Порекло презимена, село Кобиљи До (Цетиње)

13. јун 2021.

коментара: 0

Порекло становништва села Кобиљи До, општина Цетиње – Црна Гора. Према књизи Др Павла С. Радусиновића „Насеља Старе Црне Горе, посебни део“, издање Београд 1986. године. Припремио сарадник Порекла Милодан.

Положај села.

Простире се повише Трешњева, сјеверно и сјевероисточно од њега. Ограничавају га катастарске општине Брестица, Убала, Прентина Дола и Трешњева. Његова атарска граница на сјеверу почиње Од Малог Лисца и води преко Међедова дола и Церова присоја па се, окрећући на југ, наставља преко Црног осоја и Пустих алуга до на Опаљени обер, а Одатле ка југозападу преко Кокотове главе, Губавице и поред Јастребова дола излази на Тисовац. Даље преко Гуке иде на Бијело ждријело, а затим према сјеверу преко Мале Кротиње, Ковачева дола, Кобиљске јаме, Букове продоли и Пустог Лисца избија на Мали Лисац. Тако уоквирен, тај простор представља један од највећих сеоских атара у Старој Црној Гори. Испуњавају га бројне вале и још више долови, растурени у овом топографски сложеном планинско–брдском поцручју. Са граничним селима и Трешњевом повезан је једино крчаницима и постопицама. Његова дужина је (CИ-JЗ) 10,1 km, а ширина (С–Ј) 3,8 km, те захвата 35,08 km2 површине. Средина села (КОД цркве) је на висини од 900 m.

Историјат.

И у Кобиљем Долу има остатака старих кућишта, на основу којих је Ердељановић констатовао да су „Од неког несумњиво врло давнашњег становништва“. Особито се, каже он, „Трешњево и Кобиљи До са околином, Градац Ржишки, Горњи и Доњи Извори и Зовине одликују великим бројем тих остатака“. Међутим, садашње насеље је млађег постанка. Пошто су, наиме, у јужном, матичном дијелу области током 16. и нарочито 17. вијека Цуце знатно ојачали (што потврђује и наведени Боличин податак), они су се почели ширити на сјевер „по предјелима широког граничног појаса (према Турцима од Херцеговине П. Р.) и кад год им се указала могућност по њима катуновати са стоком, па се, макар и привремено, насељавати.“ Отуда је ту с почетка могао бити „какав заселак сусједног великог и старог села Трешњева“, које је овдје по предању имало своје сјенокосе. Главно насељавање пак овога краја извршено је у почетку 19. вијека досељеницима са Трњина и Ровина. Они су прво населили равницу између Тисовца, Капавице, Чумојевице, Кротиње и Гуке, а затим се проширили и по осталим дијеловима Кобиљег Дола.

Године 1903. Кобиљи До је имао 46 д. Ердељановић је овдје пописао 51 д. Нешто касније (1925) село је имало 60 д. са 350 становника, а затим:  1948 (71:316), 1953 (63:328), 1961 (56 : 280) и 1971 (41:246). Састав домаћинстава према броју чланова у задња два пописа био је: са 1 (8 :3), са 2 (10:1), са 3–5 (13 :9) и са више од 5 (25 :28). Истовремене промјене y главним групама старосно-полне структуре, показују подаци: у првој 151:119 (ж. 73:47), у другој 94 :96 (ж. 52 :55) и y трећој 35 :31 (ж. 20 :11).

Структура становништва.

А образовна обиљежја мјештана y истом периоду, била су: без школе 118:68 (ж. 81:51), са четворогодишњом 77 : 111 (ж. 27:30), са осмогодишњом 3:24 (ж. 1:7), са средњом 1:1, са вишом 2:0 и квалификованих радника 0 : 1, а неписмених 69:47 (ж. 55:38).

С друге стране, посједовна и доходовна структура домаћинстава тада је била: без земље (2:2), до 2 ха (4 :4), са 2—5 (3:1), са 5—10 (19 : 8) и преко 10 ха (28:26), односно пољопривредних 43:22, мјешовитих 11:4, и непољопривредних 2:5.

