Порекло становништва насеља Ћурчићи, општина Даниловград – Црна Гора. Према књизи Др Павла С. Радусиновића „Насеља Старе Црне Горе, посебни део“, издање Београд 1986. године. Припремио сарадник Порекла Милодан.
Положај села.
Ово мало и најзабитије пјешивачко село налази се изнад Дола Пјешивачког на самој сјеверозападној подгорини Гарча. Смјестило се у мањим увалама и доловима окруженим брдским странама, главицама и стрмим падинама Гарча. Територијално се граничи са Загорком, Долом Пјешивачким и Озринићима. Према Загорку гранична линија, почев од сјевероистока, иде Ђиновом главицом и преко Вељег присоја до на Ровачку главицу. Од те главице потезом преко Килинског присоја ка бистијерни на Кулину разграничава се са чевском територијом, а са Долом Пјешивачким потезом који почиње Лујевом главицом па се наставља преко Раткове рупе (удолице) на Ком загонски, а затим правцем на Медник, одакле преко Пејовића дубраве излази на Ђинову главицу. Дужина тако уоквиреног простора од Ђинове до Ровачке главице (CИ-JЗ) је око 4,5, а ширина од Вељег присоја до на Медник (CЗ-JИ) око 1,1 km. Атар села захвата 4,9 km2 површине. Средина села је на висини од 400 m.
Историјат.
Ћурчићи су релативно млађе насеље. Према П. Шобајићу, његови садашњи житељи Ускоковићи доселили су се овдје почетком 18. вијека, бјежећи из Корнета (љешанска нахија) од крвне освете. Они су наиме дошли код Павићевића (у До Пјешивачки—ПР) који су их населили y Ћурчићима“. Остатака каквог насеља од прије њиховог досељавања овдје нема. Године 1903. имали су 20 д. са 107 становника (55 м.1и 52 ж.). Ердељановић је у селу евидентирао 10 кућа, а Шобајић (1921) 25 домова. Коју гоцину затим (1925) у Речнику места стоји да је село имало 3-3 д. са 179 становника, до 1948. год. број првих се смањио за 18, а других за 102, да би даље било: 1953 (19 : 10), 1961 (13:62) и 1971 (11:56). Од задњег броја те године y селу је од рођења живјело 51, а 5 се доселило; 2 прије 1945, а 3 послије. У задња два пописа домаћинства су према броју чланова била: са 1 (2 : 1), са 2 (3 :2), са 3-5 (1:1), са 5-8 (6:5) и са 8 и више (1:2). Тада је састав главних старосно–полних група био: прве 29:20 (ж. 19 : 10), друге 23:22 (ж.15 : 12) и треће 10:14 (ж. 6 :7).
Структура становништва.
Образовна обиљежја мјештана била су: без школе 28:17 (ж. 21 : 11), са четворогодишњом 23:23 (ж. 12 : 13), са осмогодишњом 1:3 и квалификованих радника 1:2, а неписмених 13 : 14 (ж. 12 : 11).
С друге стране је посједовна и доходовна структура домаћинстава била: без земље (0 : 0), до 2 ха (1:11), са 2–5 (4:0), са 5-10 (6:0), са 10-15 (1:0) и са преко 15 ха (1:0), односно пољопривредних 9:6, мјешовитих 4:4 и непољопривредних 0 : 1.
У 1953. години 33 активних издржавало је 50 лица; у пољопривреди 32:47, а са личним примањима било је 7. Исти однос у два наредна пописа изгледао је овако: активних је било 25 : 34, издржаваних 36:20, а са личним примањима 1:2 лица.
Тип села.
Ћурчићи су релативно збијено насеље. Сем једне куће која је одвојена за око 300 m, а за чију локацију мјештани немају посебно име, остале су на мањем међусобном растојању (60-80 m). Оне су изнесене изнад долиница, увала и долова, који су около разбацани. У селу нема ни цркве ни гробља. већ му је обоје у Долу Пјешивачком. Има 13 кућа, од којих је 7 на изби, а остале су приземне; 9 је покривено тиглом, а 4 сламом. Дашчани плафон је y 9, малтерисани у 2 и 2 су без плафона. Пописане су као 12 станова са 486 m2, од којих су 3 из првог, 5 из другог и по 2 “из трећег и четвртог периода.“ У 10 њих је отворено огњиште, 6 су са подом од земље., а 3 имају електрично освјетљење. Према врсти су 9 једнособних и гарсоњера и 3 посебне собе; настањено је 10, а 2 су напуштена на дуже вријеме.
Становништво.
У селу живе само:
-Ускоковићи.
Послије 1945. г. иселило се 25 мјештана (у Никшић, Титоград, Даниловград и приморје). У периоду 1918–41. иселило се 22 лица (у Бачку, Космет и Београд). У Војводини је колонизирано 16 д. са око 60 чланова; од њих се у Ћурчиће вратило 6 д. Раније је ради зараде y Америку ишло 12 мјештана. Сада у селу има 15 лица старијих од 55 голина.
Воде.
Село се водом опскрбљује из једног заједничког убла који је (усред села) први изграђен, као и из 4 бистијерне, од којих су 2 сеоске, а 2 приватне. Једна сеоска је изграђена y новије вријеме. Ове воде су, сем једне која је украј села, y самом насељу. Друга два стара заједничка убла –– Доњи и Горњи –– налазе се на огранцима Гарча, односно у сеоској планини, удаљеној око 3,5 km.
Остали подаци о селу.
Сеоска планина обухвата подручје Студеног, тј. Крстати до, Врњски до, Раоњину лаку и Кулину. До ње се долази врло стрмом Липовом страном – над селом, високом око 300 m. У њој су само приватни посједи. Изузетак су мањи простори око ублова. Поред мањих обрадивих површина, ту су испаше и листобери – на њима су имали сувомеђе колибице. данас је планина углавном запуштена. Раније су се ту љети изгониле козе, док су се овце (као и из сусједних села) претежно давале на чување у Дробњацима.
Све куће лоциране су тако како би се простор око њих могао користити за двориште, боље рећи оборе и помоћне објекте. То су поред кућа обично мање сувомеђе и сламом покривене појате, а испред неких и кружно исплетени кошеви за жито. Ту су близу и окућнице (или „зграде“), а најчешће и главнице имања, намијењене усјевима. На њиховим подзиданим ивицама понизана је винова лоза и ту и тамо воће.
Лоза је сада готово сведена на америчку сорту; она се најбоље одржи. Такође се тешко одржи смоква, а најбоље орах и бијела шљива, од које не пеку ракију. Изузетно велика братственичка солидарност, упорност и рекло би се ванредна марљивост ових љуци и њихових предака створиле су у овим мукотрпним природним условима елементарне основе за живот.
Множењем и ширењем братства село се увећавало. Првобитна већа домаћинства су се рашчлањивала и разграњавала на овдашњем простору, запосиједајући постепено свако, макар и затурено, теже приступачно парче земље за обрађивање. Доселивши се овдје, Ускоковићи су као иноплеменици, природно, настојали да братственички ојачају, и то у првом реду множењем и међусобним испомагањем и јединством. Због прекобројности су се у могућим приликама, али тешка срца, исељавали, задуго након тога не губећи везу са родним селом. У новије вријеме и тај осјећај јењава и село се релативно нагло празни.
ИЗВОР: Према књизи Др Павла С. Радусиновића „Насеља Старе Црне Горе, посебни део, издање Београд 1986. године. Припремио сарадник Порекла Милодан.
Коментари (0)