Порекло становништва, село Горњи Цеклин (Цетиње)

31. маја 2021.

коментара: 0

Порекло становништва села Горњи Цеклин, општина Цетиње – Црна Гора. Према књизи Др Павла С. Радусиновића „Насеља Старе Црне Горе, посебни део“, издање Београд 1986. године. Припремио сарадник Порекла Милодан.

Положај села.

Ово велико ссло, као матица цеклинског племена, развило се у пространој ували која има готово котлински облик, а налази се између Љуботиња, Добрског Села и Улића. Увала, која је више уравњена и претежним дијелом слична пољу, а исто тако, мањим дијелом неравна и бреговита, спуштена је између околних, релативно окомитих виших и нижих брда и њихових дијелова – Цеклинштака, Страјишта, Рујеве главице, Црног врха, Крћеша, Добрске плоче, Мекавца, Голе стране, Кошћела и Опоћне главице. Западно је преко Стругара отворена према Добрском Селу, а источно према Кошћелама, ка долини Ријеке Црнојевића. Пут Титоград — Р. Црнојевића – Цетиње пролази повише села и са њиме је краком, почев од Кошћела, село повезано. дужином од 1,4 km изграђен је 1898, а затим у наставку 0,5 km послије 1945. године.

Поменути пут пролази поред села дужином од 4 km. Цетиње је од насеља удаљено 11,5, а од Р. Црнојевића 6 km. Граница сеоског атара почиње са врха Обода на новим путем Цетиње–. Љуботињ, до мјеста Заврх Обода, гдје скреће на запад преко Рупа, до на Крушку, па се спушта на Липов до, те веди стазом до Стањског дола, а затим се наставља на Тразни до и даље, ·пењући се на сјеверу преко Ковачева крша и Стријељеве греде, долази на Клокоч; преко њега и Белове скале код Зановијетног бријега избија на пут Цетиње – Титоград; њиме води до Веље главе, гдје код Орујшта прелази пут Титоград – Цетиње, па се преко Кошћела спушта на врх Обода. Тако уоквирен атар је дуг (СЗ–ЈИ) 4,3 km, широк (CИ-JЗ) 1,9 km и захвата 7,60 km2 површине. Висина села (код цркве) је 280 m.

Историјат.

Судећи по положају, старим путевима који су од Котора, преко Његушког и Цетињског поља и Добрског Села овуда вадили према долини Р. Црнојевића и даље, и повољним природним условима, којима се овај крај одликује, замеци првобитног насеља су свакако веома стари. Ова констатација се односи и на сусједна села – Добрско, Улиће, Боково, Косијере, Љуботињ и друга y долини Р. Црнојевића. О томе свједоче остаци старина и топоними које су констатовали Ровински и Јовићевић. „Стари остаци који се ваде из земље“, кажу Јовићевић и Стругар, свједоче да су ова мјеста била насељена Грцима и Римљанима – у мјесту Шпури стајали су Римљани. Цеклин се први пут помиње у повељи Ивана Црнојевића, писаној на Цетињу 1489. године. У турском дефтеру из 1521. год. Цеклин (уведен као Цјетлин) је записан као село; имао је 21 кућу, а махала му Пипери. У наредном дефтеру из 1523. год. насеље је заведено као село са 23 куће, али без поменуте махале. У доцнијим млетачким изворима помиње се као село; по Болици (1614) имало је 40 кућа и 80 војника. Исти број кућа наводе Дипре и Сомијер. Године 1879. капетанија цеклинска, пописана под општим називом Цеклин, имала је 893 д. и 4.023 становника (1.946. м. и 2.077 ж.), а само село Цеклин је 1883. и 1893. год. имало 159, односно 127 д. Јовићевић је у селу пописао 99 домова, а према Речнику места из 1925. тдине било их је 120, са 541 становником. А затим: 1948 (68 : 228), 1953 (66:219), 1961 (60 : 156) и 1971 (45:140). Од задњег броја те године у селу је од рођења становало 96, а доселило се из исте (24), других општина Црне Горе (14) и других република (4), и то из сеоских насеља (30), мјешовитих (3) и градских (11). Од њих се до 1941. Године доселило 16, а остали послије. Дневних миграната било је 16. У задња два пописа састав домаћинстава према броју чланова био је: са 1 (22 : 12), са 2 (16 9), са 3–5 (16:18) и са више од 5 чланова (6:6). Истовремене промјене у главним групама старосно–полне структуре показују подаци: y првој 49:33 (ж. 28 : 22), y другој 70 : 64 (ж. 42:37) и у трећој 37:43 (ж. 26 : 21).

Структура становништва.

У истом периоду образовна обиљежја мјештана била су: без школе 45:32 (ж. 41:27), са четворогодишњим 79:52 (ж. 38:26), са осмогодишњом 4 : 21 (ж. 2 : 12), са средњом 2 : 11 (ж. 0 : 2), са вишом 1:4 иквалификованих радника 2:6, а неписмених 37 :21 (ж. .35 : 19).

