Порекло презимена, село Грађани (Цетиње)

5. јун 2021.

коментара: 3

Порекло становништва села Грађани, општина Цетиње – Црна Гора. Према књизи Др Павла С. Радусиновића „Насеља Старе Црне Горе, посебни део“, издање Београд 1986. године. Припремио сарадник Порекла Милодан.

Положај села.

Једно су од најстаријих насеља Ријечке нахије. Налазе се поред новог поменутог пута од Цетиња, Односно Кошћела преко Љуботиња и Црмнице ка Јадранској магистрали. Од Цетиња су удаљени 23, а од Титограда 48 km. Својим географским положајем и катастарским простирањем разграничавају Црмничку од Ријечке нахије.

Уједно су били и најјачи у оквиру своје бивше племенске територије, која је обухватала и Шишовиће, Радомир и Гађе. Смјестили су се у чеоном дијелу горњег тока Ораховштице, одакле доминирају горњим дијелом њене долине. Према њој су једино шире и отворени, док их са осталих страна окружују брда средње висине: са југозапада је Коњ (520 m), ca запада Струге (713 m), са сјеверозапада Петрошевица (540 m) и Кршица (420 m), са сјевероистока Лаштик (430 m) и са истока Мањакова глава (430 m) и Капа (410 m). Само село се стере y вали и на њеној нагнутој приплати од Коња, те пониже Петрова крша и на падинама Стрмнице. Граница његовог атара почиње на сјеверу од Вишњице и спушта се преко Глатке плоче до на Стубицу, одакле иде гребеном Ођа на Мијеску скалу и преко Стопа на Копривњак, те на југ Учаком до његовог утока у Ораховштицу; њоме се наставља до Бјелега, па затим води на сјеверозапад гребеном Стијења и Дејанова крша до на Коту 710 m, па даље право на сјевер до Лавове главице те поред Лавова лаза излази на Дебелу главу; ту повија и гребеном Црног врха избија на Вишњицу. Тако уоквирен атар, чија је дужина (С-Ј) 3,4, а ширина (З-И) 2,1 km, захвата 6,62 km2 површине. Висина села (код цркве) је 330 m.

Историјат.

Грађани као мање љуботињско племе „звало се некада Шишојевићима. .. у коме је и сад сеоце Шишојевићи или Шишовићи, на земљишту некадашњег великог насеља с истим именом”. Његови остаци – „клачне озидине од врло лијепих кућа” –– и сада су добро очувани. У повељи којом Иван Црнојевић враћа манастиру Врањини раније посједе притиснуте од Црмничана, каже се: „И што бјеху притисли Шишовићи земаљ црковниех”. А у Цетињском љетопису стоји: „Ва љето 1220 постави св. Сава прваго епископа зетскаго Илариона Шишоевића ва манастир ва цркви св. Николе y Врањину јеже, сагради св. Сава“.

Према турском дефтеру из 1521. године, село Шишовићи дијелило се на двије махале: Грађане са 29 и Шишовиће са 16 кућа. Међутим, двије године касније y дефтеру је заведено „село Грађани или Шишовићи” са 30 кућа и махала Шишовићи са 16 кућа. Готово један вијек касније Болица саопштава да Грађани имају 30 домова и 65 војника, а Шишојевићи 25 кућа и 60 војника. Године 1865. грађанска капетанија (Грађани, Радомир, Гађи и Шишојевићи) имала је 145 д. а 1879. 148 д. са 632 становника (327 м. и 305 ж.). Само село је 1903. год. имало 100 д. Јовићевић је у Грађанима пописао 99 домова. Нешто касније (1925) село их је имало 88 са 343 становника, а затим: 1948 (61:523), 1953 (58 :179), 1961 (46 : 191) и 1971 (32 :107). Од задњег броја те године у селу је од рођења становало 85 лица, а остали су досељени из исте (8) и других општина (13), и то 11 прије 1941. г. а послије други. Домаћинства су према броју чланова у задња два пописа била: са 1 (11:11), са 2 (10 : 8), са 3-5 (4:5) и са више од 5 (8:7). Истовремене промјене у главним групама старосно–полне структуре показују сљедећи подаци: у првој 49 :37 (ж. 27:22), у другој 73:40 (ж. 43:19) и y трећој 29:30 (ж. 14:21).

Структура становништва.

Образовна обиљежја тада су била: без школе 35:37 (ж. 30:29), са четворогоцишњом 71:39 (ж. 36:17), са осмогодишњом 3:9 (ж. 0:4), са средњом 4:3 и квалификованих радника 3:1 (ж. 1:0), а неписмених 24 : 32 (ж. 23 : 27).

