек после 1912. године почели да се узимају, дотле се сви водили као фамилија. Јевци су такође из Пиве у Пајићима и Бадовинцима, рођ 23 куће, сви се првобитно звали Бајићи-род од Пивљанина Баје. Говорило се о Баји у фамилији све до младости данашњих стараца.

Према Љубомиру Љуби Павловићу „Антропологија ваљевске Тамнаве“ (1912), Бајиће са временом насељавања и места из код су дошли са крсном славом, евидентира у: Јабучје 1 кућа, прва половина 18. века, Братоножићи, Никољдан; Каленић, прва половина 18. века, Леовићи  у Азбуковици, Ђурђевдан; Јабучје 2, друга половина 18. века, Брезовице у Подгорини, Михољдан,; Бргуле, друга половина 18. века, Ораховица у Азбуковици, Никољдан, Трлић, друга половина 18. века, Свилеуха, Свети Аврамије; Забрежје, после 1827. године, Врбић у Рађевини, Ђурђевдан; Стублине, после 1827. године, Брајићи (Руднички округ), Ђурђевдан и Чуруге, после 1827. године, Осат (Братунац БиХ), Лазеревдан.

Према књизи Љубомира Љубе Павловића „Колубара и Подгорина“ (1907), евидентирани су фамилије Бајића, одакле су и када досељавали као и крсна слава у насељима: Бобова, Жабари, Златарић, Остружањ, Попадић и Робаје.

Према књизи Петра Ж. Петровића „Шумадијска Колубара“ (1939), породице Бајића бележе се у насељима: Дражевац, Прогореоци, Зеоке и Јасенак.

У Јадарској Лешници (Лозница) има 6 кућа Бајића, По неким усменим информацијама, порекло воде са Цетиња од племена Бајице, одакле се породица расељавају свуда по свету. Због сукоба са Турцима морали су раселити породицу. Крсна слава је Никољдан. У селу Драгиње (Шабац),  засеок Мали је 11 кућа а у вароши 3 куће, слава Јовањдан, на овом простору настањени су задњих 300 година. Њихово порекло је из Босне. Доселила су три брата: Баја, Јова и Стоја. Од Баје-Бајићи, од Јове-Јовићи (1 кућа у истој мали), а од Стоје-Стојановићи (Стоја отишао у Чокешину). Сви Бајићи у три групе од по неколико кућа смештени. Слава Свети Јован. Такође, Бајићи са славом Никољдан су пореклом из Босне.

Јован Ердељановић је забележио 2 породице Бајићи у Мокрину (Кикинда): Бајићи-Барбирови, што славе Никољдан, а друга, тзв. Бајићи-Гускови што славе Арханђеловдан. Ови Бајићи што славе Николу, некад су били Бајини, а посебно напомиње и да ова два рода Бајића нису у међусобном сродству. Очигледно је да су Бајићи-Барбирови (некад Бајини) потомци Симе и Јована Бајина, а Бајићи-Гускови потомци Јована Бајића, зашта је Ердељановић користио Протоколе крешчамски 1757-1766. године

Бајићи, 2 куће,  из Бобова (Ваљево) славе Светог Стефана. Бајићи из Видова (Дрвар) такође славе Стевањдан. Бајићи из Пљеваља (Пљеваљско поље), порекло из Бајица (Цетиње), од Мартиновића, такође слава Стевањдан.

Бајићи из Дуба (Бајина Башта), нека сазнања говоре да су пореклом из Херцеговине, други да су из Пљеваља, славе Стевањдан. Из Пљеваља поп Вујчић их доводи и насељава изнад Бурмаза на сеоску утрину код Дуба.Бајићи у Крњеву (велика Плана) славе Никољдан.

Бајићи из Јакањ (Бајина Башта), по неким предањима су из околине Пљеваља, док је по другима презиме изведено од Обрадовића.

Пљевља спадају под стару Херцеговину. Бајићи су распрострањени по читавој Херцеговини. Предак Бајића се преселио у планину изнад Корјена у време када је књаз Никола делио земљу које су потурице претходно отуђиле од народа. Сеоска је прича да је порекло Бајића из Бајица са Цетиња од Мартиновића. Пут са Цетиња ишао је преко Комана (Бандића), Колашина и завршио у Пљевљима почетком 1700. године. Бајићи из Рипња (Београд) приженио се у Рипањ и донио своје презиме.из Врчина (Београд), слава Јовањдан.

У геноциду Независне Хрватске Државе (НДХ) над Србима, у периоду 1941. – 1945. године страдало је 497/48 Бајића /Баића.

3. БАЊЦИ, вероватно као и сви остали Бањци, са славом Јовањдан, дошли су са Бјелајског Поља, пре Омерпаше. Одселили у Србију око 1845. године.

Милан Карановић у делу „Поуње у Босанској Крајини“ (1925.), наводи да су по особинама родови Латиновић-Бањац сродни групи родова Мајсторвић-Ћулибрк, са истом славом Јовањдан. По Поуњу расељавају се из Лике. Бањаца у области Поуња има 53 куће у 16 насеља. Старина им је веле од неке Бање. Не искључује се да нису од Бањана (Црна Гора) доселили у Лику.

Карановић наводи Бањце у: Крупи (Босанска Крупа) 2 куће (1 кућа у Вароши и 1 кућа у Турском Пученику), слава Јовањдан из Бјелајског Поља, пре Окупације; – Горњи Бушевић (Босанска Крупа) 2 куће на Столовима, слава Јовањдан, из Бјелајског Поља око 1845. године; – Гудавац (Босанска Крупа) 7 кућа (3 куће у Гудавцу и 4 куће у Кабљагићима), слава Јовањдан, из Бјелајског Поља, пре Окупације; – Менић (Босанска Крупа) 4 куће, слава Јовањдан, из Бјелајског Поља, после Окупације: – Стабанџа (Босанска Крупа) 17 кућа (5 кућа у Црквини, 5 кућа у Равницама, 1 кућа у Дреновцу и 6 кућа у Стабанџи), слава Јовањдан са Бјелајског Поља, око 1825. године; Доња Гата (Цазин, касније Бихаћ) око 1845. године одселили у Србију; – Осредак (Цазин) 6 куће  (3 куће у Великом Осредку и 3 куће у Осредачкој Кули), слава Јовањдан из Бјелајског Поља, пре Омерпаше од Змијања; – Пишталине (Цазин) 5 кућа (3 куће на Брезику и 2 куће у Брестовцу), слава Јовањдан. дошли са Бјелајског Поља око 1855. године и Рујница (Цазин) 2 куће, слава Јовањдан из Бјелајског Поља пре Омерпаше.

Отвореније су комплексије највећа група родова, који су пореклом с Југа: Родић-Стојисављевић и Лалић-Прица. Поред њих, отвореније су комплексије али другог карактера група родова: Мајсторивић-Ћулибрк и Бањац-Латиновић.

У село Дрежањ (Невесиње) насељавају  око 1744. године. Славе Никољдан. У Херцеговини има их у Дрежњу,  Невесењу, Мостару, у Босни су у Гламочу и расејању. Бањани су крашка област  између Никшића и Билећа, на прелазу из Опутне у Рудине. Та област је важна станица  и раскрсница свих етничких сеоба које су кретале из Црне Горе и Херцеговине. Одатле су миграције ишле у свим правцима. Бањани као племе, у историјским изворима, спомињу се: 1319, 1372, 1465 и 1597. године и касније. Са Бањана кретало се на север у Босну и Србију. На северо-запад преко Билећа, Гацка, Невесиња, Мостара и Неретве стизало се даље на запад до Книна у Далмацији и Плитвичких језера у Лици. На југ се стизало до Зете и Боке.

У 17. веку из Бањана се расељавају 4 брата:  четврти стиже до Плитвичких језера у Лици. Као Бањанин насељавају Книнско поље и Книн у Далмацији.

Презиме Бањац је са наставком на -ац. Оно указује на порекло, односно на претходно пребивалиште одакле је дошао родоначлник пре него што се ће настанити у то место. Њихово место живљена су Бањани.

Ђурђија Јазић удата Бањац у Рујници, као удовица сахрањена у Доњој Гати

Бањци старином из Бјелог Поља у Црној Гори, померају се према Невесињу у Херцеговини. У Босанску крајину насељавају најверотније из Херцеговине и да су прошли кроз северну Далмацију. Из Босанске Крајине после 1827. године једни Бањци насељавају село Дрен (Обреновац). Слава ових Бањаца је Никољдан.

Највеће исељавање из Поуња било је у Србију око 1850. године. Засновали су цело насеље код Лознице под именом Крајишници. Међу исељеницима налазили су се и Бањци. Познато је исељавање читавих група породица у Србију кнеза Милоша, међу којима су из Доње Гате били Бањци, Вејиновићи и Стојаковићи, на поседе око Лознице које су напустили Турци.

 

4. ВЕЈИНОВИЋИ, слава Свети Василије или Мали Божић, вероватно насели из Далмације пре Омерпаше, одселили у Србију око 1845. године.

Мишљење је да Вејиновићи воде порекло из јужних области (Херцеговина-Црна Гора), на шта указује и крсна слава. Непознато је да ли су из средње Босне или од Рашке доспели у северну Далмацију. Етнолог Милан Карановић је покушао да одреди даље порекло овог рода, али није сигуран да ли је питању Босна или Рашка.

Имају сроднике и на Косову (Дреничка област), где су се неки исељавали после Првог светског рата. Вејиновићима су сродни  Бајићи, Вигњевићи, Јакшићи, Шапоње, Павковићи, Лешићи и Басте. Све ове породице славе Светог Василија. Родови су са сачуваним предањима да су некако једни па се разродили.

Презиме Вејиновић је по женском претку. Већи и разгранати родови названи су по женама као и Вејиновићи. Презиме Веин забележено је у Унцу, пореклом из Далмације. У Хрватској је распрострањено у околини Слуња, Доњег Лапца и Вировитице. Међутим, др Велимир Михајловић у “Српском презименику” наводи да презиме Веин-Вејиновић настало од личног мушког имена Веја (Велимир, Велибор). Савремено је у Руми (Срем). У Хрватској је најбројније у околини Книна, Коренице и Жупање

У Босанској Крајини Вејиновићи су са 38 кућа у 12 насеља. Славе Светог Василија Великог (Мали Божић).  Досељавају из северне Далмације и Лике. Најбољи су радници у свом роду и као да су прирасли за земљу.

Из раположивих података се може закључити да миграција Вејиновића (Вејновић, Веиновић, Вејин и Веин) полази из јужних области (Херцеговина-Црна Гора) на подручје Далмације, а вероватно и у средњу Босну. Једни Вејиновићи се такође из Бјелајског Поља насељавају у Далмацију 1692. године. Даља сеоба Вејиновића иде према Лици, те на Кордун и Банију. Из Далмације једне фамилије се насељавају у Цазинску крајину (Поуње). После Првог и Другог светског рата се насељавају у источну Славонију и Војводину.

Познато је исељавање читавих група породица у Србију за време кнеза Милоша, око 1845. године, међу којима су из Доње Гате били Бањци, Вејиновићи и Стојаковићи, на поседе око Лознице које су напустили Турци.

Етнолог Карановић у делу “Поуње у Босанској Крајини“ (1925.), Вејиновиће наводи у насељима: -Крупа (Босанска Крупа) 1 кућа (1 кућа у вароши), слава Свети Василије, дошли из Велике Рујишке, пре Окупације; – Бенаковац (Босанска Крупа)  9 куће (6 кућа на Бобића Главици и 3 куће у Водицама), слава Свети Василије, први су доселили  из Плавна (Далмација) око 1855. године и – Крндија (Цазин) 1 кућа (1 кућа у Агића Крндија), слава Свети Василије, такоће се први доселили на пошумљено земљиште (које је требало крчити) око 1855. године из Далмације. Ови Вејиновићи познати су и по презимену Рашић. Претпоставља се да су се населили на кућиште где су раније били Рашићи. Слабо се множе.

 

5. ВУКОВИЋИ, 1 кућа, (1 кућа на Рајакову Потоку), са славом свети Никола. Потомак Драган из  Старе Кршље на Кордуну, прво се приженио у Мушкиње, код Милеве са којом  има сина Милана. Потом жени Олгу из породице Радишића из Доње Гате. Са породицом, Драган и Олга долазе у Доњу Гату на имање Радишића 1953. године. Настањују се на кућиште Радишића (Олгиних родитеља) у засеоку Рајаков Поток. Драган умире у насељу 1990. године. Са Драганом, у Доњу Гату из Старе Кршље долази и његов брат Мане, три године живи код брата Драгана, жени се са Маром Ђуке Рајак и 1956. године пресељавају у Винковце (Хрватска), где умире 1978. године. У Винковцима му живи сестра Драгица. Његове кћерке Мира и Нада се удају у Загреб и мајка Мара за време грађанског рата у Хрватској од 1991. године  борави код кћерке и зета у Загребу.  Пресељавају у Мохово (Вуковар) 1996. године, када прелазе на Палић (Суботица) где и данас живе.

Распад Југославије и дириговани грађански рат у Босни и Херцеговини 1992. године у насељу затиче породицу Вуковића са 9 чланова (Олгу са синовима и њиховим породицама). Из села заједно са осталим Гаћанима, под присилом протерује их муслиманска паравојска 16. јуна 1992. године, када их снаге УНПРОФОР- а УН превое преко Петровог Личког  Села,  у Фркашић (доњи Лапац) у Лици. Војска Републике Српске Крајине пребацује их на десну обалу реке Уне код Рипча узводно од Бихаћа на територију под контролом Војске Републике Српске. У саставу ВРС код Босанског Петровца 1994. године гине Слободан, син Бранка. Исте године умире и Олга у Кулен Вакуфу где је сахрањена.

После Дејтонског споразума 1995. године породица Вуковића се настањује у Дистрикт Брчко (БиХ), где Мићо умире 2000. године а брат му Бранко 2007. године. У Доњу Гату од чланова породице се нико не враћа, породичне куће порушене а имање остаје пусто и зарасло у шипражје.

Вуковићи имају мноштво презимењака широм Црне Горе. Велички Вуковићи држе да су, дошавши преко Мораче, прапореклом из Скадра и да потичу од Мрњавчевића. Из Велике селили су се у Србију (јабланички крај почетком 19. века, као и у Метохију између два светска рата, а у новије време у многа места Србије и у Црној Гори.

Вуковић је најфреквентније презиме у целој тематској групи. Најстарији пример је забележен у облику Вукоић код Биограда на мору 1120. године. Вуковићи у области Рудине и Груда у Херцеговини, помињу се још у хроници попа Дукљанина. Историја ове области се тачно зна од 13. века и читава требињска област је била у саставу државе Немањића. Вуковићи су једна од породица које се први пут помињу и у Дечанској хрисовуљи 1335. године. Дубровачки летописи и Мавро Обрини бележе упаде Турака у област Рудине још пре Косовске битке. Војвода Вуковић Влатко са војводом Радић Станковићем, два пута их побеђује 1388. године код Билећа и у Рудинама. Највероватније Вуковићи су се касније повукли у околна племена: Бањане, Пиву и Дробњаке. Почетком 20. века, Дедијер наводи у Херцеговини само оне Вуковиће из Бањана са славом Свети Сава, досељене у 19. веку.

Мало се зна о даљој старини Вуковића. Вероватно су имали доста старијег или старије претке по имену Вук. Братство са овим презименом датира доста рано. Овоме у прилог иде и тврдња да су се побочно толико разродили да не могу међусобно одредити степен сродства.

Њихова је велика распрострањеност у свим српским крајевима и присутни су у све три главне вере (осим православне, има их католика и муслимана). Потичу из више разнородних фамилија настале од предака истог имена, на разним местима и у разним временима.

На подручју Огулина родовска заједница Вуковића појављује се у 16. веку. Први пут се спомиње презиме Вуковић 1630. године. На подручју Кордуна и Баније осим преко Лике, миграциони пут Вуковића иде преко Босанске крајине.

Вуковићи су српско-црногорско и хрватско презиме настало творбом од имена Вук.  Презиме је патро-зоонимског порекла настало по животињи вук. Много је српских становника названо по овој животињи. Име је доста раширено међу средњовековним Србима. Вуковић спада у најчешћа српска презимена. За Србина се каже да је вук митски представник српског народа. Вук као мистки представник српског народа толико је јако утицао на свест Срба  да је овај појам био основа многих српских имена и презимена још из прехришћанског времена па до данашњих дана. Осим славе, ова основа наших имена и презимена је најбројнија. И данас је тај појам моћан у нашим именима и презименима. У једином релативно поузданом попису српских презимена с краја 19. века, у Дабро-босанској митрополији, међу 50 најбројнијих презимена, Вуковићи су на 13. месту.

Извор их бележи у 112 насеља са крсним славама: Никољдан, Ђурђевдан, Арханђеловдан, и десетак других слава. Једно је од најстаријих презимена, са сигурно утврђеним коренима у средњем веку. Тада су стална презимена једино имала династије и властеле. Један од најпознатијих властелина, с тим презименом, учесник Косовске битке је Влатко Вуковић. И презиме Куртовић спада под презиме Вуковић. За вука је превод туске речи курт. У Херцеговини је много презимена чији је корен изведен по животињама. Највише их је по вуку.

Каже се вук је: храбар, снажан, усамљен, неповерљив, предатор, тих, опасан, муљевит, опрезан, породичан, друштвен, одан, освајач, нападач, доследан, слободан, дивљи и леп, то је вук. Народна пословица „вук длаку мења а ћуд никако“, говори у ствари о његовој прилагољивости тешким условима и спољној околини. С друге стране говори о његовој  непроменљивости  изворног-моралног карактера. Вук је заузимао веома важно место у древној српској митологији. Поштовање вука-односно што вук симболише нашло је свој израз  током дугог низа векова крштене историје Срба. И према древним схватањима нашег народа свети Сава је постао заштитник вукова. Тако су и „односи“ између Светог Саве и вука пријатељски. Култ вука код Срба јесте да су сви Срби потекли од вука.

6. 6. ВУРДЕЉЕ, 3 куће (3 куће у Рајакову Потоку), слава Лазарева Субота, дошли из Лапца (Лика), пре окупације Босне 1878. године. Један од два ујмена млина на Козилару био је у власништву Вурдеља Једна породица Вурдеља из Доње Гате 1911. године пресељава у Србљање (Цазин-Србљани), купила млин и како је вешт око млина мајсторити, добро пролази.

Пред  Други светски рат 1941. године у Доњој Гати забележене су 3 породице Вурдеља са 15 чланова. У рату гине 5 чланова или 33,33%. Новака Вурдељу, првоборца, јануара 1943. године, због наводне ликвидације усташког зликовца Зеће Харбаша при спровођењу у затвор, партизани га стрељају што ће се касније испоставити као грешка. Након рата Милетов син Миле са породицом је колонизован у Бачку Паланку и Банат а неки чланови се иселили у Нови Сад. Стеванов син Ранко[5] ће 1958. године преселити у Гата-Илиџу, а потом 1968. године пресељава у Бихаћ, од када више у Доњој Гати нема Вурдеља. У грађанском рату у Босни и Херцеговини 1992. године гине Ранков син Стеван (1961-1992). Вурдеља  више нема у Доњој Гати, њихова имања су  опустошена.

Старина Вурдеља је Вучитрн (Косово). Крсна слава је Лазарева Субота, а преслава Јовањдан. Преко Херцеговине дошли су у Ивошевце у северну Далмацију. Из Далмације, Вурдеље се насељавају  у Лику. На Кордун долазе преко Лике и Босанске Крајине за време померања границе између Аустрије и Турске са реке Коране на Уну и обратно. У Босанској Крајини, Милан Карановић евидентира Вурдеље са 4 куће у два насеља. – Србљани (Бихаћ) 1 кућа (1 кућа у Велаџићима) слава Лазарева Субота, преселио из Гате 1911. године, купио млин и како је вешт око млина мајсторити, добро пролази.  На Кордуну Вурдеље су са славама: Лазарева субота, Ђурђевдан и Свети Никола.

Презиме Вурдеља настало је по занату претка. Предак им се бавио производњом сира, вурдом. Отуда су добили презиме Вурдеља.

У Топуском (Кордун) је 1871. године пошта и брзојав којим руководи Урош Вурдеља. Он је 1888. године био закупац купатила Топуско и организатор транспорта за госте и посетиоце, са покривеним и отвореним кочијама. За време Краљевине Југославије бања Топуско је била војно и бановинско лечилиште, са више хотела.

Навече трећег августа 1941. године (недеља) усташе доводе  и затварају у парохијски стан неке Српкиње са децом. Међу њима била је и жена са кћерком дра Бранка Вурдеље, лекара из Топуског, којега су усташе већ пре тога одвеле и убиле.

7. ГЛУВАЈИЋИ, 4 куће (4 кућа на Глувајића Брду), слава Ђурђевдан, дошли око 1845. године, старинци са Змијања, прешли у Лику, где су се звали Медићи. Као добровољац из Америке у Првом светком рату учествује од 30. августа 1917. године учествује Глувајић Миле Јован, рођен 1887. године. Други светски рат у Доњој Гати затиче 8 кућа Глувајића са 64 члана породица.  У рату гине  или умире од тифуса 26 чланова или 40,63 %.

Од преживелих Глувајића у насељу остаје Петар који пресељава у Врбас 1951. године, док се Вујо настањује у Вајску. Након рата Марко (1923-1985), пресељава у Бихаћ где умире 1985. године.  Сахрањен је на гробљу у Доњој Гати. Остали преживели  су колонизовани или пресељавају у Крајишник, Футог, Бачку Паланку, Нови Сад, Банатско Велико Село, Београд,  Инђију, Лаћарак и Лакташе (РС).

Распад СФР Југославије и грађански и дириговани рат у Босни и Херцеговони у Доњој Гати не затиче никога од рода Глувајића. Маркова породица излази из Бихаћа. Његов син Милан-Мићо као припадник Војске РС нестаје у рату на подручју Санског Моста. Син Драгутин са породицом живи у Брчком.

Већи и разгранати родови називани су по женама. Међу њима су и Глувајићи. Због неке њихове бабе глухе спахије их прозову Глувајићи. Може да буде и од апелатива надимка Глуваја. Једно време стајали су на Кестеновцу код Кулен Вакуфа, па онда прешли у Доњу Гату. Старином су из Херцеговине. Етнолог Милан Карановић у делу „Поуње у Босанској Крајини“ (1925.) наводи да су вероватно из Херцеговине  Бубале 18 кућа, насељени у 6 насеља Поуња, јер их има са истом славом Свети Ђурађ тамо у Херцеговини. Њима су сродни Медећи 62 куће у 21 насељу и од њих су Глувајићи 4 куће, Јелаче 17 кућа у 7 насеља и Цимеше 7 кућа у 4 насеља.

8. ГРАХОВЦИ, 2 куће (2 куће на Граховчеву Брду), са славом свети Стеван Дечански, дошли из Лике пре окупације Босне 1878. године.

Као добровољац у Великом рату од гатских Граховаца учествује Граховац Станише Љубомир и после рата добио је земљу у Панчевачком риту.

Други светски рат  у Доњој Гати затиче 3 кућа Граховаца са 14 чланова породице.  У рату гине  4 члана или 28,57%. Од преживелих Граховаца не остаје нико у насељу. Рођаци преживелих  Граховаца су колонизовани или пресељавају у Црвенку.

Распад Југославије и грађански и дириговани рат у Босни и Херцеговини у Доњој Гати не затиче никога од рода Граховаца. Данас у Доњој Гати Граховаца више нема.

Старина Граховаца је Црна Гора, из Грахова и Кривошија. Одатле  се раселе  у друге крајеве Херцегове земље. Различте крсне славе говоре да су  од различитих предака. Гра(х)овци су расејани  по читавом српско-хрватском простору и шире у свету.

Најпознатији су топоними Грахово у Црној Гори и на Томеђи у Босанској Крајини. Грахово је заселак на подручју Грачаца у Лици. Грахова Глава је на рогатичком подручју. Код Огулина је

засеок Граховци, а у околини Сарајева истоимено село. Граховчићи је село у околини Травника.

Граховљани су заселак код Пакраца.

Граховци селећи се из баштине, могли су се задржавати на подручјима која су прелазили на свом путу до Приморја. По предању да је један брат остао у Херцеговини а други у Босни и постојање њихових потомамака по Босни и Херцеговини указује на веродостојност предања. Неспорно је да су се Граховци на  личко подручје досели из Приморја.

У Крајишком попису 1701. године у селу Јошан (Лика), помињу се породична презимена која су касније исчезла, међу њима и презиме Граховац.

Неколико је момената о пореклу породица Граховац. Једна верзије казује да су Граховци били  староседеоци у Лукавцу (Невесиње). Разболе се од куге. Део породице што је преживео кугу одсели према Босни. Други моменат везује Граховце за Мандиће. Једна прича казује да су Мандићи на подручју Травника од досељених Граховаца-Граоваца. (код већине нашег народа слово „х“ избацује се из свакодневног говора), или обрнуто, да су Гра(х)овци у Луковцу од досељених Мандића са подручја  Травника, после  пада Босне под Турску 1463. године. Неутврђено је да ли су Мандићи од Граховаца или обрнуто Гра(х)овци од Мандића. Једна грана ове породице из околине Травника одселила се према Андријевици у Црну Гору. Наводно по властелину Андрији названа је Андријевица. Из Андријевице су одселили на Граховце (Никшић), у Црној Гори, а затим у Луковац (Невесиње).

Друга грана  породице Мандић, према неким истраживањима одселила се према Грахову и Дрвару (Босанска крајина). Раздвајају се у две групе, једна која узима презиме Сабљић, јер им је предводник носио сабљу. Друга, која  наставља кретање према и стиже у Дрвар, где их становници прозову Граховцима јер су долазили из правца Грахова поља. Крсна слава Граховаца из Дрвара је свети Никола.

Преци Гра(х)оваца су се вероватно покренули на сеобу када су Турци заузели њихова станишта: црногорско Грахово и околна крашка поља Потарја, Пиве, Полимља и горње Неретве и кренули у освајања према северозападу. Гра(х)овци су били укључени у турску матролошку службу и као такви суделовали  у војним походима, чак до Крањске.

Такође, преци данашњих Граховаца би могли бити потомци сточара који су почетком 16. века насељени на подручје Грахова и Унца (Тромеђа). То становништво стигавши до Тромеђе насељено је по книнском и скрадинском пољу, Буковици, Котарима и Приморју. Оно ће касније бити основа за сва каснија насељавања по Лици, а током 18. и 19. па и 20. века  по Босанској крајини, Посавини, Славонији и Војводини.

Заступљеност фитонима који означавају поврће, скоро да их у личним именима нема. Словенски фитоним грах заступљен је у бројним презименима као Граховац и Граовац. Слична је ситуација и у топонимију, као што је напред наведено. Порекло презимена Граховац-Граовац настало је од етнонима (назива места), према месту порекла, са наставком на –ац, што указује на претходна пребивалишта, одакле је родоначелник дошао пре него што ће се настанити у то место. Спадају у саплеменике забележени као два презимена. У њиховом презимену  јавља се слово „х“ или га нема (Граховац-Граовац). Граховац је често презиме код Срба и код Хрвата. Мало је познато да су крвно повезани.

Презиме Граховци регистровани  су у селима Рамљани и Брајовић (Лика) 1712. године, у селу Јанковцима (Срем) 1736. године.  Потом у Дабровском пољу (Херцеговина).

Према поузданим подацима Граховци су се доселили на Берберовину (Давидовиће), (Билећа), 1806. године. На Берберовине се враћају са Грахова у Старој Херцеговини. Грахово, Вилуси, Граховац и околина одлукама Берлинског конгреса од 1878. године припојени су Црној Гори. У селу Горњи Лукавац (засеок Чесма) код Невесиња насељавају у пролеће 1807. године. У Лукавац су се доселили Андријини синови. Село Лукавац код  Невесиња се помиње у дубровачким архивама 1340. године.

Да су предања о браћи у Херцеговини и Босни веродостојна,  може се закључити по данашњим потомцима Граховаца по Босни и Херцеговини, барем у том делу предања. Неспорно је да су Граховци у Лику населили из Приморја. У Славонији се налазе у 16. и у Лици у 17. веку.

9. ДАВИДОВИЋИ, 5 куће (3 куће на Рајакову Потоку и 2 куће Рајакову Брду), са славом Никољдан, дошли из Садиловца (Кордун), пре окупације Босне 1878. године.

Уочи Другог светског рата у Доњој Гати је затечено  је 6 кућа  Давидовића са 30 чланова породица. Током рата погинуло је или умрло од тифуса 9 чланова од којих један као борац НОР-а или 30,00%. Од преживелих Давидовића живот у Доњој Гати настављају Бранко син Алексе са породицом, Никола син Саве са породицом, а потом 1962. године пресељава у Бршадин Хрватска) и Милован син Илије. После рата Мане син Илије колонизиран је у Футог. Распад СФР Југославије и грађански и дириговани рат у Босни и Херцеговини у Доњој Гати затиче Бранка и супругу му Смиљу, Милована, супругу Мару и сина Зорана. Их села заједно са осталим Гаћанима, под присилом протерује их муслиманска паравојска. Снаге УНПРОФОР- а УН 16. јуна 1992. године, превозе преко Петровог Личког  Села, у Фркашић (Доњи Лапац) у Лици откуда их Војска Републике Српске Крајине, пребацује на десну обалу реке Уне код Рипча узводно од Бихаћа на територију под контролом Војске Републике Српске.

После изласка и Доње Гате 1992. године Бранко и Смиља настањују се у Стару Гајдобру, где Бранко умире 1992. а супруга Смиља 1997. године, Милован и супруга му Мара настањују се у Банаској Тополи, а сина Зорана рат затиче у ЈНА у Сарајеву. Данас живе у Америци. У Доњу Гату од чланова породице се нико не враћа, породичне куће порушене а имање остаје пусто и зарасло у шипражје.

Давидовићи су пореклом од Омакаловића из Пошћења. Неки Давидовићи узму презиме Јовичић. Одатле се преселе у гатачки крај у место Самобор (Херцегоцина). Из Самобора ускоче у Ускоке, а око 1662. године населе се у Милошевиће, на манастирску земљу. Ови Давидовићи славе Савиндан. Постоје топоними Давидовићи (Скендер Вакуф) и Доњи Давидовићи  (Билећа). Давидовићи никољштаци су пореклом из Бањана (Стара Херцеговина). Из ове области исељавали су се у Далмацију, Лику и Босну. Племе Бањана води порекло са Косова из Бање и манастира Бањске.

Постоји вероватноћа да је фамилија Давидовића дошла у Чаково (данас румункси део Баната) са Великом сеобом, уз претпоставку да су били поданици Бранковића, владара Косова. Падом Србије под Турке одлазе управо у (темишварски) Банат и тамо постају владари.

У далеке локације на које су доспели Давидовићи нема случајности. У тзв. румунској Црној Гори, нарочито око реке Караш, прво су изложени унијаћењу а потом и покатоличавању. То је водило  денационализацији, негирању српског порекла наших каракашеваца. Ердељановић тврди да су чували генетско наслеђе најстаријег српског соја у Банату. Давидовићи су се доселили у Великој сеоби са Арсенијем Чарнојевићем. Вероватноћа је да је то можда било и много раније. Град Чаково био је веома рано насељен Србима. Као српски град, припадао је тамишкој жупанији и 1551. када су га освојили Турци. После ослобођења од турске власти у 18. веку имао је 38 српских  домова. Средином 18. века важио је за српско-немачко насеље. Исељавањем Срба на југ, после 1830. године почели су преовладавати Румуни и Мађари, уз домаће Немце.

За посебне заслуге за бечки Двор, Давидовићи крајем 18. века добијају племећку титулу.

Презиме Давидовића је патронимичког порекла. Завршава са наставком -овић. Давидовићи из Самобора (Гацко), добили су презиме по претку Давиду, трећем сину Марка Омакаловића, чији су потомци насели у Самобор. Развој ових фамилија може се пратити од 1650. године.

Припадају групи педесет најучесталих презимена. Евидентирани  су са 11 крсних слава у 57 парохија, у ком се случају потичу различитих предака-родова. Давидовићи са сличним презименима распрострањени су у 66 држава широм света.

У изворима презиме Давидовић се први пут спомиње 1749. године, а у порезним пописима у 18. веку.

10. ЗЕЧЕВИ, 2 куће (2 куће у Гати), са славом Ђурђевдан, дошли из Бјелајског Поља где су се звали Керкези, пре Омерпаше 1850. године. Као добровољац из Америке у Првом светском рату од 30. јуни 1917. године учествује из Зец Николе Лазо, рођен 1893. године.

Уочи Другог светског рата 1941. године у Доњој Гати евидентирано је 4 куће са 18 чланова. У рату гине или умире од болести тифуса 4 члана или 22,22%.  Милованов син Здравко пресељава се у Бихаћ, који ће напустити почетком грађанског рата у Босни и Херцеговини 1992. године. Син Жарко 1966. гине на грађевини у Загребу, док Бранко као ратно сироче остаје у Борову (Вуковар).  Касније ће и Жаркова породица прећи у Борово Село (Вуковар).  Љубов син Стево ће преселити у Мартиннце  (Сремска Митровица. После рата, потомак Петра колонизован је у Банатско Велико Село. Милованов син Здравко пресељава у Бихаћ.

Распад СФР Југославије и грађански и дириговани  рат у Босни и Херцеговини 1992. године  у Доњој Гати не затиче нико од породице  Зечева.

Старином су са простора данашње Црне Горе. По предању припадају роду Јеличића и Керкеза, што потврђује и слава Ђурђевдан, а ови племену Дробњака у Црној Гори. У Босни Зечеви спадају у стариначке породице, али постоји предање да су се звали Гавриловићи.  И они су са славом Ђурђевдан. Зец дивљи означава плодност.

Милан Дивјак, презиме Зец са крсном славом Јовањдан, везује са  старим презименом Цвјетичанин (све варијанте). Ово презиме извире из племена Богуновића, који су по мушкој линији потомци Неманића.

Презимена са више слава говоре да се ради о више различитих родова. Постоје и топоними Зечева Варош на Кордуну и Зеци у Истри.

Један тип презимена одражава изглед или карактер особе по којој је презиме настало. Ту има и надимака, који обично указују на нешто што није уобичајено у окружењу. Пример таквих презимена врло речито говоре, поред осталих,  и Зец.

Као и код других многобројних зоооснова у којима се наглашава изглед или особина неке животиње и овај корен почива на истом начелу. Везује се на две особине дивљег зеца: на брзину и плашљивост, што има адекватне потврде у народним поређењима.  Ареал ове дијалекатске речи показује и њену распрострањеност на подручју нашег језика.  Презиме Зец не значи да је знаменити предак био плашљив као зец већ да је био брз као зец. Презиме Зец одржава изглед или карактер  по којем су добили презиме. Један од њихових старих имао два зуба испружена као зечија. Бези га прозову зецом, па то име оста целом његовом роду.  По слави Ђурђевдан се види да су од Јеличићеве и Керкезове породице.

Др Миливој Павловић, пишући о тотеизму[6] у источној Србији помиње презиме Зечевић које објашњава као “метафоричко преко надимка”. Тешко је утврдити да ли је и зец био тотем као вук или медвед, али за ову тематику је довољна констатација да  зец преставља зоонимијски надимак, који се као такав уклапа у разгранату групу оваквих презимена. Судећи по народним поређењима, као асоцијални мотив настанка оваквог надимка узети су његова брзина и плашљивост. Те две особине  ове дивље животиње послужиле су као основа за све презименске особине, без обзира што у народу постоји и веровање да су очи зеца урокљиве. О презимену Зец  најстарији податак постоји у месту Главоток на острву Крку 1444. године, у Будиму код Срба (Лика) 1700. године, у селу Вуковије код Гарешнице у Хрватској 1764. године, братство у Глухом Долу у Црној Гори, врло фреквентно на целом српском и хрватском језичком подручју. Идентично је са надимком Зец.

У некој од сеоба Керкези се преселили у северну Далмацију, а одатле у Лику да би се после 1689. године населили код Срба. Да су и Зечеви били у овој сеоби потвђује да су  регистровани у Србу (Лика) 1712. године. У Лици пописано је 10 породица Зец: – Дебело брдо (Бунић) 4 куће;- Прибудић (Зрмања) 3 куће; Ријека (Кореница) 1, -Срб 1, и Врело (Кореница) 1 кућа. У Крајини је евидентирано 61 кућа Зечева у 14 насеља.

Миграциони пут Зечева је Црна Гора, Херцеговина, Лика, Босанска крајина. Највероватније да су Зечеви од Јеличића наставили пут из Старе Херцеговине према Босанској крајини што потвђује њихово расељавање и да су старином са Змијања. У околину Босанског Петровца (Бјелајско поље) доселили су се из Суваје у Лици. У Очијево код Дрвара доселе се у првим деценијама 18. века (после Карловачког мира 1699. године), али се ту не задржавају дуго. Одатле се раселе у Бусије, а једни се из Далмације доселе у Врточе код Бихаћа око 1772. године. На подручје Цазинске крајине, у Крндију, досељавају из Бјелајског поља, а на Марин Мост (Мутник) са Кордуна. Долазак Зечева у област Тромеђе може се довести у везу са сеобом из 1551-1553. године након што је Лику и Крбаву заузела Турска, односно формирања Личког санџака. Врши се велика сеоба Срба да би се појачало становништво области Тромеђе. У тој или једној од наредних сеоба Зечеви (Керкези) се досељавају у област Срба у Лици где су се задржали до 1720. године. Велики рат између Аустрије и Турске завршава се 1699. године након кога је Лика поново припала Аустрији. Област Доњег Лапца и Срба и даље припада Турској. Око 1720. године Зечеви (Керкези) се из области Срба (Суваја) селе у Очијево код Дрвара. Око 1760. године из Очијева селе се у област Бјелајског поља: Бусије, Вођеницу, Пркосе и Врановину. Из ових села даље се расељавају по Босанској Крајини. У некој од сеоба Керкези се преселили у северну Далмацију, а одатле у Лику да би се после 1689. године населили код Срба. Да су и Зечеви били у овој сеоби потрђује да су  регистровани у Србу (Лика) 1712. године.

