Порекло становништва села Раичевићи, општина Цетиње – Црна Гора. Према књизи Др Павла С. Радусиновића „Насеља Старе Црне Горе, посебни део“, издање Београд 1986. године. Припремио сарадник Порекла Милодан.
Положај села.
Слично Ераковићима, Раичевићи су збијено насеље. Пружају се источним и сјевероисточним ободом Његушког поља, односно западом педгорином Ловћена, подно Голиша, Мјестимичне, међусобно толико непоцвојене групације кућа да би се могле сматрати засеоцима, мјештани означавају као дијелове села. То су: Жупани, Подуба и Главица. Пружајући се близу пута Цетиње – Котор, насеље је од првог града удаљено 20, а од другог 22 km. Његов атар највећим дијелом обухвата планинско залеђе Ловћена, као и мањи дио Његушког поља, у чијој се равни налази и према коме је окренуто.
Граница му почиње од задружног дома и ка истоку води путем Цетиње – Котор, а затим скреће на југ преко Заугљина, Вељег врха, Бељановог дола, Рошћења, Копривог и Марковог дола до на Блатиште. Ту прелази пут Иванова Корита – Цетиње и преко Трештеника излази на пут Цетиње – Иванова Корита – Његуши, одакле преко Лазина и Тичеве главице, поново прелазећи исти пут и обухватајући државну шуму и Мијачев бријег, иде преко Травних долова, подножја Веље продоли и код Радовог дола прелази пут Његуши – Иванова Корита, па се даље наставља Златарицом до Вукотине стране, те обилазећи Божове доце иде преко Голиша, Густог грума, Шеврље и Пијавице до задружног дома.
Тако уоквирсн он обухвата највише (Штировник, Језерски врх) и главне дијелове (Вељи и Мали Бостур, Иванова Корита, Кук, Бабљак и др.) Ловћена. Дуг (С–Ј) 5 и широк (З—И) 3 km, атар захвата површину од 15,19 km2. Само насеље је на висини од 860 m.
Историјат.
Прошлост села тијесно је повезана са сусједним насељима (Ераковићима, Дугим Долом и Копитом) у Његушком пољу. Њихови помени и подаци о њима из прошлости, дати y мјери која произилази из концепције нашег третирања насеља, ·односе се и на Раичевиће. Са становишта прироцних чинилаца њихов развој је индентичан због тога што су мање–више падједнако упућени на двије зоне – планинску, поглавито сточарску, у ловћенском залеђу, и равничарску, претежно ратароку, у Његушком пољу. Том развоју такође су допринијели истовјетни географски положај и историјске околности о којима смо напријед говорили. Постојеће разлике, пак, у њиховој величини (укључујући, наравно, атаре) проистичу из величине и „јачине“ братстава која их насељавају, њиховог множења, моћи потискивања „старијег становништва” и територијалног ширења. Године 1865. Раичевићи су имали 90 д. а 1879. 92 са 380 становника (180 м. и 200 ж.) и 1883. и 1903. 110, односно 120 д. Обухватали су и садашње, статистички подвојено насеље Његуше. Ердељановић је овдје по братствима пописао 112 д. Године 1925. било их је 110, са 464 становника, а затим: 1948 (59:271), 1953 (66 : 300), 1961 (68 :267.) и 1971 (51:187). Састав домаћинстава према броју чланова у задња два пописа био је: са 1. (12 : 8), са 2 (11 : 9), са 3-5 (26:23), са 5—8 (17:9) и са 8 и више (2:2). Истовремено је старосно–полни састав главних група становништва био: прве 104:55 (ж. 58 :35), друге 112:84 (ж. 68:44) и треће 39:48 (ж. 35:26).
Структура становништва.
Према образовању, мјештани су били: без школе 90 : 55 (ж. 72 : 48), са четворогодишњом 124:95 (ж. 51:41), са осмогоцишњом 4:0, са средњом 5:1, са вишом 0:4 (ж. 0:1), а квалификованих радника је било 1:8 (ж. 0 :2) и неписмених 54:37 (ж. 49 :37).
С друге стране, састав домаћинстава према величини посједа и изворима дохотка био је: без земље (7:3), до 2ха (32:28), са 2–5 (20:20), са 5–10 (5:0), са 10–15 (1:0) и са 15 и више ха (3 :0), односно пољопривредних 25 : 16, мјешовитих 36 : 16 и непољопривредних 7 : 19.
У 1953. години 133 активна издржавала су 145 мјештана; у пољопривреди 112:75, а са личним примањима било је 2:2. Тај однос се за наредна два међупописна периода измијенио тако да је активних било 83:69, издржаваних 160:99 ; у пољопривреди 50 : 51 и 71:53, а са личним примањима 24:23.
Тип села.
С обзиром на то да су на средокраћи између Цетиња и Котора, те уједно на домаку „варошице“ Његуша, гдје су мјесно средиште, пошта, школа, продавница и угоститељски објекти, Раичевићи имају повољан географски положај. У њима је од примарног значаја први чинилац, који је селу омогућио да временом трговину присвоји и развије као традиционално занимање. Она је уз утицаје који су навирали из приморја била солидна основа за такво физиономирање кућа и насеља, какво се, сем у овом, не среће тако често y другим крајевима Старе Црне Горе. Амбијентално и архитектонски, како смо напријед истакли, куће и насеље у цјелини, попут сусједних, представљају специфичну његушку, односно симбиотичку подловћенско–приморску насеобинску фасаду. Грађене y чврстој каменој конструкцији, оне су стамене као монолитне цјелине. Од укупно 62 куће, приземне су 43, а на изби, или, како овдје чешће кажу, „на волат” 19. Под тигленим кровом је 59, а под сламеним 3: са дашчаним плафоном је 36, са малтерисаним 24 и без плафона 2. Средња удаљеност између кућа је око 50 m. У међуратном периоду дјелимична реновирања су извршена на 10, а послије 1945, нарочито у задњој деценији, на 38 кућа. Ова новија се највише своде на „пребијање“ кућа на двије просторије – обично на већу кухињу и мању собу. Овдје је пописано 58 станова са 2942 m2, од којих су 34 из првог, 11 из другог, 8 из трећег и 5 из четвртог периоца. Огњиште је имало 9, а електричне инсталације 52 стана. Према врсти су: 34 једнособна и гарсоњере, 19 посебних соба, 3 двособна и два трособна, а према коришћењу – 51 je био настањен, а 7 напуштено на дуже вријеме. Међутим, према нашем налазу, августа 1973. у селу је било 6 запуштених и 8 напуштених кућа.
Воде.
Насеље се волом опскрбљује из 3 јавне чесме доведене у међуратном периоду из водовода са Коритника, 8 приватних бистијерни и 2 убла, од којих је 1 сволтан а други није.
Становништво.
У поменуто вријеме у селу су била 52 д.:
-Радоњићи (16),
-Станишићи (6),
-Шеваљевићи (6),
-Радоњићи (5),
-Марковићи (4),
-Бећири (4),
-Маштрапи, Поповићи, Чавори и Мароши (по 2) и:
-Перуновићи, Ћутке и Пешкири (по 1).
Послије 1945. иселила су се 82 лица; највише y Котор, Цетиње, Титоград, Ловћенац, Тиват и Рисан. У Војводини су колонизована 22 д. (Ловћенац и Фекетић), од којих се вратило 7. Повремено долази око 40 исељеника. Раније је на рад y Америку ишло 17 мјештана; данас ван свог мјеста (on 24 упослена) ради 19 лица (у Котору и Цетињу).
Занимање становништва и остали подаци о селу.
Велике испаше на Ловћену од давнина су опредијелиле Раичевиће за главно занимање – сточарство. Њихова планина, звана Велики и Мали Бостур, захвата подручја подножјем Језерског врха (сјевероисточне падине Ловћена), затим даље ка Куку, између Бабљака и Штировника и у Доловима, југозападно од Иванових Корита. Сељани тамо имају приватне посједе, који обухватају њиве, пашњаке, ливаде, шуме и камењаре. Сем њих, ту су и њихове комунице – пашњаци и шуме, које користе на исти начин као Ераковићи. Тамо су стаје и торови; торовима нађубрене њиве (торови се премјештају сваки трећи или четврти дан) обрађују се почев од мјесеца маја, а фрут се убира и опрема (кромпир, купус, раж, јечам) с јесени, до када се остајало са стоком.
И Раичевпћи су узимали стоку из приморја и других насеља на љетни изјавак ; узимали су по 5–6 хиљада грла и Од њих убирали велике приходе. Сами су ишли по њу и враћали је. На јаловиш су од даваоца добијали со, а на свако музно грло узвраћали су по килограм (приморцима, тј. највише Грбљанима), односно по оку сира онима из нахија.
Зими, међутим, своју ситну стоку сјављивали су у приморје. Такође су много трговали стоком, првенствено сувим месом – кастрадином и пршутом. Аналогно трговцима из оближњих села, стоку су куповали у Ћеклићима, Чеву, Брдима, Дробњацима и Херцеговини, клали је, на најбољи начин сушили и увелико продавали.
За једну и другу сврху и овдје су били неопходни многи смјештајни објекти, чак и уз куће које су на коноби. Уколико поред кућа нијесу подвојено прављени, а оно углавном јесу у случајевима гдје око њих има више простора, тада су најчешће додатно надогр’ађени било уз листре или уз задња ребра кућа. Зидани у сувомеђи или y кречу, они су до недавно претежно покривани сламом, а извјесним дијелом и сада. Поткровље им се користи за оставу сточне хране, слично поткровљима кућа, која, мада у новИје вријеме мање, служе за оставу фрута и других домаћих потрепштина. Сем њих, особито y задњој деценији дограђују се „кужине“, које првенствено служе за сушење меса, кoje је, као што смо истакли, веома уносно. За нешто више од 10 година направљено их је 25. Крупније промјене “у стандарду села отпочеле су послије 1955. године, када је уведено електрично “освјетљење. Тако данас само огњиште користе 3 д., огњиште и шпорет 30, обични и електрични шпорет 12, само обични шпорет 5, фрижицер 13, телевизор 8, радио–пријемник 35 (транзистор 25, грамофон 20), па затим црепуљу, сач и вериге 30, старије врсте кревета 5, столоваче 20, скриње 10, постеље новијег типа 47, кауче 20, савремене ормане за оставу 45 итд. Унутрашњи изглед куће се сада знатно измијени; простор је функционалније искоришћен, ствари уредније намјештене и хигијена много присутнија него прије.
Промјене су такође видне и на вањском изгледу кућа и на њиховој околини. Прве се огледају y прављењу већих прозора, нових врата или, иако ријетко, у малтерисању зидова, а друге на више обликованим и уреднијим, често поплочаним двориштима, оградама и сл. Ниже кућа су углавном мањи окућнички дијелови имања а у пољу и на планини већи. Највећа удаљеност ових у планини је око 17 km, а средња Удаљеност осталих је око 1,5 km. Велика покретљивост, односно сељење мјештана у новије доба, умногоме је пореметила, боље рећи „промијешала”, старе братственичке имовинске потесе.
ИЗВОР: Према књизи Др Павла С. Радусиновића „Насеља Старе Црне Горе, посебни део, издање Београд 1986. године. Припремио сарадник Порекла Милодан.
Коментари (0)