Ото Бихаљи-Мерин (Земун, 3. јануар 1904 – Београд, 22. децембар 1993) српски и југословенски књижевник, публициста, историчар уметности и ликовни критичар јеврејског порекла, рођен је као Ото Бихали, син Давида Бихалија и Кларе рођене Шенман.
Породица Бихали спада у групу мађарских Јевреја. У Нови Сад се око 1830. године доселио Исак Бихали, рођен у Будиму 1798. године. Био је ожењен са Терезијом из Бачког Петровца са којом је имао синове Давида (1837-1857) и Игнаца (1843-1904), и ћерке Хани (1831), Реги (1837), Рози (1840), Рези (1846) и Еми (1854). Исак Бихали је преминуо у Новом Саду 17. јануара 1861. године.
Треба напоменути да се у попису новосадских Јевреја из 1848. године налази и Мојсеј Бихали, рођен у Будиму 1812. године. Могуће је да је у питању Исаков брат.
Исаков син, Игнац Бихали (Шалмеал Барел) (Нови Сад, 1843 – Земун, 2.3.1904) био је ожењен са Мари Белградер. У браку су имали Давида (Београд, 1871 – Земун, 1953), Росу (1875), Хермана (8.2.1877. Земун), Елису (28.8.1880. Сремска Митровица), Јудит (21.4.1883. Земун), Исидора (1885). Херман Бихали се оженио 18.6.1905. године са Ирмом Маријом Бергер (Будимпешта, 15.10.1886 – Земун, 1968) са којом је имао синове Ђуру (1906) и Феликса Срећка (1909. Земун). Елиса Бихали се удала 1913. године за Мора Цукмана. Исидорова успруга је била Терезија Шатнер (1893) и са њом је имао сина Омрија (1920). Игнац и Мари Бихали су се често селили што се најбоље види по местима рођења њихове деце.
Игнацов син, Давид Бихали (Београд, 1871 – Земун, 1953) је био ожењен Кларом Шенман са којом је имао ћерку Леонију (1895) удату за Густава Хермана, и два сина: Павле (Паул) (8.8.1898) и Ото (31.1904). Давид Бихали је поседовао молерску фарбарску радионицу у Земуну. Породица Бихали се преселила у Будимпешту 1915. године, да би се поново вратила у Земун већ 1918. године.
Браћа Павле и Ото Бихали 1928. године оснивају издавачко предузеће НОЛИТ (НОва ЛИТература). Формиран је Литерарни одбор књижевне заједнице Нолит и Редакциони одбор часописа Нова литература, који су сачињавали: Граф Георг Арко, професор Љубо Бабић, Хенри Барбусе, др. Адолф Бене, др. Фриц Брупбахер, Јохан Р.Бехер, А. Цесарец, професор Алберт Ајнштајн, режисер С. М. Ајнштајн, Максим Горки, др. Бранко Гавела, др Манфред Георг, Георге Грос, С. Галогаза, др. Карл Гринберг, Панаит Истрати, Александра Колонтаy, проф. Кете Колвиц, др. Курт Керстон, Егон Ервин Киш, Курт Клебер, Лео Ланиа, Драгиша Михајловић, проф. Зденек Неједлy, Герхард Пол, др. Алфонс Паке, Ервин Пискатор, Тарасов Родионов, др. Фрајхер вон Шенајх, Уптон Синклер, др. Хелене Стекер, А. Серафиновиц, Драгиша Васић др. Армин Т. Вегенер, Ф. Ц. Вајскоф. Успели су да окупи репрезентативни скуп интелектуалаца, водећих умова у литератури и науци из земље и иностранства. Овоме списку треба додати имена сарадника у појединим бројевима часописа Нова литература, као што су Андре Баилон, Јарослав Хашек, Теодор Дреисер, Џек Лондон, Отокар Кершовани, Јосип Кулунџић, др Хуго Клајн, Бранко Крефт, Тоне Селишкар, Велибор Глигорић, Веселин Маслеша, Јанко Ђоновић и други.
Већ 1929. године је забрањено даље излажење часописа Нова литература, а 1930. године Павле Бихали је ухапшен по Закону о заштити државе. Изложен је тешком мучењу у тзв. Главњачи, које је оставило трајне телесне последице. Нолитова издања су утицала на формирање погледа на свет читавих генерација југословенске омладине, све до окупације 1941. године. Павле Бихали је стрељан између 1. и 8. јула 1941. године у Београду.
Давид Бихали је много допринео да се његови синови заинтересују за литературу, јер је у слободно време читао Бајрона, Шилера, Хајнеа, Торквата Таса, Ивана Гундулића, Доситеја Обрадовића, а изнад свега је волео Шекспирове драме. Док је отац, као касније и Павле, постајао од занатлије интелектуалац путем самосталних студија и самообразовања, Ото је имао привилегију да студира на уметничкој академији у Берлину. У том граду је упознао многе напредне интелектуалце у другој половини двадесетих и током тридесетих година овог века. Његове везе са овим напредним круговима допринеле су да се многа славна имена нађу на списку сарадника издавачког предузећа НОЛИТ.
У Харкову, 1930. године Ото Бихали учествује на конгресу револуционарних писаца. По повратку из Харкова, сусреће своју животну сапутницу Лизу са којом ће остати до краја живота у дубоком узајамном поштовању и љубави. Заједно са њом посматрао је како пред Хумболтовим универзитетом у Берлину, нацисти пале књиге, како гори Рајстаг 1933. године, како обијају и пустоше јеврејске радње уз претеће поруке. Био је сведок рађања нацизма и осетио потребу да му се снажно одупре. Убрзо напушта Берлин, одлази у Париз, где са Артуром Кестлером и Манеом Спербером оснива Институт за борбу против фашизма. До 1936. године ради као новинар и публициста, живећи на релацији Француска – Швајцарска. Почиње, као новинар и публициста, члан Комунистичке партије Немачке да објављује разне текстове под различитим псеудонимима. Његова идеја комунизма у суштини је идеја борбе за праведније друштво. Чисте прогресивне идеје комунизма за који се Бихаиљи залагао немају ништа са идолопоклонством, са границама и државним поретком. Од 1936. године постаје члан интернационалних бригада у шпанском грађанском рату, где се на страни републиканаца борио против снага генерала Франка. Као реакцију на Хитлеров прогон модерне уметности, Бихаљи ће под псеудонимом Петер Тене, уз предговор Херберта Рида 1938. године, написати Modern German Art. Шесдесетих година у Аустрији добија Хердерову награду за повезивање народа путем уметности и још читав низ плакета, ордена, од којих такође треба издвојити награду, коју је добио у Немачкој, као први Југословен, крст за заслуге због одбране немачке уметности од нацизма. Пред почетак Другог светског рата, уз помоћ Томаса Мана, добија дозволу за исељење у Америку. Уместо тога враћа се у Краљевину Југославију где је убрзо био заробљен као официр. Рат je преживео захваљујући томе што је био у заробљеничком војном логору после капитулације краљевске југословенске војске. У заробљеништву је урадио читав низ портрета заробљених официра.
После рата враћа се у Београд , где наставља уз несебичну Лизину помоћ неуморно да пише и објављује многобројне наслове, све до своје смрти 22. децембра 1993. године. У периоду, непосредно после рата, када је уметност на тлу Југославије била, стицајем околности преплављена утицајима социјалистичког реализма СССР-а, Бихаљи је афирмисао и популисао модерну и наивну ликовну уметност. Водио је коресподенцију са великим бројем славних личности, пресудних за стварање модерне мисли у књижевности, уметности, музици, политици почев од Томаса и Хајнриха Мана, Брехта, преко Малроа, Сартра и Максима Горког, Хемингвеја и Фокнера, Пикаса итд. Музеј наивне и маргиналне уметности у Јагодини, иницирао је оснивање Фонда Ото Бихаљи Мерин у знак сећања и поштовања, а почев од 2009. године на највећој међународној манифестацији – Бијеналу наивне и маргиналне уметности, периодично се додељује Почасно признање Ото Бихаљи Мерин историчарима уметности, новинарима, дизајнерима, значајним уметницима, ликовним критичарима за изузетне доприносе на пољу афирмације наивне и маргиналне уметности. Стан Бихаљијевих у Немањиној улици, трезор вредних уметничких дела, књига, рукописа, фотографија, преписки које тек треба проучити, од недавно је Салон Ото Бихаљи Мерин. Као симбол Отовог завета да се настави рад на афирмацији наивних и маргиналних уметника, издавањем публикација, организовањем изложби, међународном сарадњом стан је поклоњен Музеју наивне и маргиналне уметности у Јагодини.
Извор:
Radovan Sremac, Jevrejske porodice u Novom Sadu i okolini. Šid, 2019.
Radovan Sremac, Jevrejske porodice u Zemunu i okolini. Novi Sad, 2020.
http://joz.rs/grobljeweb/index.html
https://web.archive.org/web/20141201005318/http://naiveart.rs/biblio.htm
Коментари (0)