11. ЗОРИЋИ, 4 куће (4 куће у Гати), са славом Ђурђевдан, дошли из Мазина (Лика) пре окупације Босне 1878. године. Као добровољци из Америке у Првом светском рату учествују од 30. августа 1917. године Зорић Јове Ђуро, рођен 1893. године, и Зорић Тривуна Миле, рођен 1884. године.

Други светски рат 1941. године у Доњој Гати затиче 4 куће Зорића са 37 чланова. У рату гине или умире од болести 21 члан или 56,76%. Од броја погинулих седморица мушкара (33,33%)  одведено је од куће и ликвидирано на Гаравицама код Бихаћа.  После рата у насељу настављају живот на погорелиштима Николин син Марко (1927-), син Драган (1933-), касније одлази у Аустрију и Петров син Симо, формирајући своје породице.. Радетов син Милан колонизован је у Ловћенац, а  Богданов син Којо и Петров син Илија у Футог, док Богданов син Илија пресељава у Београд. Владина удовица Даница девојачки Селак, са кћерком  Маром, колонизована је у Земун где се удаје за Докмановић из којег брака имају  кћерке  Наду, Славицу и Гордану које се такође удају у  Земуну где остају да живе.

Распад Југославије и грађански рат у Босни и Херцеговини 1992. дочекују Марко и супруга му Мара, Драган са 3 члана, Владина супруга Даница и кћерка Драга, Чедина супруга Добрила и кћерка Јелена и Симина супруга Стана. Заједно са осталим Гаћанима муслиманска паравојска протерује Марка и Мару, Драганову породицу, Владину удовицу Даницу и кћрку Драгу. Снаге УНПРОФОР- а УН 16. јуна 1992. године, превозе их  преко Петровог Личког  Села у Фркашић (Доњи Лапац), где  их снаге Војске Републике Српске Крајине, пребацују на десну обалу реке Уне код Рипча на територију под контролом Војске Републике Српске. Једно време чланови породица ће провести у Рипчу.  касније Марко-Маркан и Мара ће бити у Бачкој Паланци, а онда ће прећи у Беочин. Драганова породица ће преселити у Хетин (Житиште у Банату). Удовица Даница и кћерка Драга  ће се настанити у Старим Бановцима, а Симина удовица Стана у Футогу.Синови Симе Чедо, Милан и Илија раде у Аустрији где ће прећи и њихове породице пре изласка Гаћана из насеља прећи у Аустрију.

После Дејтонског споразума 1995. године од Зорића се нико не враћа  у  Доњу Гату. Осим Мићине куће, сина Марка, све остале куће  су порушене, имања запуштена и зараста у шипражје.. Мићина кући је једна од четири куће у насељу у којој  данас живи муслиманска породица.

Зорићи су стара средњовековна породица која својим далеким пореклом потиче са Косова. У Повељи српског краља Дечанског забележени су  1330. године. Краљ Дечански поклања село Грмочел манастиру Високим Дечанима, где се помињу браћа Зорићи. Зорићи напуштају Косово после Косовског боја што је логично закључити да су учесници у Бoju. Интересантне су групе родова Зорић-Дробац са истом славом и вероватно су Кричке са планине Дурмитора. Од њих су Кужети, Кнежевићи и Столиновићи. Исчезло је сећање у Поуњу да су једно са Зорићима. Презиме Зорић настало је од женског имена Зора али и од мушког имена Зоре, односно Зоро. Име Зоре помиње се 1388. године када је дубровачки преговарач са Турцима био Зоре Богшић из Бара у тадашњој Зети. Име Зоро односно Зоре помиње се и у првом турском попису Херцеговине 1477. године. Зорићи су се негдје звали Кужете што су прекужили кугу, а негдје су били кувари у кужини и по том названи Кужети.

12. ЈАЗИЋИ, 3 куће (3 куће у Гати), слава Јовањдан, населили се из Добросела (Лика), пре окупације Босне 1878. године. Јазићи са крсном славом Јовањдан, некада су били Обрадовићи. Пред Други светски рат 1941, године у Доњој Гати су евидентиране 4 куће Јазића са 33 члана. У рату гине или умире од тифуса 5 чланова или 15,15%. У Доњој Гати после рата настављају живот Сава удовица Николе са сином Дмитром. Симо се жени у заровљеништву у Немачкојса заробљеницом из Босанске Дубице, и после рата са супругом се настањујњује у Дубицу, Божо добија колонизацију у Бођане, Сава кћерка Милетова, и Невенка удовица Јове, колонизоване су у Банатско Велико Село. Раде са породицом пре рата прелази у Земун. Тривунов син Раде такође је колонизован у Земун.

Распад СФР Југославије и грађански и дириговани рат у Босни и Херцеговини 1992. године затиче Дмитрову удовицу Мику са двоје деце. Заједно са осталим Гаћанима, под присилом протерује их муслиманска паравојска 16. јуна 1992. године, када их снаге УНПРОФОР- а УН допремају преко Петровог Личког  Села у Фркашића (Доњи Лапац) у Лици откуда их снаге Војске Републике Српске Крајине пребацују на десну обалу реке Уне код Рипча узводно од Бихаћа на територију под контролом Војске Републике Српске. Настањују се у Бачкој Паланци, док је син Душан-Дујо раније био у Бачкој Паланци. Данас у Доњој Гати Јазића више нема, а имања су разорена и уништена.

Милан Карановић у делу „Поуње у Босанској Крајини“ (1925), Јазиће евидентира у: – Доњи Петровићи (Босанска Крупа) 3 куће (Јовањдан) из Лике пре Окупације; – Доња Гата, 3 куће (3 куће у Гати), некада срез Цазин, данашња опшина Бихаћ, из Добра села, Лика, пре Окупације и – Крндија 1 кућа (1 кућа Беширевића Крндија),  Цазин, из Дољана (Лика), пре Окупације, побегао од војске.

Презиме извире из племена Богуновића, чиме су потомци по мушкој линији од Неманића. По  породичном предању, предак Јазића био је игуман у манастиру Јазак, на Фршкој гори, у близини Новог Сада. Он се није допадао тадашњој аустријској власти, па су га сменили. Ипак аустријске власти дају му велико имање. Он је имао 9 синова и сви су били свештеници. Ови Јазићи славе Светог Јована Крститеља.

Од ових Јазића, један остаје на имању. У Новом Саду има и данас његових потомака. Потомак му је и Живорад Јазић, бивши амбасадор Југославије у Канади, а има их још.

Четири сина свештеника ишла су у правцу Сарајева. Они су променили веру у ислам. И данас близу Сарајева има засеок Јазић, настанањен Јажићима (Јазић) исламске  вероисповести. Друга четворица ишла су у правцу Задра. Због надирања Турака, повукли су се ка Оточцу  (Лици) и засновали насеље Главица. Тамо су саградили цркву и настанили се до данашњих дана. У Лици су још евидентирани  у: Брувно, Добросело и Рудопоље (Брувно).

Једна од жена из Главице, крчила је шуму са својим мужем. На њега је пало стабло и убило га. Свекрва кивна на снају, оптужила ју је за убиство сина и трудну снају протерала из куће. Она је тражећи ново место пребивалишта дошла у Рашеницу (Грубишно Поље) и тамо почела да крчи шуму и прави кућу од плетера. Када  је син Сима порастао, помаже мајци у крчењу шуме и градњи куће.  Та баба је усвојила једног напуштеног дечака Милета. Његови потомци су живели у Београду.

Настанак презимена Јазић везано је и  за турски апелатив yazar у значењу писар или од синонима yazaci. У једном рукопису турског пописа подручја Шајкачког батаљона из 1560. године преводилац Мехмед Спахо навео је и “Степана сина Јазимира”. Оваква етимологија би деловала примамљиво, али у другим словенским језицима нема овакве или сличне потврде. Друго тумачење по предању претка Јазића је: У манастиру Јазак на Фрушкој гори, игуман се морао одрећи имена и презимена у манастиру и тако је добио ново име по манастиру Јазак, Јазић. Непознато је које је било претходно презиме. Презиме Јазић веже се и за надимак Јазо, по коме су се некада називали млинари на простору Босне и Херцеговине (јаз је преграђен мањи водоток, импровизована брана, са отвором кроз који силовито тече вода на лопатице које су осовином везане за жрвањ (млински камен).

Миграција Јазића из средњовековне Рашке креће се у два правца. Први је  сеоба под Арсенијем  III Чарнојевићем 1690. године према северу, до Дунава. Са осталим расељеницима прелазе реку Дунав и на десној обали оснивају насеље Белегиш у сремском атару. Други правац је кретање према северозападу у такозваној личкој, трећој групи Богуновића. Некада су се Јазићи звали Обрадовићи који су били најбројнији у личкој групи, и већина браственика 1689. године насељава Врело на сами извор Зрмање (Лика). Брзо се шире по Лици а затим по Поуњу.

13. ЈАКШИЋИ, 5 кућа (5 кућа у Гати), са славом Свети Василије, дошли из Лике пре окупације Босне 1878. године.

Као добровољац из Америке у Првом светском рату од  30. август 1917. године учествује  Јакшић Марка Михајило, рођен 1893. године.

Други светски рат 1941. године у Доњој Гати затиче 8 кућа Јакшића са 32 члана. У рату гине или умире од болести (тифуса) 21 члан или 65,63%. После рата у Доњој Гати наставља да живи Јово који формира своју породицу. Након рата колонизовани су:  у Бачку Тополу Ђуре Божо; у Банатско Ново Село Миле Саво; у Беочин Драгића Стојан; у Бач Цвије Драган и Перице Душан; у Беочин Боже Стојан и у Банатско Велико Село Вучена Михајло. У Лику одлази Тоде Рајко.

Распад Југославије и грађански рат у Босни и Херцеговини 1992. у насељу затиче породицу Јове са 6 чланова. Заједно са осталим Гаћанима, под присилом протерује их муслиманска паравојска 16. јуна 1992. године, када их снаге УНПРОФОР- а УН допремају преко Петровог Личког  Села, у Фркашић (Доњи Лапац) у Лици откуда их снаге Војске Републике Српске Крајине пребацују на десну обалу реке Уне код Рипча узводно од Бихаћа на територију под контролом Војске Републике Српске. После Дејтонског споразума 1995. године настањују се у Хетину (Житиште-Банат). Данас у Доњој Гати Јакшића више нема, а имања су разорена и уништена.

Јакшићи спадају у групу родова Вејиновића, Бајића, Вигњевића, Бјелића, Шапоња, Павковића, Латића и Баста. Сви они славе светог Василију Великог, а кажу и Мали Божић.

У област Поуња досељавали се из  северне Далмације и Лике. Непотврђено је да ли су из средње Босне или Рашке доспели у северну Далмацију. У Поуњу је Јакшића 16 кућа у 7 насеља. Сви славе Василија Великог. Јакшићи су позната српска племићка породица. Задивили су Мађаре својим херојством у борби са Турцима. Краљ Матија назвао их “стубовима хришћанства“ и доделио угарску племићку титулу. Јакшићи, врло стара и утицајна племићка породица  насељава у Доњи Хумац на острво Брач и бива примљена у брачко племићко веће. Јакшић се истакао као утицајна личност и изасланик брачког племићког већа 1576. године.  Такође на Брачу у Супетар као значајне личности забележене су 1637., потом 1656 године. Ови Јакшићи су познати по надимцима Чумете и Шкампарини. У Лици Јакшића је евидентирано 74 породице, у: Брувну 1 кућа,  Глогово (Грачац) 51, Граб (Грачац) 2, Грачац 2, Лешће (Оточац) 15, Штикада 4 и Томингај Грачац) 1.

Презиме Јакшић је врло фреквентно презиме на целом српско-хрватском језичком простору. Најстарије потврде су из Србије 1486., Дубровника и у Оточцу (Лика) 1672. године. Презиме је патроним од личног имена Јакша које у латиничкој графији Jpha записано 1266. године у околини Загреба У Црној Гори Јакшићи су у Котору у 16 веку староседиоци.

15. ЈОКЕЗИ, населили се из Лике. Изумрли су неутврђеног времена. Презиме Јокез постоји у селу Медна (Мркоњић Град), и 1991. године пописано је седам чланова.
16. КАРАНИ-ОВИЋИ, 3 куће (3 куће на Граховчеву Брду), слава Ђурђевдан, дошли „одозго“ са Бобољуска пре Омер паше 1850. године, када су евидентирани као Карани. Касније, неки из рода ће узети презиме Карановићи.

Други светски рат у Доњој Гати затиче 3 куће Карана са 23 члана. У рату гине 9 чланова или 39,13%.  После рата у насељу на својим кућиштима остају Милетов син Ђуро и Милетов унук Драган. У Сириг колонизиран је Жарков син Драган; у Бачку Тополу Бранков и Николин синови, а Душан пресељава у Београд.

Распад Југославије и грађански и диригованират у Босни и Херцеговине 1992. године у Гати затиче Виду удовицу Ђуре са синовима Стевом, Јовом, Радом и њиховом породицама и Драгана са његовом породицом. Мајке са децом излазе пре напада на село, од Ђуриних синова у Приједор, а од породице Драгана у Петрово Личко Село. Протерује их муслиманска паравојска. Са осталим Гаћанима снаге УНФРОФОР-а УН превозе их 16. јуна 1992. године са ручним пртљагом преко Петровог Личког Села до Фркашица (Доњи Лапац) у Лици, где остају 2 дана. Снаге Војске Републике Српска Крајине превозе преко реке Уне у Рипач (Отока) на територију под контролом Војске Републике Српске. Мушки чланови се прикључују Војсци РС. После Дејтонског споразума остају у Приједору до 1997. године када пресељавају у Хетин (Житиште) у Банату. Од Карана нико се не враћа у Доњу Гату. Куће и економски објекти су порушене, покретна имовина опљачкана, све запуштено, запарожено и зарасло у шипражје. Карана више нема у Доњој Гати.

Карани су један од два разграната стариначка рода. Уверење је да су их Турци затекли у Босни. Матица им је средња Босна око Травника и Зенице. Од срење Босне кретали су се на све стране уколико се нису исламизовали. Расно и етнички су изгледа православни старинци исто са исламизираним делом старинаца и католицима старинцима у средњој Босни. Разгранати род Карана изгледа има нешто заједничког са Штрпцима узимајући у обзир географску распрострањеност топографских  назива од основа каран. Код Јајца по многим икавским речима код православног становништва  чини се да су и православни  старинци говорили икавски.

Досељеници из Рашке и Херцеговине који се преко северне Далмације  доспели у Поуње надјачавају их.  У Бихаћу 1540. године упозорено је на презиме војника Карановића.

Сматра се да је презиме Каран настало од рударских кола  каррен. Код Старе Градишке у селу Ускоцима уверавају на постојање и крсног имена Каран. У области Крајине  народ мисли  да је презиме Каран од карати (корити и казнити). Други мисле да је од турске речи кара (црн). Баштина Карана су Бобољусци у Уначкој Жупи. По продуженом презимену Карановића има око 100 кућа. Расељени преко планине више чувају скраћено Каран и нерадо прихватају ословљавање са -овић. Одатле су се расељавали у више махова по Босанској Крајини. У Средњем Поуњу има оних што славе Ђурђевдан 68 кућа у 25 насеља и од њих су Љубанића 2 куће, а оних што славе Никољдан 4 куће и од њих су Дамјановићи. Предак Карана први је кренуо у Бушевићу и од њих Дамјановићи. Каран из Ведовице када су умакли потери Турака рекао је да слави Никољдан и најпре се насели у Кршљу. Одатле преселе у Умичевића Ријеку, а за тим у Ведовицу. Ту се брзо намноже. Иза једног остане удовица Дамјана са 6 синова, која се са синовима пресели у „Слапове“ у данашњи Горњим Раканима. Позната по гласу у својој околини, синове јој прозову Дамјановићи. Два од њих одселе у Банију. Једни иселе у Матавазе 7 кућа и Велику Рујишку 2 куће. Од ти ведовичких Карана једни одселили у Бушевевић, а други у Нови, а одатле у Шабац. Од њих је санитетски генерал др. Симо Карановић. Из Велике Рујишке, други је „осип“ био из Бобољусака пре 150 година. Најпре су „пали“ у неку „Клоку“ под Јапром. За Лаудоновг рата, ту отимајући своју стоку од једне аустријске чете остане један хром, па га назову Топо. По другима ранио га је хајдук Сјечица Станко, кад је гонио волове у Скрадин. Била су три брата: Топо, Пилип и Марко, сва три високог раста. Оцу је било име Лазо. Од Топе су они у Мркаљима, Будимлића Јапри и Сводној у Прекосању. Од Марка су они у Осредку (део насеља Велика Рујишка). Пилипови потомци одселе у Стријежевицу код Пожеге у Славонији. По матери прозову се Јагодићи.  У Славонији су били све до 1879. године када се поврате и населе у Слабињи код Босанске Костајнице, где су им потомци и данас. Браћа Лазо и Столе са сестром Стојом и мајком удовицом морали су да беже у нахију крупе-капетана у Дубовик, јер им је спахија капетан хтео удати сестру Стојуза неког Коју Макивића. Било је више „осипања“ преко Грмеча у Средње Поуње, а све са њихове закопине Бобољусака, једни у Сувају, други у Горње Петровиће, трећи у Осредак код Цазина, где их зову Гламочи, а четврти пре 60 година у Бушевић. За гладних година излазило их је много и ходало по најму (6 браће Карана у Бушевићу) и чим је искрсло празно кућиште „окућили су се“.

По висини, посебну пажњу скрећу групе родова: Бурсаћи, Кецмани, Карани, Грубори, Ољаче, Мудринићи, Војновићи и Шипке.  Нарочито су високи они чији су и женски преци из стариначки родова и из групе родова отвореније комплексије и пореклом са југа и југоистока.

Милан Карановић у „Поуњу у Босанској Крајини“ (1925) у општини Босанка Крупа,  Каране евидентира у насељима: Велики Бадић 1 кућа, слава Ђурђевдан из Уначке Жупе, пре окупације; Баштра 1 кућа, слава Ђурђевдан, са Бобољусака, пре окупације; Горњи Бушевић  4 куће, слава Никољдан, из Ведовице иза Омерпаше, а старином су са Бобољусака; Гудавац 4 куће, слава Ђурђевдан из Бјелајског Поља пре окупације; Ивањска  2 куће, слава Ђурђевдан са Бобољусака, пре Дољанске Буне; Отока 1 кућа у Орашљу, слава Ђурђевдан из Бушевића, после окупације; Подвран 1 кућа, слава Ђурђевдан са Бобољусака пре окупације; Велика Рујишка 1 кућа на Осредку и 3 куће у Рујишкој, слава Ђурђевдан, као старинци су пре 100 година, старином са Змијања, једно време иза бечког пораза Турака прешли у Отон у Далмацију. Кратко време  иселе у Бобољуске. Одатле се насељавају по многим селима Босанске Крајине; Заложје 1 кућа, слава Ђурђевдан, пре окупације су из Поља, а из Цазинског среза (сада општина Бихаћ) у насељу Доња Гата 3 куће на Граховчеву Брду, слава Ђурђевдан  са Бобољусака, пре Омерпаше „одозго“. „Закопина“ је Карана Бобољусци у Уначкој Жупи где их и сада има по продуженом презимену Карановића око 100 кућа. У општини Босанска Крупа Карановићи су евидентирани у насељима: Крупа 2 куће у вароши, слава Ђурђевдан са Бобољусака, пре окупације; Врњска Мосура 2 куће, слава Ђурђевдан, из Врточа, пре окупације; Љусина 4 кућа, слава Ђурђевдан са Бобољусак, пре 70 година; Горњи Петровићи  8 кућа на Криваку и 1 кућа на Лисини, слава Ђурђевдан са Бобољусака, пре Омерпаше; Мали Радић 1 кућа, слава Ђурђевдан из Суваје пре окупације; Горња Суваја 6 кућа, слава Ђурђевдан из Бјелајског Поља, пре 80 година. На територији општине Бихаћ евидентирани су у насељима: Теочак 1 кућа у Ружици и 1 кућа у Брусовцу, слава Ђурђевдан из Рисовца, после окупације; на територији општине Цазин у насељу Градина 1 кућа, слава Ђурђевдан са Бобољусака пре окупације; Осредак  3 куће у Осредачкој Кули, слава Ђурђевдан, зову их „Гламочи“, што су од Гламоча дошли на Бобољуске; Пишталине 3 куће у Подкрају, слава Ђурђеван са Бобољусака пре 80 година и Ћоралићи 3 куће у Сеферагићима, слава Ђурђевдан са Бобољусака, пре Буне 1875. године.

Петар Рађеновић  „Бјелајско Поље и Бравско“ бележи  Карановиће у насељу Суваја једна кућа под Рашиновцем. Славе Ђурђевдан. Прешли овамо на материнство пре 20 година из Липе (Бихаћ). У Тук-Џевар евидентира се 1 кућа Карановића, слава Ђурђевдан Доселили из Далмације „прво куге“. У Цимешама евидентира се 1 кућа Карановића Славе Ђурђевда. Дошли овамо поприје буне 1875. године. У Бравско бележи се једна кућа Карановића у Јасеновцу, слава Ђурђевдан, доселили из Бобољусака пре 100 година. У Доњем Пољу је једна кућа Карановића, слава Ђурђевдан, одцепио се од оних  у Јасеновцу и сишао амо. У Брестовцу од тројице браће Војиновића:Војин, Каран и Грубиша, дошли из Лике, постадоше три племена: Војиновићи, Карановићи и Грубишићи. Све три породице славе исту крсну славу, Ђурђевдан.

Порекло Карана је Црна Гора. Уставили се у Далмацији. Из Велике Рујишке, кажу да су се звали Грубише и да су били  на Змијању, па прешли у Далмацију код манастира Крупе. За гладних година населе се у Бобољуске. Ходали су по најму (6 браће Карана у Бушевићу) и чим би искрсло празно кућиште „окућили су се“. Видне су разлике између стариначких змијанских родова и групе родова који су старином с југа и југоистока. Стариначке групе родова су светлије комплексије, дуље главе и лица. По висини, међу осталим родовима пажњу привлачи  и род Карана.

16. КНЕЖЕВИЋИ, 2 куће (2 куће у Гати), са славом Ђурђевдан, дошли из Грмуше, стариначка породица са Змијања, пре окупације Босне и Херцеговине 1878. године.

Као добровољац из Америке од 30. август 1917. године у Првом светском рату учествује Кнежевић Јове Петар, рођен 1889. године.

Други светски рат 1941. године у Доњој Гати затиче 3 куће Кнежевића са 23 члана  породица. У рату гине 5 чланова или 21,74%. Шести члан, син Душана Никола-Нине који је одведен на Гаравице на ликвидацију, води се међу погинулим. Међутим, Никола је преживео ликвидацију, прешао у Аустралију и све до 1988. о њему се ништа није знало, све док држава Аустралија није потражила рођаке након његове смрти у циљу поделе наследства, што је завршено 1996. године. Сетра Милева добија ½ наследства, а од брата Миле потомци другу половину. После рата у Гати на огњиштима остаје Новак, син Цвије, док Миле, син Душана, добија колонизацију у  Вајску, али се враћа у Гату. Бранкови потомци су колонизирани у Банат. Милева, кћи Душана пресељава у Сириг. Лазини потомци се настанили  у Ријеци.

Распад Југославије и грађански и дириговани рат у Босни и Херцеговини 1992. у насељу затиче Новака и сина му Милоша, те Милетову удовицу Даницу са 3 члана. Муслиманске паравојне снаге протерују их из насеља. Заједно са осталим Гаћанима снаге УНФРОФОР-а УН превозе их дана 16. јуна, само са ручним пртљагом, преко Петровог Личког Села у Фркашић (Доњи Лапац) у Лици, где остају два дана. У Личком Петровом Селу син Никола остаје у Војсви СРК. Војска Српске Крајине превози их у Рипач на десну обалу реке Уне на територију под контролом Војске Републике Српске. После Дејтонског споразума 1995. године  Новак и син му Милош настане се у Футог, а Милетова удовица Даница са кћеркама близнакињама Миром и Миленом у Инђију. На своја огњишта у Доњу Гату од Кнежевића нико се не враћа. Куће су порушене, а имања зарасла у шипражје. Кнежевића више нема у Доњој Гати.

У Лици је укупно евидентирано 234 куће Кнежевића. Забележени су у 27 насеља: Боричевац 5, Брлог 2, Бунић 42, Днопоље 1, Главаце (Оточац) 4. Госпић 1, Браб (Грачац) 2, Јошани 3, Доњи Косињ 2,  Козјак (Бунић) 13, Купирово (Срб) 1, Међудражје (Заваље) 3, Мутилић (Удбина) 16, Ораовац (Лапац) 3,  Прокике (Бриње) 10, Рапаин Кланац (Бриње) 10, Ребић (Удбина) 1, Ричице (Ловинац) 21, Синац (Оточац) 1, Шаламунић 7, Широка Кула 22, Штикада 23, Удбина 2,  Ваганац (Петрово Личко Село) 8, Водотеч (Бриње) 15 и Жута Локва (Бриње) 5 кућа.

Старинци Кнежевића са Змијања су од групе родова Мудринић-Мајкић-Марјановић. Предак ових родова звао се Гвозден. Са турском војском био је под Бечом (непознато у ком својству), донио гвожђе у нози па прозван Гвозденом. Од рода Мудринића  са 21 кућом у 11 насеља (некада била једна кућа па се разродили) развио се и род Кнежевића 11 кућа у 4 насеља. Од ових Кнежевића су и доњогатски Кнежевићи са крсном славом Мудринића, Ђурђевдан. Као Кецмани, пада у очи група родова: Кеча-Шипка-Ђукић, због висине и често са коврџавом плавом косом са доста риђокосих. Једно су са оном стариначком породицом Кнежевића са Змијања и са Ђерманима у Гламочком пољу, славе Марковдан. Једно су о којима је Петар Кочић писао у књизи „Јауци са Змијања“.

Етнограф Милан Карановић Кнежевиће у Поуњу (6 кућа у 2 насеља) веже за Зориће. Укупно је Кнежевића у Поуњу има 48 кућа у 15 насеља и славе Никољдан.

У Крупском срезу, Милан Карановић евидентира Кнежевиће у насељима: Крупа 1 кућа на Разбојни, слава Никољдан, са Цвијетнића, пре Окупације; Хасанбегова Јасеница 3 куће у Крављаку и 1 кућа на Метли, слава Никољдан  са Цвијетнића, пре Окупације;  Махмићсело  1 кућа у Трепешници, слава Никољдан са Очигрија, пре Омерпаше;  Острожница 1 кућа, слава свети Никола са Цвијетнића, пре Омерпаше; Отока 1 кућа на Брду, слава Никољдан са Цвијетнића, пре Окупације;  Поткалиње 1 кућа  у Потоцима, 1 кућа у Мрачајима и 1 кућа у Поткалињу, слава Никољдан из Трубара пре Омерпаше; Стабанџа 4 куће у Равницама слава Никољдан  од Унца пре Омерпаше;  на простору Бихаћког среза Кнежевиће евидентира у насељима: Лохову, 2 куће у Лохову од Зорића слава Ђурђевдан,  пре 100 година;  Србљани  1 кућа, слава Ђурђевдан из Грмуше пре  Окупације;  на подручју Цазинског среза у насељима: Видовска 1 кућа на Ковчегу, 1 кућа на Храстовој Коси, 5 кућа на Оброву, 2 куће на Гредару,  слава Никољдан, са Цвијетнића иза Омерпаше; Врело, 5 кућа  у Врелу, пре 100 година из Грмуше, старином су са Змијања где се звали најпре Гвоздени, а после Мудринићи, славе Ђурђевдан;, једно су са Кнежевићима Шушиловићи 2 куће и Мудринићи  2 куће; Доња Гата  2 куће у Гати, слава Ђурђевдан из Грмуше и Мудринић 1 кућа, слава Ђурђевдан. Обе су стариначке породице са Змијања. Од породице Кнежевића из Доње Гате је породица Кнежевића у Рујници; Пишталине  4 куће на Агића Главићи, 2 куће на Брезику, слава  Никољдан са Цвјетнића, пре 80 година; Рујница  1 кућа на Чубрилову Брду,  слава Никоњдан са Цвјетнића  пре Омерпаше. Ова породица је од рода Кнежевића из Доње Гате. Карановић их не повезује, а различита им је и крсна слава као и места из којих су се насели (доњогатски из Грмуше, рујнички са Цвјетнића); и Шиљковача 1 кућа у Шиљковачи, слава Никољдан, са Цвјетнића, сматрају се за „старе Босанце“. Петар Рађеновић „Бјелајско Поље и Бравско“ бележи Кнежевиће у селу Скакавац са 13 кућа. Славе Јовањдан. Две су приче како су се настанили на засеок Кљештини: једна говори да су потекли од некакве Томоне Куле. Друга спомиње да су добегли „отуд од Гламоча“ Можда негдје око Гламоча има или је некада била, каква Томина Кула, било као назив места или баш кула Ако би та Томина кула била у селу Томина (Сански Мост), опет би се могла сложити оба ова казивања. Што се спомиње Гламоч, односило би се на старију прошлост, а ово друга на каснију. По томе Кнежевићи су могли потећи од Гламоча, населити Томину и отуда пребећи у Скакавац. Дошавши из тог свог пређашњег боравишта уставе се више извора Петровца. Ту било све пусто, нигде надалеко жива створа. Свако јутро ранила њихова девојка Сваки пут се брзо поврати.  Једно јутро забави се дуго на извору и врати се без воде. Каза како је ноћас доселио Турчин и станио се крај воде, па не даде налити. Они сви на једно смисле: нема више овде стања. Дигну се отален па на Стјењани. Буду тамо мало, па пређу на Врановину. С Врановине  им долазила говеда у пашу овамо на Скакавац. На Кљештини им говеда много пута узаманице омрцала (заноћивала) и морали их тражити. Тај случај они прихвате као некакав виши знак, па преселе у Кљештину. Кнежевићи и Марјановићи су потекли од два брата. Један од њих био је кнез. Другоме било је име Маријан. У насељу Суваја  Кнежевићи се бележе 4 кућа у Грабовцу и две у Пољу. Славе Јовањдан. Око 1865. године сишли у Кљештине. Овде им били станови. Кад се поделише, Једна странка настани се овде стално. У Српском Рашиноцу  Кнежевића је 3 куће. Славе Јовањдан. Доселили 1879. године на Капљува. Пре њих биле су Корде. Уз Буну 1875-78. године пребегли у Лику и тамо остали. У Цимешама  3 куће Кнежевића (Пешевић) у Јазбинама, славе Никољдан, доселили 1879. године са Цвјетнића. На Цвјетнић дошли врло давно из Далмације. У Капљуву су 3 куће Кнежевића, славе Јовањдан, прешли овамо од Крњске Јеле као агинске слуге. Из Крње Јеле били су одселили негде код Приједора, па се брзо опет повратили.

У Малом Цвијетнићу под Уилицом планином,  памћење које баштине Кнежевићи, је да им је старина од Крушева из „Маћедоније“ и да су се звали Крушевићи. Пали су на Отон у Далмацији и ту по претку који је био кнез, прозову Кнежевићи. Кнежевићи са извора Цетине (Далмација), сматрају да су потекли из околине села Крушево (Мостар, Херцеговина) и презивали се Крушевићи, тамо се грдно замерили Турцима и побегли према Далмацији. Доласком у Далмацију и „македонски и херцеговачки“ Крушевићи узимају презиме Кнежевић од “титуле” кнез, које је са друштвеним положајем родоначелника. Треће предање говори да је старина Кнежевића Крушево код Обровца у Далмацији. И за њих се каже да су се презивали Крушевићи.

За гладних година једни се иселе на Цвијетнић (Дрвар). Одатле се раселе по Поуњу. Родоначелници се шире по читавој Југославији и доласком на нове просторе узимају презиме Кнежевић. Славе су мењали као и места живљења због освета и сигурније будућности. На основу доступних извора, Кнежевиће можемо пратити од шеснаестог века до данас.

Кнежевићи у Црној Гори су врло старо братство, а дошли су однекуд из Босне, настанивши се прво у Црквичком Пољу (Плужине) а послије куповине Капавице, заједно са Крунићима, двије куће се преселе под Одраг. Од њих су у турско вријеме увек били кнезови, и то у прво време обојих Црквица, које су тек касније подељене на двије кнежине. Од тих кнезова зна се за Вукељу, Вукајла, Миуна, Милана и Бућка, који је умро 1873. године. Једна њихова линија је ова: Митар-Јоко-Симо-Комнен (роћен око 1853). Око 1860. године Зелен се преселио у Сребрницу, а 1889. године одселили су се у Србију (Гајтан) три куће Кнежевића.

То је братство од око 20 кућа, углавном у истоименом селу, а по једна кућа их има и у Никовићима (Плужине) и Недајном. Славили су Ђурђевдан.

Кнежевић је веома често презиме. Настало је од “титуле” кнез, а у вези је са друштвеним положајем родоначелниика. Кнежевић је често презиме код Срба и сви Кнежевићи по Југославији сигурно нису истог порекла, па славе и различите славе. Са староседилачког  простора из Крушева (данас Северна Македонија), звали се Крушевићи, миграција иде према Отону (Далмацији) где по кнезу узимају презиме Кнежевић. Огранци Кнежевићи из Црне Горе мигрирају према Шипову (БиХ)  и Војводини, затим према Сјеници (Рашка област), а одатле у Беловац (Подујево, КиМ), те у Поморавље (Србија). Сматра се да је миграција Кнежевића ишла и из Лике у Црну Гору, а одатле на Косово, Војвоцину у Брус (Подкопаонички крај). Један правац кретања Кнежевића је Херцеговина-Далмација-Лика-Босна и даље по Поуњу. Са Змијања, Кнежевићи од рода Мудрића се такође расељавају по Поуњу и према Гламочу.

Кнежевићи досељавају однекуда из Босне на простор  Плужина (Црна Гора) касније се један огранак пресељава у Сребреницу (БиХ), а други у Гајтан (Медвеђа), Јабланички оруг.

17. КОВАЧЕВИЋИ, 2 куће (2 куће на Рајакову Брду), са славом Јовањдан, дошли са Хргара (Бихаћ), старином су од Богуновића, пре Омер паше 1850. године.

Други светски рат 1941. године у Доњој Гати затиче  1 кућу Ковачевића са 8 чланова. У рату гине 6 чланова или 75,00%. На почетку рата, Миле је са комшијом скривен у шумарку, наилази комшија муслиман, усташа из Трстовца, вичући „видим вас, изађите“. Миле, рачунајући да му се ништа неће десити, излази, али усташа комшија га коље. Његов унук Мићо, као трогодишњи дечак на чудан начин преживљава рат. Три пута био је на стрељању. Прво стрељање преживљава тако што га баба крије испод сукње, која погођена пада мртва, а Мићо прежиљава. Други пут преживљава  у групи која је доведена на прекрштавање, али је цела поклана.   Након рата   враћа се у кућу, једна од кућа у селу која није запаљена, заснива породицу са Анђом из породице Давидовић, и наставља живот у Гати.

Распад Југославије и грађански рат у Босни и Херцеговини 1992. затиче породицу Ковачевић са 2 члана. Протерује их муслиманска паравојска. Са осталим Гаћанима снаге УНФРОФОР-а УН дана 16. јуна које само са ручним пртљагом превозе у Фркашић (Доњи Лапац) где остају два дана. Војска Републике Српске Крајине превози их  преко Лапца до реке Уне где прелазе у Рипач на територију под контролом Војске Републике Српске. Ковачевићи се настањују у Кулен Вакуфу, до пада тога простора под контролу снага Федерације Босне и Херцеговине. После Дејтонског споразума 1995. године породица се настањује у Хетин (Зрењанин). Данас у Доњој Гати нема Ковачевића. Кућа разрушена, имање запуштено и подивљало.

У Лици забележено је презиме Ковач са бројем кућа: Широка Кула 13 кућа и Лички Осик 1 кућа.

Презиме Ковачевић евидентира се са 195 кућа: Бабин Поток (Врховине) 7 кућа, Боричевац 15 кућа, Бужим (Госпић) 2 куће, Церје (Ловинац) 1 кућа, Човићи (Оточац) 1 кућа, Дедело Брдо (Бунић 3 куће,  Днопоље 1 кућа, Дубрава (Оточац) 1 кућа, Госпић 1 кућа,  Кореница 1 кућа,  Круге (Лапац) 11 кућа, Доњи Лапац 3 кућа, Лешће (Оточац) 20 кућа, Ловинац 8 кућа, Мазин 45 кућа, Решетар (Петрово Личко Село)  7 кућа, Смиљан 22 куће Шаламунић (Бунић) 4 куће, Висућ (Удбина) 17 кућа,  и Враник (Ловћенац) 25 кућа.

Петар Рађеновић „Бјеласко Поље и Бравско“ евидентира Ковачевиће у насељима: Скакавац 2 куће, слава Јовањдан, досели пре 8о година из Рашиновца;  рашиновац 1 кућа, слава Никољдан, доселили из Буковаче пре 15. године; Босански Петровац 2 кућа, слава Ђурђевдан, насели пре 70 година Мостара, отуда Мостаци; Тук-Џевар, 1 кућа , слава Стевандан, дошао као уљез с Пркоса пре 20 година; Буковача 6 кућа у Буџаку, слава Никољдан, досели овамо из Дрнића на десет година „пред буну“, око 1865. године; Дринић 4 куће, слава Никољдан, населили  пре више од 100 година из Мазина у Лици; Медено Поље 1 кућа, слава Мратиндан, досели из Висућа код Удбине 1879. године; Бусије 1 кућа, слава Никољдан, доселили 1879. године од Грачаца; Врточе, 10 Радовановића на Главици, једна у Очигријама, слава Јовањдан, пореклом са Зрмање у Лици, звали се Богуновићи. Сви су били ковачи Иселе се из Зрмање и доћу у Врановину. Синови им добију ново презиме Ковачевић. Сви се раселе с Врановине. Од њихова доласка у Врточе може  бити око 150 година. Њихови блиски род Ковачевићи у Вођеници, Притоци (Бихаћ), Радићу (Крупа) и Јосиповићи у Рашиновцу.  У Рисовцу 1 кућа, у Ластвама 1 кућа, досели из Боричевца. У Борећивац досели из Грачаца, када је  „Прилог“ освојен 1791. године и Бравско  5 кућа, славе Никољдан, насели пре којих 150 година по свој прилици из Лике (Мазин) као и остали Ковачевићи у Ластвама, Дринићу итд; Ковачевићи 2 куће, слава Ђурђевдан, старо им је презиме Вукобрад. Био им неки од старих ковач, па се прозвали Ковачевић. Досели овамо око 1840. године из Грахова;  3 куће на Округлици, славе Ђурђевдан, доселили пре 100 година из Грахова. Звали се Вукобрад. Због ковача Зекана прозвали се Ковачевићи; Капљув 2 куће, слава Никољдан, доселили пре 70 година из Дринића; Бравски Ваганац 13 кућа у две хре, сла Никољдан, , преселили овамо овамо пре 140-150 година из Буковаче. Звали се некада Бијелићи. Од неког ковача у својој породици прозвани Ковачевићи. Незнају оклен су дошли у Буковачу и Бравско 1 кућа у Јасеновцу, слава Митровдан, звали се Шоботи, због ковача у породици прозван Ковачевић и 1 кућа (католик), досели из Ловинца 1879. године;  3 куће испод Срнетице славе Митровдан, звали се Шоботи , па због ковача у кући прозвани Ковачевићи. По свој прилици су с Каменице у Доњем Унцу. Отуда пређу доста давно у Буковачу. Пре 90 година преселе у Јањила, а десет година иза овамо.

Порекло Ковачевића је од стариначког рода Богуновића. Богуновићи од Рашке око 1625. године долазе на Змијање под Бјелај. У кући им изгоре тапије и тада им Турци отму земљу.  Они се склоне у Далмацију, управо када су Млеци истерали Турке из Далмације. Један огранак се пресели на Зрмању у Лику, када је Стојан Јанковић истерао Турке из Лике. Брзо се намноже па се морају расељавати. Око 1775. године седам браће преселе у Врановину у Бјелајском пољу. Ни ту се не скрасују и селе се у Дољане. Један брат је био ковач. Ковао је звона за овце. За свако звоно узимао је овцу звиздицу. Тако је заметнуо овце и потомци Ковачевића дуго су  имали овце од оваца узиманих за звона. Синови ковача, по њему се прозову Ковачевићи. Из Дољана се једни преселе у Велики Радић. Из ова два насеља, као матице, раселе се по Поуњу. Разгранали су се по Далмацији, Лици, и Босанској Крајини. Ковачевићи су у првој групи са 97 кућа у 21 насељу. Од познатих из ове групе родова је из устанка 1875-78. године поп Вајан Ковачевић. Група родова што слави светог Стевана Дечанског чија имена чудно звуче су и Ковачевићи са 19 кућа у 7 насеља. Није искључено да су од Бањана дошли у Лику. Насељавања у област Поуња може се ознаћити у пет  периода. Сваки период почињао је каквим већим историјским догађајем и променом граница, који су остављали пуста кућишта у Поуњу. Помиње се  како је Лаудовог рата 1789-91. године готово била опусстела цела Крајина. На пуста пућишта „осипало“ се из Далмације, Змијања. Зна се да су пре 200 година дошли Ковачевићи са још неколико родова. У свом делу „Поуње у Босанској Крајини“ Милан Карановић евидентира Ковачевиће у насељима среза Босанска Круупа:  Бањани 3 куће, слава Јовањдан из Великог Радића. Ови су са југа прошли кроз Далмацију, пре Омерпаше; Ивањска 6 кућа на Алукића Брду, слава Јовањдан из Великог Радића, пре Дољанске Буне 1858. године; Мразовац  10 кућа на Бреговима и 2 куће у Мразову, породила их потуеица, пре окупације али незнају ком „плетиву“ спадају; Пученик 7 кућа у Алату и 4 куће у Средњем Пученику, слава свети Стеван Дечански, „потекли“ и Далмације где их, веле има 400 кућа, пре Омерпаше; Велики Радић  3 куће на Брдима, 2 куће у Пољу и 6 кућа у Туку, спадају међу најстарије породице. Предак им се звао Богуновић. Старина им је са Југа пре 400 година. Пали су напре на „Змијање под Бјелај“  Ту изгоре куће када су сушене конопље за набијање и тапије на земљу. Склоне се  дозулума турског у Далмацију. Из Дољана једни преселе  преко планине у Радић. Од њих су Ковачевићи 11 кућа. Славе Јовањдан. Из њихова племена био је војвода у Устанку 1875-78. године поп Вајан Ковачеви; Мали Радић 8 кућа на Обљају, слава Јовањдан досели из Великог Радића, пре 150 година; у насељима бихаћкох среза Ковачевићи су евидентирани у: Горња Гата 2 куће у Растовачи, слава Јовањдан са Хргара, пре окупације;  Горијевац 1 кућа у Жежницама. 7 кућа на Горијевцу. 7 кућа у Ковачевићима, слава Јовањдан, досели из Дољана пре Скендера и Грмуша 5 кућа на Бунића  Брду и 1 кућа у Трњаку, слава Јовањдан из Дољана, пре Омерпаша. Дољани  6 кућа у Горњем Селу, 2 куће  у Долу, 5 кућа у у Ковачевића Дрази, славе Јовањдан, звали се Богуновићи, а старина им је с Југа, пре 200 година; Изачић 4 куће у Граду, незна се коме плетиву припадају, од „фета“ су; Липа  4 куће у Липи, слава Никољдан из Мазина пре Дољанске Буне; Лоховска Брда 1 кућа у Мугриновцу или Дреновачи, слава Јовањдан, са Дољана где су се некад звали Богуновићи, пре Дољанске Буне; Притока 5 кућа на Бијелом Брду, 2 куће  у Малој Притоци, слава Јовањдан из Дољана и од њих Пашићи, после Омерпаше,  Мујага Аџић из Рибића чинио велике зулуме да му ни паша бихаћки није могао ништа. Мишљење је да је  књаз послао хајдуке, међу њима и Марка Ковачевића. па су сачекали Мујагу у Дубовску и „укинули с гласа“. У насељима цазинског среза Ковачевићи забележени у: Бегановићи 1 кућа  у Љесковцу,  1 кућа у Бегановићима 1 кућа у Криваји, из Лике  су пре доселили пре 200 година најпре досели граду Нухановићи, 29 кућа, а одатле пре 100 година у Бегановиће. Од њих су Ковачевићи 4 куће. за њих веле да су потомци Коначине Раме, што се у пјесми пјева; Врнограч  1 кућа  на Стражбеници, слава Јовањдан испо Радоча, после окупације; Доња Гата  2 куће на Рајакову Брду, слава Јовањдан са Хргара, а старином су Богуновићи, пре Омерпаше; Глиница 3 куће  у Глиници 3 куће, слава Јовањдан са Горијевца пре Омерпаше; Велика Кладуша 1 кућа у Миљковића Селу, дошли из Мале Кладуше пре окупације на материнство; Мала Кладуша  4 куће на Грабовцу,  1 кућа у Јохарима, дошли из Цетинграда, за Лаудова рата смена становништва;  Кудићи 1 кућа Ковачевић-Маричић у Осоју, од града пре Омерпаше, изгубило се сећање коме „плетиву“ спадају, (он је потурчењак); Пећиград 1 кућа у граду, за „стара колина“ која су порекло из Анадола и која су овде од „фета“ сматрају се Бегановићи и од њих су Ковачевићи; Слапница 3 куће у Слапници, од Вармаза пре 100 година иселили из Тодорова; Тодорово 1 кућа у граду, 2 куће у Криваји, од Вармаза и Ћоралићи 6 кућа из Пећи, потомци су веле Ковачина Раме, пре окупације;

Презиме је настало по занату ковач, које је опет настало према занимању неког претка или месту Ковач (Ковачевићи-људи из Ковача)  којих има више: четири у Босни, два у Србији , и по једно у Херцеговини и крај Котора. Презиме Ковачевић је код нас и у свету једно од најраширенијих презимена. Изведено презиме по ковачком занату на неким језицима је: (руски – Кузњецов, француски – Лефевр, јерменски – Налбантијан, португалски – Переира, енглески – Смит, шпански – Херера, немачки – Шмит, италијански – Фабри).

Како пише Мирослав Нишкановић у књизи “Српска презимена”, сви Ковачевићи нису истог порекла и нису у сродству, а он се посебно бавио пореклом Ковачевића из Дробњака који славе Ђурђевдан.

О њиховој старини забележена је традиција да су у селу Бучу у Херцеговини живела два брата Ковача. Пређу у Бањане и Велимље и ту начине ковачницу. Касније је један прешао на Вилусе у Грахову, а другог одведу озринићке крииџије и населе у Озринићима. Претпостављамо да се напред речено могло десити у првој половини 17. века.

Од брата који је остао у Вилусима данашњи су Ковачевићи на Грахову, којих је у првој половини 20. века било на Грахову и по Херцеговини преко 300 кућа.

Брат који је одселио у Озриниће имао је једног сина и од њега су Ковачевићи у Озринићима. Никад их није било много, свега неколико кућа. Бавили су се ковачким занатом до 1812. године.

Око 1848. године Туко из Озринића је прешао код Јакића у Добра Села, оженио се од њих и ту населио. Имао је синове Марка и Милоша. У исто време његови рођаци: Петар, Мина, Радован, Милован и Велисав преселили су се из Озринића у Језеро и населили у једну долину код Жабљака. Та долина је прозвана по њима Ковач-Долина. Одатле је Мина отишао на Гласинац.

Истог порекла би требали бити Даковићи и Ковачевићи на Грахову (Црна Гора).

У Церово (Рађевина) Ковачевићи су доселили у 17. веку из Пиве. Славе као и дробњачки Ковачевићи Ђурђевдан. У Паскову (Јадар), Ковачевићи такође славе Ђурђевдан, пореклом су и они из Пиве, одакле су доселили у 18. веку.

У Рисну је једна кућа Ковачевића, доселили су из Грахова 1750. године. Такође славе Ђурђевдан.

Крсна слава  дробњачких Ковачевића Ђурђевдан.

Ковачевићи се евидентирају са све три вероисповести (православци, католисти и исламске). Етнографска истраживања Јефта Дедијера и Марија Петрића (по националности Хрват из Херцеговине) издвајају херцеговачке породице које су славиле крсну славу. Међу њима су и Лончари настањени у Велацима (Љубушки), Љутом Долу, Гостуши и Доњем Градцу /Широки Бријег), Јасеници (Мостар) Рами и Устирами (Прозор) и Прозору. За Лончаре у Билишанима (старом делу Љутог Доца) каже се да су се звали Стипићи и славили Марковдан.

18. КОНЧАРИ, 4 куће, (1 кућа у Гати, 1 кућа Рајакову Потоку и 2 куће Глувајића Брду), са славом Никољдан, дошли из Дољана (Лика) пре Омерпаше 1850 године.

На почетку Другог светског рата 1941. године, у Доњој Гати такође је затечено 4 куће Кончара са укупно 28 чланом. У рату гине или умире од тифуса страха[7] 11 чланова или 39,29%. После рата од преживелих Кончара настављају живот у Доњој Гати синови Николе Никола (погинуо у саобраћаној несрећи 1946. године у Лици) и Рајко, Вид, син овог Рајка, (прелази у Бихаћ 1960. године), и Петар син Спасе. Јово син Боже насељава се у Борово (Вуковар), а Стево колонизован је 1945. у Бачку Паланку, Марко син Петра у Савино Село (Врбас), Владо син Радоње оста у ЈНА  у Београд, и Владо син Илије у Земун.

Распад СФР Југославије и грађански и дириговани рат у Босни и Херцеговини 1992. затиче Стану, ташту Марка са 4 члана, Рајка и Босу. Са осталим Гаћанима под присилом протерује их муслиманска паравојска. Снаге УНФРОФОР-а УН дана 16. јуна, само  са ручним пртљагом превозе преко Личког Петровог Села у Фркашић (Доњи Лапац) где остају два дана. Војска Републике Српске Крајине превози их  преко Доњег Лапца до реке Уне где прелазе у Рипач на територију под контролом Војске Републике Српске. Кончар Рајка Јово гине (1957-1992), као припадник Војске РС а његови родитељи Рајко и Роса настањују се у Бања Луку. Стана, мајка Данице одлази у Бачку Паланку, син Петар са породицом одлази у Вуковар, потом у Савино Село (Врбас) да би се коначно настанио у Америци. Из Бихаћа излази породива Вида која се настањује у Костајницу. Од Кончара се нико не враћа на своја кућишта. Данас у две куће Кончара живе муслиманске породице.

У личко-крбавско парохији 1712. године пописано је Кончара 67 кућа, а потом 1915. године у 5 насеља: Бабин Поток (Врховине) 33 куће,  Бјелопоље (Кореница) 1 кућа, Мазин 5 кућа, Штикада 6 кућа и Врховине 22 куће

Милан Карановић „Поуње у Босанској Крајини“ Кончаре евидентира у  насељима крупског среза у: Мали Радић 1 кућа, слава Стефањдан, са Врховина (Лика), после окупације; Хашани 1 кућа, слава Јовањдан, из Лике пре окупације; на бихаћком срезу у насељима: Грабеж 1 кућа у Дренову Тијесну, слава Никољдан, досели из Лике после окупацоје; Липа 1 кућа, слава Никољдан , досшли из Лике после окупације; у цазинском срезу у насељима: Доња Гата (сада општина Бихаћ) 1 куће  у Гати, 1 кућа у Рајакову Потоку и 2 куће на Глувајића Брду, слава Никољдан, дошли пре окупације из Лике;  Крндија 2 куће у Агића Крндији и 7 кућа у Беширевица Крндији, слава слава Никољдан, дошли из Дољана (Лика) пре Омерпаше, предак им побегао из војске; и Рујница 4 куће више изворишта Пећине, слава Никољдан, из Лике пре окупације.

Оригинал презимена потиче од Кончаревића и може се закључити да им је старина са Југа из Старе Србије  и Црна Гора. Померање Кончара из матице иде из Старе Србије преко северне Далмације, на шта упућује презиме Кончаревић са славом свети Никола.  Даље се у највећем броју настањују на простору Врховина и Дољана (Лика) у тзв. црној власти (прозваној  тако због немогућности приступа било којој власти пре комуниста). Због учешћа у НОБ-у њихова околина је прозвана Кончарев крај код Плитвица, где се задржавају неко време. Кончари су у Писаћ  (Лика)  евидентирани 1700. године, као православни Власи, дошли из збијега у Брињу.  У Сврачком Селу 1712. године евидентирана је породица Кончар са славом Свети Стеван, где су дошли из Брлога.

У шематизму Дабробосанске митрополије Кончари су пописани са две славе: Архиђан Стефан, Козарац код Приједора и Никољдан Кулен Вакуф (Унац) и Рујница (Бихаћ).

Одатле једна група из Дољана, а већи број из Врховина  за време Омерпаше око 1850. године и касније око аутријске окупације Босне 1878. године насељава Босанску крајину и Поуње.

Кончаревић је једно од српских граничарских презимена у Хрватској 1657. године, српске породице у селу Класнићу у Банској крајини 1751. године, у Хрватској 1948. године у околини Книна, Бенковца и Винковаца. Кончаров у Старој Моравици у Бачкој 1776. године.

Презимена на -ар обично означавају занимања. Презиме Кончар као и топоним Кончари у Лици припадају још увек присутној занатској производњи, јер су идентични са апелативом кончар у значењу, онај који производи конац.

Презиме Кончар су православне породице доста фреквентне у Хрватској 1948. године код Глине, Оточца, Коренице, Грачаца, Слуња и Дарувара.

19. КОРУГЕ, 1 кућа, са славом Арханђеловдан, дошли из Садиловца (Кордун) после окупације Босне 1878. године. Коруге на Кордуну су са славом Аранђеловдан. Чувени српски етнограф Радослав Грујић, бележи да калничко-билогорски Срби потичу из различитих српских крајева. Међу њима су и Коруге из Црне Горе од Колашина.

У Лици је евидентирано 22 кућа Коруга: Бјелопоље (Кореница) 4. Фркашић (Кореница) 7, Градина 1, Компоље 1,  Оравац 1, Понор 2, Шегановац 5 и Врело (Кореница) 1. Према једној верзији  Коруге су од Бајчетића. Презиме су добили тако што је неки Бајчета музао козу и јео кору хлеба, па из прозваше Коруге. Презиме Коруга  у Србији је из  категорије осталих презимена. Коруга  је наслага овчијег измета на јари која настане током зиме код чишћења обора. Коругање је скидање коруга у јари али и свако скидање у ламелама (козе). Миграција Коруга иде из околине Колашина (Црна Гора)  и стижу до калничко-билогорског простора на северу Хрватске, најзападнијој грани српског народа. Доњогатске Коруге су изумрле неутврђеног времена.

20. ЛОНЧАРИ, 3 куће (3 куће на Лончареву Брду), са славом Ђурђевдан, дошли пре Омер паше 1850. године, из Далмације.

Уочи Другог светског рата у Доњој Гати зетечено је  5 породица са 30 чланова. У току рата гине или умире од тифуса 10 чланова или 33,33%. Након рата живот у Доњој Гати настављају Симо син Цвије, Вујо син Душана. Остали преживели колонизирани су у Мартинце, Бачка Паланка , Савино Село (Врбас). Многе ће породице отићи у иностранство на рад, превасходно у Швајцарку, а неки ће населити Војку и Инђију.

Распад СФР Југославије и грађански и дириговани рат у Босни и Херцеговини 1992. затиче Вују и супругу Милку.

Под присилом муслиманске паравојске протерани су из села. Са осталим Гаћанима снаге УНФРОФОР-а УН дана 16. јуна, само  са ручним пртљагом превозе их преко Личког Петровог Села у Фркашић (Доњи Лапац) где остају два дана. Војска Републике Српске Крајине превози их  преко Доњег Лапца до реке Уне где прелазе у Рипач на територију под контролом Војске Републике Српске. Кратко време настањују се у Лохову, потом прелазе у Боботу (Вуковар) и на крају долазе у Нову Пазову. Данас Лончара нема у Доњој Гати. Имања су уништена, запуштена и зарасла у шипражје.

Једно су са Инђићима. Порекло Лончара је вероватно из Билећких Пађана, откуда су доспели у Далмацију. Родови Пађани-Илићи-Лончари славе Ђурђевдан и црква у Пађанима у Далмацији њима је посвећена. Сачувало се предање да су „једно па се разродило“. Из Пађана у Далмаћији у Поуње су дошли: Пађани 18 кућа у 11 насеља, Илића 14 кућа у 5 насеља и Лончара 4 куће у два насеља. Најстарији писани помен Лончара у историјским документима јесте из Вињана Горњих код Имотског из 1378. године. Припадају светрима вероисповестима.

У личко-крбавско парохији 1712. године пописано је Лончара 128 кућа, а потом 1915. године у 15 насеља: Брлог 18, Дубрава (Брлог) 2, Госпић 1, Јабланац (Сењ) 1, Јошани 7, Кијани 2,  Компоље (Брлог) 1, Лучани (Бриње) 10, Мутилић 5, Ондић (Удбина) 12, Шкалић (Бриње) 54, Штикада (Грачац) 5, Тужевић (Бриње) 1 Водотеч (Бриње) 1 и Врховине 8 кућа. Презиме Лончарић евидентирано је 5 кућа у насељима: Оточац 1 и Сењ 4 куће.

У Далмацији Лончари су евидентирани у насељима: Карин, Кула Атлагића, Сиверић, Биочић и Биљање Доње са крсним славама: Јовањдан, Никољдан и Стевањдан.

Један број херцеговачких Лончара се покатоличио и данас незнају своје порекло. Етнографска истраживања Јевта Дедијера и Марија Петрића (Хрват по националности из Херцеговине) објавили су покатоличене Лончаре који су славили крсну славу настањених у насељима:  Вељаци (Љубушки), Љути Доц, Гостуша и Доњи Градац (Широки Бријег), Јасеница (Мостар) Рама и Устирама (Прозор) и у Прозору. За Лончаре у Билишинама (стари део Љутог Доца) каже се да су звали Стипићи и славили су Марковдан.

Према попису 1991. године на Банији Лончари су пописани у општини Глина у насељаима: Ровишка, потврђени у 18. веку, слава Никољдан; Мајске пољане, потврђени у18. веку, слава Никољдан; Шибине, потврђени у 18. веку, слава непозната и Обљај (Велики и Мали), потврђени у 18 веку, слава Томиндан.

У Далмацији као хрватска презимена Лончари се јављају у насељима: Смилчић (Бенковац) (10), присутни у 18. веку и Тињ (Бенковац) (6), док су Лончари као српске породице бележе у Горњи Карин (Бенковац) (73), присутни у 18. веку, слава Свети Стефан.

Лончари у Рађевини су пореклом од Радовића са Челебића. Неки је Радовић у Рађевини правио лонце, па његове потомке прозваше Лончарима. Род су им Лончари са Вијалице. Од Чоловића су Лончари у Дабовини. Други Лончари раселе се из Дабовине. Нису им род Лончари из Рађевине и Вијалица. У Отиловићима (Пљевља) су Рочани пореклом из Роваца. Презивали су се Булатовићи, па  Црчевићи (забележио Танасије Пајатовић). Потомци су им прешли у Рудницу. Задржали су манастирску земљу. Славе Лучиндан. Од њих су се одвојили Лончари у Бушњима. У данашњој Хрватској Лончари су углавном Хрвати. Пореклом су већим делом из  Имотског. Према другим изворима порекло им је Херцеговина, Лика или Бока Которска. Један мањи број су Срби који су већим делом иселили у грађанском рату у Хрватској 1991.-1995. а завршено у „Олуји“ 1995. године.

Презиме произилази из основе занимања. Лончар је онај који производи глинено посуђе. Посуђе од глине било је веома распрострањено у употреби у домаћинствима за припремање хране у породицама. Евидентира се у Босни још 1492. године из села Лончари где се за време турске власти правила грнчарија па се по њима тако назвало и село. Тамо су настала презимена Лончар, Лончарић, и Лончаревић. Презиме Лончар, деминутив Лончарић, веома га лако протумачити. Риста Милићевић, „Херцеговаћка презимена“ (2005), презиме Лончарић евидентира као муслимане у Лончарима (Гацко).  Сматра да је презиме могло настати по називу места где су настањени или по занату (лончар) неког њиховог претка. Хасандедић их наводи у „Вртлу који се налази уз пут за Борач“.

Падом Босне 1481. године Турци затичу Лончаре код Требиња у горњем току Неретве. У Боку стижу у првој половини 17. века и одатле се расељавају. Миграција Лончара иде из Херцеговине и Боке  у Далмацију. Најездом Турака селе се у Лику, где су евидентирани 1668. године, те у Загорје (северна Хрватска). Одатле долазе у Поуње у Босанску Крајину. Из Лике расељавају се у Срем а једни и према Сплиту. Лончара има на свим подручјима бивше Југославије. Налазе се на просторима Босне и Херцеговине, Хрватске, Србије, Црне Горе и шире.

21. МАРИЧИЋИ, 1 кућа (1 кућа на Граховчеву Брду), са славом Никољдан, дошли из Садиловца (Кордун) после окупације Босне 1878. године. Породица је у Доњој Гати изумрла неутврђеног времана.

Према различитим историјским изворима Маричка битка се одиграла 1363. или 1367. године.

Наши историчари узимају да се то десило септембра 1371. године. Срби су поражени у бици и Турци називају место догађаја „Погибље Срба“. Маричка битка је означила почетак распада Душанова царства под нападима Турака. После Битке уследиле су сеобе у подручје данашње Јужне Србије. Одмах после Маричке битке, Срби који су кренули у сеобе по српским земљама добијали су придев „Марички“- Срби од Марице, што је асоцијација на Маричку битку.

Према писаним изворима  пре Маричке битке Срби су били сконцентрисани у околини Прилепа. Враћају се после Битке и сами су узимали или добијали надимак „Марички“ као индентификацију свог „часног“ учешћа у бици. Тада није било правило да неко има презиме.

Према неким тумачењима презиме Маричић је постојало и пре Маричке битке. Настало је по извесној жени „мајци Марици“, најстарије у једном племену који су звани „Маричини“. Познато је код Словена-Срба обичај да се уз име  неке особе када породица остане без најстаријег или вође, синовима или потомцима додаје име мајке, као напр. „Маричин“, или „матронимичко“ стварање породичног имена. То је објашњење да је „корен“ презимена Маричић у речи – Марица, без обзира да ли је из назива реке Марица или из имена неке поштоване жене Марице.

Ако је чињеница да је постојбина Маричића околина реке Марице, град Прилеп и околина, онда имано доказе по којима се Маричићи из ових крајева селе у три правца: први- Црна Гора преко Херцеговине и даље према Далмацији и Лици, други правац према централној Србији: у крајеве око данашњег Чачка, Ужица и Пожеге. Под сталним претњама и терором Турака а формирањем Крајине на граници Аустроугарске, напуштају централну Србију и упућују се према Босни односно Хрватској. У Лици су груписани у Горском Котару, затим Книну и око Книна, тада познато утврђење границе са Турцима. Трећи и последњи правац сеобе је према северу-Београду, Смедереву и даље према Аустрији.

За време опште велике глади и неколико узастопник неродних године око 1900-те године, Маричићи у Далмацији и Лици као и остале српске породице нашли су се пред три могућности: отићи у Амерку,  остати у Војној крајини на најистуренијој и несигурној граници Аустроугарске са Турском, западне и северне границе Билогоре тада мочварне и запуштене земље или покатоличавање. Мноди остају на у неплодном и суровом залеђу Далмације без путева. Доста њих одлази у Славонију као и друге територије границе Аустрије са Турском.  Многи су покатоличени и радећи на огромним поседима Католичке цркве да прехрнае своје породице.  Мањи број Маричића одселе у Америку.

22. МИЉКОВИЋИ, 1 кућа (1 кућа на Граховчеву Брду), са славом Јовањдан, дошли из Јошана (Лика), пре окупације Босне 1878. године. Пред други светски рат у Доњој Гати се не евидентирају Миљковићи.

Закопина Миљковића је Стара Херцеговина и Црна Гора. Уз јадранску обалу населе се у Далмацију. Прво су доселили у Промину код Дрниша, затим у Врлички крај, а одатле у Прово. Славе Светог Василија Великог. Тврде да су поријеклом Црногорци. Миљковићи су српска породица која се помиље 1335. године у Дечанској Хрисовуљи, приликом градње манастира Високи Дечани. Православни Миљковићи на подручју Херцеговине, веле да су старином из Мрцина у Конавлима. Славе Јовањдан. За настањене Миљковиће у ужем градском подручју Требиња, нема усмених предања  да су се икад доселили из других крајева. Староседиоци су, кажу, учествовали у подизању и оснивању града.  Ови Миљковићи славе Зачеће Светог Јована Крститеља.

Прво појачање гарнизонских насеља у Цазинској крајини било је из Далмације. У приличној мери одржали су особине досељеника са Југа.

Порекло презимена Миљковића је претку Миљку. Презиме је изведено од српског мушког имена Милан. Исто тако „миљко“ је и стари назив за благо (имовину) у земљи и стоци, али пре свега у стоци.

23 МУДРИНИЋИ,  1 кућа (1 кућа на Рајакову Потоку), са славом Ђурђевдан,  дошли из Грмуше пре окупације Босне 1878. године,  старином са Змијања.

Други светски рат 1941. године у Доњој Гати затиче 2 куће Мудринића са 12 чланова. Током рата од последица тифуса умире двоје деце или 16,67%. Мудрића куће су једне од ретких у селу које нису попаљене од усташа. Ћерка Стана рођена после рата добија име по умрлој сестри Стани. Преживели ових породица настављају живот у Доњој Гати. Тривини синови Стево и Ђуро из рата су демобилисани и настанили се у Земуну. Отац Триво једно време живио је са братом Симом, потом одлази код ћерке Босе која живи у Македонији, где умире.

Распад Југославије и грађански и дириговани рат у Босни и Херцеговини 1992. године у Доњој Гати не затиче никога од Мудринића. Симо пре напада муслиманске паравојске 9. јуна 1992. одлази у Футог код зета и ћерке Радић, потом прелази у старачки дом у Бачку Паланку, где умире. После Дејтонског споразума од Мудринића се нико не враћа у Доњу Гату. Куће и економски објекти разрушени, а  кућишта остају пуста и запарожена.

Готово је сигурно да је порекло Мудринића старином још пре Косовског боја из најмасовнијих пребивалишта тог времена-данашње Албаније, Старе Црне Горе и њених Брда и Старе Херцеговине.

Спадају у групу родова Мајкића и Марјановића. Предак ових родова звао се Гвозден, који је са Турцима био под Бечом (непознато у ком својству), па је донео гвожђе у  нози и прозван Гвозден. Имао три сина. Трећи је био одвећ мудар па га звали Мудрица. Од њега је постао род Мудринића и Мудрића. Од сва три брата у Поуњу је је 139 кућа са 12 презимена.Некада била једна кућа па се разродило. Мудринићи око 1725. године доселе са Змијања у Грмушу. Један огранак за Лаудонова рата 1788-91. године одсели у Лику. Од тих су се једни насели у Поуње.

Владислав Шкарић у студији “Поријекло православног народа у сјеверозападној Босни” износи претпоставку да су Мудринићи из краја Уне и Сане пореклом из Далмације, а како је реч о Србима и како се радучко презиме Модринић чита Мудринић, није искључено да су они заправо  старином од радучких Модринића, а не од проминских Мудринића. Слава им је Ђурђевдан. Никшановић објашњава да највише српских презимена одсликава везу са неким од предака. Мудринић одражава презиме по карактеру родоначелника од кога је презиме настало. Ради се о надимку који указује на нешто неубичајено у окружењу. Такав је пример презимеna Мудринић. Најраспростањенија су она презимена која одсликавају карактер човека попут презимена Мудринић.

Презиме Мудринић је патронимично, изведено од мушког имена претка (оца), Мудрина (номинатив  Мудрин са демунативним наставком -ић, што значи Мудринов син. Такође  и име Мудрин и презиме Мудринић су надимачког порекла од претка назван мудрица због својих карактерних особина. Био је мудар, сналажљив, окретан и лукав. Ово презиме подједнако носе и Срби и Хрвати.

Највероватнније Мудринићи са Југа иду два миграционим правца. Једним у северну Далмацију, а другим преко средње Босне  на подручје Змијања у Босанску Крајину. Имајући у виду да се Мудринићи на Змијању сматрају старинцима то упућује да су са Југа на Змијање дошли пре Косовског боја. Правац кретања преко северне Далмације вероватно креће после Косовског боја. Из Грмуше су се расељавали под разним презименима по Беширевића и Бужимској Крајини.

24 ОЏИЋИ, 2 куће (2 куће на Граховчеву Брду), са славом Илиндан, дошли од Унца пре Омерпаше 1850. године. Други светски рат 1941. године у Доњој Гати затиче 3 породице Оџића[8] са 16 чланова. У рату гине или умире од тифуса 4 члана или 25%. Након рата у насељу не остаје нико од Оџића.  Цвијини преживели потомци су 1946. године колонизирани у Кулу (Црвенка). Непознато је шта се десило са Ђокином породицом. Трећа, Николина породица се настанила прво у Боботу (Вуковар) 1944. године, потом 1947. године прелазе у Црвенку. Драгица кћи Ђукана настањује се у Београд. Тако  Доња Гата остаје без рода Оџића. Њихова имања због колонизације су припала држави.

Оџићи су до Другог светског рата у Црној Гори живели у Бријегу, на Оџића Главици  (Пива). Било их је неколико кућа, исламске вероисповести. Дошли су из преко Таре.

У Каменару засеоку села Врбица, општина Аранђеловац насељавају Рабреновићи (Обрадовићи) 12 кућа. Славе Ђурђевдан. Старо презиме им је Оџић. Прадед Радован са  7 синова од Сјенице, прво се настанио у Мисача (Аранђеловац), а касније пређу у Каменар (Крушевац). У село Врнчари (Чачак) стару породицу Оџића, са 4 брата однекуда је од Пиве, од Пивског  манастира Свети Арсеније, доводи калуђер Леонтије. Веома предузимљива породица која ради камен и израђује споменике, вади руду, и пече креч. Данас их  је на Оџића вису, и поред пута и низ Кијевчицу 19 кућа. Славе Јовањдан.

У село Петковица (на Горњој Малој) код Шапца из Богатића долази 1 кућа Оџића са славом Свети Никола. Оџића у Богатићу (Шабац-Мачва) има 11 кућа. Досељавају из Босне у 18. веку са славом Никољдан. Прадеда од ових Оџића подругљиво је називан  „Оџа“ и „Шваба“, што упућује на порекло са турско-аустријског територија. Оџићи чији је предак рођен 1884. године у селу Кумане (Зрењанин) досељавају из Мачве, па се 1900. враћају натраг преко Саве између Обреновца и Шапца. Крсна слава им је  Јовањдан. Подједнаке су шансе да су преци Оџића у Војводини пореклом из Босне или Македоније. Панчево и Нови Сад су били светионици према У Бјелопавлићима (Црна Гора) постоје Оџићи који су по предању од још старијег племена Лужани. Вуксановићи у Мрђенима су од Оџића. Њихов један предак давно је био слуга код Бубе, од племена Хота. За његов рачун убио је бана лужанског Стола у Гостиљу Мартинићском. Касније су се у Гостиљу Мартинићском насели и намножили Бубићи. По предању једни се Оџићи одселе у Самоков. Стара слава овог племена је Аранђеловдан. Скоро пре четири века узимају општу  бјелопавлићку славу Света Петка за крсно име.

Оџинци као фамилија забележени су у шарпланинској жупи. Ту су поисламизирани као и Оџевци у Македонији. Ови су у месту поред Светог Јована Билогорског забележени као православни Поповци. Пре два века, услед страшног притиска и исламизације, једни подлежу притиску, а други беже преко Шаре, у наведену Гору, а остали иду даље у Црну Гору и Босну. За претпоставити је да су истог порекла. Могу бити и од различитих Поповића, јер су и хоџе често одређивали једног сина за наследника. Не може се тврдити да су сродници. Готово да је гарантовано да их је задесила иста судбина и притисак да приме ислам.

Да су и данас уочљива прекрштавања и асимилација муслимана у Србији, трвде Муслимани.  Има Срба који носе исламска презимена као например  Оџић (Хоџић) и слична и тврде „све су ово муслиманска и прекрштена племена“.

Хоџићи се појављују у Доњем Рајићу (Брчко) у периоду између 1743-1768. године. Такође у матицама између 1768-1842. године појављују се Хоџић, Оџић. Данас се зову Петровић.

Презиме је мотивисано службом родоначелника према служби: Оџић ( турски хоџа). Облик презимена није посве јасан, па постоји могућност надимачког порекла. Презиме Оџић спада у неправе патрониме. Могућа је и деминутивно значење. Презиме Оџић могуће је тумачити и као „мали хоџа“. Доласком Турака на Балкан, јављају се називи који означавају верску службу у муслимана, хоџа (Оџић).

Презиме Оџић на тиватском подручју је турског порекла. То је изузетак јер југоисточна Бока Которска никад није била под Турцима. У Тивту турске речи су новијег датума. Неке речи, као џезва, је далеко ранијег датума.  Вероватно је то остатак проласка турских дипломата, трговаца, досељеника или путника с турског подручја, али се чувају као домаће. Тако би презиме Оџић могло одступити од сугласника „џ“ и бити досељеничко где се изгубило „х“. Досељеника је било већ за Млетака, али је питање када су речи са „џ“, осим у презименима усвојене, односно када је постао глас. Близу граничног подручја с Турцима забележен је и турски елеменат у презимену Оџић, који се у Тивту води од 1672. године.

Сава  Накиченовић објављује 1913. студију „Бока“у којој указује да на подручју Тивта било врло мало староседилаца. Углавном су то досељеници из Црне Горе, Херцеговине, а делом и из других крајева. Бележи братство  Оџићи са 7 кућа, који су дошли из Херцеговине пре 150-250 године. Славе светог Симеуна. Наком ослобођења новљанског подручја од Турака, на херцеговачко-рисанскоме подручју у Доњој Ластви насељавају Оџићи из Херцеговине евидентирани 1726. године.

На подручју Кута постојао је остатак једне турске џамије, у чијој су близи (према сећању) становали Турци Лупури и Оџићи на земљишту које се зове Зизеровина. У жупи Градишту (Паштровићи) југоисточно од Тивта) у селу Калудерцу станују Оџићи, 2 куће из Црне Горе, дошли у 15. веку.

Могуће је да су тиватски Оџићи дошли с подручја југозападне Боке-Которске, јер то подручје припада источнохерцеговачко-крајишком дијалекту, а онда су честа изостављана „х”.

На Бријег (Пива) Оџићи су из Прекотарја. Од њих су у Врачање (Ужичка Црна Гора). У Подгорицу су се доселили из Зете. Доњи Мурићи (Доња Крајина) су из Климената (Албанија). Горане и Печурице (Улцињ) су огранакак Поповића из Равне. Ћурјани, Бобот и Драгиња, Мркојевићи (Приморска крајина) су од Крекуна из Лимљана (Црмница). Једни од њих су у Каноше и Буљарице (Паштровићи) 1843. године. Има их у Боки Которској. Осмине Мишићке (Спич) и у суседном Градишту (Тиват), пореклом из Херцеговине. Савина, Херцег-Нови, Камено (Херцег-Нови) 1692. године. Никшић, Бјелопавлићи, касније Вуксановићи. Гусиње, пореклом из Анадолије (Турска). Ибарац (Рожај) они су од Краснића из Метохије. Оџићи из Пиве (Доње Црквице и Оџића главица, из преко Таре су муслимани. Седам породица Срба или „вретанијских Срба“ пореклом из Херцеговине од Билећких Рудина насељава се на Калничко-билогорско погручје у северној Хрватској. Живе у двадесет мањих  насеља тога подручју, међу њима је и фамилија Оџића.