На другој страни промјене y структури домаћинстава према величини посједа и изворима дохотка у том периоду изгледале су овако: без земље (5:2), до 2 ха (7:26), са 2–5 (12:4), са 5—8 (16:0) и са преко 8ха (6 :0), односно пољопривредних 15 :5, мјешовитих 26 :7 и непољопривредних 5:19.

У 1953. гадини 80 активних издржавало је 75 лица; y пољопривреди 67:54, а ·са личним примањима било је 24. Тада је 5 мјештана радило у грађевинарству, 2 у индустрији, 1 у занатству, 2 y управи, а 3 су била ван дјелатности. Тај Однос се y сљедећа два међупописана периода измијенио тако да је активних било 43 :23, издржаваних 28 :61, у пољопривреди 35 :17 и 47 :44, а са личним примањима 26 : 23. И једне и друге године y индустрији је радило 0 : 1, у  гађевинарству 3 : 1, y културним дјелатностима 1 :2 итд., а ван дјелатности је било 27:0 лица.

Тип села.

Осим Шишовића са 6 кућа, који су и локационо подвојени, збијену главнину села — са 47 кућа — сачињава осам дијелова који се уобичајено, према братствима, називају Михаљевићи (4 куће), Бајковићи (5), Барјамовићи (6), Петровићи (5), Поповићи (13), Кнежевићи (9), Милановићи (4) и Црновићи (1). Куће су већим дијелом размјештене на доста окомитим падинама околних брда, а мањим дијелом су поређане на релативно уравњеном потезу њиховог подножја. Од поменутог пута који пролази овим подножјем рачвају се стазе до појединих дијелова села.

Оне уза стране су знатно стрме и мање–више поплочане. Те тзв. „улице“ имају и своје називе, као Михаљевића, Поповића и др. Од њихових главних праваца разилазе се споредне „улице“ до појединих кућа. Најстарије су куће Михаљевића. Узнесене на стрмини, оне одиста импресионирају величином, једноставношћу линија и монументалном чврстином градње. Изједна грађене у реду, дуге су до 30 метара. Овакве куће са тарацама и доњим спратом на волтовима чешће су у Црмници и Љуботињу, него у другим крајевима Старе Црне Горе. Од укупно 53 куће у селу – 19 је приземних, 33 на изби и 1 двоспратна; све су под тиглом, а са дашчаним плафоном 32 и малтерисаним 21. Њихова средња удаљеност од средишта насеља је око 300 m. Преправком и доградњом на 8 кућа у међуратном периоду направљено је 11 соба, 5 кухиња и 4 оставе, а у поратном на 6 – истих просторија је више за 16. У стамбеном фонду села пописана су 34 стана са 1.147 m2, од којих су 19 из првог, 11 из другог, 2 из трећег и 2 из четвртог периода, са земљаним подом је 1, са огњиштем 17, а са електричним освјетљењем 351. Према врсти су: 29 једнособних и гарсоњера, 4 посебне собе и 1 двособни, а према коришћењу – 1 је привремено настањен, а 4 служе за одмор и рекреацију.

Воде.

Нема села y Старој Црној Гори за које би се у толикој мјери могло рећи да је пошло „за водом” (умјесто, обично за земљом) у коликој је мјери то случај са Грађанима. Живе воде су, наиме, колико и штедња земље, повукле куће ка странама и њиховом подножју. Текућице су овдје Спани поток и Учак. Први извире испод Петрова крша и Стрмнице ; протиче низа село и утиче y Сјенокошку рјечицу, која припада Ораховштици. Јако надолази у вријеме киша и има велику ерозивну моћ. Са источне стране протиче поток Учак и спушта се према истој рјечици. На њему и на Сјенокошком водотоку су y вријеме када је Јовићевић испитивао село радила 4 млинска витла (на првом) и 6 млинова на другом. Мјештани су се раније а дијелом и сада, зависно од положаја имања, користили и користе се овом водом за навоцњавање.

У селу има неколико извора. У његовом горњем дијелу је Зминац, а у доњем Добра вода. Не пресушују и користе се за пиће. Осим њих, ту су још Под тополе (изнад кућа Михаљевића), Водице (око 300 m изнад сеоске цркве), затим Кокотовина (близу Зминца, y центру села), Врело (подно села) Јавор и Јама пониже Радомира и др. На извору Јавор била је ваљаоница сукна (приватна); радила је до 1945. године.

Становништво.

У односно вријеме у селу су живјели:

-Михаљевићи (5 д.),

-Бајковићи (4),

-Поповићи (9),

-Петровићи (4),

-Кнежевићи (4),

-Милановићи (3),

-Барјамовићи (2) и:

-Црновићи (1).