У 1953. години 104 активна издржавала су 215 лица; у пољопривреди 90 : 172, а било је 9 лица са личним примањима. Тај однос се у наредна два пописа промјенио тако да је активних било 106 :94, издржаваних 168 :137; у пољопривреди 97 87 и 130 : 85, а лица са личним примањима било је 6:15. Дневних миграната је било 4.

Тип села.

На великом простору Кобиљег Дола релативно је мало заселака и још мање кућа. Уз главни дио села са 14 кућа други засеоци би се, због њихове међусобне раздаљине (од 2 до 4 km) и локације, могли извјесно третирати као засебна села. Утолико више што су њихови основни насеобински елементи идентични, па могу, не зависећи један од другога, да егзистирају. Истина, заједничке су им традиционалне oдредбе коришћења планине и комунице и, разумије се, постојеће родбинске и друге обичајне везе и обавезе. Отуда као дијелови сеоске цјелине од југоистока ка сјеверозападу даље слиједе: Пријеки до (4 куће), Чумојевица (10), Тојички до (6) и Под Лисац (5). Од свих кућа приземних је 17 и на изби 22. Под тигленим кровом је 19, сламеним 18 и под „плочицом“ (фабрички рађеном, званом тернет) 2; са дашчаним плафоном су 23, са малтерисаним 6 и без њега 10. Средња удаљеност између кућа y селу је око 0,7 km. У међуратном периоду преправком или доградњом 14 кућа направљено је 15 соба и 16 кухиња, а у поратном на 17 кућа 10 соба, 11 кухиња и 7 остава. У стамбеном фонду пописана су 33 стана са 1516 m2, од којих су 11 из првог, 11 из другог, 9 из трећег и 2 из четвртог периода; са огњиштем их је било 6. Према врсти cy: 28 једнособних и гарсоњера и 5 посебних соба; сви су били настањени.

Воде.

Воде су 3 заједничка убла – 2 су главна сеоска y главнини села, звана Језерца и Уба, а трећи је мањи (Зрнатовица) у Чумојевици. Такође има 15 приватних бистијерни, изграђених: 1 до 1918, 10 од 1918. до 1941. и 4 послије 1945. Овдје су карактеристични релативно бројни локањи у којима се обично на подлози ђера сакупља вода која се углавном користи за појење стоке.

Становништво.

У селу су августа 1973. год. живјели:

-Рогановићи (9 д.),

-Биговићи (16),

-Стевовићи (3),

-Ђуричићи (2) и по 1 домаћинство:

-Булајића, Марковића, Ћетковића и Ђукановића.

Повремено долази 5 д. Послије 1945. иселило се 46 мјештана, највише y Никшић (23). У Војводини је колонизовано 6 д., а раније је ради зараде у Америку ишло 13 мјештана.

Занимање становништва и остали подаци о селу.

Кобиљи До је увијек био везан за Трешњево“. У њему и Бати су главна територијална средишта читаве цуцке области. У првом је, поред мјесног средишта, школе, поште и продавнице, угоститељског локала и саобраћајне станице, и локално тржиште, на коме се и данас могу продавати стока, дрво, ћумур и сточни производи. Стога су на ово средиште својим потребама свакодневно упућена сва околна насеља. Оно је уједно и центар друштвено—политичког живота овога краја. Као такво оно је објективно вршило и извјесну лимитирајућу улогу y погледу смањивања емиграције, толико иначе карактеристичне за читав овај крај.