C друге стране, тада је структура домаћинстава према величини посједа и изворима дохотка изгледала овако: без земље (13 : 3), до 2 ха (5:41), са 2—5 (21:1), са 5-8 (10 :0) и са преко 8 ха (11:0) односно; пољопривредних 0 : 6, мјешовитих 0 : 7 и непољопривредних 13 : 32.

У 1953. години 68 активних издржавала је 116 лица; у пољопривреди 47 : 60, а са личним примањима било је 35. Тада је у индустрији радило 4, y грађевинарству 3, у занатству 4 и у управи 5 лица. Тај однос се у сљедећа два пописа промијени-овакве: активних 38: 29, издржаваних 81:67; у пољопривреди 22:13 и 16:11, а са личним примањима било је 37:44. Једне и друге године радило је: y индустрији 5:9, y саобраћају и угоститељству 2:2, у ванпривредним дјелатностима 6:2 лица итд.

Тип села.

Горњи Цеклин се састоји из 7 заселака. Они су углавном размјештени ободном зоном увале. Куће су им већим дијелом збијене, а мањим растурене. Јовићевић је насеље сврстао у збијени тип. Међутим; између њега и неких других села (Додоша, Грађана, Бокова, Добрског Села) која су врло збијена има разлике. Овдје је главнина села доста збијена, али због чињенице да насеље ипак сачињава толики број заселака постоји основа да се оно уврсти у тип полуразбијених насеља. Засеоци су: Доњи крај, Горњи крај, Лопичићи, Вукмировићи (главица), Стругари, Михаљевићи и Хан Машановића. Средња удаљеност кућа од средишта насеља је око 0,3 km. Од 75 кућа у селу 28 је приземних, 45 на изби и 2 двоспратне. Све су покривене тиглом, а са дашчаним плафоном су 33 и малтерисаним 42. Преправкама и доградњом 23 куће у међуратном периоду направљено је 17 соба, 7 кухиња и 4 оставе, а у поратном, реновирањем 10 кућа, 16 соба, 9 кухиња и 3 оставе. У стамбеном фонду 1971. евидентирано је 49 станова са 1.878 m2, од којих је 28 из првог, 5 из другог и 6 из трећег периода. Нашом анкетом, међутим, поуздано смо установили да је августа 1972. године стално настањених кућа у селу било 37, повремено настањено 12 и стално празних 26. Стога тачност наведеног податка основано доводимо y сумњу. Вјероватно је да су њиме обухваћени само настањени станови. Сљедствено њему, станови су према врсти били: 26 једнособних и гарсоњера, 10 двособних, 4 посебне собе и 2 трособна; од њих је 5 коришћено за одмор и рекреацију.

У центру села мјештани су искључиво својим средствима 1939. год. подигли дом културе. Приликом његове обнове 1952. године добио је име Марка Машановића, познатог револуционара из тог села, бившег члана ЦК КПЈ, који је погинуо на Цетињу 1929. године. У њему cy: бина, сала, просторије за завичајни. музеј и канцеларија. Априла 1941. године у њему је био магацин војне опреме, коју је по капитулацији бивше Југославије разнио народ и касније користио за оружани устанак. Јула 1941. год. окупатор га је спалио. Данас се у њему одвија сав политички и културно–забавни живот села. До њега је зграда основне школе, која је крајем прошлог вијека била изграђена за барутану, а 1922. године преправљена за школу.

Воде.

До 1724. године Цеклињани су оскудијевали у води, нарочито љети због чега се договоре да у једној удолици Доњег краја ископају 7 ублова. То су: Горњачки, Доњачки, Лопичића; Мучи, Перићак, Крушковач и Мали уба. Груписани су и заједно се називају Дурмитори. Заједничком изградњом ублова током 1724/5. год. руководио је гласовити „врховни кнез од всега Цеклина Марко Лопица”. Поред њих, један се налази у имовини Горњег краја, ископан прије 1723. године, а један у имовини Доњег краја из 19. вијека. У сваком засеоку има по неколико бистијерни, а укупно их је 32: од њих је 15 изграђено прије 1900. године, а 17 отада до данас. Заједничким убловима данас се углавном користе домаћинства Доњег краја, а остала из бистијерни; 5 их је цијевима довело воду у двориште или кућу, а 2 имају воду у кући – са свим санитарним уређајима. У прошлом вијеку у атару засеока Стругари изграђена је отворена вода (у кречу и цементу), са површином од око 500 m2, звана Пијавица; служи за прање и напајање стоке. Прављена је 1930. године.

Становништво.

У селу су јула 1972. године живјели:

-Машановићи (7 д.),

-Стругари (7),

-Пејовићи (5),

-Лопичићи (6),

-Вујановићи (4),

-Ђурашковићи (3),

-Вукмировићи (3),

-Татари (4),

-Јовићевићи (2) и:

-Драгојевићи (1).

Послије 1945. године иселило се 59 д. (у Цетиње 23, Београд 12, Титоград 13, Котор 2, Сарајево 2, Краљево 3, Бачку 3 и Загреб 1) са око 240 особа, а y периоду 1918-41. год. 16 д., од којих је на Косово и у Војводину отишло 5. У друге земље иселило се 40 лица, само у Америку 26.

Занимање становништва и остали подаци о селу.

Повољан географски положај пружио је селу и у новије вријеме знатне могућности. Поред увођења електричног освјетљења 1958. године, у селу од 1960. ради продавница, док се остали услужни објекти и установе налазе у недалекој Р. Црнојевића. До септембра 1972. године било је електрифицирано 58 кућа, тако да су домаћинства имала: 9 само огњиште, 29 огњиште и обичан шпорет, 32 огњиште и електрични шпорет, 32 фрижидер, 9 телевизор, 28 радио-пријемник, (4 транзистор, 10 грамофон), а затим 34 црепуљу и сач, 38 вериге, 24 столоваче, 25 скриње, 55 савременије постеље, 21 кауче, 5 фотеље, 39 савременије ормане за оставу, 8 гусле итд.

Село је, нарочито до балканских ратова, држало велику стоку. Било је домаћинства која су држала више од 100 брава. На тај начин су поцједнако коришћени природни услови атара: брдска околина, планина и ливаде у „пољу“ за сточарство, а исто тако не мале зиратне површине за земљорадњу и виноградарство. За једно и друго, поред изби на двобојним кућама, били су нужни помоћни објекти.

Данас поред 45 кућа у којима се доњи спрат користи и за стоку, село има 24 штале, од којих су 8 изграђене прије 1918, 14 у међуратном и 2 y поратном периоду. Раније их је, вјероватно мањих, било свакако више. Овдје су оне поглавито зидане у кречу и покривене тиглом. Има такође 12 живинарника, а y 22 куће избе се такође користе и за живину. Од таквих кућа њих 41 користе исти простор и за магацин.

На другој страни топографски чиниоци алоцирали су куће тако да их је 69 са двориштем, а 74 са окућницом. Дворишта су обично релативно мала, тако да их је 54 са површином до 50 m2, 8 од 50 до 100, 6 од 100 до 200 и 1 од 200 до 300 m2; са каменом оградом је 56, а од њих 53 су направљена прије 1945. год. Окућнице имају 74 куће, и то са површином: 17 до 200 m2, 18 од 200 до 400, 15 од 400 до 600, 12 од 600 до 1.000, 8 од 1.000 m2 до 1 рала и 4 од 2 до 3 рала. На њима 61 домаћинство има 14 рала оранице, 18 д. 9 рала ливаде, 25 д. 2 рала винограда и 11 њих 10 рала шуме.

Што се тиче имања ван окућнице, њихова структура и удаљеност је сљедећа: 37 д. има 42 рала оранице на средњој удаљености од око 350 m, 75 д. око 35 рала ливаде, на око 450m средње удаљености, 43 д. око 20 рала винограда на око 250 m, 46 д. око 237 рала пасишта на око 0,5 km и 62 д. око 777 рала шуме и брањевине, на око 0,7 km средње удаљености. Навођењем ових података о удаљености имања истичемо да она, са становишта теренских услова Старе Црне Горе, њене проходности, тежине пјешачења и напора коц преноса терета, није изразита. Напротив, подаци се могу уважити као примјер повољног комуницирања у овом, односно у ма ком другом сличном сеоском атару.

Додајемо да се и овдје у овом, за разлику од многих других, „равничастијем“ селу не могу сасвим тачно приказати површине под виноградима. Не могу зато што је лоза засађена у по једном до два или три реда ивицом имања, како би оранице биле што више искоришћене за друге културе, првенствено за житарице и поврће. Уопште узев, виноградне парцеле изједна су у Старој Црној Гори доста ријетке.

С обзиром на то да је данас становништво у селу веома умањено и што је оно претежно старије, обрађују се сасвим мале површине. Бивше оранице су највећим дијелом заливађене. Прије четири деценије село је држало више од 20 пари волова, а данас их је 2—3. магарад и коњи сада се највише користе за пренос сијена. Крупне стоке је сада сразмјерно више него раније. Гоцине 1948. била је формирана радна задруга у коју су ушла сва домаћинства, али је она након 3 године заједничког рада распуштена.

Као реликти некадашњег пунокрвног аграрног живота остала су гумна. Изграђивана су y близини кућа и служила су за вршидбу пшенице и руја, као и за сушење жита. На њима су се y празничне дане, ради разговора и договора скупљали сељани, а понекад се на њима и коло играло. У прошлом вијеку она су имала сухозидну ограду, а подлога им је била земљана. За вршидбу су се премазивала измијешаном говеђом балегом, пепелом и водом, како се земља не би мијешала са житом. Од 1900. до 1918. године претежно су прављена од клесаног камена и са поплочаном подлогом. У међуратном периоду зидана су у цементу; послије 1941. године ни једно није изграђено. До данас су сачувани трагови од 8 земљаних, а постоји 14 камених и 4 цементна гумна. