Порекло презимена, село Дебели Луг (Мајданпек)

Порекло становништва села Дебели Луг, општина Мајданпек. Према више извора приредио сарадник портала Порекло Жарко Миловановић.

Дебели Луг, мајданпечка рударска колонија, је изразито насеље рударско-сеоске врсте. Он лежи у ерозивним проширењу, у врху Чекићског Поља у коме се Мали Пек улива у Велики Пек. Налазећи се на граници равни и нижег планинског земљишта, дебелолужански рудари (који су иначе колонизовано сеоско становништво), искоришћујући повољан положај своје насеобине, баве се, сем рударства и сточарством и земљорадњом. Услед слабог и често прекиданог рударског рада сеоска привреда је постала главно занимање ових сељака чија је намера била да постану рудари. Тако се ова рударска колонија одржала иако је у Мајданпеку дуго била напуштена експлоатација. [1]

До 1847. године, када је Дебели Луг изграђен у рударску колонију, имао је неколико колиба и бурдеља влашких сточара. Они су били насељени на месту где је постојало село, чије је становништво емигрирало вероватно у Угарску и тамо у ерозивном проширењу Берзаске основало село које и данас постоји са истим именом. Од времена, када је краљица Наталија добила од државе домену „Мајданпек“, коју је 1903. године поклонила Београдском универзитету, па све до 1946. године становништво Дебелог Луга живело је без властитих некретнина: они су били закупци колонистичких кућа, окућница и зиратне земље. Године 1946. Дебелолужани, државним декретом, добијају у власништво сва непокретна имања и тиме се ослобађају дуге економске потчињености. Тако ова рударска колонија постаје село. [2]

Према Антонију Лазићу, [3] није искључено да су нека словенска имена пренета и из Баната, где су влашки досељеници живели међу српским елементом. Они су пренели име села Дебели Луг из долине Брзаске y Банату и дали исто име селу код Мајданпека, где су се населили.

Становништво.

Назив Дебели Луг, по предању, потиче од некадашњих непроходних, густих шума искрчених у време настанка насеља. [4]

Према попису власника оваца и коза у селима Поречке Реке 1824. године, [5] сазнајемо имена 24 мештана Дебелог Луга (који укупно имају 1.276 коза и оваца):

1. Журка Маку
2. Тома Жинере Журки
3. Михаило Њамцу
4. Hay Њамцу
5. Мартин Остроглав
6. Илија Остроглав
7. Паун Милицан
8. Стан Дошљак
9. Ђорђе Милици
10. Иван Остроглав
11. Илија Остроглав
12. Пау Лопотан
13. Станомир Стегар
14. Јован Живан
15. Јон Лопотан
16. Никола Прву
17. Страин Дарабаиц
18. Паун Дарабаиц
19. Андреј Њамци
20. Виор Добромир
21. Тома Марец
22. Траило Тома
23. Младен Серафим
24. Пау Маку

На следећем списку [6] наведена су презимена становника Дебелог Луга према, попису становништва и имовине среза поречко-речког из 1863. године. Дебели Луг је у овом попису пописан као „засеок“, несамостално насеље које је део вароши Мајданпек. Укупно је пописано 33 домаћинстава (у загради је наведен број домаћинстава):

Бежинар (1)

Богицан (1)

Булгобаша (1)

Булнбаша (1)

Виор (1)

Голуб (1)

Думитру (2)

Коста (2)

Краитор (1)

Кроитор (3)

Курја (1)

Лопотањ (1)

Мелџан (1)

Мијаиловић (1)

Милосављевић (1)

Моран (1)

Морар (1)

Никифоровић (1)

Новак (1)

Паун (1)

Потајаи (1)

Потоја (1)

Ристић (2)

Стегар (1)

Траило (1)

Траиловић (1)

Траилон (1)

Фујка (1)

Према Пауну Дурлићу [7] становништво Дебелог Луга је влашког порекла.

Становништво је 2001. године национално мешовито, православне конфесије –  српско, влашко и црногорско, различитог регионалног порекла. Слави Св. Јована, Св. Аранђела, Св. Николу и друго. Сеоска слава Тројице, а вашари 15. јуни и 16. септембар. Електричну енергију добија 1968, телефонске везе 1970, а водовод 1984. год. Већина мештана запослена је у Мајданпеку. [8]

Исељеници.

Исељеници из Дебелог Луга забележени су:

• Николићи (славе Св. Алимпија) исељени у село Дубока код Кучева [9]
• Богдановићи (славе Св. Николу) исељени у село Волуја код Кучева [10]
• Мутуљешће (славе Св. Николу и Св. Трифуна) исељени у село Сена код Кучева [11]
• Лападати (славе Св. Аранђела), Лопатан Јанко (слави Св. Николу), Потојан Петар (слави Св. Николу), Стагар Јован (слави Св. Стевана), Буљубаше (славе Св. Николу) и Беженари (славе Св. Николу) исељени у суседно село Лесково код Мајданека [12]
• Тренкешоњи ( 5 кућа, слава Св. Арханђео) досељени у село Лука код Бора [13]
• Пичитуловићи, Мркоњићи, (Мркоњи), Микуљешти, Гицоњи, Сурдоњи, Луцулоњи, Филиџани и Степановићи (46 кућа Св. Никола) су један род у Плавни код Неготина, али су се разродили. Они су „Унгурјани“ досељени из Дебелог Луга у Поречу до краја 18. века. [14]

_______________________________________________

ИЗВОРИ:

[1] Стеван Вујадиновић, Насеља у сливу Пека – антропогеографска испитивања, Посебна издања Српског географског друштва, свеска 27, Београд, 1947, стр. 24

[2] Исто

[3] Антоније Лазић, Етничке промене у Хомољу и Звижду, Гласник географског друштва, свеска XXIV, Београд, 1938, стр. 86

[4] Србољуб Ђ. Стаменковић (уред.), Географска енциклопедија насеља Србије 3, Београд, Географски факултет / Агена / Стручна књига, 2001, стр. 2

[5] Бранко Перуничић, Град Пожаревац и његово управно подручје, Скупштина општине Пожаревац и Новинско-издавачка организација „Браничево“, Београд, 1977, стр. 380

[6] Ненад Војиновић (прир.), Попис становништва и имовине среза поречко-речког из 1863. године, Историјски архив Неготин, 2013

[7] Паун Ес Дурлић и сарадници, Ворбар – лексикон влашке културе, (http://www.paundurlic.com/vlaski.recnik/img/08_porecka-reka-i-gornji-pek.jpg ), приступљено 3.12.2021

[8] Стаменковић, 2

[9] Антоније Лазић, Насељавање и развитак насеља у средњем и горњем Пеку, Гласник географског друштва, свеска XXV, Београд, 1939, стр. 21

[10] Исто, 23

[11] Исто, 28

[12] Исто, 33

[13] Коста Јовановић, Неготинска крајина и Кључ, Београд, 1940, стр. 185

[14] Исто, 225