Кобиљи До је одувијек био једно од истакнутих сточарских насеља. Све природне околности упућују га на такву економску функцију. Боље речено, та функција га је природно учинила насељем. Њој је у селу готово све друго било подређено. Локалне подобности за обезбјеђење воде и испаше биле су главни фактори за првобитно лоцирање главнине насеља и за касније постепено алоцирање заселака. Јер простора за испашу овдје је релативно довољно, али су растојања од прве насеобине и множење становништва утицали на оснивање других заселака, и то тамо гдје су топографски и остали чиниоци могли најбоље да задовоље пресељенике за подизање настамби. У оваквим условима ништа друго толико не може бити стимулативно за ширење насеља, колико могућности за увећавање сточног блага, и то у паралелној сразмјери са умножавањем становништва. У ратарским крајевима, међутим, та сразмјера је неупоредиво тврђе ограничена. Зато су и насеља у њима више груписана или збијена. А овдје су услови такви да је било домаћинстава која су држала и до 300 брава. Нека од таквих су стада посебно давала и на наполицу. Услови за власника су били да добије половину млађи (јагњади и јаради) и половину вуне. Наполичари су најчешће били из истог, а каткада и из околних села (Рокоча, Брестица и др.). Наполицом су се користили сиромашнији сељаци.

У исто вријеме домаћинства су имала: 3 само огњиште, 36 огњиште и шпорет, 12 транзистор, 15 гусле, 15 стари прибор за печење, 37 вериге, 35 старије врсте кревета, сва столоваче, 23 скриње, 22 новије постеље, 18 жрвње итд. Због удаљености и природних чинилаца нема изгледа да ће се електрично освјетљење скоро увести.

Куће у Кобиљем Долу нијесу тјескобно смјештене. Око њих има простора, макар и не био свуда уравњен. Јер овдје се ипак водило рачуна о могућем простору око куће; на њему је, било у појатама или оборима, требало смјестити велика стада. Стога се о ограђивању обора или торова више водило рачуна него о прављењу ограда око дворишта, која су овдје иначе пространија и не баш довољно одређена. Тачније речено, одређена су у оној мјери у којој се у њима могу држати кабасте ствари, садјевено сијено, млијечњаци, дрва за огријев, или улишта поред куће. Око свих кућа су појате; раније их је било више, а сада их је 40, од којих су 24 у сувомеђи и покривене сламом. Млијечњаци су неопходна љетња спремишта бијелог мрса. Скоруп, сир и разливено млијеко у посудама ради скидања скорупа с њега држе се у тим кућицама направљеним од летава и издигнутим од земље. Понегдје су направљене и мање кућарице за живину и пса и у новије вријеме, напоредно са опадањем сточног фонда, и свињарници.

Окућнице и оранице уопште, највећим дијелом су ближе кућама, док су пасишта, брсници и шуме обично удаљенији. Планина Кобиљег Дола и других цуцких села је у Пустим алугама, Црном осоју и Лисцу. Била је заједничка. Љетња испаша на њој била је од Спасова дне па чак до Аранђелова дне. Овдашњи мјештани су се на њој задржавали дуже, јер им је била ближе. А стоке је било толико да нијесу били принуђени да на чување узимају стада из других крајева. Каткада „није” било довољно испаше, па ни брста за њихову стоку.

Природни услови овог краја за узгој кромпира и ражи су веома повољни. Особито добро роди кромпир; појединцима је рађало и по 30—50 квинтала врсног кромпира. До првог свјетског рата, а нешто мање и до другог, била је веома развијена домаћа радиност. Обућа се правила од овчије и говеђе коже. Ткаље су правиле сукно. На ваљање се носило y Заслап (удаљен 5 сати хода) и у Горње Поље код Никшића (6—7 сати хода). Вуна се мање продавала, а више користила за домаће потребе. Рубље и постељина су се плели. Козја длака се углавном продавала, највише трговцима од Грахова, Требиња и Никшића.

И овдје је, као и y другим цуцким селима, веома богата паша за пчеле. Улишта су била значајан дио имовине. Мед и восак су се мало продавали. Мсдом се у исхрани надокнађивао шећер, а воштанице су, поред луча, раније служиле за освјетљење и вјерске обреде. И одавде се ради трговине ишло до Рисна (око 6 сати хода) и Котора (8 сати хода). Било је и ортачења са тамошњим трговцима. Продавала се стока, суво месо, бијели мрс, чумур и др.

ИЗВОР: Према књизи Др Павла С. Радусиновића „Насеља Старе Црне Горе, посебни део“, издање Београд 1986. године. Припремио сарадник Порекла Милодан.

Коментари (0)

Одговорите

Тренутно нема коментара. Будите први и оставите коментар.