25. ПИЛИПОВИЋИ, 1 кућа (1 кућа на Граховчеву Брду, са славом Алимпијевдан, дошли из Врховина (Лика) пре Омерпаше 1850. године.

Ђурађ 189- , солунски добровољац, као колониста 1937. године добија имање у насељу Шуљам (Сремска Митровица). Син Лазо 1955. године пресељава у Ириг. Ђуро, Лазин син, на кратко се враћа у Доњу Гату  где му се рађа кћерка Славица, више позната као Мара 1956. године.

Пред Други светски рат у Доњој Гати евидентиране су 3 куће Пилиповића са 16 чланова. Током рата гине или од последица тифуса умире 9 чланова или 56,25 %. Након рата на кућишту Милан-Миле син Симе  формира породицу. Око 1960. године пресељава у Злопољац (Бихаћ) на имање свога ујака. После одласка Милине породице, Доња Гата остаје без Пилиповића. Симина кћи Илинка прелази у Бихаћ., Стоја удовица Симе добија колонизацију у Руми, не желећи да користи туђу кућу  (кућа прогнаних Немаца), прелази у село Огар (Пећинци), док сестра Милка и брат Душко одлазе у Кикинду. Милини синови данас живе, један у Бачкој Паланци, а други у Бања Луци.

Распад СФР Југославије, и грађански рат у Босни и Херцеговини 1992. од Пилиповића никога не затиче у Доњој Гати. У Злопољцу затиче Миланову породицу, синови прелазе у Личко Петрово Село, а остали део се склања на десну обалу реке Уне у Притоку. Након Дејтоског споразума супруга Мара из Бачке Паланке, где је привремено била смештена, враћа се сама у Злопољац где умире 2017. године. Од породице Пилиповића нико се враћа на своја кућиста у Доњу Гату, која остају пуста.

Порекло Пилиповића је Херцеговина и Стара Србија. Доспели су с југоистока преко северне Далмације и Лике у Босанску Крајину. Од њих су Бубале. Са Пилиповићима иде и род Предојевића, такође са славом свети Алимпије. Презиме Пилиповића је патронимичког порекла изведено од  имена  претка Пилип (Филип). Родоначелниковом крштеном имену додат је наставак -овић, тако да је потомак Пилипов добио надимак Пилиповић. Име Филип (од грчке именице philos “пријатељ” и hippos “коњ”, па је Philipp “пријатељ коња”) изговара Пилип-одатле Пилиповић. За нашу традицију би се пре могло узети да се више користило очево име и на основу тога су се презимена често мењала. Многи Срби су промели своја презимена, а задржали крсну славу. Презиме Пилиповића је патронимичког порекла изведено од  имена  претка Пилип (Филип). Родоначелниковом крштеном имену додат је наставак -овић, тако да је потомак Пилипов добио надимак Пилиповић. Име Филип (од грчке именице philos “пријатељ” и hippos “коњ”, па је Philipp “пријатељ коња”) изговара Пилип-одатле Пилиповић. За нашу традицију би се пре могло узети да се више користило очево име и на основу тога су се презимена често мењала. Многи Срби су промели своја презимена, а задржали крсну славу.

У делу „Поуње у босанској крајини“ (1925), Милан Карановић наводи: Негдје од југоистока доспела је група родова Пилиповић-Предојевић. Сви славе Светог Алимпију. У области Поуња има Пилиповића 59 кућа у 21 насеље и од њих су Бубале, прозвани по очуху, а задржали своју славу. Предојевића има 6 кућа у 3 насеља, и од њих су Ћојановићи 7 кућа. Закопина Пилиповића је Велики Цвјетнић, а Предојевића је Предојевића Главица код Лужанског Поља (Сански Мост). Ништа се није могло установити да су ови Предојевићи у сродству  са оним владикама у манастиру Рмањ, па преселили у Марчу, као и са Хаснпашом Предојевићем који је заузео Бихаћ 1592. године. Пилиповиће евидентира у: Крупа (Босанска Крупа) 2 куће (1 кућа на Говедарници) Алимпијевдан, са Цвијетнића, пре Окупације; Варошка Ријека (Босанска Крупа) 7 кућа Ћојановића од Унца где су звали Пилиповићи, Алимпијевдан, пре Омершаше;  Бојевац (Босанска Крупа) 1 кућа Филиповић од Гламоча, пре Окупације;  Главица (Босанска Крупа) 1 кућа у Великој Дабрини, Алимпијевдан, са Цвијетнића, око 1865. године;  Добросело (Босанска Крупа) 5 кућа, Ђурђевдан из Баније пре Окупације;  Дренова Главица (Босанска Крупа) 1 кућа Алимпијевдан, са Бобољусака пре Окупације; Љусина (Босанска Крупа, 1 кућа, Алимпијевдан, с Очијева пре Окупације; Велики Радић (Босанска Крупа) 1 кућа Алимпијевдан од Унца пре Дољанске буне; Горња Гата (Бихаћ) 4 куће (2 куће у Растовачи и 2 куће у Горњој Гати) Алимпијевдан, са Цвијтнића, пре Омерпаше, и Бубале 2 куће, Алимпијевдан, они су Пилиповићи па их мати привела у Бубале;  Голубић (Бихаћ) 1 кућа у Католички Голубић), Алимпијевдан са Цвјетнића пре Окупације; Горијевац (Бихаћ) 1 кућа у Жежницама,  Алимпијевдан са Бобољусака, пре Окупације;  Грмуша Бихаћ)  4 куће у Трњаку, Алимпијевдан са Калата око  1825. године; Дољани (Бихаћ) 10 кућа (у Доњем селу 1 кућа, у Горњем селу 7 кућа, у Краљевцу 1 кућа и у Дубовску 1 кућа), Алимпијевдан, са Цвијетнића, пре Дољанске Буне; Злопољац (Бихаћ) 1 кућа, Алимпијевдан, и од њих су Марићи 1 кућа, пре Окупације; Клишевић (Бихаћ) 1 кућа Алимпијевдан са Бобољусака, пре Окупације; Жегар (Бихаћ) 2 куће,  католичка породиве пре Окупације из средње Босне;  Липа (Бихаћ) 6 кућа (у Кулини 4 куће  и Липи 2 куће), Алимпијевдан, претка му је Васиља веле позвао онај Кулин капетан, што је погинуо у Србији на Мишару, да разграниче беговске земље и ту га је дао посећи и закопати да означује границе, од њих су Бокићи 5 кућа;  Лохово (Бихаћ) 5 кућа, Алимпијевдан, са Цвијетнића, пре Дољанске буне; Притока (Бихаћ)  1 кућа у Малој Притоци,  Алимпијевдан са Цвијетнића, пре Окупације;  Рипач (Бихаћ) 1 кућа, Алимпијевдан,  из Липе после Окупације; Теочак (Бихаћ) 1 кућа, Алимпијевдан,  из Дољана,  после Окупације; Хргар (Бихаћ) 15 кућа,  (на Странама 1 кућа, у Поповића Дрази 4 кућа, у Точковој Дрази 5 кућа,  у Доловима 3 куће у Запољку 1 кућа и на Велебиту 1 кућа) Алимпијевдан, с Очијева пред Дољанску буну;  Бојна (Цазин) 7 кућа (1 кућа на Градини, 2 куће у Чемерници), Ђурђевдан, незна се откуда су; Доња Гата  (срез Цазин, сада општина Бихаћ) 1 кућа на Граховчеву брду)  Алимпијевдан из Врховине, пре Омерпаше (близак род са Пилиповићима из Крндије); Мала Кладуша  1 кућа на Јанковцу, 1 кућа на Селишту, 2 куће Филиповића на Делића Главици, и у Слапници 1 кућа Филиповића), муслимани,  насели се из Цетинграда иза Свиштовског мира;  Крндија (Цазин) 1 кућа у Беширевића Крндији, Алимпијевдан, са Цвјетнића, пре Окупације (близак род са Пилиповићима из Доње Гате) и Миострах (Цазин) 3 куће, муслимани, из Мале Кладуше пре Окупације;

У Лици Пилиповића је евидентирано 23 куће по насељима:  Боричевац 1 кућа, Дољани (Лапац) 3 куће, Кланац (Пазариште) 11, Горњи Лапац 1 кућа, Горње Пазариште 7, а у истом насељу као Филиповић је пописано 3 куће.

После Карловачког мира 1699. године настају велике промене. Турска остаје без својих покрајина Лике и Далмације. Лика дође под Аустрију, а Далмација под Млетачку Републику. То је условило велику сеобу муслиманског становништва са тог простора, јер се великим делом не хтједе помирити с новим стањем. Напусте досадашњи завичај и пребаци се с ону страну на ново постављене границе,  на десну обалу Уне. Један мањи део муслиманског становништва остаде на затеченом простору, пристаде дакако да се прекрсти било у католичку, било у православну веру. На овим странама остадоше породице чији огранци припадају двема па и трима вероисповестима. То су Пилиповићи, Медићи, Дураковићи, Кличковићи, Кнежевићи, Алагићи, Атлагићи, Даутовићи, Бакрачи и тако даље.

Насеобина (закопина) Предојевића са славом светог Алимпије је Главица код Лазачког поља са 6 кућа у три насеља. Ови Предојервићи не могу се довести у везу са Хасанпашом Предојевићем, који је из Херцеговине од Билећа. Вероватно пред крај 16. века из Херцеговине довео је своје сународнике и населио их у крајеве око реке Уне.

Део Предојевића мења презине у Пилиповиће. По једној теорији ови Пилиповићи су се издвојили из породице Предојевићи из  Лушћа Паланке (Саница) чији је најпознатији представник био Хасанпаша Предојевић  који је освојио Бихаћ 1593. године. Због Турске тортуре Пилиповићи који су задржали и крсну славу Светог Алимпију око 1690 селе у Далмацију која је остала полупуста после Кандијског (1645-1669) и Морејског рата (1684-1699), али се већина после вратила у Босну на Унац. У Далмацији Пилиповића је било у Врлици, Мокром пољу. На више места пише да су им род Јерковићи, Мачкићи, и Шљивари. Једни Предојевићи су променили презиме у Прокопић, Пилиповић и Тадић али су задржали славу свети Алимпије Столпник. На подручју Мраце неки Предојевићи примише римокатоличку веру, а презиме променише у Прерадовић. Једна грана је прешла у ислам и узела презиме Седић, чији су потомци и данас на подручју Бихаћа и Крајине. Део Предојевића који су променили презиме у Пилиповић, крећу у миграцију пут Млетачке Републике у Далмацију. Због великог верског притиска од стране католика, Пилиповићи се поново селе. Интересантно је да је та сеоба била усмерена ка Бихаћу где су се Турци одомаћили, а одакле су њихови преци побегли. Тако су се Пилиповићи насели у Велики Цвијетнић око 1650. године. Претпоставља се да је овај простор био потпуно пуст. Матица (закопина) Пилиповића је подручје: Велики Цвјетнић, Очијево и Врховина на Унцу код Дрвара. У 19. веку у области средњег Поуња Пилиповића било је 59 кућа у 21 насеље. Ово је период пре Омерпаше 1850. године до после Окупације 1878. године.

Велики Цвијетнић је смештен на висоравни изнад долине коју чине река Уна и Крка. Оне су уједно граничне реке села. Пилиповићи су се бавили повртларством, воћарством и узгојем ситне и крупне стоке. Пилиповићи су у Цвијетнићу најстарија фамилија. Кажу да је пре њих овај крај био потпуно пуст. Пошто су по традицији имали много деце, брзо су се ширили и у периоду између 1780. до 1790. године када су увођена стална презимена, деле се  између себе и узимају нова презимена ради лакшег распознавања. Разгранали су се у више огранака и узели слеђећа презимена: Савичићи по Сави, Сјерићи по Сјери (проседом човеку), Тривићи по Триви, Буркићи по претку Мили, названом Бурко, Далићи по Дали (Давиду), Ђудићи по Ђуди (Ђурђију), Ћојановићи по Ћојану (Стојану).

Радослав Лопашић, везано за Влашки устав у Далмацији, односно у Буковици, крајем 15. века између осталих помиње Милована Пилиповића. Када је реч о Пилиповићима у Хрватској било их је у Беглуцима на Уни код Срба, у околини Двора на Уни и у другим крајевима. Сви Пилиповићи из Босанске Крајине, цело Поуње па до Поткозарја, где су се насели у времену од 1875. до 1878. године у време Босанскохерцеговачког устанка, затим колонисти после Другог светског рата у Војводину, без обзира дали су из Петровачког,  Бихаћког или Дрварског краја, сви су пореклом из Великог Цвијетнића са Уне, сада општина Бихаћ, некад Дрвар, а давно и срез Петровачки. То важи и за Беглучке Пилиповиће.

Кажу, по смрти Хасанпаше Предојевића који је освојио Бихаћ 1592. године када су пали у немилост Турака, његов брат Гаврило је прешао у Аустроугарску, Тадићи и Пилиповићи, који су се издвојили из Предојевића, задржали су православље, али по породичним старешинама узели нова презимена и одсели у Далмацију која је остала углавном пуста после Кандијског рата 1645-1669. године.

Према хрватским изворима Пилиповићи су у највећем броју Хрвати, углавном из босанске Посавине. У мањем броју могу бити и Срби пореклом из Гарешнице, те Бошњаци из Цазинске крајине (БиХ).

26. ПОЗНАНИ, 3 куће (3 куће у Гати), слава Јовањдан, досели из Лике пре 1825. године.

Пред Други светски рат у насељу је затечено 5 кућа са 20 чланова породица. Током рата гине или умире од последица болести 8 чланова или 40,00%. У Доњој Гати након рата остаје Лукин син Душан где формира породицу. Породица Милана-Црног колонизована у Челарево. Лукин син Вучен одлази у Загреб, а 1991. прелази у Бачку Паланку.

Распад СФР Југославије, и грађански и дириговани рат у Босни и Херцеговини 1992. од Познана у насељу затиче Душанову породицу са 3 члана. Са осталим Гаћанима протерује их муслинаска паравојска. Снаге УНПРОФОР-а дана 16. јуна само са ручни пртљагом превозе из преко Личког Петровог Села у Фркашић (Доњи Лапац). Преко реке Уне на десну обалу пребацују их снаге Војске Републике Српске Крајине у Рипач под контролом Војске Републике Српске. Душан и супруга Смиља одлазе код кћерки у Бачку Паланку, где Смиља умире 2001. а Душан 2007. године. Син Митар остаје у Војсци РС и после Дејтонског споразума 1995. године и он се настањује у Бачкој Паланци.

Једно су са Цвјетичанима. Сва је прилика да су од братства Богуновића који су с Југа населили у Северну Далмацију. Милан Карановић у делу „Поуње у Босанској крајини“ (1925) каже: „Некако су једно па се разродили. У Лици су се одвојили  од Богуновића, и везује: »У трећој су личкој групи Миљуши – Обрадовићи и Крајиновићи. Има их у овој области: Миљуша 26 кућа у 13 насеља; Обрадовића 18 кућа у 7 насеља; Цвјетичани 27 кућа у 11 насеља; Познана 7 кућа у 4 насеља; Борића 6 кућа у 3 насеља; Крајиновића 10 кућа у 6 насеља; Шкундрића 6 кућа у 4 насеља; Врањеша 5 кућа у 2 насеља и Ракића 1 кућа.« Како је Дивјак забележио, братство  Богуновића живело је у следећим насељима: Доње Лапац, Грачац, Срб и Теслинград, а Познани који припадају овом племену заједно са Борићима, Ковачевићима, Стојановићима и Цвјетичанима на простору Коренице.

Познато је да Срби нерадо мењају Крсну славу, а ако су то икад и учинили то је искључиво био резултат неких тешких недаћа које су погодиле конкретну породицу, а за које по народном веровању ово представља неку врсту задњег покушаја измене судбине у позитивном смеру.

Познан је презиме домаћег порекла изведено од старог личног имена. Спада у мушка (Познан) и женска (Познана). Придев глагола познати  узет је за лично име. У млетачком катастру из Далмације (18. век) постоји лично српско име Познан.

Дечанске хрисовуље из 1335-1345 су од непроцењиве вредности за истраживање нашег порекла, у којима су пописана имена и насеља и забележено порекло Срба на Косову. Стефан Дечански населио је на Косово и Метохију бројне становнике са подручја Хума (Херцеговина) и Црне Горе.У данашње време на овим просторима среће се један број презимена у истоветном или нешто изменњеном облику као у Хрисовуљама међу којима и презиме Познан(-ов-ић).

Таква су презимена домаћег порекла изведена од старих личних имена Богун, Грубиша, Лакуш, Бралуш, Мркуш, Малуш, Тврдиша, Мрвош, Витош, Мркаљ, Мрваљ, Владуљ, Братуљ, Ко-стреш Игрутин, Градоје, Прстоје, Кирлоје, Лепоје, Белоје, Красоје, Сладоје и Негоје, Познан, Зрна, Зосим, Иконом, Дабижив, Умиљен и других, а таква су и она изведена од хипокористика, попут Бајковић, Дајковић, Мајковић, Врсајковић, Дејковић и многим другим.

и очуху Презиме Познан из Омољице (Панчево) вероватно су досели из Јелсе са Хвара, док су Познановићи са Златибора. Познана има још у неким местима у Банату. У Црепаји (Ковачица-Банат) где су се звали Познанов, означени су као влашког порекла из Ердеља од стране Јована  Ердељановића, највећег етнографа Баната.

У геноциду хрватске државе (НДХ) над Србима 1941-1945, године са презименом Познан страдало је 41 особа, док је са презименом Познановић страдало 63 особе.

27. РАДИШИЋИ, 3 куће (3 куће на Рајакову Потоку), са славом Никољдан, дошли из Лике пре окупације Босне 1878. године.

Други светски рат 1941. године у Доњој Гати затиче 2 куће Радишића са 17 чланова. У рату гине или умире од последица рата 11 чланова или 64,71%. Преживели Драган, син Раде формира породицу и наставља живот у Доњој Гати. Николин син Ранко колонизован је у Зрењанин,  а Милош, син Паје колонизован је у Инђију, док Стана кћи Милана одраста код тетке Милке (удата Зорић)  и 1959. године пресељава у Београд.

Распад Југославије и грађански и ририговани рат у Босни и Херцеговини 1992. у Доњој Гати затиче Драганову породицу са 2 члана. Заједно са осталим Гаћанима протерује их муслиманска паравојска. Снаге УНПРОФОР-а УН дана 16. јуна превозе из преко Личког Петровог Села у Фркашић (Доњи Лапац). Војска Републике Српске Крајине пребацује их на десну обалу реке Уне код Рипча под контролом Војске Републике Српске. Драган и супруга Јела прелазе код сина у Бачку Паланку, где Јела умире 2000. а Драган 2006. године. После Дејтонског споразума 1995. године од Радишића се нико не враћа у Доњу Гату. Имање је уништено и зарасло у шипражје.

Радишћи, у Сомбору и у Суботици су од 1715. године, Буњевци, православни у Подосоју код Врлике, православни Србин у Жумберку, Михајло Радишић, 1623. године, досељеник са босанско-далматинско-личке тромеђе; многи православни родови у западној Босни.

Радишићи су породице које се могу сврстати у врло значајан део српског становништва у дворском крају који су се досели у десетак миграционих таласа са подручја Козаре, а пре свега из Новског Поткозарја. Миграција је ишла и преко Далмације, горњег тока Уне и Унца.

Породица Радишић (Срби) настањени су у Ходуву (Столац). Чини се да су врло стара порица. Радишића има свих националности и вероисповести. Радишићи (Срби) настањени су у Ходбини и Мостару. Тамо су дошли из Дабрице (Столац, сада Берковићи). Радишћи (Муслиман) били су настањени у Пресејдовцу (Борач). Породично предање Радишића из Ходова верује како су они старином од Милорадовића са Тријбња. Живели су код цркве у Доњем тријебњу и одатле се преселили у Ходово. Један је брат остао у Ходову, а други одселио на Шћепан Крст, па у Барицу. Године 1793. у Ходову је живио Бошко Бошко Радишић и син му Симо. Од тада је увек била само једна кућа. Славе Ђурђевдан. (породично предање забележио Жељко Шакота).

Ристо Милићеви „Херцеговачка презимена“ (2005) бележи Радишиче православце и муслимане у Ходбини (бишће, Мостар и Мостару. у Ходбини су досели око 1985. године из Дабрице (Столац). Краајем 1991, године у Ходбини је била једна породица. Радишићи муслимани су били настањени у Пресједовцу (Борач) Није им познато порекло, а не зна се да ли су изумрли или некуд одселили.

Радишићи су евидентирани у засеоку Станићи (Виљуси) код Бања Луке, слава Ђурђевдан. Пре око 40 године исељени су од стране ЈНА, вероватно због градње војног полигона.

Каваје из Добрског Села (Цетиње). Због крвне освете променили су презиме. И данас важи правило да се Каваје и Радишићи међудно не жене и удају, сматрајући се рођеним.  Предање каже да су се Радишићи расели по Србији, Црној Гори,  Босни и Херцеговини негде из области Рашке у 14. веку пред турском најездом. илирског порекла и једно од најстаријих братстава. Кааваје славе Никољдан као и Радишићи из Доброг села, а старином се вероватно славио Срђевдан. Вероватно да су и друге породице узимале исто презиме јер су Раде или имена са основом „рад“ одувек веома честа у нашем народу.

Радишићи у злативорски крај населили су се око 1840. године. Порекло воде из Црне Горе, слава Никољдан.

У Акта Кроатика евидентирано је да се име Радиша и презимена Радишић Радешић први пут помињу око 1750. године, мало касније после друге велике сеобе Срба, што наводи на српска презимена. Владимир Ћоровић у „Историји српског народа“ помиње Павла Радишића.

Пола становништва села Радишићи (Тешањ) презива се Радишић, а пола Радешић звог административне грешке. Верује се да потичу из Љубушког, јер се речица која иде кроз село зове Љубишка (Љубићка). И у општини Љубушки постоји село Радишићи, слава Симеон Богопримац.

Породица Радишић у Бјелају (Босански Петровац), Срби славе Никољдан. Дошли су из Срба (Лика). Непознато је одакле су дошли на подручје Срба.

28. РАЈАЦИ, 10 кућа (6 кућа у Рајакову Потоку и 4 куће на Рајакову Брду), слава Никољдан, населили  око 1845. године.

Као добровољац из Америке од 30. августа 1917. године у Првом светском рату учествујеу Рајак Спасе Јово, рођен 1895. године, и Рајак Јован, који је предао молбу Министарству за аграрну реформу.

Други светски рат у Доњој Гати затиче 19 кућа (породица) Рајака са 109 чланова. У рату гине или умире од последица рата 47 чланова или 43,12%. После рата у насељу настављају да живе Рајко син Илија, Раде са супругом Анђом дев. Давидовић и сином Драганом, Рајко и Мирко, синови Ђуре остају у Доњој Гати, Перо са супругом Маром дев. Кончар, Гојко син Саве, Миле и Спасе синови Гојка, Стојан и Рајко синови  Илије, Мирко и Миланко синови Јовића формиру породицу, Илија и Лазо синови Миле, Ђуро син Милана пресељава у Бихаћ, касније у Приједор, а Раде у Немачку, Милош син Паје колонизиран у Инђију, Ђуро (Ђуко) са породицом пресељава у Рујницу 1948. године, потомци одлазе у Аустралију и Бачку Паланку, Иван син Луке колонизиван у Бачку Паланку,  Јанко син Боже у Оџаке 1964. године. Унуци Радића одлазе у Загреб.

Распад СФР Југославије и грађански и дириговани рат у Босни и Херцеговини затиче породицу Пере са 3 члана, Војинову породицу са 4 члана, Владину породицу са 2 члана, Мићину породицу са 4 члана, Милину породицу са 3 члана, Стојанову породицу са 3 члана, Рајкову породицу са 2 члана, Миркову породицу са 2 члана, Ђурину породицу са 2 члана, Радину породицу са 5 чланова, Илијину породицу са 2 члама, Лазину породицу са 2 члана, Миланкову породицу са 2 члана, Радину породицу са 3 члана и Стојанову породицу са 2 члана. Са осталим Гаћанима протерује их муслиманска паравојска. Снаге  УНФРОФОР-а УН, превозе их  преко Петровог Личког Села у Фркашић (Доњи Лапац). Војска Републике Српске Крајине пребацују их у Рипач на десну обалу реке Уне на територију под контролом Војске Републике Српске.

Мара, Перина супруга одлази у Аустрију, а синови Владо и Мићо настањују се у Шапцу, Војинова породица у Бачку Паланку, Владина у Кулен Вакуф па у Приједор, као и Мићина, Милина остаје у Рипчу, после у Бачку Паланку, Стојанова у Црвенку, син Раде се утопио у реци Уни 1993. године, Миркова породица настањује се у Приједору, син Милан одлази у Канаду где се утопио, Ђурина породица прелази у Ветерник, кћерка Мира гине у саобраћајној несрећи у Аустрији, Радина, једни чланови одлазе у Немачку, други се настањују у Рипчу, потом у Приједору и на крају у Војку, Илијина остаје у Рипчу и Кулен вакуфу, па у Марадик и на крају у Инђију,  Лазина породица остаје у Рипчу, затим у Приједор и на крају у Инђију, Миланко у Кулен Вакуф па у Приједор, Раде остаје у Рипчу потом у Футог и Стојанова у Негославце (Вуковар) па у Мартинце (Сремска Митровица).

Етнограф Милан Карановић наводи насељавање Рајака са југа после пада Босне на подручје Унца. Иза Анексије један Рајак из Гате се насељава на беглук на Марин Мост (Цазин).

Рајаци су старином с Југа ( што се вероватно односи на данашњу Црну Гору, као и на Косово и Метохију) и то они који се јављају  иза пада Босне око Унца. За време Турака, Доња Гата била је у поседу бегова Беширевића из Острошца (Цазин) и тада се називала Беширевића Гата. Извориште Рајака су Беране из Црне Горе. Тврди се да је претходно презиме Рајака Мончиловић. У општини Цазин код Ћоралића постоји топоним Рајак. Незна се порекло имена селу, али није искључено да су ту некада живели Рајаци, Крсно име Рајака је свети Никола.

У неколико наврата су војсковође са подручја Војне крајине упадале на подручје Велике Кладуше, Цазинског поља и Тршца, као и дубље у Крајину и одводили српско становништво на подручје Кордуна и Лике. Највећа миграција Срба са крајишког простора била је за време Лаудоновог рата 1788-1791. године када се становништво са овог простора пресељава на Банију, Кордун и Лику а простор остаје потпуно пуст. Вероватно у том периоду и Рајаци су напустили околину Ћоралића (Цазин).

У шематизму Дабробосанске митрополије 1882. године презиме Рајак је евидентирано са две славе: са славом Свети Јован Крстиљ у парохијама Бусовача (Травник) и Варцат Вакуф (Мркоњић Град), а са славом Свети Никола у Бараћима (Герзово), Босанска Крупа, Рујница (Доња Гата и Марин Мост) (Бихаћ) и Соколовић (Вишеград).

Презиме Рајак у Србији припада категодији осталих презимена. Временом су неки од ових огранака презиме модификовали у презиме Рајаковић и Рајачић. И њихова крсна слава је Свети Никола.

Рајаци са изворишта Црне Горе расељавају у неколико праваца: један правац иде у Доброучиће, општина Рогатица (Босна и Херцеговина), други правац миграције Рајака иде у Заовине на Тари и околина Зенице. Трећи правац сеобе се креће према Лици и Бсанској Крајини. Породица Рајака у селу Добрачићи и Дуљевац (Рогатица) су са крсном славом Свети Никола. По предању зачетник ове лозе Рајак је Васиљ Рајак-Крвојевац. Усмено предање говори  да су се Рајаци на ове просторе доселили почетком 19. века од Берана (Црна Гора). Претходно презиме Рајака је било Момчиловић. Други огранци Рајака са истог изворишта раселили се у Заовине на Тари, затим у околину Зенице. Један огранак се населио у Лику и Босанску Крајину.

У геноциду Независне Државе Хрватске над Србима током рата 1941-1945. године  настрадало 96 особа рода Рајака. Рајаци у општини Рогатица живе у насељима Доброучићи и Дуљевац, са крсном славом Никољдан. Сачувано је усмено предање да су Рајаци на ове просторе доселили почетком 19. века од Берана (Црна Гора). Тврди се да је презиме промењено и да су се претходно презивали Момчиловић. Непотврђена је истиност овог казивања. Даље предање указује на неке огранке Рајака који су се са истог изворишта раселили у Заовине на Тари, затим у околину Зенице и огранак који се населио у Лици и Крајини. Неки од ових огранака су временом модификовали презиме Рајак у Рајаковић и Рајачић.

У Србији има доста породица Рајак, али су различита порекла. У Шапцу има три породице од којих је једна из Херцеговине а друге две из села Милковци  из околине Рогатице.

Презиме Рајак налази се у селима Доња Гата, Бугар, околина Бихаћа, затим у Србу код Доњег Лапца (Лика), затим у Сарајеву и Мркоњић Граду и Зеница (слава Јовањдан). У Србији се евидентирају у Београду, Нишу, Новом Саду и многим другим местима. Презиме Рајан налази се у околини Приштине на подручју Косова. Код Ћоралића (Цазин) постоји топоним Рајак, вероватно да је некада било насељено Рајацима. Према неким историчарима да Срби „вуку“ корене из Индије, индикативно је да много Индијаца има презиме Рајак, па чак неки носе и српска имена као наприме Милан.

Рајаци постоје у насељима Ступна и Дуљци (Шипово) где постоје Рајакове куће као засеок. Верује се да је ова лоза Рајака веома стара, славе Ђурђевдан. Из Мркоњић Града у Јајце се доселио пекар Илија Рајак, ау Мркоњић Граду остао му брат  Душан, такође пекар. Ови Рајаци славе Јовањдан као и Рајака код Травника. Извесно је да се ради о истој породици.

Рајаковићи у Заовине на планину Тара (Бајина Башта) прелазе Дрину око 1830. из села Сјемећа (Рогатица), слава Никољдан, У Жумберку (Хрватска) са осталим Србима насељавају хајдуци међу којима и Рајаковићи. До данас су задржали свој обичаје из првобитне постојбине. Нка сазнања кажу да им је порекло из Боке и Котора, слава Никољдан.

Српски патријарх Јосиф Рајачић имао је старе презиме Рајаковић. Патријарх Рајачић устоличио је у банској части свога пријатеља генерала Јосипа (Јосифа). Бан Јелачић дружио се са својим пријатељима Србима Јосифом Рајачићем и генералима Будом Будисављевићем и Петром Бигом све до своје трагичне смрти. Патријарх Јосиф Рајачић створио Српску Војводину.

Рајак родом са Кордуна, као официр прекомандама које је имао током службе дошао је Црну Гору где и данас живи.

29. РЕПАЈИЋИ, 2 куће (2 куће у Гати), са славом Јовањдан, дошли из Вујинове Главе (Крбавице) код Трнавца (Лика). Из Лике и од Тромеђе, Репајићи са славом свети Јован насељавају Поуње пре Окупације 1878. године.

Пред почетак Другог светског рата у Доњој Гати евидентиране су две породице Репајића са 14 чланова. Током рата гине или умире од последица рата (тифус) 9 чланова или 64,29%.  Након рата у насељу остају да живе Ђоко син Пере, Драган син Миле одлази у Београд, а Илија син Михајла пресељава у Бихаћ.

Распад СФР Југославије  и грађански и дириговани рат у Босни и Херцеговини у Доњој Гати затиче породицу Ђоке са 3 члана и Перу сина Илије са 6 чланова. Из насеља са осталим Гаћанима протерује их муслиманска паравојска. Снаге УНПРОФОР-а УН дана 16. јуна, са ручним пртљагом превозе их преко Личког Петровог Села до Фркашића (Доњи Лапац) у Лику. После напада муслиманске паравојске на Доњу Гату 9. јуна, Перо и Познан Митар одлазе у Бугар да обавесте Бугарчане о очекујућем нападу муслиманске паравојске на Бугар. Бугар је нападнут 12. јуна када, зависно од близине, један део становништва повлачи се према Личком Петровом Селу, а други део прелази преко реке Коране у Липововачу на Кордун, на територију Републике Српске Крајине. Перо и његова породица  остају у Личком Петровом Селу до хрватске „Олује“ 1995. године када ће у колони са осталим избеглицама  прећи у Србију и настанити се у Футог (Нови Сад). Ђоко са својом породицом прелази на десну обалу реке Уне код  Рипча под контролом Војске Републике Српске. Породица једно време остаје у Рипчу, потом прелази у Приједор да би се коначно настанио у Војку (Стара Пазова).

После Дејтонског споразума 1995. године у Доњу Гату се од Репајића нико не враћа. Остале су напуштене њихове куће (интересантно нису порушене), зарасле у коров са осталим имањем. Група родова Мајсторовић-Ћулибрк- насељена по Поуњу су из Лике. Славе Јовањдан. Поред ове групе родова су Стојнићи, Тувићи и Сиротке. Њима су по особинама слични Латиновићи и Бањци с истом славом, затим Пилићи, Репајићи и Бањани. Старина им је кажу од неке  Бање. Није искључено да нису од Бањана (данашња Црна Гора) дошли у Лику. Из ових Ћулибрка је барјактар Никола Ћулибрк у чети војводе Петра Мркоњића.

Село Горњи Сврачак (Вучитрн) на Косову и Метохији постало је колонија 1920 и 1932. године. У село као колонисти насели су се Рапајићи 1922. из Крбавице-Крбавско Поље (Лика). Село се налази у долини Самодрешке реке између Самодреже и Ропице. У личким селима пописани су 1700. године, као Рапајићи (у неким документима као Рапаић), 110 кућа: Брлог 13, Добрица (Бриње) 1, Крбавица (Бунић) 62, Личко Петрово Село 1, Пријебој (Кореница 12, Рапаин Кланац (Бриње) 10, Широка Кула (госпић) 1 и Жељава (Кореница) 10 кућа.

У геноциду Независне Државе Хрватске над Србима у току рата 1941-1945. године настрадало је 59 особа рода Репајића.

Презиме Репајић приблично носи око 253 особе. Највише их је у Србији 133, у Босни и Херцеговини 95, и Хрватској 25, док презиме Рапајић (Рапаић) приближно носи 478 људи.  Највише их је у Србији 384, Хрватској 61, Босни и Херцеговини 24, Косову 7, Црној Гори 1 и Словенији 1 лице. Презиме Рапајић-Рапаић-Репајић је патроним од мушког имена Рафаило. Рафаило је мушко име у Србији, настало од старохербејске речи репхаел што значи „Бог лечи“. Име се не налази међу најполуларнијих 100 мушких имена у Србији. Према библији то је био трећи архађео. Други облици су Рафаел, Рафаело, Рафајло. Неки хикорисници могу да имају своје дублете (са променљивим сугласником или самогласником) када према законитосима гласови замељују једни друге, Рафаило-Рафа-Рапа. Такав је случај изведеница код презимена Рапајић (Рапаја-Рафаја) где глас ф прелази у п. Део Рапајића у презимену има „ј“ а други део је без „ј“. Уписивало се у књиге према изговору самог презимена. Ово презиме везује са Вујинову Главу (Крбавица) Кореницу, Бунић… На овом простору Лике присутно је и презиме Репајић који су се раселили по Поуњу у Босанској Крајини. Сви облици презимена постојали су на изворишту у Лици, и не може се везати за расељавање као и то да су у новим срединама у презимену добијали „ј“.

Рапаићи из Вујинове Главе (Крбавица) код Трнавца у Лици  отишшли су у Француску и тамо радили као рудари. Њихови потомци данас живе у Руми, где су колонизирани, а потом, 50-тих година 20. века прешли у Земун (Београд). Крсна слава је Јовањдан.

После  Првог светског рата Рапаићи из Штикаде (Грачац) и Вујинове Главе (Крбавица-Лика)  су колонизовани у Банатско Карађорђево (Српска Црња). Онда су се  неки раселили  у Скопље (данас Северна Македонија), Београд и Зрењанин. И њихова крсна слава је Јовањдан. Лички добровољци после Првог светског рата колонизирани су у Александрово и Војводу Степу (Нова Црња). Рапајићи из Бунића (Кореница)  после Првог светског рата селе се у Нову Градишку (Славонија) и Срем. Данас су у околини Београда. Славе Јовањдан.

Рапаић су присутни у Брлогу (Оточац). Рапаићи из Плитвичких Језера имали су кућу у селу Рапаинка на обали језера Козјак близу Милановачких слапова. Аустроугарске власти помакну их 3 километра  јужно у садашње село Језерце, у којем се говорило о Горњим и Доњим Рапаићима. До 1945. године Рапаинка је остала у њиховом власништву када су комунисти национазиловали имање. Њихово презиме је без „ј“. Наком 18 година Рапаић из Америке враћа се и сада живи на Плитвичким Језерима.

Много је Рапаића са Крбавског поља расуто по свету, (Камбера-Аустралија). Предање њихових

предака каже да им је порекло од Пећи (Косово и Метохија). За време отоманске империје населили се у Крајине. Сазнање других Рапаића је да су из Рашке односно Андријевице (Црна Гора) из 17. века и да су по претку Рапаји добили презиме. И они се померају пред Турцима. Рапаићи из Крбавице настане се у Херцег Нови (Црна Гора). Према сачуваним црквеним књигама  податак говори да су Рапаићи из Пећи (Метохија). Исељавањем на простор Лике од аустроугарске добијају земљу, а за узврат да штите границу од Турака према Аустроугарској. Браћа Рапаић из Крбавице (Будимир, Вујадин, Дане, Јован и сестра Мара), се расељавају: Будимир и Вујадин одлазе у Ријеку, Вујадинов потомак одлази у Америку, потомци Дане у Загреб, Јован гине у 2. светском рату, а његови потомци живе у Шапцу. Сестра Мара удаје се у Вујиновој Глави, такође у Рапаиће, нису у крвном сродству иако су обоје Рапаићи. Њен унук Милан Рапаић, данас  је познати фудбалер у Хрватској.

Преци (прадедови) Рапаића чувајући благо по пашњацима Рапина Дола (Лика), причали су потомцима да су пореклом испод Оштреља (Унац). Био је Итар, поседовао велико благо (овце, козе и говеда) који је имао две кћери и пет синова. Синови се звали: Рапаја, Ливаја, Зораја и Кеча.

Данас Рапаићи-Репајићи у Хрватској су већином Срби, а нешто мање су Хрвати (из Босанске Крајине). У прошлом веку највише Рапајића-Репајића рођено је у Винковцима и у околини Оточца. Око 50 Репајића живи у 30 домаћинстава. Средином прошлог века било их је приближно 40, па се њихов број повећао за 20%. Ово повећање није резултат природног прираштаја, већ покрштавањем. Настањени су у десет градова и девет мањих насеља, највише у Винковцима (10), Загребу мање од 10, те  у Пули, Дубровнику и Рудановцу у околини Оточца мање од 5. Изван Хрватске Репајића је присутно у 7 држава на три континента.

30. РОДИЋИ, 1 кућа (на Граховчеву Брду 1 кућа), слава Арханђеловдан, из Садиловца (Кордун), пре окупације Босне 1878. године.

Други светски рат 1941. године у Доњој Гати затиче 1 кућу Родића са 8 чланова. У рату гине или умире од тифуса 3 члана или 37,50% . Од преживелих нико не остаје у насељу. Марко син Миле се после рата настањује у Сарајево, када Доња Гата остаје без Родића.

За родове Лалиће-Прице-Шијане закопина за Поуње је Кореница (Лика) са славом светог Арханђела. Није се могла установити никаква веза са групом родова Родић-Стојисављевић на Попини. Сви ови родови су отвореније  комплекције пореклом с Југа. Помињана је плодност групе родова Родић-Стојисављевић. Пада у очи њихова способност да се прилагоде свакој средини, опортуни су политици и воле власт по сваку цену. Добри су трговци. Мајке двојице најистакнутијих тргоцаца из ове области су из овог рода.

По предањима најстарије станиште порекла Родића је град Прилеп и „Црна Вода“ код Прилепа (Македонија). У самој прилепској тврђави налази се најстарији и најзначајнији манастир свети Архагел Михаила. Поштивање светог Архангела Миаила у прилепском крају може се везати за крсну славу Родића, Аранђеловдан са историјом прилепског манастира.

На путу померања Родића друга станица је Херцеговина. Да је Родића било у Херцеговини опомиње локалитет Родићевина у селу До у Попову пољу крај Требиња и спонка тамошње између породице Родић. У околини Коњица на Неретви и данас постоји село Родићи.

Померањем турске границе према западу, према Далмацији и Лици, тако су се Срби граничари са својим породицама насељавају у тим крајевима. Постају главни популацијски елеменат оног што ће се у наредном периоду вековима звати Крајина. Без сумње и преци Родића били су у том општем српском таласу.

Презиме Родић везује се за једног од синова (по предањима ради се о оцу  који је имао од 6 до 10 синова, али најчешћи је број 9 синова). Снаје најстаријег прозову Родом, те су од њега настали Родићи, што се може везати за надимачко порекло презимена. По другој варијанти отац са 10 синова насељава Плавно после 1712. године. Најстарији син је прозван Родос, па су по њему настали Родићи. Постоје две породице Родића. Једна одувек носи презиме Родић, док је друга Родан. Ова породица се касније насељава у предео Дрвара.

Презиме Родић се везује за старословенско божанство Род. Корен презимена се може наћи у многим досадашњим речима као: род-ти се, род-ило је, по-род, на-род, род-но, род-бина, при-род-а. У разним крајевима се породица Родић везује за ковачки занат.

Миграција Родића креће из њихове најстарије закопине  од града Прилепа и „Црне воде“ код Прилепа (Македонија. Друга станица на путу померања Родића је Херцеговина. Највећи део Херцеговине Турци освајају 1465. године. Преци Родића у групи Срба у 16. веку досељевају из Старе Херцеговине у Крајину. Крајишко становништво се дели на староседеоце (живели на подручју Крајине и пре доласка Турака) и оне који су дошли с Југа  и Југоистока. Родићи се сврставају у групу досељеника. На Бјелајско поље преци Родића највероватније да се доселили око 1550. из врличког краја у Далмацији. Ово би могло бити место живљења предака Родића до 1692. године, пре одласка у Плавно. Преци Родића заједно са осталим бјелајским породицама су 1692. године доселе у Плавно, под млетачку управу. Та управа нити је била угодна нити праведна. Доста народа том приликом побегне у Лику. Велики број Срба из Далмације од глади и репресије осељава око 1771-1774. године у Босну, Банат па и у Пољску.

Из Плавна, Родићи се најпре насељавају у подручје Унца, где их има највише. Одатле су се расељавали по осталој Крајини. Са Великог Очијева, пре буне (1875) Родићи се селе у Кнежпоље, а после Великог рата на Косово и у Банат.

Родићи се практично враћају у Бјлајско поље, одакле су њихови преци век раније отишли у Далмацију. Родићи су се расељавали и по Поуњу. Досељавање у ове крајеве пратиће основни миграциони правац крајишких породица из Горње крајине у периоду 1850-1879. године. То потврђују и предања Родића о насељавању Поткозарја из правца Тромеђе, Унца и Бјелајског поља.

У значајнијем броју Родићи су сконцентрисани на Банији и Кордуну. На простору Кордуна сконцентрисани су граничном простору Плитвичких језера,  Слуња, Садиловцa и Родића Пољани. У истој сеоби један део Родића наставља пут  северније на подручје Петрове Горе у Вргин Мост.

31. СТАНИШИЋИ, 1 кућа (1 кућа у Гати), слава Марковдан, из времена пре Лаудона, старином са Змијања.

Други светски рат у Доњој Гати затиче 3 куће Станишића са 20 чланова. Током рата гине или умире од тифуса 8 чланова или 40,00%. Након рата у насељу остаје  Лазо и Владо синови Милана и Душан син Гојка. У Бачку Паланку, колонизовани су после рата Мане, Никола и Дамјан синови Миле, у Сириг Пане син Гојка. Такође колонизован је и Дане син Гојка и Миланова удовица Милка дев. Јазић (у Банатско Велико Село) па се повратили у Доњу Гату.

Распад СФР Југославије и грађански и дириговани рат у Босни и Хецеговини 1992. године затиче Владу са 3 члана, Дану и супругу му Даницу, сина му Мирка са 3 члана и Душана са 4 члана. Протерује их муслиманска паравојска. Снаге УНФРОФОР-а УН превозе и само са ручним пртљагом преко Петровог Личког Села у Фркашић (Доњи Лапац). Војска  Републике Срске Крајине пребацује их у Рипчу на десну обалу Уне под контролом Војске  Републике Срске. Владе са породицом из Рипча прелази у Приједор, а потом досељава у Борово (Вуковар). После укључивања западне Славоније у државни систем Хрватске пресељава се у Инђију. Дане и супруга  му Даница прелазе у Хетин, потом долазе код кћерке и зета у Сириг, где и умиру, као и Мирко са породицом. Мирко, после лечења у болници у Новом Саду прелази у  Лакташе (Бања Лука), где умире 2004. године. Душан и супруга му Мара из Рипча једно време се настањују у Илок (Вуковар), потом прелазе у Бачку Паланку, да би након тога населили Крчедин (Инђија), где 1993.умире супруга Мара. Душан ће 2012. одлази у посету кћерки Драгици у Љубљану где и умире. Најмлаћи син Драган после рата настањује у Суво Поље (Бијељина), где је Душан сахрањен. Почетком рата, 1993. године, на пордручју Рипча гине син Бато, сахрањен у Лохову и тек 2018. након ДНК иднтификације, посмтни остаци су сахрањени у Суво Поље (Бијељина), код оца Душана.

После Лаудона највеће исељавање Крајишника из Поуња било је у Србију. Заснивају цело насеље код Лознице под именом Крајишници. Из Доње Гате пре 1840. године су и две породице Станишића у Трбушници. Зулум бегова је узрок сеоби, када се прочуло да су Турци истерани из Србије и да има празних кућишта. Неки су се касније повратили.

Свима Станишићима закопина је данашња Црна Гора. Родоначелници Станишићи су из више племена и користе више крсних слава. Станишићи су стара српска породица. Први пут се помињу 1335. године у Дечанској хрисовуљи. Нешто касније помиње се у списима дубровачког архива неки Радован Станишић. Има их у Невесењу и расејању. Велики број српских породица пописан је у „Дечанској хрисовуљи I, II и III“ 1335 до 1345. Ради се о златопечатној повељи краља Стефана Дечанског, написана поводом изградње велелепног манастира Високи Дечани. Краљ је манастиру, као својој задужбини даровао читава села за издржавање. Кметови су плаћали порез манастиру. Са простора Хума, Захумља, Требиња (Херцеговина) у област Дечана су насељене неке српске породице. Под притиском Турака оне се касније раселе на север и запад. Од многобројних пописаних породица у Дечанској хрисовуљи поред осталих и данас су активни Станишићи.

Група родова: Кеча-Шипка-Ђукић су доста високи и често са ковџавом плавом косом. Доста су риђокоси. Једно су са стариначком породицом Кнежевић са Змијања и са Ђерманима у Гламочком Пољу. Славе Марковдан. Свега је у Поуњу 14 презимена са 56 кућа. Међу њима су Станишићи 1 кућа.

Етнограф Милан Карановић у „Поуњу у Босанској крајини“ евидентира Станишиће 1922. године у: Крупа (Босанска Крупа)  1 кућа (1 кућа у вароши), дошли из Вођенице (Босански Петровац) пред Велики рат или после ослобођења и Петровац (Босански Петровац) 1 кућа, слава Никољдан, доселили из Ливна око 1880. године.

Чарапићи су знаменита српска породица. По једном предању пореклом су  од братства Брекаловића (Куче), а по другом од босанских Милошевића који су сматрани Новљанима (од њих је већи број дробњачких брастава). Били су имућни и јаки док их Турци нису узели „на зуб“ негдје пре три века. Према једној кадијиној пресуди, морали су за убијено псето платити казну од „500 гроша“. Уместо у кеси, гроше предају у чарапи па их Турци прозову Чарапићи. Ипак, увиђајући да се морају иселити, крену ка Србији. Једна грана успут се задржи на Старом Влаху. Ту од њих постану Станишићи. Други низ Дрину сиђу у Мачву у село Ноћај. По предању, од њих је био велики јунак из Првог српског устанка Стојан Чупић. Трећи остану на Руднику у селу Ракова, а четврти дођу до Београда до села Бели Поток.

По свему судећи једна породица Станишића је прешла из Мачве у Срем. Тешко је утврдити у којем је од таласа миграције, после 1739 или у време споменутог аустро-турског рата крајем 80-тих година или након слома Првог српског устанка.

У Лици су евидентиране 8 породица  Станишића, у насељима: Прозор (Оточац) 3, Оточац 1 и Воларице (Сењ) 4 куће. Шематизмом Дабробосанске митрополије 1882. године Станишићи су пописани са 14 крсних имена у  преко 40 епархија.

Братство Станишића из Винића (Даниловград-манастир Острог) припада племену Бјелопавлићи (Бјели Павле Дукађински војвода). Кроз шест векова славе крсну славу Свету Петку. Многи од ових Станишића населили су после Првог светског рата на Метохију (КиМ). Двојица браће Станишића из Виниће, вероватно због крвне освете, један оде у Станишиће код Сомбора, а други на Романију. Слава им је Свети Пантелије.

У селу Винићима (Даниловград) било је низ истакнутих ратника из братства Станишића. Један од њих је Радосав Станишић. Врло млад се истакао у борбама за слободу. У Омерпашиној години је у првим редовима, да би убрзо био примљен на двор књаза Николе за перјаника. Скреће пажњу на себе и  господар га поставља за кабадахију. Избијањен устанка у Херцеговини приступа међу првима у „јајоше“ (непозван гост). У ослободилачком рату учествује у борбана у Вучијем долу, Никшићу, Бару и другим местима. У Бару 1878. године посекао је две турске главе. Не подноси неправду, на двору се сукобио са перјаницима па чак и са књазом Николом због чега емигрира у Србију. Враћа се из емиграције и настанио се у Никшић. За стечене заслуге у раду одликован је многим црногорским и страним одликовањима међу којима и Обилића медаљом. Умро 1929. године.

Поред Станишића у селу Винићи од Бјелопавлића, у Црној Гори Станишићи су грана браства Гвозденовића у Глухом Долу, затим су старо братство у Драгоми-долу, у Његушима, Котору у Брандићима.

Станишићи из Добриловине (Мојковац), слава Свети Лука, порекло од Булатовића из Роваца (Црна Гора). Вероватноћа је да су у родбинској вези са Станишићима што славе Светог Луку.

Једни Станишићи у околини Подгорице, долази у Дреницу (КиМ). Деда супруге ових Станишића је био Марко Миљанов, војвода.

У Братоножићима, у близини села Сеоце постоји топоним Станишина Планина, названа по Станиши, предак данашних Сећана. Средином села су баштине. Сеоца су била давно насељена старим Лужанима, али се деси цума (колера) у Лужана и од њих помру многи Сеоћани. Од тога јако ослабе. Пипери се тиме користе, па како су Сеоћани гонили стоку чак на Морачу да је поје, једном их дочекају, многе побију и отму сву стоку. Тако у Сеоћанима преостану тада само Пеуновићи и двојица синова Пера и Станиша. Пеуновићи су живели на Јеленачким Доловима, док их нису изагнали данашња братства сеочка, те су одсели у Србију.

Станка Перовића убије неки Станић са Стијене, а Станков брат Станиша, побегне под скут једног Поповића са Стијене, који код њега одрасте. Прича се како је Станиша био снажан, те  чини услугу Пиперима и убија два Мугоша са Копиља. За ту услугу од Пипера добије у својину земљиште од Мораче до Радовца и Копиља. Добио је у ствари данашње Близне и Живе и знатан део данашњег селачког удута. То неко време држе и његови потомци, па касније испродавају. Станиша се најпре настанио на Близни, после се пресели у Сеоце. Од њега у Сеоцима се развило данашње братство Станишића. Станишићи славе Аранђеловдан а прислужују Мали Петковдан. Станиша је имао два сина чији потомци узеше презимена од њихових наследника. Поменуте Мугоше Станиша уби на Крстовдан, па његови потомци тај дан узимају за своју заветину, славу.

Данас у Пиперима од лужанских брастава има око 220 породица. Крсна слава свих данашњих лужанских потомака је Аранђеловдан. Раније су нека братства славила друга крсна имена. Већина лужанских потомака прислуживали су Илиндан. Један мањи број породица међу којима су и Станишићи прислуживали су Мали Петковдан, исто као и стари Пипери.

Станишићи од Станише Перовића, који је одрастао код старих Пипера, могао је примити и њихову прислужбу ако не и крсно име. Са доста поузданости може се тврдити да је некад Илиндан био прислужба старих Лужана. У  родбиским везама са Лужанима помиње се да је Мугос под Тудорицом био тетак Станиши Перовићу Сеочанину.

Станишићи из Никшића (Грна Гора) од племена Цуца  су у Новом Бечеју (Војводина). У Војводини се налази топоним Станишићи. У Вршцу се налази неколико породица Станишића, а у малом селу Избиште (Вршац) пола породица су Станишићи.

Аустрија у окупираној Црној Гори 3. марта 1916. године уводи војну управу. Над народом врши страшне репресије. Те године у логоре земаља под аустријском окупацијом интернира 15.000 Црногораца, највише у Мађарску и Албанију. Таквим начином Аустрија не успева угушити слободорски дух народа. Део људи лаћа оружје и одмеће се у шуме. Сваким даном број одметника постаје све масовнији, уз огромну подршку породица. Посебне мере окупатор спроводи у школству.  Уводи латинично писмо. Неке средине латиницу прихватају без отпора. Познат је пример учитеља Бјелопавлића, њих 14, подносећи отказ истичући да је ћирилица  дио српске историје. По том новом програму било је забрањено изучавање јуначких и патриотских песама. Учитељи су похапшени и стављени под војни суд. Казне су изречене учитељима и тројици њихових наводних подстрекача, правницима из Бјелопавлића. Међу побуњеницима је био и учитељ Цветко Станишић. Након два месеца проведених у затвору тројица су пуштени на слободу, а њих једанест су пребачени у логор Болдогасон, а касније за Неџидер (југоисточна Аустрија), где остају до краја Великог рата.

Ентнолог др Јован Ердељановић у студији „Кучи, Братоножићи и Пипери“ наводи да племе Братоножића са 140 брастава води порекло од слепог Бргура Браноковића (1416-1459) најстаријег сина Ђурађа Бранковића и унука Вука Бранковића. Једни од брастава који чине племе Братоножића су и Станишићи. Племе је од давнина било насељено између племена Куча, Морачана, Васојевића и Пипера, 20-так километара од Подгорице према Колашину. Сви су се звали племећи. Слепи Гргур Бранковић имао је ванбрачног сина Змаја Огњеног Вука и легитимног наследника Брата, директног потомка Братоножића, по коме је племе добило име. Вук Бранковић је био према најновијим истраживањима један од најугледнијих, најспособнијих и најбогатијих српских и европских племића. Тражио је да плаћа харач Турцима. Истоврено плаћао је харач за све и то из рудника злата и сребра Ново Брдо.

Племе је формирано у 16. столећу, од досељеника из Дупила који потичу од племена Васојевића, у Црмницу насељени средином 15. стољећа. Досељеници су временом сасвим потиснули старинце, а истовренемо су од Паштровића преотели целу Созину.

Најстари помен  Глухог Дола је из 1371. године, као Добри До. Сва браства у Глухом Долу потичу од васојевићких досељеника из друге половине 15. века. Међу њима су и Станишићи.

Станишићи у Посавини појављују се у Бартовљанима код Великог Набрђе (Ђаково) некадашње српско село у Славонији, претворен у војни полигон ЈНА.

Презиме Станишића је патронимичког порекла од мушког претка Станиша (Станиш-а-ић). У другој половини 17. века у Тепце, село које се раније звало Козила, насели се Стојанов синовац Станиша Тепчанин. Село је било пусто после разуре доживљене од Турака. Након насељења Козиле, по извршеној деоби Станиши допадне део звани Потоци. Једно време Станишини потомци, по Станиши, презивали се Станишићи. Потомци његових синова Обрада, Петка, Милића и Боже, по својим очевима прозову се Обрадовидићи,, Петковићи, Милићевићи и Божовићи. Са осталим браственицима потомци рано разбратиме и почну се међу собом узимати. Живећи у забаченом краку, на ово су били принуђени због удаљености од гругих племена и браственика. Приликом насељавања Козила, односно Тепаца, Тепчани су славили заједничку крсну славу Ђурђевдан. Тада се договоре да једни задрже стару славу. а да други узму нову славу Никољдан. Разлог је био да би могли једни код других ићи на славу-свечаност. Стојанови синовци Рајич и Станиша задрже своју славу Ђурђевдан, а Стојанови потомци узму Никољдан за своју славу.

Станишићи из Острога (Даниловград), пореклом од Бјелопавлића, слава Свети Никола. Као колонисти одлазе у Пећ (КиМ), а крајем седамдесетих 20. века прелазе у Нови Сад.

Ужа закопина Станишића је шире подручје Никшића, али и укупно подручје данашње Црне Горе. Различити су родоначелници, из више брастава.  Животни услови утичу на њихово покретање са тадашњих пребивалишта. Углавном се крећу етапно, осим сеобе под патријархом Чарнојевићем III 1690. године. Крећу се према Косову и Метохији, затим даље према Србији, на посручје Сјенице, Старог Влаха и Лесковца. У померањима кроз Србију стижу до Смедерева и Београда а низ реку Дрину до Шапца. Преко Босне приспеју до Знијања. Мирослав Нишкановић, прилог проучавању становништва Змијања „О порјеклу становништва Горњег и Доњег Раткова и Стражица“  наводи да су досељеници из села Лучани осд Никшића. Вероватно од њих су  Станишићи у Доњој Гати.

Чарапићи, који увиђају да се морају иселити, крену ка Србији. Једна грана успут се задржи на Старом Влаху. Ту од њих постану Станишићи. Други низ Дрину сиђу у Мачву у село Ноћај. Станишићи су могли у Бачку да стигну са више страна и у различитим историјским временима преломним за српски народ у целини. Као граничари могли су да се населе у Војној крајини у време аустријске владавине и то је сасвим извесно. У Радекином „Карловачком владичанству“ које обухвата Лику, Крбаву, Банију, Кордун, Гацку и Капелску, били су веома рано присутни као православно становништво.

Станишићи су распрострањени на читавом бившем југословенском простору. У Шајкашкој, подручју Војне границе на Дунаву и Тиси, Станишићи су забележени као становници Лока 1777. године, а затим  и Мошорина, Жабља, Ченте, Титела, Сентомаша, Каћа, Старог Бечеја, Орловата, Ђурђева и Надаља. Заједно са овим презименом јавља се и презиме Станишин у већини ових места. Свакако да је то иста породица-једни су се подвргли наредби Марије Терезије о преобликовању презимена на –ић у –ов, -ин или –ски. За њу нису марили  и задржали –ић, односно остали Станишић. У Црној Гори постоји неколико грана Станишића- у Паштровићима су из Старе Србије из околине Пећи, потомци Бијелог Павла, и убрајају се у Бјелопавлиће. Њихов огранак  су Дракулићи. На подручју Дурмитора, Станишићи су се прозвали Аћимовићи, а око Прокупља у Топлици су познати и као Раичевићи. Неки од Станишића, пореклом од Пећи, били су неко време у Црној Гори, па се повратили у Метохију и били настањени у Ђураковцу, Ђаковици и Призрену до наших дана.

Станишићи у Оџацима су колонисти, досели из Лике 1945. године. Са овим презименом има их у Калуђерову  (Бела Црква) и у Извору. Станишићи у Бачку могли су да пристигну са више страна и у различитим историјски временима преломним за српски народ у целини. Као граничари  могли  су да се населе у Војној крајини у време аустроугарске владавине и то је сасвим извесно јер у Радекином „Карловачком владичанству“ које обухвата Лику, Крбаву, Банију, Кордун, Гацку и Капелску, били веома рано присутни као православно становништво. Матица, свима њима је Црна Гора.

Према Шематизму православне цркве славили су светог Јована. Још крајем 20. века било их је у околини Вуковара, Белог Манастира, Боровом Селу, те у Осијеку, Глини, Петрињи, Вараждину, па и у Пазину, Дубровнику и Старом Граду на Хвару као и у селу Станишинци код Јастребарског. Може се рећи да су то исти Станишићи који су у Војводину стигли великим сеобама 1690. године од којих је настало читаво село Станишићи код Сомбора, као и Станишићи који су постали колонисти после Другог светског рата.

Станишићи из села Мркаљи (Хан Пијесак), славе светог Козму и Дамјана (свете Врачеве). Са истом славом Станишићи су и у Вуковару (Хрватска). Предање говори да су од Никшића (Црна Гора), али без сазнања да су у закопини славили Врачеве.

Станишићи из села Љубогошта (Пале), са славом Светог Симеуна. Према неким предањима уназад неколико колена били су Скочајићи из села Шурићи (Невесиње). Скочајића и данас има у Шурићима десетак кућа и једини у Невесињу славе Светог Симеуна.  Ту се доселили из околине Трејеске (Никшић). Друга породица Станишића на Палама налази се више од 110 година, пореклом из околине Острога (Никшић) и славе Светог Јована.

У село Неђељиште (Власеница) Станишићи су дошли са Романије. Славе Светог Луку. Постоји записано у књизи “Презимена Срба у Босни“ да Станишића у власеничком крају има два рода. Једни славе Светог Луку, други Лазареву Суботу. Слава Свети Лука можда указује на порекло од Никшића. Слава Лазарева субота карактеристична је за велики род Кресојевића у околини Пљеваља. Даље порекло Лучиноваца можда би требало тражити у Старој Херцеговини.

Штрпци (Вишеградски Стари Влах) почетком 18. века населио се Станиша Чарапић из Језера (Црна Гора). Његови потомци су узели презиме Станишић и населили се у суседна села Трнавце и Зубач. И данас су једна од највећих породица у Штрпцима. Слеве Светог Николу.

Рогатица (БиХ)-Станишићи, слава Свети Јован, порекло од Таловића из Пиве (Црна Гора). Средином 19. века неки Станиша дође из долине Пиве и настанисе у Сочице (Рогатица). Турци га по имену прозову Станишић. Имао је три сина: Тодора, Вукана и трећем непознато име. Тодор остаје у селу Сочице, а Вукан и  тај трећи са непонатим именом прелазе у село Вражалице (Рогатица). Славе Светог Јована.

На подручју Бајине Баште, Станишићи се евидентирају у насељима: Заовине-Попадићи 4 куће, слава Ђурђевдан, прозвани по мајци, удови попадији, која је са четири ситна детета пребегла однекуда из Прибоја и дошла у службу некоме од Марића. Попадија је имала уза се неког верног слугу Цвију Станишића, и овај оде у службу Марићима, уз припомоћ попадије ожени се и остави потомство Станишића (и Цвијовића 6 кућа, слава св. Ђурђе); Старо Село, још га зову и Старе Заовине слава Свети Никола, пореклом из Пиве (Црна Гора) и каснији су досељеници.

Етно село „Станишићи“ основано 2003. године, захваљујући инспирацији Бориса Станишића. Више од неколико година он је путовао по српским селима средње Босне у потрази за старим кућама и предметима који ће сачувати представу о једном времену и култури живљења с краја 19. и почетком 20 века. Резултат је аутентично планинско село у сред семберијске равнице.

Топоним Станишићи је насеље у општини Будва (Црна Гора).

Према Љубомиру Љуби Павловићу „Колубара и Подгорина“, издање 1907. године,  Станишићи су забележени у следећим местима живљења: Бујачић (Ваљево 1 кућа (на Гајини). слава Свети Трифун, доселили из области Полимља због буне 1875. године; Бр(иј)ежђе-Брежђе (Мионица) 1 кућа, слава Свети Јован, насели око 1885. године из Бјелушине у Старом Влаху; Пауне (Ваљево) (у Гоштацима), предак се призетио у Крстиће, а доселио се уз Бабинску Разуру од браства Станишића из Бјелушине у Старом Влаху, слава Никољдан; Петница (Ваљево) (око цркве и школе). Скорашњи су досељеници из Бјелуше у Старом Влаху, населили се на имање Јањића, славе Никољдан; Придворица (Лајковац, после Теофиловића на 10 година доселио се у ово село Станиша са своја два одрасла сина и неселио се поред њих. Станиша се доселио из Осата (средње Подриње између Братунца и Сребенице у Босни) и прво се населио у Старој Реци, па после као мајстор сишао у ово село. Од њега су Станишићи и Станаревићи, славе Алимпијевдан; Стрмово (Лајковац) (у Брзаковићима до Пепељевца), доселили из Врбове у Полимљу, призетио се у Периће, Слави Светог Аврама; Струганик (Мионица) спадају међу најстарије досељенике, пред крај 17. века дошли из Никшићке Жупе од породице Колачке у истом месту. Станишићима су род Спасојице у Гуњици и Колаци у Бабајићу, њих је 3 куће славе Лучиндан.

Петар Ж. Петровић „Шумадијска Колубара“ идање 1939. године по местима пребивалишта Станишиће евидентира у: Дудовица (Лазаревац), доселили пре Карађорђева устанка из Босне. Чукундеда им је на овдашњем гробљу сахрањен, за даље претке не знају, славе Дурђевдан. Брајковац (Лазаревац), (у крају Палежу), доселили из околине Сребренице у Босни, славе Јовањдан. У истом Крају и истог рода са Станишићима су: Илинчићи, Станошевићи, Јовичићи и Милутиновићи. Спадају у старије родове који незнају за своју старину; Јунковац (Лазаревац), стариначки род у овом насељу, слава Аранђеловдан. Предак Белаћевића и његових потомака, Бели Ђорђе, доселио се из Дубнице код Сјенице, учествовао у некој буни. Оженио се свастиком претка данашњих Станишића и погинуо од хајдука у својој башти, где му и данас стоји надгробни камени споменик са ознакама погибије 1772. године. Славе  Јовањдан; Лазаревац (Београд), трговац, је из Брајковца, слава Јовањдан. И у Зеокема су били евидентирани Станишићи, сада  насеље у градској општини у граду Београду. Године 1885. године посетио је варошицу Шопић Јован Миодраговић. У свом путопису, он казује, да ова варошица „не заслужује да се тако зове, јер нема ни поште а није ни на реци“. Ово место је било у равници, са пуно бара и блата, то се насеље брзо помера дуж пута, који води од Шопића за Лукавицу.  Када је на том месту подигнута данашњи Срески суд, болница, расадник, основна школа, затим пошта и друге установе, тада је старо насеље  варошице Шопић нагло је почело да помешта у брдо. Насеље Ћелије у којима су Станишићи изумрли, једно је од београдских насеља у општини Палилула.

Са југоистока Србије пре досељавања у Српски Милетић (Оџаци-Војводина) 1945. године, једни Станишићи су живели у Кални, махала Страњево (Црна Трава) са славом Свети Аранђел. Нема сазнања где су били пре Калне. Станишићи из Лесковца такође славе Аранђеловдан.

На подручје Крагујевца у село Гунцати  Станишићи су дошли из Штавља (Сјеница), без сазнања откуда су дошли у Штавље. Славе Светог Јована.

Витомирица (Пећ-КиМ)-Станишићи, слава Света Петка, дошли 1924. године из Винића-Бјелопавлићи. Из Витомираца 1953. године пресељавају у Србобран (Исток) заједно са породицама Уљаревић, Кљајић, Маликовић и Дашић. Након бомбардовања СР Југославије 1999. године се расељавају са КиМ.

Станишићи из Горње Врањске (Шабац), слава Свети Никола, чучундеда доселио се из Босне. Оженио се синовицом адвоката Драгољуба Драже Петровића.

У државана насталих на простору бивше Југославије Станишићи се налазе у Србији 4116, Црној Гори 1716, Босни и Херцеговини 1749, Хрватској 1107, Словенији 237. Ван простора бивше Југославије евидентирани су Америци 257, Немачкој 235, Шведској 116, Француској 110 и Канади 110 особа.

Станишићи се налазе у Петровцу на Млави (Србија) око 1820. године, Барајеву и Гунцату (Београд) око 1863. године, затим Врапце (Добитак) и Раковици (Београд) око 1878. године. Станишићи живе и у Београду.

Данашњи Станишићи у Хрватској су углавном Хрвати, пореклом са острва Корчуле. Мањим делом су Срби и Црногорци.  Станишића је у прошлом веку највише рођено у Загребу и Задру. У Пупнату на острву Корчули сваки девети становник се презивао Станишић. Око 780 Станишића живи у 360 домаћинстава.  Половином прошлог века било их је око 700 па им се број смањио за 10 процената. Живе у 47 градова и 78 мањих насеља, највише у Загребу 105, Петрчанама 70, Ријеци 70, Карловцу 55 и у Пупнату на острву Корчули 45.

У задње време 19 породица Станишића се иселило из Хрватске: Немачка 7, Америка 6, Аустралија 2, Шведска 2, Канада и Швајцарска по 1. Око 300 особа Станишића је у Америциа мањи број у Канади.Узрок исељена породица Станишића из Хрватске као и многих Срба јесте грађански рат у Хрватској 1991.-1995. године. У хрватској „Олуји“ 1995. године из Хрватске је протерано преко 250 000 Срба са својих вековних огништа и Хрватска такорећи постаје једнонационална држава на простору бивше Југославије. Срби од  конститутивног народа су доведени на ниво националне мањине. Данас  се и даље од хрватских власти и католичке цркве наставља процес унијаћења преосталог српског народа тако да је сваке године Срба у Хрватској све мање. Повратак Срба на своја огништа Хрватска условљава  разним методама, од судских потерница, постојања тајних спискова за хапшење, одузимања имовине због наводних неплаћених пореза, па до у задње време и прекопавања гробова. Повратници су старе лица која своје постојање скончавају  на својим имањима без основних услова за живот. Тако Хрватска жели да запечати судбину, како каже хрватских држављана.

 

32. СТОЈАКОВИЋИ, слава Никољдан, стојао на Рајакову Брду, попа им убили Турци, одсели у Србију.

Стојаковићи су старином  са Змијања  око 1775. године. На Змијање су дошли с Југа. Досељени родови с југа и југоистока имају загаситију комплексију (од црномањасте до смеђе у нијансама) и отвореније плаве очи. Стојаковићи су род са више загаситијом комплексијом.  У Дољанској буни 1858. године сврстани су били усташе[9] у борачке редове. Тако су у Слапу под Великим Љуточом изгинуло 7 Штрбаца и са њима Лазо Мазалица. На боковима су били родови Стојаковићи и Мандићи, једни од Горјевца откуда су нападали Турци од Бихаћа, а други од Клишевића од куда су нападали Турци од Кулен Вакуфа. Од тада сматрају Стојаковиће и Мандиће да су „невјерна племена“. На њих и данас хаторе Штрпци и болују због те погибије толиких Штрбаца.

Има породица код којих остаје занат наследно. У роду Стојаковића у Матавазама четврти је с оца на сина ковач.  Око 100 година у породици имаду ковача.

Према Милану Радеки у књизи „Горња Крајина“ и „Карловачко владичанство“, Стојаковићи су српске православне фамилије које, поред Светог Николе, славе шест слава.  Овај податак само потврђује тезу да су они заправо врло различитог порекла.

Презиме Стојаковић је српско презиме са завршетком на -овић, патронимичког порекла од личног имена Стојак. Реч Стојак означава мотку са цјепом, којом се млати жито, али и дебео штап уопште. Често су га носили локални угледници. Могло је да постане независно на различитим странама српског етничког простора. То значи да сви Стојаковићи не морају бити ни у каквој сродничкој вези.

Највеће исељавање из Поуња било је у Србију. Засновали су цело насеље код Лознице под именом Крајишници. Међу исељеницима налазили су се и Стојаковићи. У Матавазима су најстарији досељеници и одатле се расељавали по околним насељима. Познато је исељавање читавих група породица, међу којима су према поузданим изворима, били и Стојаковићи у Србију кнеза Милоша, на поседе око Лознице које су напустили Турци.

33. УЗЕЛЦИ, 1 кућа (1 кућа на Глувајића брду), са славом Никољдан. У Доњој Гати се породица формира после Другог светског рата. Пре Другог светског рата у међусобној свађи, Узелац убија муслимана, и заувек напушта породицу и село Рујницу. Одлази у Србију на непознату локацију, али се касније сазнаје да је радио у руднику Алексинац. Напуштена супруга Тривка се удаје у Врело за удовца Душана Мандића и у тај брак приводи сина Душана. Дујо одраста у Мандића кући и преживљава рат. После рата призетио се у кућу Глувајића.  Успева откупити кућу и наставити живот као самостална породица. Кћерка Сока у Козилару (Доња Гата) завршава четворогодишњу школу, а осмогодишњу у Гата-Илиџа. Гимназију уписује у Загребу, али је напушта после првог разреда и одлази у Бачку Паланку. Распад Југославије и грађански и дириговани рат у Босни и Херцеговини 1992. године затиче породицу Узелац са 3 члана. Са осталим Доњогаћанима протерани су од снага муслиманске паравојске. Снеге УНПРОФОР-а УН превозе их само са ручним пртљагом преко Петровог Личког Села у Фркашић (Доњи Лапац). Војска Републике Српске Крајине код Рипча пребацује их на десну обалу реке Уне на територију  под контролом Војске Републике Српске. Душан и Милица одлазе у Бачку Паланку где умиру, Милица 2006, а Душан  2008. године. Касније се син Драган  такође настањује у Бачку Паланку. Син Драган  улази у састав Војске РС и после Дејтонског споразума 1995. године такође се настањује у Бачку Паланку. Од Узелаца  нико се не враћа у Доњу Гату, кућа и економски објкти разрушени, а земљиште зарасло у шипражје.

Неке су потврде да су Узелци са Косова из околине Вучитрна, а друге да су из приобаља Црне Горе од Боке, Котора, Будве, слава Никољдан. Ипак њихово старије порекло требало би потражити у Боки где и данас има Узелаца у Котору и Будви. Када су се Узелци и да ли баш под тим презименом населили у Котаре (Далмација), а после тога у Лику, може се само претпоставити. Према подацима личког свештеника Исаила Рајчевића, сви Узелци у Котарима су 1693. године били православни. Јован Ердељановић каже да Узелаца има и православних и католика који датирају од 1700. године. Многе православне породице овог презимена постоје у Западној Босни. Може се само претпоставити да су Узелци баш са тим презименом населили прво у Котаре а потом у Лику. И данас Узелаца има у Котору и Будви (Црна Гора) па би њихово порекло требало ту потрати.

 

Узелце, православне Србе пореклом са брда између Будве и Херцег Новог, Турци  их пресељавају у Босну. Аустроугари им нуде прелазак у Лику да бране границу од Турака. Тако су постали грађани првог реда, а не слуге, али то су плаћали крвљу. Временом неки Узелци су постали католици па се данас називају Хрватима.

Род Узелаца врло је разгаранат у Лици. У облати Босанске крајине има их 22 куће у 12 насеља. Сви славе светог Николу. Из њихова племена је шеф аустријске ратне авијатике, онда пуковник, касније генерал Узелац. као и неколико генерала у Краљевини Југославије али и у СФРЈ. Узелци спадају у родове више загаситије комплексије.

Према „Племенском рјечнику личко-крбавске жупаније“ пре Првог светског рата породице с презименоном Узелац су у том крају живеле у 319 кућа, за које код Милана Радеке у „Карловачком владичанству“ постоје подаци да су и православни Срби и римокатолици, што значи преведени у унију „милом или силом“. Православни славе: једни Лучиндан, други Никољдан.

Према Р. Грујићевом попису највише Узелаца је у Брезик (Медак), Бужиму (Госпић), Днопољу (Лапац),  Липовом Пољу (Косињ), Медаку и околини, Ондићу (Удбина), Почитељу, Потхуму (Оточац), Смиљану, Широкој Кули, Вребцу и Врховинама. Удбина се спомиње само са малим бројем Узелаца, као и суседна места, али се Растока не наводи, или се пак, подразумева под Удбином.

Узелци су се насели у Медак, Вребац, и Госпић веома рано из околних места или одавно, као што је то случај са тврђавом Вребац, још 1696. године, гдје их затиче Главинић који формира аустријску границу и посаде од српских  насељеника. Узелци су још тридесетак породица овдје дошли од Бриња и Оточца и били међу најстаријим српским насељеницима у периоду до 16. века. Бриње се налазило на средокраћи путева, тако да није чудо да су Срби из овог краја учествовали у походима аустријске војске и да су многи и примили унијатску веру како би напредовали у служби или су „прихватили унију с Ватиканом“ на превару, потписивањем палцем на списковима које нису умели да прочитају.

Слично стање је било и у Широкој Кули гдје је почетком 18. века било чак 17 домаћинстава Узелаца који су ту били насељени још са турским освајањима ових крајева. Овдје чак постоји и село Узелчева Варош насељено српским становништвом, али каква је данас, након ратних дешавања етничко-нацинално ситуација, на жалост, није се у могућности да се сазна.

Многе православне породице презимена Узелац постоје у Западној Босни. У “Карловачком владичанству” Милан  Радека бележи Узелце као православне са славама Свети Лука и Свети Никола, али наводи да их има и католика, а Милан  Карановић каже да су Узелци са славом Никољдан веома распрострањени у Лици. Шематизам Православне цркве Дабро-босанске митрополије бележи Узелце са славама Свети Никола, Свети Јован и Ђурђевдан.

Узелац је старо српско презиме пореклом из Лике, Далмације и Босанске Крајине. заступљено је код Срба православне и католичке вероисповести.

Презиме има корене из глаголске речи „узети“ и представља младожењу који се уселио у женину кућу, за разлику од обрнуте традиције. Узелац такође значи узел,узао-чвор.

У „Племенском рјечнику“ забележено је и неколико надимака које су имали Узелци. Тако су у Врховинама имали надимак „Рачићи“ и „Кубурице“, у Медаку „Прујећи“ и „Бељани“, у Почитељу „Кулини“, у Залужници „Кубурице“ и у Вребцу „Бабићи“. За неке од надимака могло би се претпостави да су им стара презимена, као Рачић и Бабић. И једних и других има у овим крајевима, мада у мањем броју, нарочито Рачића који су у Врховинама (Рачић-Узелац) сви прешли у католичанство.

Српска презимена су понекад и предмет шала. Јасно да су презимена настала од надимака, описиване  чешто у негативном светлу читаве породице. Таква презимена су очигледно настала према особинама родоначелника, према његовим физичким, умним или моралним манама. Наша презимена могу да говоре о томе како су наши преци једне друге видели. Погрдни надимци су остајали „да не чује зло“.  Тако је настало и презиме Узелац по претку „онај који узима“ односно од глагола узети-узимати.

Презиме Узелац приближно носи 7.314 људи. Највише преовлађује и најгушће је распоређено у Србији. Узелаца 2014. године евидентирано је у: Србији 4.128, Хрватској 1.372, САД 716, Босни и Херцеговини 338, Канади 163, Аустралији 122,  Црној Гори 107, Словенији 65, Немачкој 55, Француској 50,  Шведској 37, Швајцарској 30, Аустрији 29, Енглеској 22, Холандији 14, Финској 10, и још 18 земаља од 1 до 5 Узелаца. Просечна висина мушкарца Узелац је 177,95 цантиметра.

34. ЦИМЕШЕ, 3 куће (3 куће у Гати), са славом Ђурђевдан[10], дошли из Садиловца (Кордун), пре окупације Босне 1878. године. Други светски рат 1941. године у Доњој Гати затиче 4 куће Цимеша са 30 чланова. У рату гине 8 чланова или 26,67%. Након рата у насељу остају да живе Ђуко, син Раде, Миле син Ђуке, и Мићо, син Душана. Други преживели су колонизирани: Војин, син Ђуке у Вајску, а Раде син Ђуке одлази у Словенију.

Распад СФР Југославије и грађански и дириговани рат у Босни и Херцеговини 1992. у Доњој Гати затиче породицу Ђуке са 5 чланова, Владе са 2 члана и Мићину удовицу Радојку.  Заједно са осталим Гаћанима протерује их муслиманска паравојска. Снаге УНПРОФОР-а УН, само са ручним пртљагом,  дана 16. јуна превозе их преко Петровог Личког Села у Фркашић (Доњи Лапац). Војска Републике Српске Крајине даље их превози преко Доњег Лапца где код Рипча прелазе на десну обалу реке Уне на територију  под контролом Војске Републике Срске. Једни се настањују у Рипач, потом у Босански Петровац и на крају у Приједор. Други се расељавају у: Миле син Ђуке у Дервенту. У рату 1992. године у Личком Петровом Селу гине Мирко син Ђуке.

Не може а да се овом приликом не помене највећи човеков пријатељ пас који му остаје веран до краја свог живота.[11] После Дејтонског споразума 1995. године од Цимеша  нико се не враћа у Доњу Гату, куће и економски објкти су разрушени, а земљиште зарасло у шипражје. Данас у селу више нема Цимеша.

У дубровачким црвеним документима (православна црква Светог Благовјештења, а друга католича Светог Влаха  на Страдуну, стари део Дубровника) постоје записи о Цимешама. Цимеше српске националности, православне вере на подручју Дубровника потичу из 6. века. Добрим делом рађала су се мушка деца. Већина породица била је високо образована, посебно жене. Мушкарци су били добри и моћни трговци у 9. и 10. веку, а нарочито у 13. и 14. веку. У моненту када је цар Душан  трговао о продаји острва Пељешца, Цимеше су биле у одбору за трговину и имали право гласа о одлучивању. У Дубровачко-Неретвљанској жупанијском одбору Цимеше су били православе вере а осталих 17 фамилија католици. Од Цимеша нико није покрштен из тог времена, а нарочито у 15. веку где су многи Цимеше због вере,  породичне части и традиције платили главом. Неколико векова уназад крсна слава Цимеша је Ђурђевдан.

У 10. веку 3 породице Цимеша добровољно одлазе из Дубровника, а сви остали остају у Дубровнику до 15. века. Једна породица одлази у Котор, а друге две у Драч. Касније од те фамилије једна породица одлази у Призрен, а једна у Скопље. Када су Цимеше морале напустити своја вековна огњишта десило се 1495. године, када је са једне стране притисло ватиканско покрштавање, а са друге одбрана Дубровника од Турака. Тада је страдало око 80% породица, а остатак је пребегао у Мостар (Херцеговина), задржали се педесетак година када напуштају Мостар и кренули на серозапад. Настањују поручје Слуња 1550. године. Други податак говори да су Цимеше пореклом из Кривошија (Бока). Старо су братство из предсловенског, дукљанског периода црногорске историје. Историјски извори сведоче о њиховом далеком хришћанском пореклу још пре поделе хришћанства на западно и источно 1054. године. Стопили су се са словенским досељеницима на подручју ондашње књажевине (краљевине) Дукље, прве црногорске државе у нови предсловенско-словенски амалгам и припадају кругу најстаријих братстава на просторима некадашње и данашње Црне Горе.

Вероватно су из старе Херцеговине од Бубала. Тамо их има са истом славом, Ђурђевдан. Од њих

су Медићи, Глувајићи, Јелаче и Цимеше. Претпоставља се да им је старина пореклом са Косова. Незна се за евентуално претходно презиме. Највећи део Херцеговине Турци освајају 1465. године.

Карактерично је да су се Цимеше веома рано усмерили ка емигрантским процесима  из постојбине. Тако  су населили просторе данашњих држава бивше Југославије, просторе Хрватске: Далмација, Лика, Кордун, Банија и Славонија, Босна и Херцеговина, Крајина, а у последња два века и просторе Војводине, данашње Србије.

Све Цимеше на Кордун су доспели између 15 и 17. веку (зависно које сеобе). Неки су из Црне Горе, неки дирекно из околине Дечана (КиМ) пре ових сеоба. На Косово су стигли или из старе Херцеговине или са тромеђе Босне и Херцеговине и Црне Горе, односно Душанове старе Србије. Са славом Ђурђевдан скоро сигурно су из племена Дробњака. Дробњаци су расељени по Црној Гори, Косову, Шумадији.

У значајнијем броју Цимеше су сконцентрисани у граничном простору Слуња, Садиловцa и  према Карловцу. У истој сеоби један део Цимеша наставља пут  северније на подручје Петрове Горе и Баније.

На подручју Баније у селу Рашће (Глина) евидентирају се Срби, старији родови, у које спадају  Цимеше, потврђени у 18. веку, 2 куће са 6 особа, слава Крстовдан.

На подручју Кордуна Цимеше су евидентиране у општини Цетинград (раније Слуњ): Пашин Поток, 6 куће са 9 чланова; Боговоља, 3 куће са 15 чланова. После Другог светског рата су колонизовани у Чонопљу (Бачка) и Инђију (Срем). Цимеше у Инђију су дошле су и из Славоније. Порекло им  је од Босанске Крупе, слава Ђурђевдан. Порекло им је из Црне Горе. Последњи Цимеша рођен у породици у Боговољи, слава Ђурђевдан, колонизиран у Чонопљу (Сомбор) 1945. године. Преци после Првог светског рата колонизирани су у околину Осијека и Банат (Војводина). Колонизирани у Осијек вероватно су на силу покатоличини . Живе у Сомбору, Чонопљи, Новом Саду, Осијеку Вуковару, Београду, Велико Милошево (Банат) и Кљајићево (Бачка) и по иностранству.

На простору Карловца Цимеше су евидентиране унасељима:  Доњи Сјеничак, слава Ђурђевдан, дошли са Косова у једној од сеоба; Својић (Дуга Реса), сада живе у Сурчину (Београд); Сјеничак Лацински (Ласиња, некада општина  Карловац), слава Ђурђевдан, већина становника српске националности напустила је село током операције „Олуја“ августа 1995. године; Перјасица (Бариловић-Дуга Реса) 10 кућа са славом Ђурђевдан. Према непотпуним укупним пописима Крајишника крајем 17. века српске заједница је у Перјасици имала 900 становника. Насељавању српског становништва створило је услове за проширење Карловачког генералата, што користи  барилоловачки капетан Ј. Халерштајн, 1711. године и насељава још 158 српских породица пребеглих са турске територије, поред заснивања нових села, део новог становништва се укључује у већ постојеће заједнице поред осталог и у Перјасицу. Цимеше из Перјасице, дошли у Македонију између два светска рата у село Јосипово код Валандово. У Македонији им је презиме преокремуто у Цимешиц, Цимисик, а једни остали са својим презименом Цимеша. По Мојсију Цимеша, за време Другог светског рата у време бугарске окупације, Бугари их прозвали Мојсови; Скавац (Карловац); Бански Моравци (Карловац) 3 куће, слава Ђурђевдан, 1946. године колонизовани у Војводину.  Цимеше су још евидентирани у Свињица (Војнић) са славом Ђурђевдан, сада живе у Путинцима (Рума). Предање је да су дошли са Косова, Црне Горе и Босне. Део породице страда у Јасеновцу, а после 1992. прешли у Србију.

На подручју Слуња Цимеше су евидентиране у насељима: Садиловац (Раковица, некада оптина Слуњ); Примишље (Слуњ) и Тржић (Слуњ).

У неколико наврата крајишка војска Аустрије упада  на подручја под турском контролом, одводи православно становништво  и са тим становништвом насељава пре свега Кордун и Банију. Са турског простора за време Лаудона (аустријско-турског рата)  становништво се исељава  углавном према Лици, Кордуну, Банији и преко Саве у Славонију. После Свиштовског мира 1791. године, након четворогодишњег рата Турске и Аустрије,  Аустрија на Кордуну добија градове Цетин и Дрежник. Тада су на Кордуну насељене парохије Кордунски Љесковац, Машвина и Садиловац. То су такозване „новоцелије“. Тада подручја на десној страни Уне остају пуста. У овом насељавању вероватно су и Цимеше прешле у Војну крајину. У Дабро-босанској митрополији 1882. године, Цимеше су пописани са две славе, Ђурђевдан у парохијама Глиница и

Добросело (Босанска Крупа) и Марко Евангелист (Марковдан) у епархији Рујница (Бихаћ).[12]

Група Срба у 16. веку досељавају из Старе Херцеговине у Крајину. Да су у тој групи Срба биле и Цимеше потврђује заједничко порекло са родом Бубала и топоним Цимеше у Бјелајском пољу. Милан Карановић крајишко становништво дели на староседеоце (живели на подручју Крајине и пре доласка Турака) и оне који су дошли с Југа  и Југоистока. Тешко је рећи у коју се групу сврставају Цимеше. Досељавање Срба из Далмације на Бјелајско поље  дешава се око 1550. године. Ово њихово место живљења је до 1692. године када бјелајске породице поново доселе у Далмацију под млетачку управу. Та управа нити је била угодна нити праведна. Доста народа том приликом побегне у Лику. Велики број Срба из Далмације од глади и репресије досељава око 1771-1774. године у Босну, Банат па и у Пољску. Практично Срби се  враћају у Бјелајско поље, одакле су њихови преци век раније отишли у Далмацију. Досељавање у ове крајеве пратиће основни миграциони правац крајишких породица из Горње крајине у периоду 1850-1879. године. То потврђује и насељавању Цимеша из  Бјелајског поља у Добросело (Босанска Крупа) пре Омерпаше 1850. године.

Презиме Цимеша је фитонимичног порекла. У неким крајевима и крајеви конопца се називају цима. Углавном настанак презимена је везано за биљку поврћа, а може бити набреклине од удараца или изглед тела везано за болест. Према Загорки Вавић Грос „Презимена чувари нашег језика“, наводи: Цима је реч из стародалматинског језика (латински је cyma) што значи изданак, клица, врежа, може да значи и чвор на дрвету. Позната је синтагма „кромпирова цима“. То су окца, будуће клице, лице му је личило на кромпирову кору са окцима па је предак добио надинак цимеша, а касније то је постаје презиме. Крајишки народ назива цимом надземни део (стабљику) кромпира. Показало се да цима (од латинског cyma, cima), што значи младо лишће од купуса, кеља, зелени део репе, „перје“ младог лука, за шта се потеже  гомољ или део биљке под земљом.

Исто тако је у Будви забележен израз чомуга, што значи бубуљица, набреклина од ударца, кад добијеш чвргу и нарасте чворуга. Цима се пружа у дужину. Други крак значења иде у том смеру. Тако се крај конопа или конопца уопште назива цима. Морнар с пароброда баца циму (конопац-привез) на мол (обалу), гдје га дочекује цимар или цимор. Глагол цимати значи љуљати, климати, трзати, дрмусати, дрмати, повлачити, потезати (откидање заперака). Деца се цимају на столицама (упркос сталним опоменама старијих да то не раде).

Сеоба Цимеша креће из Црне Горе, од племена Дробњака, а са Косова из околине Дечана. На Косову су стигли из Старе Херцеговине. Миграција креће још у време Цара Душана. На пордручје Далмације, Босне, Лике и Кордуна појављује се између 15. и 17. века. Сеоба иде  у таласима. Између два светска рата неке Цимеше са Кордуна долазе у Македонију и добијају презиме Цимешић или Цимешик, а неки задржавају презиме Цимеша.

На подручју Велике Кладуше у насељу Глина евидентира се 1 кућа Цимеша (1 кућа на Аову), слава Ђурђевдан, дошли пре Окупације из Гате.

Цимеше су данас највише распросрањени у Србији, преко 250, у Хрватској преко 100, Француској преко 50, по осталим деловима света између 5 и 10 чланова. Према телефонском именику Србије презиме Цимеша се појављује у Београду (50), Сомбору (50), Крагујевац, Краљево и још неким местима у Војводини.

Презиме Цимеша носи 622 људи. Према подацима из 2014. године, Цимеше су распростањени у: Сбији 472, Хрватској 69, добрим делом у околини Дуге Ресе и Карловца. У прошлом веку релативно највише с овим презименом  рођено је у околини Дуге ресе и у Карловцу. У Бранимировцима (Нашице) сваки десети становник се презивао Цимеша, Босни и Херцеговини 38, Словенији 36 и Црна Гора 5 породица.У Европи су присутни у: по 1 породива у Чешкој  и Немачкој. Нарочито их има много у Шпанији као и на америчком континенту.

У геноциду хрватске државе над Србима 1941-1945. године страдалоло је 144 особе Цимеша.

35. ЏАКУЛА 1 кућа (1 кућа на Рајакову брду), слава Петровдан, потомак Драгић дошао у Доњу Гату око 1950. године са подручја Женидбом са Вурдеља Маром формира породицу. У том браку рађају двоје деце: сина Владу (1954-) и кћерку Миру (1956-). Мара напушта породицу и преудаје се у Рујницу за Милана-Црног Пуђу. У брачној свађи, Мара гине од Миланове прве супруге. Након тог догађаја, 1965. године, Драгић се пресељава у Црвенку где се жени други пут. Његово имање у Доњој Гати купују комшије Ковачевићи. Након рата у Ковачевића кући вршило се прво описмењавање омладине из Доње Гате и околних села која је остала неписмена због рата. Учитељ је био Мићо Давидовић, пружајући полазницима основе учење слова, писање, читање и рачунање.

Милан Карановић „Поуње у Босанској крајини“ Београд (1925.), Џакуле евидентира у: Добро Село (Босанска Крупа) – Џакуле 3 куће, Петровдан, из Лике пре Омерпаше; – Мразовац ((Босанска Крупа) – Џакуле 1 кућа, Петровдан, из Лике пре Окупације; Стабанџа (Велика Кладуша), Џакула 1 кућа, Петровдан из Лике, пре Омерпаше; Клишевић (Бихаћ) Џакула 3 куће (Подљуточ 2 куће и у Клишевићу 1 кућа), Петровдан са Удбине, после Окупације из Лике; Сеоце (Бихаћ) – Џакуле 1 кућа (у Велико Сеоцету 1 кућа), Петровдан, Пре окупације из Лике; Видовска (Цазин) Џакула 1 кућа, Петровдан, од Унца, пре Окупације; Јоховица (Цазин) -Џакула 3 кућа, ( 1 кућа у Аџин Потоку и 2 куће на Пећкој Јоховици), Петровдан, око 1865. са Кордуна. Славили су пре Ђурђевдан. Једном када су орали у очи Ђурђевдана заобадају им се волови и одвуку плуг у шуму. Залуду су их тражили, нису их нигде могли да наћу. Уочи Петровдана избију волови вукући плуг. Није се ни шпица ни отик изгубио. Од тада почну да славе Петровдан. Шиљковача (Слуњ) – Џакуле, Петровдан из Лике, после Омерпаше.

Презиме Џакула потиче из Лике. Ишле су Џакуле и на друге територије где су дошле крајем 16. века, односно 17 века на позив тадашње Аустроугарске. Својом пропагандом Аустроугарска мамила је досељенике у своје опустошене крајеве уз границу са Османлијским царством.  Тако су и Џакуле  дошле заједно са осталим припадницима тадашњих племена и постали су хајдуци и усокоци и бранили Хришћанство. Због кривог уписивања у књиге тадашњих појединих аустроугарских чиновника од презимена  Џакула настало је и презиме Жакула, дакле то је једно те исто презиме, које је оригинално још није тачно одређено, да ли Џ или Ж.

За сад постоје две верзије о Џакулама у Лици.  За историчаре, једна верзија је да су дошли са простора старе  Херцеговине, данашње Црне Горе, између Пљеваља и Никшића. Због унутар племенских сукоба крајем 15. века морају напустити племе, због крвне освете, одакле се селе према северу, односно Босни, где оснивају своје село Џакуле које и данас постоји у општини Грачаница код Добоја, порег којег се налази стари средњовековни град Соко који се помиње 1429. године, а био је у власништву владарске породице Котроманић. У том селу није рођен ни један Џакула, зна се сигурно барем 200 година уназад. То је искључиво бошњачко-муслиманско село и нико се не презива Џакула. Дакле претпоставка је да су Џакуле које су основале то село напустили те крајеве турским освајањем Босне и позивом Аустругарске  да хришћанско становништво да дођу да бране границе Аустроугарског царства, а за узврат добијају земљу и власништво над њом. Друга верзија је да су због племенских сукоба и крвне освете морали напустити своје племе у старој Херцеговини, односно у данашњој Црној Гори, и да су променили презиме, то јест да се у прадомовини презивали другачије, а доласком у Босну узели презиме Џакула да заварају траг. То су за сада две предпоставке људи који су истраживали ово презиме. Углавном њима свима је заједничко да су из Лике родом, дакле то се зна из предања и прича са колена на колено. У разговору са свим наведеним Џакулама из тих крајева, сви кажу да су пореклом из Лике и сви славе Петровдан. Само Џакуле на Кордуну из села Славско Поље славе Никољдан, што би могло значити да је неки предак узео славу жене или је намерно промењена због можда сукоба између самих Џакула. Углавном слава се ретко мењала, а кад је долазило до промене, требало је добар разлог или да си домазет или неке племенске породичне свађе.

Џакуле католици односно Хрвати пореклом су из источне Херцеговине из општине
Столац код Мостара, из села Јешивац Кула у ком селу је доста заступљено презиме Џакула. Из општине Чапљина из села Чељево, Срнићи, Вишићи, неки од њих су колонизовани у пероду 1945-1948. у село Нови Сланкамен (Војводина), где и данас неки живе. Други су прешли  у Славоију па тако данас Џакула католика има у селима одштине Ђаково, Стризивојна, Кућанци Ђаковачки и у самом Ђакову, а у Дубровачком крају у селима Мокошица, Сустјепан и у самом Дубровнику. У јужној Далмацији у градовима Сплит, Метковићи, Клис, Солин, Каштекл Штафлић, Триљ, као и у Загребу.  Сви су они родом из источне Херцеговине. У контактима са њима у Херцеговини сазнаје се нешто веома занимљиво, речено је да су ту већ 7 генерација уназад, али да се прича у фамилији да су дошли ту из Лике, што је свакако интересантно и отвара нове спознаје, тако да је могуће а и вероватно су то сродници односно да су истог племена, само што је њихове претке нешто натерало  да напусте Лику и оду даље и то на југ, е сад да ли су доље примили католичанство. Како је све то ишло је за истраживање.

Презиме Џакула-Жакула у почетку је био надимак човека који је носио јакну, мушку горњу одећу, реч је изузета из немачког језика „Јацке“, да ли је то био комад неке градске одеће или неке униформе тешко је рећи, али углавном тако је био иднтификован у друштву по свом одевању. Уместо да га зову Јакула, звали су Џакула или Жакула. То је сад најбоље објашњење за касније презиме Џакула односно Жакула, мада неки кажу да презиме има латинског порекла, значи да су Латини него да је назив Латински, а треће је да је из народа, од речи џак, а постоји и ово објашњење да је од личног имена пошто су имена била у неко време пре Радул, Дракул, Секул итд. Презиме Џакула је старо хајдучко и ускочко презиме, које има веона интересантну и богату историју, распрострањено је данас скоро по свим државама и регијама екс Југославије.

За време Арсенија Црнојевића трећег 1690. године извршено је велико исељавање Срба са Косова, околине Карадага, Мораве, топличног и једног дела врањанског округа где су кренули према Београду, када се један део народа одвојио од Арсенија међу којима су биле Џакуле и отишле у Сентандреју (Мађарска). Они су тамо живели извесно време након чега су почели да купују имања у Румунији око Арада. Село Сефкерин се помиње од 1742. године, а Џакуле су дошле 1771. године на позив Марије Терезије. Најважнији у породици Џакула у Секерину био је по струци геометар тако да је имао ту привилегију да одмери себи и другим Џакулама земљу на самим границама атара у просеку сваки Џакула је добио око 20 ланаца земље.

Џакула има у Лици, има их у селу Висућ, општина Удбина, у селу Лички Осик општина Госпић, Кореничко Врело општина Кореница и славе крсну славу Светог Петра и Павла. У селима Оштина Бихаћ, уз саму границу Лике и Босне у селима Изачић, Тачић,  Доња Гата и њихова крсна слава је Свези Петар и Павле.

Џакуле се налазе и на Кордуну у селу Славско Поље (Вргинмост), где постоји цео засеок Џакуле, са неких десетак кућа, њихова крсна слава је Никоњдан. У селу Пољани (Топуско)  славе Никољдан. У селу Боговоља (Цетинград)  и Нова Кршља (Слуњ) славе крсну славу Светог Петара и Павла. Џакула има и на Банији у селима Мајске пољане и Бијеле Воде (Глина) и Велики Шушњар (Петриња) и сви славе Светог Петра и Павла.

Џакула има и у Мославини село Ступовача и у западној Славонији, славе Светог Петра и Павла и дошли су из Лике почетком 20. века.

У селу Коренички Јасиковац (Лица) постоји поток који се зове Џакуловац, а налази се код породица Жакулиних кућа у подножју Џакуловог брда. Овај податак све говори  о испреплетености ових двају презимена и да је то једно те исто презиме. У Мајским пољанама (Глина) пописано је 3 куће Џакула са 14 особа.

Тако су Џакуле у Влашкој улици у Сефкерину добили сви исте куће као и остале Српске породице. Тај геометар за кога немамо име имао је три сина Кирило, Остоја и Шијак. Они су били родоначелници три породице Џакула. Кирило је имао надимак Ћира, односно Ћирини, по Остоји се зову Остојини, а по Шијаку се зову Шијачки. Породица Џакула Шијака више не постоји под презименом Џакула, већ сада користе презиме Надлачки и даље живе у Сефкерину. Породица Џакула Остоје и даље живи у Сефкерину, а има их и у Зрењанину. На сајту породице Џакула тренутно имамо грану само Ћириних, од којих неки живе у Панчеву, Београду и Зрењанину. За време Арсенија Црнојевића један од Џакула је био витез Витешког реда Змаја који је основан 13 децембра 1408 године чији је члан био Стефан Лазаревић деспот Србије. Основни задатак реда је би одбрана крста од непријатеља, нарочито од Турака.

Џакуле на територији Војводине колонизовани су сви пре или касније светских ратова 20. века, у Банату између Панчева и Кикинде. Присутни су у Качареву, Житиште, Банатско Карађорђево, Руско Село, Крајишних, Банатско Велико Село. Џакуле свих ти села су колонизовани из западне Босне, односно из села Општине Бихаћ, која се наслања на Лику, Изачић, Рачић, Гата из околине Бихаћа и сви они славе крсну славу Петровдан. У Бачкој су Џакуле колонизоване у села Кљајићево, Чонопља са Кордуна из села Боговоља код Цетинграда, Кршља која се налази код Слуња на самој граници са Босном. Они такође славе Петровдан. У Срему су Џакуле колонизоване у Обреж из западне Босне, из села Глиница, Добросело, општина Босанска Крупа, славе Петровдан, као и из села општине Бихаћ Рачић, Врело у Инђији слава Петровдан.

Од свих њих данас у Србији живи велики бро породица Џакула, јако мали део остао је у селима, већина су у великим градовима у Београу, има око 30 породица Џакула, у Новом Саду око 20 породица, Руми око 6 породица, Кикинди, Зрењанину, Темерину око три породице, што се тиче села најбројније су Џакуле у Обрежу око 20 породица, па у Кљајићеву, Крајишнику, Сефкерину, Банатском Великом Селу око пет породица.

Џакуле су данас и у Републици Српској: у Бања Луци, у селу Просјек општина Прњавор, у Новој Тополи (Градишка), у Драксенићу и Демировцу (Дубица), они су такође што после последњих ратова деведесетих, тако и после свих осталих ратова у 20. веку су се селили из Лике и славе Петровдан. Џакула је било и у селима Оштра Лука (Сански Мост) славе Лучиндан. У Федерацији БиХ Џакула има у Живиницама једна породица, у Сарајеву две породице, Такође и у Неуму у Мостару, Стоцу и Чапљини живи око четири породице. Такође Џакула има и у Црној Гори, тамо живи једна породица од официра који је због посла у војци отишао у Црну Гору, а рођен је у Славском Пољу на Кордуну, скрасио се у Рисну; осносно у Бијелој (Хецег Хови), а његова унучад у Подгорици. Крсна слава им је Никољдан. У Словенији се налази око пет породица Џакула, које су размештене у Љубљани, Крању и Постојни.

Кретање становништва кроз пописе.

После освајања Босне и Херцеговине, Турска за време своје владавине становништво БиХ пописује четири пута.

Први попис становнишва БиХ извршен је по турском освајању 1468. и 1469. године. Пописима становништво се евидентира према вероисповести, чиме се вероисповест узима као основ стања пописаног становништва, а не према националној припадности, што донекле не даје реално стање пописаног становништва. Забележене промене становништва по вероисповести, даје нетачан однос померања структуре  у корист једне или друге вероисповести. Тада се дешавају значајне забележене промене у пописима. У Босни и Херцеговини је заробљено око 130.000 становника што се пре свега односи на православно становништво, укључујући младиће који су кроз „данак у крви“ припремани за турску војску.

У првом попису становништва забележено је на овом простору  37.125 хришћанских и 332 муслиманске куће.

Други попис, из 1489. бележи како у босанском санџаку постоји 25.068 хришћанских и 4.485 муслимански кућа.

Попис из 1528/29 бележи 635.000 становника. 57% муслимана, 34 католика и 9 % православаца. Ова радикална промена у структури становништва се објашњава преласцима православног становништва на ислам и њихово исељавање.

Попис из 1624. показује око 450.000 становника (67% муслимана, 22% католика и 11% правослаца). Бројни ратови који су следили константно смањују број становника Босне и Херцеговине.

Драстично смањење популације Босне и Херцеговине бележи се од 1813. до 1815. када епидемија куге скоро преполовља број становника.

Следећи демографски шок Босна и Херцеговина доживља 1875. до 1878. године током устанка против Турака, када Босна и Херцеговина губи 13,64%.

 

АУСТРО-УГАРСКИ ПОПИСИ СТАНОВНИШТВА
У БОСНИ И ХЕРЦЕГОВИНИ
СРЕЗ ЦАЗИН
НАЦИОНАЛНИ	1879. ГОДИНЕ	1885. ГОДИНЕ	1895. ГОДИНЕ	1910. ГОДИНЕ
САСТАВ	ГАТА	ГАТА	ГАТА	ДОЊА ГАТА
			(КОЗИЛАР)
ИСТОЧНОПРАВОСЛАВНА	326	384	439	479
МУХАМЕДАНСКА
РИМОКАТОЛИЋКА
ОСТАЛИ
С  В  Е  Г  А	326	384	439	479

 

Берлинским конгресом Босна и Херцеговина 1878. године припада Аустроугарској када Аустроугарска врши окупацију БиХ.  Већ 1879. Аустроугарска врши први попис становништва у БиХ. Изјашњавање по вероисповести углавном је једнако изјашњавање по националности (православци-Срби, католици-Хрвати, Славени муслимани чине 31% становништва у БиХ чини разлику  од скоро 8% у односу на број изјашњених муслимана по вери, што вероватно показује удио Турака у становништву БиХ (8%).

 

			ИЗВОРИ
СРПСКЕ ПРАВОСЛАВНЕ ЦРКВЕ О СРПСКОМ НАРОДУ У ВРЕМЕ АУСТРО-УГАРСКЕ
МИТРОПЛИЈА ДАБРОБОСАНСКА
ПРОТОПРЕЗВИТЕРАТ БИХАЋКИ
1883. ГОДИНА
МИТРОПОЛИЈА	ПРОТОПРЕЗВИТЕРАТ	ПАРОХИЈА	ЦРКВА	СЕЛА-НАСЕЉА	КУЋА		ДУША	ПАРОХ
				РУЈНИЦА	65		359
				БУКОВИЦА	21		124
ДАБРОБОСАНСКА	БИХАЋКИ	РУЈНИЦА	НЕМА	КРНДИЈА	17		100	ЈОВО ГРБИЋ
				ГАТА БЕШИРЕВИЋ	42		265
				ГАТА БИХАЋКА	72		855
				5 СЕЛА	217		1.703

 

За време ране аустроугарске окупације, БиХ бележи пораст броја становника у раздобљу од 10 година  за 254.000 становника. По први пут Аустроугарска у оквиру ширих заједница, Доњу Гату исказује као самосталну целину са подацима који се могу упоређивати и анализирати. Од првог пописа 1879. до четвртог пописа 1910. године број становника у Доњој Гати је повећан за 153 становника или 31,94%. Овај раст се може приписати мирном и стабилном раздобљу. У овом раздобљу Доња Гата је чишто пољопривредно насеље и пољопривреда је основно занимање становништва.

Демографски раст БиХ зауставља I светски рат у коме БиХ губи 19% становништва. Уласком у Краљевину СХС, смањује се број становника и политика Краљевине у многоме утиче на становништво БиХ. Из Доње Гате добар број становника ће отићи у колонизацију углавном у Војводину. Појачано је исељавање у западно европске и прекоокенаске замље.

Шематизмом српске православне цркве из 1883. године, Доња Гата, тада Гата Беширевића припада Дабробосанској митрополији, парохији Рујница, када се евидентира 42 куће са 265 душа.  Упоређивањем овог податка  са Аустроугарским пописом из 1885. године, разлика је за 119 становника  у корист пописа Аустроугарске. Нејасно је да се појављује оволика разлика за само две године.

ИЗВОРИ
СРПСКЕ ПРАВОСЛАВНЕ ЦРКВЕ  О СРПСКОМ НАРОДУ У ВРЕМЕ АУСТРО-УГАРСКЕ
МИТРОПОЛИЈА ДАБРО-БОСАНСКА
	1911. ГОДИНА
МИТРОПОЛИЈА	ПАРОХИЈА	ЦРКВА	НАСЕЉА	ДОМОВА	ДУША	ПАРОХ
			РУЈНИЦА	92	608	Парох адм.
		Црква парохијска	ГАТА ЦАЗИНСКА	73	502	Милан
		у Рујници Цар	ГАТА БИХАЋКА	127	821	Карановић
ДАБРО-		Константин и	БУКОВИЦА	44	317	Вероучитељ:
БОСАНСКА	РУЈНИЦА	Царица Јелица	КРНДИЈА	6	45	Милан
		1882.  дрвена,	БУГАР	75	503	Карановић
		у трошном стању	МАРИН МОСТ	25	156
			ТРЖ. РАШТЕЛА	11	47
			ЦРНАЈА	51	325
	1 ЦРКВА	С В Е Г А	9 СЕЛА	504	3.321

 

Према истим изворима 1911. такође  у парохији Рујница, сада се Гата евидентира као Гата Цазинска са 73 дома и 502 душе. У Тржачим Раштелима формира се комунална основна школа са 68 ученика православне вероисповести (62 мушкарца и 6 женски). Када се овај податак упореди са аустроугарским податком из 1910. године  незнатна је разлика у корист парохијске евиденције (23).

* Због почетка Другог светског рата 1941. године, Краљевина Југославија не успева извршити планирани попис становништва.  У Доњој Гати 1941. године евидентирано је 101 кућа са 621 становником. До овог стања ставовника 1941. године дошло се према изјавама преживелих Доњогаћана и њихових потомака о броју чланова сваког домаћинства.

 

			ПОПИСИ
		СТАНОВНИШТВА У КРАЉЕВИНИ СХС-ЈУГОСЛАВИЈИ
ВРБАСКА БАНОВИНА
ОКРУЖЈЕ	ОПШТИНА	НАЦИОНАЛНИ	1921. ГОДИНА	1931. ГОДИНА	1941. ГОДИНА	НАПОМЕНА
КОТАР		САСТАВ	ВРСТА	ВРСТА	ДОЊА ГАТА
БИХАЋ	ВРСТА	ПРАВОСЛАВЦИ		1.560	621
БИХАЋ		РИМОКАТОЛИЦИ		139
		ГРКОКАТОЛИЦИ
		ИСЛАМИСТИ		3.700
		ДРУГИ		1
		С  В  Е  Г  А		5.400	621
		СРБИ ИЛИ ХРВАТИ		1.699	621*
		МУСЛИМАНИ		3.700
		ДРУГИ		1
		С  В  Е  Г  А		5.400	621*

 

Пописом становништва после Другог светског рата, у првом попису становништва у ФНР-СФР Југославији 1948. године, село Доња Гата је пописана у Месном народном одбору (МНО) Врело, срез Цазин. У односу на 1941. годину, када се према прикупљеним подацима  дошло до стања да је Доња Гата имала 621 становника.  Из наведеног произилази да је Доња Гата, у апсолутном броју, остала без 370 или 59,58% становника. Од тога највећи број, 272 или 73,51%  је страдао је у рату, док је остали број становника колонизован у тзв Осмој офазиви или је остао на служби у Војсци и Милицији. Многа деца, ратна сирочад, остала је у местима где су била смештема, завршили школовање, ту се запослила и формирали породице. Другим пописом 1953. године Доња Гата је пописана у новоформираној оштини Врста, срез Бихаћ. У овом попису број становника је приказан укупно за општину и не може се правити било какво поређење и анализа. У наредним пописина Доња Гата се пописује као посебно насеље у општини Бихаћ. Ако се упореди пописано стање 1961. и 1948. године, број становника у односу на 1948. годину повећао се за 126 становника или 33,72%, чиме се Доња Гата биолошки опоравила после погрома током Другог светског рата. Од 1961. године број становника у наредним пописима пада, 1971. године  за 19, 1981. за 176, а 1991. задњи попис у СРФЈ, за 3 становника. Ово је период када добар број, посебно млађих мушкараца одлази  пре свега у западну Европу на рад и са њима ће касније кренути и њихове породице. Истовремено, у овом периоду економски се Доња Гата опоравља у оквиру Цазинске крајине. У насељу се равија сточарство и пољопривреда, где многи Доњогаћани налазе запослење. Иако су економски услови далеко повољнији, услови за живот много бољи, ипак се број становника у задња три пописа смањује. Депопулација је све присутнија. Мањим делом један број становника прелази у најближи градски центар Бихаћ.

На крају, распад СФР Југославије и грађански рат у Босни и Херцеговини 1992.-1995. године, муслиманска паравојска 16. јула 1992. године Доњогаћане протерује са својих веконих огњишта и насеље остаје без Срба и данас непрепознатљиво. Цазинска крајина постала је чисто једноетничка муслиманска територија.

 

					ПОПИСИ
СТАНОВНИШТВА У ФНРЈ-СФР  ЈУГОСЛАВИЈЕ  ПОСЛЕ ДРУГОГ СВЕТСКОГ РАТА
		ДОЊА ГАТА (СРЕЗ ЦАЗИН) БИХАЋ                   БиХ
НАЦИОНАЛНИ	1948. ГОДИНА*	1953. ГОДИНА		1961. ГОДИНА		1971. ГОДИНА		1981. ГОДИНЕ		1991. ГОДИНА
САСТАВ	ДОЊА ГАТА	ВРСТА		ДОЊА ГАТА		ДОЊА ГАТА		ДОЊА ГАТА		ДОЊА ГАТА
ХРВАТИ		993		4
ЈУГОСЛОВЕНИ						1		20
МУСЛИМАНИ		4.844								1
СРБИ	251	1.049		377		358		179		197
ОСТАЛИ		4						2
С  В  Е  Г  А	251.	6.892		377		358		201		198

 

Спомен парк „Гаравице“ код Бихаћа је меморијални комплекст на Ћамића Брду. Састоји се од дванаест скулптура-кенотафа[13] распоредених на природном узвишењу са приступним стазама. Аутор овог остварења је архитекта Богдан Богдановић. Споменик је обележје  стравичног злочина који су током летњих месеци 1941. године  усташке снаге починиле над грађанима бихаћкох простора, пре свега над Србима, затим Јевремима и Ромима и мањим бројем Муслимана. Том приликом убијено је око 12.000 цивила, према неким подацима 15.000 и више. Ова локација по броју жртава налази се одмах иза Јасеновца и Јадовна и представља треће највеће српско стратиште за време Другог светског рата у НДХ. Спомен-парк Гаравице подигнут је 1981. године. Иницијативу за градњу споменика покренула је општина Бихаћ 1973. године. Спомен-парк је изведен на локалитету две масовне гробнице у којима је сахрањено око 7.000 тела жртава.

Из Доње Гате током месеца јула (20. 24 и 31.) у насељу усташе су похапсиле 69 мушкараца-цивила, одвели на Гаравице и ликвидирали у масовној ликвидацији.

Утицај историјских догађаја на кретање становништва Доња Гата.

Распад СФР Југославије и грађански рат у Босни и Херцеговини од 1. марта до 14. децембра 1995. године  је погубан  за нестанак српског становништва у насељу Доња Гата. На територији Цазинске крајине то је  једино насеље са српским становништвом. Сва околна насеља су била чисто муслиманска или мешовита. Одржани вишестраначки избори  1990. године, становништво се опредељује према националним странкама. Изборни резултати су утицали на формирање  органа власти. Због различит националних интереса, тако формирана власт  доводи до све већих међунационалних тензија,  Губи се међунационално поверење. Са формирањем странака, страначко водство формира страначку паравојску, што је посебно карактерично за муслиманско становништво које од самог формирања Странке Демократске Акције (СДА), већ у априлу 1990. формира и наоружава муслиманску паравојску. Напетост све више расте.  Становништво се масовно наоружава.  Расте број инцидената. Међунационални договори се не поштују. Из мешовитих насеља купе се Срби и одводе у Џеверушу код Ћоралића у цазинској општини.

Доња Гата је у потпуном  окружењу муслиманског становништва. Они не желе било какав договор о заједничком суживоту Муслимана и Срба. Њихов једини циљ јесте да се српско становништво из Доње Гате протера. Дана 9. јуна 1992. године организују напад из Трстовца, Мутника, Марин Моста, Буковице и Велике Гате. Доњогађани пружају оружани отпор, али су свесни да се вишетруко надмоћнијем непријатељу не могу одупрети. Одлучују 10. јуна да предају имајуће оружје и да напусте село. Утоварају део покретне имовине углавном на тракторе и крену да изађу из насеља. Муслиманска паравојска их зауставља на Бистричкој страни код Гата-Илиџе и враћа натраг у село где чекају седан дана, ради размене за Муслимане из Орашца код Бихаћа, чији је излазак задржала српска страна до изласка Срба из Доње Гате, Врела, Осредка и других села где је било Срба. Размена се остварује на дан 16. јуна на тзв. Јапанска кривина код Изачића, када снаге УНФРОФОР-а, само са ручним пртљагом, превозе Доњогаћане преко Врсте, Личког Петровог Села, до Фркашића (Доњи Лапац) а одатле прелазе на десну страну реке Уне код Рипча. Тога дана Доња Гата остаје без свог становништва. Размењени орашчански Муслимани остају у Бихаћу и оближњим селима, али се од њих нико не настањује у Доњој Гати. Четири куће су населили Муслимани, две су ненасељене, а све друго је порушено, зарасло у шипражје. Једино у употреби мајдан од породице Ковачевић кога је нови власник  проширио, а власници усељених кућа баве се овчарством. Некада четири Гате (Доња, Велика, Мала и Илиџа) данас је под једним именом Гата, али без Срба. Што нису остварили „дидови, остварили су унуци“.

Данас је меморијални споменик бихаћким жртвама геноцида запостављен од стране локалне власти, зарастао у високу траву и ишаран графитима. Чак се ишло толико далеко да је у припреми била организација и музичких приредбина том стратишту Срба.  Шира околина је претворена у грађевинску зону.

Последњи рата који је задесио Босну и Херцеговину драстично је изменио демокраску слику, посебно на просторима масовног протеривања становништва.

Остаци Доње Гате.

Тужне су слике које показују остатке овох насеља. Само ових пар слика показује у каквом је стању данас село Доња Гата.

ДОЊОГАТСКА УЗРЕЋИЦА ЈЕ „СВИ МИ СВОЈИ“

НЕМА СЕОСКИХ МОБА ЗА ОБАВЉАЊЕ ПОЉОПРИВРЕБИХ РАДОВА, НЕМА ИГРАНКИ, ПРЕЛА И ПЕСМЕ, НЕМА АШИКОЊА И УДВАРАЊА, НЕМА ПОЗНАТИХ ЗБОРОВА НА ИЛИНДАН КОД ЦРКВЕ У РУЈНИЦИ (ГАТА-ИЛИЏА), НА ВЕЛИКУ ГОСПОЈИНУ КОД ЦРКВЕ У ВРЕЛУ И НА ПЕТРОВДАН КОД ЦРКВЕ У ОСРЕДКУ.

ДОЊА ГАТА НИЈЕ ЗА ПРЕПОЗНАТИ

Извори: – Милан Карановић “Поуње у Босанској Крајини” Београд 1925. године

– Петар Рађеновић “Унац” Београд 1925. године

– Петар Рађеновић “Бјелајско Поље и Бравско” Београд 1925. године

– Др Велимир Михајловић “Српски презименик”

– Душан Д. Миљковић “Страдања у Цазинској крајини и антифашистичка борба

(1941-1945), Београд 2011. године;

– Милан Богуновић “Жртве Другог светског рата у Цазинској крајини”, Београд,

подаци  прикупљени и обрађени материјал 1961. године;

– Музеј жртава геноцида Београд, Жртве рата 1941-1945. године

– Википендија, слободна енциклопедија

               – Д. Кашића: „Српска насеља и цркве у сјеверној Хрватској и Славонији“;

– Владимир Скенџић „ Монографија личког села Турјански“

Приредио: Илија Шикман

Прилог број 1

Ж  Р  Т  В  Е[14]

геноцида-покоља  у Другом светском рату 1941-945. године насеља Доња Гата, општина Бихаћ, Босна и Херцеговина

1.1. Бајић Вује Душан, рођен 1914. Србин, одведен од куће 31. јула 1941. (27), ликвидиран од стране

2.2. Бајић Вује Илија, рођен 1910. Србин, погинуо у НОБ-у 18. јула 1942. (32), Машвина (Слуњ);

3.3. Бајић Душана Божо, рођен 1939. Србин, убијен од усташа 1943. (4), Доња Гата;

4.4. Бајић Душана Душан, рођен 1940. Србин, убијен од усташа у збегу 1943. године (3), Доњи Лапац;

5.5. Бајић Илије Вујо, рођен 1876. Србин, умро од тифуса 1943. (67), Доњи Лапац (Лика);

6.6. Бајић Лазе Раде, рођен 1920. Србин, погинуо у НОБ-у јануара 1942. (22), Бихаћ:

7.7. Бајић Раде Лазо, рођен 1910. Србин, погинуо у септембра НОБ-у 1944. (34), Бања Лука;

 

8.1. Вурдеља Вајана Новак. рођен 1910. године, Србин, погинуо у НОБ-у од партизана јануара 1943. Бихаћ;

9.2. Вурдеља Вида дев. Мудринић, рођена 1895. године, Српкиња, погинула од Немаца у збегу 1943. (48). Грмеч;

10.3. Вурдеља Ђурана Стеван, рођен 1889. године, Србин, одведен од куће 1941. (52), ликвидиран од усташа у масовној ликвидацији на стратишту Гаравице код Бихаћа;

11.4. Вурдеља Миле Душан, рођен 1915. године, Србин, одведен од куће јула  1941. (26), ликвидиран од усташа у масовној ликвидацији на стратишту Гаравице код Бихаћа;

12.5. Вурдеља Стана дев., рођена 1895. године, Српкиња, погинула од Немаца у збегу фебруара 1943. (48), Радић, Босанска Крупа;

 

13.1. Глувајић Вукадина Саво, рођен 1920. године, Србин,  умро од тифуса као припадник НОБ-а 1943. (23), Фрушка Гора (Срем);

14.2. Глувајић Гавре Никола, рођен 1902. године, Србин, одведен од куће 31. јула 1941. (39), ликвидиран од усташа у масовној ликвидацији на стратишту Гаравице код Бихаћа;

15.3. Глувајић Гојка Љубомир, рођен 1940. године, Србин, нестао у збегу 1943. (3), Скакавац, Босански Петровац;

16.4. Глувајић Ђуре Пајо, рођен 1926. Србин, погинуо у НОБ-у 1945. (19), Вуковар;

17.5. Глувајић Ђуре Раде, тођен 1907.одведен од куће 2. августа 1941. (34), ликвидиран од стране усташа у масовној ликвидавији Вучије јама, шума Осоје, Врста, код Бихаћа:

18.6. Глувајић Јове Гојко, рођен 1910. Србин, одведен од куће, убијен од стране усташа 1941. (31) на Бисовцу, Бихаћ;

19.7. Глувајић Јове Илија, рођен 1890. године, Србин, узет од куће 31. јула 1941. (51), ликвидиран од усташа у масовној ликвидацији на стратишту Гаравице код Бихаћа;

20.8. Глувајић Јове Милош, рођен 1892. Србин, одведен од куће 31. јула 1941. (49), ликвидиран од усташа у масовној ликвидацији на стратишту Гаравице код Бихаћа;

21.9. Глувајић Јовице Гојко, рођен 1912, Србин, одведен од куће 31. јула 1941. (29), ликвидиран од стране усташа у масовној ликвидацији на Гаравицама код Бихаћа;

22.10. Глувајић Јовице Миле, рођен 1904. Србин, погинуо у НОР-у 1943. (39), Босански Петровац;

23.11. Глувајић Јовице Миле, рођен 1910. Срби, одведен од куће 31. јула 1941. (31), ликвидиран од стране усташа у масовној ликвидацији на стратишту Гаравице код Бихаћа;

24.12. Глувајић Луке Душан, рођен 1920. Србин, одведен од куће 1941. (21), ликвидиран од стране усташа у масовној ликвидацији на стратишту Церовци (Гаравице) код Бихаћа;

25.13. Глувајић Милана Маријан, рођен 1941. године, Србин, умро од болести 1941. (0), Гоња Гата, Бихаћ;

26.14. Глувајић Милана Милан, рођен 1941. године, Србин, умро од болести 1941. (0), Доња Гата, Бихаћ;

27.15. Глувајић Милана Милица, рођена 1937. године Српкиња, умрла од тифуса 1943. (6), Врста, Бихаћ;

28.16. Глувајић Миле Драгутин, рођен 1904. Србин, одведен од куће 31. јула 1941. (37), ликвидиран од стране усташа у масовној ликвидацији на стратишту Гаравице код Бихаћа;

29.17. Глувајић Миле Лука, рођен 1899. Србин, убијен од стране усташа 1941. (52), Доња Гата, Бихаћ;

30.18. Глувајић Милоша Мирко, рођен 1926. године, Србин, ухваћен и заклан од усташа 1942. (16), Врело, Цазин;

31.19. Глувајић Сава дев. Жига, рођена 1909. Српкиња, умрла од тифуса у збегу 1943, (34), око Босанског Петровца;

32.20. Глувајић Саве Гојко, рођен 1906. године, Србин, одведен од куће, ликвидиран у масовној ликвидацији  од усташа 2. августа 1941. (35), у шуми Осоје, Врста (Бихаћ);

33.21, Глувајић Саве Ђуро, рођен 1904. Србин, убијен од стране усташа 1941. (37), Доња Гата, Бихаћ;

34.22. Глувајић Саве Спасе, рођен 1888. године, Србин, одведен од куће 31. јула 1941. (53), ликвидиран од усташа у масовној ликвидацију на стратишту Гаравице код Бихаћа;

35.23. Глувајић Спасе Бранко, рођен 1924. године, Србин, одведен од куће 31. јула 1941. (17), ликвидиран од стране усташа у масовној ликвидацији на стратишту Гаравице код Бихаћа:

36.24. Глувајић Спасе Милан, рођен 1911. Србин, одведен од куће 31. јула 1941. (30), ликвидиран од стране усташа у масовној ликвидацији на стратишту Гаравице код Бихаћа;

37.25. Глувајић Стевана Милица, рођена 1908. године, Српкиња, убијена од стране устана у збегу 1943. (35), Врста код Бихаћа;

38.26. Глувајић Трифуна Мићо, рођен 1881. Србин, одведен од куће 31. јула 1941. (60). ликвидиран од стране усташа у масовној ликвидацији на стратишту Гаравице код Бихаћа;

 

39.1. Граховац Глигорија Петар, рођен 1910. године, Србин, погинуо у НОБ-у 1942 (32), Тржачка Раштела, Цазин;

40.2. Граховац Миле Глигорије, рођен 1927. године, Србин, погинуо у НОБ-у 1944. (17), Негославци, Срем;

41.3. Граховац Миле Саво, рођен 1924. године, Србин, погинуо у НОБ-у 1943. (19), Бравски Ваганац, Босански Петровац;

42.4. Граховац Миле Стана, рођена 1901. године, Српкиња, заклана од усташа 1943. (42), Доња Гата, Бихаћ;

 

43.1. Давидовић Алексе Илија, рођен 1908. године, Србин, погинуо од усташа јула 1942. (34), Доња Гата, Бихаћ;

44.2. Давидовић Вује Јован, рођен 1888. године, Србин, убијен од усташа 1942. (54), Доња Гата, Бихаћ;

45.3. Давидовић Вујо, рођен 1860. године, Србин, бачен са тавана у кући 1942. (82), Доња Гата, Бихаћ;

46.4. Давидовић Илије Владо, рођен 1941. године, Србин, убијен од Немаца у немачкој офанзиви у збегу 1943. (2), Босански Петровац;

47.5. Давидовић Јагода дев. Радаковић, рођена 1893. године, Српкиња, умрла 1943. (50), Доња Гата, Бихаћ;

48.6. Давидовић Мане Петар, рођен 1917. гофине, Србин, одведен од куће 31. јула 1941. (24), ликвидиран од усташа у масовној ликвидацији на стратишту Гаравице код Бихаћа;

49.7. Давидовић Николе Саво, рођена 1923. године, Србин, погинуо у НОБ-у, година смрти и место, непознати;

50.8. Давидовић Остоје Владо, рођен 1862. године, Србин, заклан од усташа у масовном покољу 1942. године (80), у Доњој Гати (Бихаћ);

51.9. Давидовић Остоје Вујо, рођен 1862. године, Србин, убијен од усташа 1942. (80), Доња Гата, Бихаћ;

52.10. Давидовић Тодора Илија, рођен 1887. године, Србин, погинуо у НОБ-у 1942. (55), Трстовац, Цазин;

 

53.1. Зец Луке Љубо, рођен 1892. године, Србин, умро од тифуса 1943. (45), Доња Гата, Бихаћ;

54.2. Зец Николе Милован, рођен 1899, Србин, одведен од куће јула 1941. (52), ликвидиран од усташа у масовној ликвидацији на стратишту Гаравице код Бихаћа;

55.3. Зец Петра Мирко, рођен 1925. године, Србин, погинуо у НОБ-у 1943. (18), планина Шатор;

56.4. Зец Стоја дев. Станишић, рођена 1900. године, Српкиња, умрла од тифуса 1943. (43), Доња Гата, Бихаћ;

 

57.1. Зорић Богдана Милка, рођена 1941. године, Српкиња, умрла од тифуса у збегу фебруара 1943. (2) Доњи Лапац, Кореница;

58.2. Зорић Богдана Новак, рођен 1920. године, Србин, одведен од куће 31. јула 1941.  (21), ликвидиран од усташа у масовној ликвидацији на стратишту Гаравице код Бихаћа;

59.3. Зорић Владе Милева, рођена 1941. године, убијена од усташа 1945. (4), Доња Гата, Бихаћ;

60.4. Зорић Душана Босиљка, рођена 1925. године, погинула у НОБ-у 1943. (18), планина Шатар;

61.5. Зорић Душана Милијан, рођен 1930, Србин,  убијен од усташа 1942. (12), Доња Гата, Бихаћ;

62.6. Зорић Душана Невенка, рођена 1927. године, Српкиња, погинула у НОБ-у 1943. (16), планина Шатор;

63.7. Зорић Ђурађа Никола, рођен 1901. године, Србин, одведен од куће 1941. (40), ликвидиран од усташа у масовној ликвидацији на стратишту Вучије јаме у шуми Осоје Врста код Бихаћа;

64.8. Зорић Јово Душан, рођен 1898. године, Србин, убијен од усташа 1942. (44), Доња Гата, Бихаћ;

65.9. Зорић Мара дев. Јазић, рођена 1863. године, Српкиња, умрла од тифуса у збегу фебрура 1943. (80), Доњи Лапац, Кореница;

66.10. Зорић Мика дев. Чубрило, рођена 1885. године Српкиња, убијена од усташа септембра 1944. (59), Доња Гата, Бихаћ;

67.11. Зорић Миће Богдан, рођен 1895, Србин, одведен од куће 31. јула 1941. (46), ликвидиран од усташа у масовној ликвидацији на стратишту Гаравице код Бихаћа;

68.12. Зорић Миће Раде, рођен 1895. године, Срби, одведен од куће јуна 1941. (46), ликвидиран од усташа у масовној ликвидацији на стратишту Гаравице код Бихаћа;

69.13. Зорић Николе Милица, рођена 1926. године, Српкиња, погинула у НОБ-у априла1945. (19), Петрова Гора, Кордун;

70.14. Зорић Петра Владо, рођен 1914. године, Србин, одведен од куће 31. јула 1941. (27), ликвидиран од усташа у масовној ликвидацији на стратишту Гаравице код Бихаћа;

71.15. Зорић Петра Марко, рођен 1922. године, Србин, одведен од куће 31. јула 1941. (19), ликвидиран од усташа у масовној ликвидацији на стратишту Гаравице код Бихаћа;

72.16. Зорић Петра Стоја, рођена 1937. године, Српкиња, убијена од усташа септембра 1944. (7), Доња Гата, Бихаћ;

73.17. Зорић Раде Милка, рођена 1931. године, Српкиња, убијена од усташа септемра 1944. (13), Доња Гата, Бихаћ;

74.18. Зорић Раде Стоја, рођена 1925. године, Српкиња, убијена од усташа септембра 1944. (19), Доња Гата, Бихаћ;

75.19. Зорић Раде Стојан, рођен 1922. године, Србин, одведен од куће јуна 1941. (19), ликвидиран од усташа у масовној ликвидацији на стратишту Гаравице код Бихаћа;

76.20. Зорић Тривуна Ђурађ, рођен 1876. године, Србин, одведен од куће 1941. (65), ликвидиран од усташа у масовној ликвидацији на стратишту Гаравице код Бихаћа;

77.21. Зорић Тривуна Петар, рођен 1880. године, Србин, одведен од куће 2. августа 1941. (61), ликвидиран од усташа у масовној ликвидацији на стратишту Вучије јаме у шуми Осоје, Врста код Бихаћа;

 

78.1. Јазић Николе Јово, рођен 1921. године, Србин, погинуо у НОБ-у 1944. (23), Запрешић, Загреб;

79.2. Јазић Симе Милан, рођен 1936. године, Србин, убијен од усташа 1942. (6), Крндија, Цазин;

80.3. Јазић Симе Миле, рођен 1885. године, Србин, одведен од куће 1941. (56), ликвидиран од усташа у масовној ликвидацији Јадовно код Госпића;

81.4. Јазић Тодора Миле, рођен 1887. године, Србин, узет од куће 31. јула 1941. (54), ликвидиран од усташа у масовној ликвидацији на стратишту Гаравице код Бихаћа;

 

82.1. Јакшић Анђа дев. Вукелић, рођена 1910. године, Српкиња, нестала 1943. (30), место непознато;

83.2. Јакшић Босиљка дев. Илић, рођена 1916. године, Српкиња, умрла од болести у збегу 1943. (27), Личко Петрово Село, Кореница;

84.3. Јакшић Вучена Божо, рођен 1913. године, Србин, одведен од куће 1941. (28), ликвидиран од усташа у масовној ликвидацији, Врста код Бихаћа;

85.4. Јакшић Вучена Стево, рођен 1911. године, Србин, узет од куће 31. јула 1941. (30). ликвидиран од усташа у масовној ликвидацији на стратишту Гаравице код Бихаћа;

86.5. Јакшић дев. Латиновић, рођена 1910. године, Српкина, одведена од куће 1941. (31), убијена на Дубравама, Доња Гата, Бихаћ:

87.6. Јакшић Дмитра Драгић, рођен 1913. године, Србин, убијен од усташа у масовном терору у Грабовцу, Слуњ;

88.7. Јакшић Драгића Мара, рођена 1937. године, Српкиња, убијена од усташа 1944. (7), Велика Гата, Бихаћ;

89.8. Јакшић Душана Илија, рођен 1937. године Србин, заклан од усташа у масовном покољу 1944. (4), Градина, Цазин;

90.9. Јакшић Зорка дев, Рајак, рођена 1912. године, Српкиња,  заклана од усташа септембра 1944. (32), Доња Гата, Бихаћ;

91.10. Јакшић Марка Милан, рођен 1924. године, Србин, погинуо у НОБ-у у 4. непријатељској офанзиви од Немаца марта 1943. године (19) на планини Шатор, Босанско Грахово:

92.11. Јакшић Марка Невенка, рођена 1926. године, Српкиња, погинула у НОБ-у од Немаца октобра 1943. (17), место непознато;

93.12. Јакшић Митра Драгић, рођен 1912. године, Србин, узет од куће 1941. (29), ликвидиран од усташа у масовној ликвидацији на стратишту Гаравице код Бихаћа;

94.13. Јакшић Николе Душан, рођен 1911. године, Србин, узет од куће 1941. (30), заклан од усташа у Трстовцу, Цазин;

95.14. Јакшић Павла Тоде, рођен 1889. године, Србин, погинуо у НОБ-у 1943. (54), место непознато;

96.15. Јакшић Перице Ђуро, рођен 1924. године, Србин, узет од куће 31. јула 1941. (17), ликвидиран од усташа у масовној ликвидацији на стратишту Гаравице код Бихаћа;

97.16. Јакшић Перице Марко, рођен 1907. године, Србин, узет од куће 1941. (34), ликвидиран од усташа у масовној ликвидацији на стратишту Гаравице код Бихаћ;

98.17. Јакшић Петра Цвијо, рођен 1914, Србин, одведен од куће 1942. (28), убијен о усташа на Дубравама, Доња Гата, Бихаћ;

99.18. Јакшић Сава дев. Милановић, рођена 1916. године, Српкиња, заклана од усташа у масовном покољу 1944. (28), Градина, Цазин;

100.19. Јакшић Тоде Милан, рођен 1924. године, узет од куће септембра 1941. (17), убијен од усташа на путу до Врсте, Бихаћ;

101.20. Јакшић Цвије дете, рођено 1941. године, Србин, умрло у збегу од болести 1943. (2), око Дрвара;

102.21. Јакшић Цвије дете, рођено 1941. године, Србин, умрло у збегу од тифуса 1943. (2), око Дрвара;

103.22. Јакшић Цвије Перица, рођен 1943. године, Србин, убије од усташа у немачкој офанзиви 1943. (0), Личко Петрово Село, Кореница;

 

104.1. Каран Ђуро, рођен 1880. године, Србин, одведен од куће 31. јула 1941. (61), ликвидиран од усташа у масовној ликвидацији на стратишту Гаравице код Бихаћа;

105.2. Каран Жарка Драга, рођена 1941. године, заклана од усташа у масовном покољу 1941. (0), Доња Гата, Бихаћ;

106.3. Каран Мара дев. Латиновић, рођена 1885. године, Српкиња, заклана од усташа 13. септембра 1944. (59), Доња Гата, Бихаћ;

107.4. Каран Миле Жарко, рођен 1912. године, Србин, одведен од куће 1941. (29), ликвидиран од усташа у масовној ликвидацији на Гаравицама код Бихаћа;

108.5. Каран Миле Милан, рођен 1928. године, одведен од куће 31. јула 1941. (13), ликвидиран од усташа у масовној ликвидацији на стратишту Гаравице код Бихаћа;

109.6. Каран Миле, рођен 1885. године, Србин, одведен од куће 31. јула 1941. (56), ликвидиран од усташа у масовној ликвидацији на стратишту Гаравице код Бихаћа;

110.7. Каран Петра Бранко, рођен 1925. године, Србин, погинуо у НОБ-у 1944. (19), Истра;

111.8. Каран Петра Никола, рођен 1910. године, Србин, убијен од усташа 1943. (33), Доња Гата, Бихаћ;

112.9. Каран Тривуна дев. Латиновић, рођена 1880. године, Српкиња, убијена у збегу јануара 1943. (63), Мали Радић, Босанска Крупа;

 

113.1. Кнежевић Душана Бранко, рођен 1913. године, Србин, одведен од куће 31. јула 1941. (28), ликвидиран од усташа у масовној ликвидацији на стратишту Гаравице код Бихаћа;

114.2. Кнежевић Душана Јово, рођен 1924. године, Србин, одведен од куће 31. јула 1941. (21), ликвидиран од усташа у масовној ликвидацији на стратишту Гаравице код Бихаћа;

115.3. Кнежевић Душана Никола-Нине[15], рођен 1923. године, Србин, одведен од куће 31. јула 1941. (18), ликвидиран од усташа у масовној ликвидацији на стратишту Гаравице код Бихаћа;

116.4. Кнежевић Јове Душан, рођен 1891. године, Србин, одведен од куће 31. јула 1941. (50), ликвидиран од усташа у масовној ликвидацији на стратишту Гаравице код Бихаћа;

117.5. Кнежевић Миле Лазо, рођен 1909. године, Србин, одведен од куће 31. јула  1941. (32), ликвидиран од усташа у масовној ликвидацији на стратишту Гаравице  код Бихаћа;

118.6.  Кнежевић Новака Велимир, рођен 1936. године, Србин, убијен од усташа Доња Гата, Бихаћ;

 

119.1. Ковачевић Ваја дев. Узелац, рођена 1889. године, Српкиња, погинула од немачког бомбардовања фебруара 1943. (54), Грмеч;

120.2. Ковачевић Даница дев. Коруга, рођена 1912. године, Српкиња, погинула у збегу од немачког бомбардовања фебруара 1943. (31), Суваја (Босански Петровац);

121.3. Ковачевић Лазе Миле, рођен 1887. године, Србин, одвео га пријатељ муслиман и заклао августа

122.4. Ковачевић Миле Стојан, рођен 1917. године, умро у НОБ-у од тифуса 1943. (26), Мајкић Јапра, Босанска Крупа;

123.5. Ковачевић Стојана Дане, рођен 1939. године, Србин, убијен од усташа у збегу у немачкој офанзиви 1943. (4), Суваја, Босанска Крупа;

124.6. Ковачевић Стојана Мара, рођена 1940. године, Српкиња, убијена од усташа у збегу у немачкој офанзиви 1943. (3), Суваја, Босанска Крупа;

125.7. Ковачевић Стојана Раде, рођен 1940. године, Србин, погинуо од немачког бомбардовања у збегу фебруара 1943. (3), Грмеч;

 

126.1. Кончар Васе Божо, рођен 1900. године, Србин, одведен од куће јула 1941. (41), ликвидиран од усташа у масовној ликвидацији на стратишту Гаравице код Бихаћа;

127.2. Кончар Вида, дев. Бајић, рођена 1905. године, Српкиња, заклана од усташа априла 1943. (38), Растовача, Бихаћ;

128.3. Кончар Доста дев. Јазић, рођена 1886. године, Српкиња, умрла од тифуса  у збегу 1943. (57), Кестеновац, Доњи Лапац;

129.4. Кончар Лазе Радоња, рођен 1888. године, Србин, погинуо од усташа 1942. (54), Доња Гата, Бихаћ;

130.5. Кончар Николе дете, рођена 19. године Српкиња, умрла од страха 19. године (0) у Доњој Гати, Бихаћ.

131.6. Кончар Радоње Вујо, рођен 1927. године, Србин, непозната година,  начин и место погибије;

132.7. Кончар Радоње Илија, рођен 1932. године, Србин, заклан од усташа априла 1943. (11), Растовача, Бихаћ;

133.8. Кончар Радоње Лазо, рођен 1924. године, погинуо у НОБ-у маја 1943. (19), Рујница, Цазин;

134.9. Кончар Радоње Нада, рођена 1935. године, Српкиња, убијена од Немаца у збегу 1943. (6), Суваја, Босанска Крупа;

135.10. Кончар Стеве Миливој, рођен 1935. године, Србин, убијен од Немаца у збегу 1943. (6), Суваја, Босанска Крупа;

136.11. Кончар Стеве Раде, рођен 1918. године, погинуо у НОБ-у 1943. (25), Доња Гата. Бихаћ;

 

137.1. Лончар Василија дев., рођена 1878. године, Српкиња, умрла од тифуса маја 1943. (65), Доња Гата, Бихаћ;

138.2. Лончар Душана Даница, рођева 1925. године, Српкиња, заклана у масовоном покољу од усташа 1941. године, (16) у Врелу (Цазин);

139.3. Лончар Душана Ђорђе, рођен 1931. године, Србин, заклан у масовном покољу од усташа 1941. године (10), у Врелу (Цазин);

140.4. Лончар Душана Жарко, рођен 1929. године, Србин, заклан у масовном покољу од усташа 1941. године (12), у Врелу (Цазин):

141.5. Лончар Душана Милева, рођена 1926. године, Српкиња, заклана у масовном покољу од усташа 1941. године (15), у Врелу (Цазин);

142.6. Лончар Душана Сава, рођена 1928. године, Српкиња, заклана у масовном покољу од усташа 1941. године (13), у Врелу (Цазин);

143.7. Лончар Јове Симо, рођен 1887. године, Србин, умро од тифуса маја 1943. (56), Доња Гата, Бихаћ;

144.8. Лончар Мара дев.Малешевић, рођена 1914. године, Српкиња, умрла од тифуса маја 1943. (29), Доња Гата, Бихаћ;

145.9. Лончар Миле Војин, рођен 1923. године, Србин, погинуо у НОБ-у од усташа септембра 1943 (20), место непознато;

146.10. Лончар Симе Стојан, рођен 1918. године, Србин, одведен од куће 31. јула 1941. (23), ликвидиран од усташа у масавном покољу на стратишту Гаравице код Бихаћа:

147.11. Лончар Спасе Милан, рођен 1902. године, Србин, одведен од куће 31. јула 1941. (39), ликвидиран од усташа у масовној ликвидацији на стратишту Гаравице код Бихаћа;

148.12. Лончар Спасе Рајко, рођен 1923. године, погинуо у НОБ-у 1943. (20), Бравско, Босански Петровац;

149.13. Лончар Стевана Миле, рођен 1872. године, Србин, умро од тифуса 1943. (71), Пријебој, Кореница;

150.14. Лончар Тривуна дев. Танкосић, рођена 1880. године, Српкиња, умрла од тифуса 1943. (63), Доња Гата, Бихаћ;

151.15. Лончар Цвијета дев. Богуновић, рођена 1867. године, Српкиња, умрла од тифуса 1943. (76), Доња Гата, Бихаћ;

 

152.1. Мудринић Симе Даница, рођена 1939. године, Српкиња, умрла од од тифуса 1943 (4) у Доњој Гати, Бихаћ:

153.2. Мудринић Симе Стана, рођена 1941. године, Српкиња, умрла од тифуса 1943. године (2) у Доњој Гати, Бихаћ

 

154.1. Оџић Ђуја дев. Кнежевић, рођена 1910. године, Српкиња, погинула од Немаца у збегу 1943. (33), око Босанског Петровца;

155.2. Оџић Ђуре Никола, рођен 1881. године, Србин, заклан од усташа  6 маја 1943. (62), Доња Гата, Бихаћ;

156.3. Оџић Николе Никола. рођен 1922. Србин, одведен у заробљеништво јуна 1941. (19), Немачка;

157.4. Оџић Цвије Ђукан, рођен 1920. године, Србин, погинуо од Немаца у збегу 1943. (23), око Босанског Петровца;

 

158.1. Пилиповић Ђуре Симо, рођен 1906. године Србин, заклан од усташа 13. августа 1941. (30), Доња Гата, Бихаћ;

159.2. Пилиповић Милија дев., рођена 1887. године Српкиња, заклана од усташа у масовном покољу 1942. (55), Осредак, Цазин;

160.3. Пилиповић Николе Лука, рођен 1940. године, Србин, заклан од усташа у збегу 1943. (3), Бјелај Босански Петровац;

161.4. Пилиповић Николе Смиља, рођена 1940. године, Српкиња, заклана од усташа у масовном покољу 1943. (3), Врело, Цазин;

162.5. Пилиповић Раде, рођен 1910. године, Србин, заклан од усташа августа 1941. (31.) Доња Гата, Бихаћ;

163.6. Пилиповић Раде Томо, рођен 1926. године, Србин, погинуо у НОБ-у 1944. (18), Сремски фронт;

164.7. Пилиповић Сава, дев. рођена 1893. године, Српкиња, нестала 1943. (50), Кулен Вакуф, Дрвар;

165.8. Пилиповић Симе Лука, рођен 1934. године, заклан од усташа у збегу 1944. (10), Врточе, Босански Петровац;

166.9. Пилиповић Симе Савка, рођена 1940. године, заклана од усташа у збегу, 1943. (3), Бјелај. Босански Петровац;

 

167.1. Познан Владета, дев., рођена 1907. године, Српкиња, умрла од тифуса 1943. (36), Доња Гата, Бихаћ;

168.2. Познан Вује Миле, рођен 1919. године, Србин, погинуо од усташа у НОБ-у 1943. (24), Глина, Банија:

169.3. Познан Вује Миле, рођен 1920. године, Србин, погинуо од Немаца у НОБ-у 1944. (24), Цазин;

170.4. Познан Илије Драган, рођен 1927. године, Србин, умро од тифуса 1943. (16), Доња Гата, Бихаћ;

171.5. Познан Мара дев. Лешић, рођена 1896. године, Српкиња, умрла од тифуса у 4. непријатељској офазиви 1943. (46), на подручју Дрвара;

172.6. Познан Милана Босиљка, рођена 1932. године, Српкиња, заклана од усташа 1942. године (10), у Доња Гата (Бихаћ);

173.7. Познан Милана Дара, рођена 1942. године, заклана од усташа 1942. године (0), у Доња Гата  (Бихаћ);

174.8. Познан Миле Даница, рођена 1943. године, Српкиња,  убијена од усташа у збегу у збегу у 4. непријатељској офанзиви 1943. (0), Дринић, Босански Петровац;

175.9. Познан Миле Милан-Црни, рођен 1911. године, Србин, погинуо од партизана 1945. (34), Бихаћ:

176.10. Познан Симе Мара, рођена 1896. године, Српкиња, нестала 1943. (47), око Дрвара;

 

177.1. Радишић Ђуре Ружа, рођена 1941. године, Српкиња, умрла од тифуса априла 1943. (2), Доња Гата, Бихаћ;

178.2. Радишић Косте[16] Милан, рођен 1893. године, Србин, убијен 1943. (50), Рачић, Бихаћ;

179.3. Радишић Косте Никола, рођен 1895. године, Србин, погинуо у НОБ-у 1943. (48), Дубовик, Босанска Крупа;

180.4. Радишић Марија дев. Варићак, рођена 1890. године, убијена од Немаца у збегу 1943. (53), око Ливна;

181.5. Радишић Мика де. Мандић, рођена 1923. године Српкиња, погинула од Немаца 1944. (21), Марин Мост, Цазин;

182.6. Радишић Николе Бранко, рођен 1936. године, умро од тифуса у збегу 1943. (7), Кестеновац, Доњи Лапац;

183.7. Радишић Николе Драга, рођена 1941. године, Српкиња, умрла од тифуса у збегу 1943. (2), Горјевац, Бихаћа;