Повремено долази 15 д. Само у 4 куће Михаљевића до задњег рата живјело је 12 д. Око 30 чланова домаћинстава и њихових исељеника сада повремено долази у село. У 13 кућа Поповића (мисли се на групу кућа) сада живе само 3 д., а 3 повремено долазе, док 7 д. већ 10 година уопште не долази (од њих 3 живе y Цетињу, 1 y Пећи и 3 y Америци). Слична ситуација је и у другим дијеловима села. Село је, дакле, више него полупразно. Послије 1945. г. иселило се око 50 особа, а раније је на рад у друге земље ишло 27 мјештана.

Занимање становништва и остали подаци о селу.

Електрично освјетљење уведено је 1951. године. Сада домаћинства имају 3 огњиште, 20 огњиште и обичан шпорет, 4 обичан и електрични шпорет, 6 само обичан шпорет, 12 фрижидер, 2 телевизор, 8 радио–пријемник (4 транзистор, 4 грамофон), а затим 8 стари прибор за печење и вериге, 12 столоваче, 5 скриње, 15 новије постеље, 4 кауче, 3 фотеље итд. Овдје, као и у другим селима, нарочито црмничким, сачуване су и неке ствари ранијих повратника из Америке или других земаља, као што cy: сандуци за оставу, прибор за јело (сребрне пашаде), разне посуде и сл.

Уопште узев, Грађани су, бар што се тиче староцрногорских оквира, по својим организованим руралним функцијама једно од еманципованијих села. Може се прије, свега рећи да је грађевински дио атара био максимално уређен и крајње рационално искоришћен. Поред кућа, задивљујуће дјелују читаве серије високо подизаних тераса, које уз нагнуте стране досежу високо. Узидане су ту неизмјерне масе камена, како би се макар и педаљ земље више добио. Све је ту симетријом камена уобличено-од „улица“ и стаза до простора око извора и дворишта.

За већи број помоћних објеката није било много простора. Двобојне куће су их својом комплексном функцијом надомјештале, па су обично подизане поред приземних. А крда брава су, нарочито до балканских ратова, била велика. С друге стране, за ово изразито винородно село била су потребна мјеста за оставу, најчешће y дијелу доњег спрата. Присојно изнесене, окренуте и отворене ка истоку, куће су углавном грађене са повећим тарацама, које имају вишеструку намјену. Служе за оставу, За сушење жита и воћа и за сједење, посебно у љетњим вечерима. А простор испод њих такође се користи за оставу или стоку.

Положај кућа, у првом реду оних на странама, одредио им је мале окућнице, највише намијењене поврћу и виновој лози. Остала имања су ниже села y пространом угнутом дијелу тока Ораховштице. У том дијелу, на бријегу, на најљепшем мјесту била је кућа (безмало дворац чији су остаци сачувани) генерала Липовца – Поповића. Око ње је било веома уређено имање. До братственичких имовинских потеса се много држало, па су они у великој мјери данас очувани.

Сеоска комуница, која обухвата и све воде, простире се изнад насеља, тј. на пристранцима до врхова поменутих брда. Користили су је само за испашу, а шума се није смјела брати. Испаша је трајала током читаве године. Такође су имали и своју планину, али y приватном посједу. Она се простире иза Коња, Струга, Петрошевице и Крсца, тј. од Грабољана, Прекорнице, Подосмина и Горњих Шишовића до Гађи. У њој су највеће посједе имали Михаљевићи, и то y ранија времена, свакако као братство, а затим свако своје. Власници су тамо имали кућице, више сувомеђе, а неки, као Михаљевићи, и праве куће. Удаљеност од села до тих постаја је око 1 сат хода — no стрмим и често тешко проходним „козјим“ стазама. Тамо је, ради листа, стока често боравила и зими. Кнежевићи, међутим, нијесу имали посједе у планини, али су зато имали много више оранице.

ИЗВОР: Према књизи Др Павла С. Радусиновића „Насеља Старе Црне Горе, посебни део“, издање Београд 1986. године. Припремио сарадник Порекла Милодан.

Коментари (3)

Одговорите

3 коментара

  1. Bogdan Markuš

    Gradjani su se ponajprije i prvenstveno zvali Trhalj-i/ Trhaljina po starom iseljenom bratstvu Trhaljima, koji su se od tud medju ostalo iselili u Boki. Gradjani su se nakon Trhaljina, potom prozvali Sisojevici od starog bratstva Sisojevica istoimeno drugog oblika Siso(j)vici od prve polovine 13 vijeka do kraja srednjeg vijeka (1453./ 1493. sve zavisno kako ko racuna!). Plemenski (!) naziv Gradjani pocinje od 16 vijeka, tj oko 1523. godine.

    1. Trhalj – 2. Sisojevici – 3. Gradjani