184.8. Радишић Раде Мара, рођена 1942. године, Српкиња, убијена од Немаца у збегу 1943. (1), Прекаја, Дрвар;

185.9. Радишић Ружица дев. Кесић, рођена 1902. године, умрла од тифуса 1943. (41), Доња Гата, Бихаћ;

186.10. Радишић Спасе (Паје) Ђуро, рођен 1921. године, Србин, погинуо од Немаца у НОБ-у априла 1945. (24), Ваганац, Слуњ;

 

187.1. Рајак Боже Босиљка, рођена 1940. године, Српкиња, убијена од Немаца у збегу у 4. непријатељској офанзиви 1943. године (3), Дрвар;

188.2. Рајак Боже Бранко, рођен 1935. године, Србин, убијен од Немаца у збегу у 4. непријатељској офанзиви 1943. године (7), Дрвар;

189.3. Рајак Боже Владо, рођен 1923. године, Србин, погинуо од Немаца фебруара 1944. (21), Буковица, Цазин;

190.4. Рајак Боже Душан, рођен 1927. године, Србин, погинуо од Немаца фебруара 1944. (14), Буковица, Цазин;

191.5. Рајак Боже Лазо, рођен 1937. године, Србин, убијен у збегу од Немаца у 4. непријатељској офанзиви 1943, године (5), Дрвае;

192.6. Рајак Боже Милорад, рођен 1920. године, Србин, погинуо у НОБ-у 1943. (23), источна Босна;

193.7. Рајак Боже Никола, рођен 1929. године, погинуо од Немаца у збегу 1943. (14), у 4. непријатељској офанзиви, на подручју Грмеча;

194.8. Рајак Божо-Грбо, рођен 1892. године, Србин, одведен од куће 31. јула 1941. (49), ликвидиран од усташа у масовној ликвидацији на стратишту Гаравице код Бихаћа;

195.9. Рајак Вује Илија, рођен 1895. године, Србин, одведен од куће 31. јула 1941. (46), ликвидиран од усташа у масовној ликвидацији на стратишту Гаравице код Бихаћа;

196.10. Рајак Вујо, рођен 1890. године, Србин, одведен од куће 31. јула 1941. (51), ликвидиран од усташа у масовној ликвидацији на Гаравицама код Бихаћа;

197.11. Рајак Ђуре Бранко, рођен 1924. године, Србин, погинуо од усташа у НОБ-у 1944. (20), Велика Кладуша;

198.12. Рајак Ђуре Милан, рођен 1920. године, Србин, погинуо од усташа-Немаца у НОБ-у 1944. (24), Цазин;

199.13. Рајак Ивана Петар, рођен 1896. године, Србин, одведен од куће јула 1941. године ( (45), ликвидиран од усташа у масовној ликвидацији на Гаравицама, Бихаћ;

200.14. Рајак Илије Ђуро, рођен 1923. године, Србин, погинуо у НОБ-у октобра 1943. (20), Приједор;

201.15. Рајак Јанка Божо, рођен 1912. године, Србин, одведен од куће 31. јула 1941. (29), ликвидиран од усташа у масовној ликвидацији на стратишту Гаравице код Бихаћа;

202.16. Рајак Јовић, рођен 1885. године, Србин, одведен од куће 31, јула 1941. (56), ликвидиран од усташа у масовној ликвидацији на стратишту Гаравице код Бихаћа;

203.17. Рајак Јовића Новак, рођен1920. године, Србин, погинуо у НОБ-у 1945. (25), Карловац, Хрватска;

204.18. Рајак Лазе Ђуро, рођен 1936. године, Србин, заклан од усташа у масовном покољу 1943. године (9), Доња Гата, Бихаћ;

205.19. Рајак Луке Раде, рођен 1914. године, Србин, одведен од куће 31. јула 1941. ((27), ликвидиран у од усташа у масовној ликвидацији на стратишту Гаравице код Бихаћа;

206.20. Рајак Марија дев. Ковачевић, рођена 1910. године, Српкиња, погинула од Немаца у збегу у 4. непријатељској офанзиви фебруара 1943. (33), на подручју Грмеча;

207.21. Рајак Марија, дев. рођена 1896. године, Српкиња, убијена у збегу у 4. непријатељској офанзиви 1943. (47), на подручју Босанског Петровца;

208.22. Рајак Марија, дев. рођена 1896. године, Српкиња, убијена у збегу у 4. непријатељској офанзиви 1943. (47), на подручју Босанског Петровца;

209.23. Рајак Милка, дев., рођена 1911. године, Српкиња, умрла 1942. године (31), непознато место, Бихаћ;

210.24. Рајак Милка, дев., рођена 1901. године, Српкиња, умрла од тифуса у збегу 1943. године (42), Плитвички Љесковац, Кореница;

211.25. Рајак Марка Миле, рођен 1904. године, Србин, одведен  од куће 1941. ((37), ликвидиран од усташа у масовној ликвидацији на стратишту Гаравице код Бихаћа;

212.26. Рајак Марка Михајло, рођен 1903. године, Србин, убијен од усташа 1945. године (42), Доња Гата, Бихаћ;

213.27. Рајак Мика дев. Лешић, рођена 1895. године, Српкиња,  умрла од тифуса у збегу марта 1943. (48), Грмеч;

214.28. Рајак Миле Боја, рођена 1938. године, Српкиња, убијена од усташа, година и место непознати;

215.29. Рајак Миле Деса, рођена 1937. године, Српкиња, убијена од усташа 1943. (8), Богдановић;

216.30. Рајак Миле Душан, рођен 1941. године, Србин, погинуо 1942. (1), Велика Гата, Бихаћ;

217.31. Рајак Миле Милан, рођен 1923. године, Србин, погинуо од Немаца у НОБ-у 1945. (22), Карловац, Хрватска;

218.32. Рајак Милка дев. Зец, рођена 1913. године, Српкиња, погинула од Немаца у збегу 1943. (30), Суваја, Босанска Крупа;

219.33. Рајак Милоша Лазо, рођен 1901. године, Србин, одведен од куће 1941. (40), ликвидиран од усташа у масовној ликвидацији на стратишту Вучије јаме, Врста код Бихаћа;

220.34. Рајак Милоша Никола, рођен 1927. године, погинуо у НОБ-у 1942. (15), Дринић, Босански Петровац;

221.35. Рајак Михајла Босиљка, рођена 1926. године, погинула у НОБ-у 1943. (17), Сутјеска;

222.36. Рајак Павле-Папа, рођен 1865. године, Србин, убијен од усташа августа 1941. (76), Доња Гата, Бихаћ;

223.37. Рајак Пајо, рођен 1895. године, Србин, одведен од куће 31. јула 1941. (46), ликвидиран од усташа у масовној ликвидацији на стратишту Гаравице код Бихаћа;

224.38. Рајак Перка дев.,Српкиња, непозната година рођена, начин и место страдања:

225.39. Рајак Петра Стојан, рођен 1038. године, Србин, убијен од Немаца у немачкој офанзиви 1943. (5), Босански Петровац;

226.40. Рајак Раде Војин, рођен 1914. године, Србин, одведен од куће 1941. (27), ликвидиран од усташа у масовној ликвидацији на стратишту Гаравице код Бихаћа;

227.41. Рајак Раде Илија, рођен 1912. године, Србин, одведен од куће 1941. (29), ликвидиран од усташа у масовној ликвидацији на стратишту Гаравице код Бихаћа;

228.42. Рајак Раде Мане, рођен 1933. године, убијен од Немаца у немачкој оанзиви 1943. (10), Посански Петровац;

229.43. Рајак Раде Пане, рођен 1934. године, Србин, убијен од Немаца у немачкој офанзиви у збегу фебруара 1943. (9), Босански Петровац;

230.44. Рајак Раде Раде, рођен 1878. године, Србин, одведен од куће 1941. (63),ликвидиран од усташа у масовној ликвидацији на стратишту Гаравице код Бихаћа;

231.45. Рајак Радић, рођен 1885. године, Србин, одведен од куће 31. јула 1941. (56), ликвидиран од усташа у масовној ликвидацији на стратишту Гаравице код Бихаћа;

232.46. Рајак Радића Војин, рођен 1912. године, Србин, одведен од куће 31. јула 1941. (29), ликвидиран од усташа у масовној ликвидацији на стратишту Гаравице код Бихаћа;

233.47. Рајак Радића Илија, рођен 1910. године, Србин, одведен од куће 31. јула 1941. (31), ликвидиран од усташа у масовној ликвидацији на стратишту Гаравице код Бихаћа;

234.48. Рајак Рајка Миле, рођен 1904. године, Србин, одведен од куће јула 1941. године (37), ликвидиран од усташа у масовној ликвидацији на Гаравицама, Бихаћ;

235.49. Рајак Саве Петар, рођен 1910. године, Србин, одведен од куће 31. јула 1941. (31), ликвидиран од усташа у масовној ликвидацији на стратишту Гаравице код Бихаћа;

236.50. Рајак Симе Никола, рођен 1920. године, Србин, погинуо од Немаца у НОБ-у 1944. (24), врело, Цазин;

237.51. Рајак Смиља дев. Цимеша, рођена 1900. године, умрла од тифуса 1943. (43), Доња Гата, Бихаћ;

238.52. Рајак Смиља, дев. рођена 1906. године, Српкиња, заклана од усташа у масовном покољу 1942. године (36);

239.53. Рајак Софија дев. Пуђа, рођена 1900. године, Српкиња, погинула од Немаца у немачкој офанзиви у збегу марта 1943. (43), Грмеч;

240.54. Рајак Спасе Вида, рођена 1929. године, Српкиња, убијена од усташа 1943. година Доња Гата, Бихаћ;

241.55. Рајак Стана дев., рођена 1890. године, Српкиња,  погинула од Немаца у збегу марта 1943.(53), на подручју Грмеча;

242.56. Рајак Стоја, дев.,  рођена 1893. године, Српкиња, умрла 1943. (50), Доња Гата, Бихаћ;

243.57. Рајак Стојана Илија, рођен 1889.године, Српкиња, умро 1943. (54), Бихаћ;

244.58. Рајак Тодора Лазо, рођен 1890. године, Србин, одведен од куће 31. јучла 1941. (51), ликвидиран од усташа у масовној ликвидацији на стратишту Гаравице код Бихаћа;

 

245.1. Репајић дев. Брујић, рођена 1850. године, Српкиња, заклана од усташа у масовном покољу 13. септембра 1941. (90), Доња Гата, Бихаћ;

246..2. Репајић Илије Никола, рођен 1920. године, Србин, одведен од куће 1941. (21), ликвидиран у масовној ликвидацији на стратишту Гаравице код Бихаћа;

247..3. Репајић Илије Петар, рођен 1918. године, Србин, одведен од куће 1941. (23), ликвидиран од усташа у масовној ликвидацији на стратишту Гаравице код Бихаћа;

248..4. Репајић Мара дев. Ђукић, рођена 1893. године, Српкиња,  погинула од усташа 1942. ( 50),  Велика Гата, Бихаћ;

249..5. Репајић Николе Илија, рођен 1895. године, Србин, одведен од куће 1941. (46), ликвидиран од усташа у масовној ликвидацији на стратишту Гаравице код Бихаћа;

250.6. Репајић Петра Јован, рођен 1939. године, Србин, убијен од усташа 1942. (3), Доња Гара, Бихаћ;

251.7. Репајић Симе Миле, рођен 1880. године, Србин, одведен од куће 31. јула 1941. (61), ликвидиран од усташа у масовној ликвидацији на стратишту Гаравице код Бихаћа;

252.8. Репајић Симе Перо, рођен 1900. године, Србин, одведен од куће 31. јула 1941. (41), ликвидиран од усташа у масовној ликвидацији на стратишту Гаравице код Бихаћа;

253.9. Репајића Петра Јовица, рођен 1940. године, Србин, убијен од усташа 1943. (3), Велика Гата, Бихаћ;

 

254.1. Родић Миле Лазо, рођен 1914. године, Србин,  погинуо од усташа у НОБ-у 1942. (28), Удбина, Кореница;

255.2. Родић Миле Милорад, рођен 1877. године, Србин, одведен од куће 1941. (64), ликвидиран од усташа у масовној ликвидацији на стратишту Гаравице код Бихаћа;

256.3. Родић Петра Миле, рођен 1889. године, Србин, заклан од усташа у масовном покољу 13. септембра 1941. (52), Доња Гата, Бихаћ;

 

257.1. Станишић Јека дев., рођена 1900. године, Српкиња, умрла од тифуса августа 1943. (43), Доња Гата, Бихаћ;

258.2. Станишић Миле Гојко, рођен 1912. године, погинуо од Немаца у НОБ-у фебруара 1943. (31), око Дрвара;

259.3. Станишић Миле Мићо, рођен 1923. године, Србин, погинуо у НОБ-у 1944. (21)., Вагана-Дрежник, Слуњ;

260.4. Станишић Миће Миле, рођен 1892. године, Србин, одведен од куће 31. јула 1941. (49), ликвидиран од усташа у масовној ликвидацији на стратишту Гаравице код Бихаћа;

261.5. Станишић Миће Перо, рођен 1895. године, Србин, одведен од куће 31. јула 1941. (46), ликвидиран од усташа у масовној ликвидацији на стратишту Гаравице код Бихаћа;

262.6. Станишић Пере Бранко, рођен 1920. године, Србин, погинуо у НОБ-у 1943. (23), Пеуље, Босанско Грахово;

263.7. Станишић Пере Грујо, рођен 1920. године, Србин, погинуо од четника 1944. (24), Доња Гата, Бихаћ;

264.8. Станишић Пере Милан, рођен 1909. године, Србин, погинуо у НОБ-у 1943. (34), планина Шатор;

 

265.1. Цимеша Вида дев. Радмановић, рођена 1910. године, умрла од тифуса марта 1943. (31), Доња Гата, Бихаћ;

266.2. Цимеша Душана Мићо, рођен 1886. године, Србин, одведен од куће 31. јула 1941. (55), ликвидиран од усташа у масовној ликвидацији на стратишту Гаравице код Бихаћа;

267.3. Цимеша Ђуке Бранко, рођен 1939. године, Србин, убијен од усташа 1943. (4), Доња Гата, Бихаћ;

268.4. Цимеша Ђуке Душан, рођен 1935. године, Србин, убијен од усташа у збегу 1943. (8), Пријебој, Кореница;

269.5. Цимеша Ђуке Милија, рођена 1943. године, Српкиња, убијена од усташа 1943. (0), Доња Гата, Бихаћ;

270.6. Цимеша Ђурана Мићо, рођен 1886. године, Србин, одведен од куће јула 1941. године (55) ликвидиран од усташа у масовној ликвидацији на Гаравицама, Бихаћ;

271.7. Цимеша Раде Лука, рођен 1912. године, Србин, одведен од куће 31. јула 1941. (29), ликвидиран од усташа у масовној ликвидацији на стратишту Гаравице крај Бихаћа;

272.8. Цимеша Тривуна дев. Јакшић, рођена 1910. године, умрла од тифуса марта 1943. (33), Доња Гата, Бихаћ;

 

Прилог број 2

становника Доње Гате одведених и ликвидираних на стратишту Госпић-

Јадовно Хрватска

1. ЈАЗИЋ СИМЕ МИЛЕ 1885-1941 (56)

 

 

Прилог број 3

С П И С А К

становника Доње Гате одведених и ликвидираних на стратишту Гаравице код Бихаћа

Босна и Херцеговина

 

Почетком Другог светског рата,  20. и 31. јула 1941. године у селу Доња Гата, похапшени су код кућа од стране усташа, одведени на стратиште Гаравице и ликвидирани у масовној ликвидацији ватреним оружјем, клањем и на друге начине:

 

1.1. БАЈИЋ ВУЈЕ ДУШАН, 1914-1941. (27)

 

2.1. ВУРДЕЉА ЂУРЕ СТЕВАН, 1889-1941. (52)

3.2. ВУРДЕЉА МИЛЕ ДУШАН, 1909-1941. (32)

 

4.1. ГЛУВАЈИЋ ГАВРЕ НИКОЛА, 1902-1941. (39)

5.2. ГЛУВАЈИЋ ЈОВЕ ГОЈКО, 1912-1941 (29)

6.3. ГЛУВАЈИЋ ЈОВЕ ИЛИЈА, 1890-1941. (51)

7.4. ГЛУВАЈИЋ ЈОВЕ МИЛОШ, 1892-1941. (49)

8.5. ГЛУВАЈИЋ ЈОВИЦЕ МИЛЕ, 1910-1941 (31)

9.6. ГЛУВАЈИЋ ЛУКЕ ДУШАН, 1916-1941. (25)

10.7. ГЛУВАЈИЋ МИЛЕ ДРАГУТИН, 1904-1941 (27)

11.8. ГЛУВАЈИЋ САВЕ ЂУРО 1885-1941 (56)

12.9. ГЛУВАЈИЋ САВЕ СПАСЕ, 1888-1941. (53)

13.10. ГЛУВАЈИЋ СПАСЕ БРАНКО, 1924-1941. (17)

14.11. ГЛУВАЈИЋ СПАСЕ МИЛАН, 1911-1941. (30)

15.12. ГЛУВАЈИЋ ТРИФУНА МИЋО, 1881-1941. (60)

 

16.1. ДАВИДОВИЋ ВУЈЕ ЈОВАН, 1903-1941. (38)

17.2. ДАВИДОВИЋ МАНЕ ПЕТАР, 1917-1941. (24)

 

18.1. ЗЕЦ НИКОЛЕ МИЛОВАН, 1899-1941. (42)

 

19.1. ЗОРИЋ БОГДАНА НОВАК, 1920-1941. (21)

20.2. ЗОРИЋ МИЋЕ БОГДАН, 1896-1941. (45)

21.3. ЗОРИЋ МИЋЕ РАДЕ, 1895-1941. (46)

22.4. ЗОРИЋ ПЕТРА ВЛАДО, 1914-1941 (47)

23.5. ЗОРИЋ ПЕТРА МАРКО, 1922-1941. (19)

24.6. ЗОРИЋ РАДЕ СТОЈАН. 1922-1941 (19)

25.7. ЗОРИЋ ТРИВУНА ЂУРАЂ, 1876-1941. (65)

 

26.1. ЈАКШИЋ ВУЧЕНА СТЕВО, 1911-1941. 30)

27.2. ЈАКШИЋ МИТРА ДРАГИЋ, 1912-1941. (29)

28.3. ЈАКШИЋ ПЕРИЦЕ ЂУРО 1924-1941. (17)

29.4. ЈАКШИЋ ПЕРИЦЕ МАРКО, 1907-1941. (34)

 

30.1. КАРАН ЂУРО, 1880-1941. (61)

31.2. КАРАН МИЛЕ ЖАРКО, 1912-1941. (29)

32.3. КАРАН МИЛЕ МИЛАН, 1928-1941. (13)

33.4. КАРАН МИЛЕ, 1885-1941. (56)

 

34.1. КНЕЖЕВИЋ ДУШАНА БРАНКО, 1913-1941. (28)

35.2. КНЕЖЕВИЋ ДУШАНА ЈОВО, 1924-1941. (17)

36.3. КНЕЖЕВИЋ ДУШАНА НИКОЛА-НИНЕ, 1923-1941. (18)[17]

37.4. КНЕЖЕВИЋ ЈОВЕ ДУШАН, 1891-1941. (50)

38.5. КНЕЖЕВИЋ МИЛЕ ЛАЗО, 1909-1941. (32)

 

39.1. КОНЧАР ВАСЕ БОЖО, 1900-1941. (41)

 

40.1. ЛОНЧАР СИМЕ СТОЈАН, 1918-1941. (23)

41.2. ЛОНЧАР СПАСЕ МИЛАН, 1902-1941. (39)

 

42.1. ПИЛИПОВИЋ ЂУРЕ ЈОВО, 1893-1941 (48)

43.2. ПИЛИПОВИЋ ЈОВЕ МИЛЕ, 1927-1941 (14)

 

44.1. РАЈАК БОЖО-ГРБО, 1892-1941. (49)

45.2. РАЈАК ВУЈЕ ИЛИЈА, 1895-1941. (46)

46.3. РАЈАК ВУЈО, 1890-1941. (51)

47.4. РАЈАК ИВАНА ПЕТАР 1896-1941 (45)

48.5. РАЈАК ЈАНКА БОЖО, 1912-1941. (29)

49.6. РАЈАК ЈОВИЋ, 1885-1941. (56)

50.7. РАЈАК ЛУКЕ РАДЕ, 1914-1941. (27)

51.8. РАЈАК МАРКА МИЛЕ, 1904-1941. (37)

52.9. РАЈАК ПЕЈО, 1895-1941. (46)

53.10. РАЈАК РАДЕ ИЛИЈА, 1912-1941. (29)

54.11. РАЈАК РАДЕ РАДЕ, 1878-1841. (63)

55.12. РАЈАК РАДИЋ, 1885-1941. (56)

56.13. РАЈАК РАДИЋА ВОЈИН. 1912-1941. (29)

57.14. РАЈАК РАДИЋА ИЛИЈА, 1912-1941. (29)

58.15. РАЈАК РАЈКА МИЛЕ 1904-1941 (37)

59.15. РАЈАК САВЕ ПЕТАР, 1910-1941. (31)

60.16. РАЈАК ТОДОРА ЛАЗО, 1890-1941. (51)

 

61.1. РЕПАЈИЋ ИЛИЈЕ НИКОЛА, 1920-1941. (21)

62.2. РЕПАЈИЋ ИЛИЈА ПЕТАР, 1918-1941. (23)

63.3. РЕПАЈИЋ НИКОЛЕ ИЛИЈА, 1885-1941 (56)

64.4. РЕПАЈИЋ СИМЕ ПЕРО, 1900-1941. (41)

 

65.1. РОДИЋ МИЛЕ МИЛОРАД 1923-1941 (18)

 

66.1. СТАНИШИЋ МИЋЕ МИЛЕ, 1892-1941. (49)

67.2. СТАНИШИЋ МИЋЕ ПЕРО, 1895-1941. (46)

 

68.1. ЦИМЕША ЂУРАНА МИЋО, 1886-1941 (55)

69.2. ЦИМЕША РАДЕ ЛУКА, 1912-1941. (29)

 

Прилог број 4

С П И С А К

 

становника насеља Доња Гата, похапшених,  одведених и ликвидираних на стратишту Вучије јаме у шуми Осоје,  Врста код Бихаћа, Босна и Херцеговина

 

Другог августа 1941. године у селу Доња Гата, похапшени су од стране усташа и одведени на стратиште Вучије јаме у шуми Осоје, Врста код Бихаћа и ликвидирани ватреним оружјем, клањем и на друге начине:

 

1.1. ГЛУВАЈИЋ ЂУРЕ РАДЕ, 1902-1941. (39)

2.2. ГЛУВАЈИЋ САВЕ ГОЈКО, 1905-1941. (36)

 

3.1. ЗОРИЋ ЂУРЂА НИКОЛА, 1895-1941. (46)

4.2. ЗОРИЋ ТРИВУНА ПЕТАР, 1880-1941. (61)

 

5.1. ЈАКШИЋ ВУЧЕНА БОЖО, 1919-1941 (22)

6.2. ЈАКШИЋ ТОДЕ МИЛАН, 1924-1941. (17)[18]

 

7.1. РАЈАК МИЛОША ЛАЗО. 1901-1941 (40)

 

Прилог број 5

С П И С А К

становника насеља Доње Гате, похапшених,  одведених и ликвидираних у суседном насељу  Трстовац[19], Цазин, Босна и Херцеговина

 

1. ГЛУВАЈИЋ МИЛЕ ЛУКА, 1890-1043 (53)
2. ЗЕЦ ЛУКЕ ЉУБО, 1892- 1943 (51).
3. ЈАКШИЋ НИКОЛЕ ДУШАН, 1911-1943 (32)
4. КАРАН ПЕТРА НИКОЛА 1911-1943, (32)
5. КОВАЧЕВИЋ ЛАЗЕ МИЛЕ 1887-1941, (54), од куће га одвевео пријатељ муслиман;

 

Прилог број 5

С П И С А К

становника насеља Доње Гате, погинулих у грађанском рату у Босни и Херцеговини

1992-1995.године

 

1. ВУКОВИЋ БРАНКА СЛОБОДАН, 1972-1994 (22), погинуо на Пеурановића врху (Липа-Бихаћ);
2. ВУРДЕЉА РАНКА СТЕВАН 1961-1993 (32), грађански рат га са родитељима затекао у Бихаћу, погину 12. јуна 1993. године у Бихаћу;
3. КОНЧАР РАЈКА ЈОВО, 1957-1992 (35), погинуо на Бихаћу
4. ПАУНОВИЋ СТОЈАНА ВЕЛИМИР, 1962-1992 (30), са родитељима био настањен у Гата-Илиџа (Велика Гата), погинуо на путу Книн-Бенковац. Са њим рањен Зорић Драгана Милијан;
5. СТАНИШИЋ ДУШАНА БАТО, 1966-1992 (26), погинуо у Рипчу. Иднтификован помоћу ДНК анализе, посмртни остаци пренешени и сахрањени у (Бијељина);
6. ЦИМЕША ЂУКЕ МИРКО, 1954-1992 (28), погинуо у Личком Петровом Село;

 

[1] Порекло становништа Босанске Крајине истраживао је етнограф Милан Карановић. Своја антрополошка испитивања започео је још 1904. године. Податке о појединим селима прикупљао је према датим могућностима. За време Великог рата (1914-1918) пропале су му многе забелешке, те је ове крајеве морао по други пут прелазити. Интензивније је почео са испитивањима 25. марта 1920. године, када је добио место у Земаљском музеју у Сарајеву. Од тада је за три године неколико пута пропутовао кроз Крајину на испитивању села. У Средњем Поуњу испитао је  149 насеља, међу њима и неколико села северно од Бихаћа на левој обали Уне названа једним именом Гата.  Четири месеца 1922. године боравио је у тим селима да верификује раније прибелешке и посматрања, што објављује  у његовом делу “Поуње у Босанској Крајини”, Београд  1925. године.

 

 

 

[2]  У грађанском рату 1992-1995. године објекти су потпуно порушени и остали су само темељи. Касније је уништена и плажа лешњака која се налазила поред објеката

[3]  Сложена организација удруженог рада

[4]  У парохији Рујница којој припада и Доња Гата, Цимеше су евидентиране са славом Марковдан. Веровтно да се овде ради o грешци приликом уписа славе.

[5] Писац ових редова у зиму 1956/57. године,  као клинац са мајком Невенком био је на прелу код куће Зорић у селу Крндија.  Присутан у прелу био је и Ранко Вурдеља из Доње Гате. Намера му је била да жени Мику (Микицу) Смиљанић која је тада становала код сестре Маре Кончар, која се такође налазила на прелу. По завршетку чијања, предења вуне и кудеље и плетења чарапа и маја, уз тамбурицу започиње коло. Једног момента Мика истрчава из куће и пртином кроз дубоки снег путем бежи према кући, да не буде на силу одведена. За њом истрчи Ранко, па пошто је био шепав, Мика успева побећи и склонити се у снопове  кукурозовине која је код суседне куће Радића била стављена на врата од штале ради боље заштите стоке од јаке зиме. Ранко увидевши да је не може стићи, враћа се код куће Зорића, куца на прозор и гласно виче: „Ко је самном вечерас брао крушке и грожђе, запашће га реп“. После неколико времена Мика се удаје за Ранка, у ком су браку имали једну кћерку, сада удату у Бачкој Паланци.

[6] Веровање примитивних народа у заједничко порекло и мистични однос између једног племена и неке врсте животиње, а понекад и биљака: такву животињу или биљку (тотем) су обожавали и сматрали оснивачем свог племена, па се обично по њему и цело племе називало.

[7]  Цурица, кћи Николе умрла је од огромног страха бојећи се усташа. Колики је то био страх код детета, није могла издржати када је речено „иду усташе“.

[8] Оџићи у Рујници (Цазин) постали су од Гра(х)оваца из Доње Гате (Бихаћ,  раније срез Цазин). Два су предања о постанку ових Оџића. Станко, потомак Вује наводи да је родоначелник Гра(х)овац Никола по насељавању Доње Гате насели подручје према муслиманском насељу Трстовац. Никола, слушајући хоџу из Трстовца у вршењу исламске верске службе успевао је да га добро имитира и добија надимак оџа (Оџић) и породица  Николе Гра(х)овца прихвати и задржи презиме Оџић. Женски чланови породице ће касније вратити старо презиме Гра(х)овац. Николин потомак Пајо призетио се у Рујници код Чубрилове удовице Сока, девојачки Кончар из Доње Гате,  после Првог светког рата. Прихвата славу Оџића, Светог Илију уместо Гра(х)овчеве славе Светог Стевана Дечанског.

Друга је прича Милана-Миће Копанића, пореклом из Рујнице. Гра(х)овци у Доњој Гати су међили са хоџом (исламски свештеник). Имајући парцелу земљишта уз међу Граховаца, хоџа то зенљиште није обрађивао, а Гра(х)овцима је било потребно и хтели су да прошире своје имање. Хоће да купе хоџину парцелу земљишта и прикључе у свој посед. Договарају се са хоџом да им прода то земљиште. Хоџа одбија продају, али им  нуди на поклон. Граховци не желе поклон већ хоће да парцелу плате. Хоџа нуди на поклон, али уз један услов: да земљу добију на поклон услов је  да узму презиме Хоџић. Уз дуго размишљање о понуди, породице Николе Граовца прихвате промену презимена и узму презиме Оџић како би добили понуђени поклон. Озваниче договор и Граховци умзну презиме Оџић. Касније се чланови породице побуне, нарочито жене и врате на своје старо презиме, Граховац. Слично овој причи казује и Биљана, кћерка Драгана Оџића, само је у питању богата муслиманска порододица која није имала па је жељела поклонити имање српској породици уз условов да промене презиме.

 

 

 

[9] Међу Србима  до 1848. године у употреби је била реч усташа или устаник.  Реч усташа у том значењу је користио и Вук Караџић у својим делима за српске устанике. Најпознатији усташа из Босанско-херцеговачкох устанка 1875. године био је прослављени и више пута одликовани француски легионар касније краљ Петар I Карађорђевић. Ратовао је под псеудонимом Петар Мркоњић. То потврђује и сама књига Петра I Карађорђевића. Касније, 1929. године Анте Павелић користи ту реч за своје присталице од које ће настати хрватско усташтво.

[10] Цимеше  у епархији Рујница су евидентирани са славом Марко Евагелист. Доња Гата је једино насељено место са Цимешама која припада епархији Рујница, што значи да је слава Марковдан слава Цимеша из Доње Гате. Међутин Цимеше у Доњој Гати су са славом Ђурђевдан и нико не спомиње да је неко из породице Цимеша имао славу Марковдан или пак преславу, што упућује да је вероватно код евидентирања слава погрешно уписана.

[11] Да је тако потвђује пас Куси (име по кратком репу), од Миће и Радојке Цимеша. Дочекивао је и испраћао Куси чланове породице. Одлазеће чланове од куће испраћао је до аутобусне станице у Гата-Илиџа или чак преко 6 километара далеко до куће у Врело где је била удата њихова млађа кћерка.  Одлазеће Гаћане 16. јуна у возилима УНПРОФОР-а, Куси трчећи прати колону возила, посебно возило у којем се налази његова власница Радојка. Испред насеља Врста возач на ретровизору возила примећује како пас трчи за њима, зауставља возило, узима Кусија и смешта га у возило код Радојке.  На застанку колоне у Личком Петровом Селу, Радојкин рођак Милан који се тада налазио у Слуњу, долази у Личко Петрово Село да би се видио са Радојком. Ту Милан узима Кусији и односи код себе у Слуњ. После пар месеци иде код Радојке у посету у Босански Петровац и са собом води Кусија да га преда Радојски. Невероватан је његов сусрет са Радојком, радост само како пас може да искаже.  Даље заједно са Радојком пролази све ратне страхоте. Изненадни одлазак из Босанског Петровца, где су привремено били смештени, пред налетом непријатељских снага, опет се Куси налази у невољи, осећајући да би поново могао бити остављен, не одваја се од возила у које улази Радојка, ускаче у возило и долази у Приједор. Вероватно и на њега рат  оставља трауматичне трагове, постаје агресивам и преживљава рањавање од човека који је имао кинофобију због уједа пса у младости, и од дружељубивог и мирољубивог пса, који се слободно кретао, били су принуђени да га вежу, да би после неколико времена угинуо.

[12] Вероватно слава грешком уписана

[13] Кенотаф је симболичан гроб или споменик подигнут у помен покојника чије се тело налази  негде на другом месту. иако се кенотафи обично подижу у част поједина, има и оних који су подигнути у сећање на групе појединаца, попут изгубљених или страдалих војника неке државе на непознатој локацији. Случај Гаравица је где су кенотафи подигнути већим делом вам места страдалих цивила.

[14] Попис жртава рата од 6. априла 1941 до 15. маја 1945. године обављен је од новембра 1964. до априла 1965. године, скоро две деценије по завршетку рата. Савезно извршно,  тада влада Социјалистиче Федеративне Републике Југославије, 10. јула 1964. године, одлучила је да се начини попис ратних жртава 1941-1945. године. У ту сврху 17. јуна формирана је Савезна пописна комисија док је обрада података поверена Савезном заводу за статистику. Организацију пописа требало је да спроведу републичке пописне комисије. Пописом се требало утврдити  стварни број жртава рата. Пописом се не постиже стварни резултат страдалих становника Доње Гате. Подручје атара села Доња Гата, код насељавања, дели се на: Гата, Рајаков поток (или само Поток), Граховчево Брдо, Рајаково Брдо, Глувајића Брдо и Лончарево Брдо. Према тој подели евидентирани су и насељени становници. Комисија за попис жртава, жртве пописује за насеље Доња Гата као целину. Истовремено један број жртава уписан је у суседно село Велика Гата. Међутим, појединци се организију и заједно са потомцима страдалих прикупљају податке о жртвама и сачињавају списак жртава деведесетих година двадесетог  века. Ентузијасти на том послу су Милан Богуновић из Буковице, Душан Миљковић из Црнаје и Жарко Глувајић из Доње Гате и са бројним сарадницима потомака жртава  сачињавају Спискове жртава Другог светског рата за српска насеља Цазинске крајине.. Све се то чини скоро пола века по завршетку рата.

Завршетком рата извршена  је колонизација. Неки ће се повратити из колонизованих места.  У село се не враћа део ратне сирочади која су остала по домовима за ратну сирочад широм Југославије. Планирани попис становништа  Краљевине Југославије 1941. године није извршен због избијања рата. У рату су попаљене матичне и црквене евиденције. По завршетку рата устројава се нова матична евиденција. Устројавање нове евиденције врши се без валидне документације. Сећање је основни извор инфомација за евиденцију. Мало је директних потомака који могу дати податке. Углавном то чине комшије и познаници. Новоустројена евиденција се касније не користи за вршење пописа, већ се и пописи врше опет по сећањима. Сећањем се уписију различите године рођења за поједина лица. Исти случај је и са уписаним именима. Имамо случај да је исто лице уписано са именима Јован, Јово, Јовица, Јоја, а ради се о истом  лицу. То се такође дешава и са именима родитеља, као Петар, Станко, Гавро, Перо. Тако имано случај да је породица са 6 чланова пописана са 18 чланова. Да би се добили што приближнији подаци о становништву и жртвама рата села Доња Гата начињен је списак породица са бројем чланова затечених 6. априла 1941. године.. Највећи проблем је евидентирање деце рођене непосредно пред и на почетку рата. Многа деца су као жртве остала безимена. Један број жртава из околних насеља пописан је у Доњој Гати. Упоредбом Списка жртава државне комисије из 1964. године и Списка који је урадила екипа на челу са Миланом Богуновићем,  састављен је овај јединствени Списак  жртава рата који је наприближнији стварном стању страдалих Доњогаћана.

[15] Иако се Никола води као жртва на стратишту Гаравице (Бихаћ), он је успео преживети  ликвидацију и побећи. Породици се никада није јавио све до 1989. године када држава Аустралија после његове смрти тражи родбину као наследнике његове оставштине. Заоставштину добија његова сестра Милка и потомци брата Миле. Незна се разлог његовог  не јављања породици. и како је дошао до Аустралије. Претпоставља се када је успео побећи са раке, побегао према планини Пљешевица, прешао у Лику и прикључио се личким четницима. На крају рата  са четницима напушта Југију и долази до Аустралије. То је сигурно и разлог што се никада није јавио породици да је преживео страдалиште Гаравице. Сестра Милка је стални имала предосећај да је брат Никола жив.

[16]  Коста је био велики пријатељ-дост са муслиманом из Трстовца. Коста остарео и тешко болестан тражи да га пријатељ муслиман обрије. „Пријатељ“ Муслиман направи три потеза бријачем, застане, рука му задрхти и каже Кости: „Немој да те Турчин брије, ђође ми да ти врат пресјечем“

[17]  Никола се успео спасити ликвидације. Да је жив нико није знао све до 1989. док држава Аустралија није тражила сроднике после његове смрти.

[18]  Ликвидиран  на путу од Гата-Илиџа до Врсте.

[19] Требало се ослободити окорелих крвника и кољача српског народа. Један од познатих усташа кољача био је Мујага Первиз  из Трстовца. Почино је страшне и масовне покоље  Срба по српским и мешовитим селима Цазинске крајине. Поклао је на стотине немоћних жена, деце и стараца. Муслимани га величају као јунака са два срца и неустрашивог усташу у борби против „четњака“. Первиза су се  плашили и избегавали и многи муслимани. Група одважних устаника из партизанског одреда „ПО“ Рујница, 15/16. октобра 1941. године  ликвидира кољача Мујагу. Усташе из Трстовца не могу се помирити са губитком „свог саборца по ножу“.  Марта  1943. године упадају у суседно село Доња Гата и неколико околних српских села, купе из кућа 14 мушкараца, одводе у Трстовац и над њима чине одмазду за ликвидираног кољача Мујагу Первиза.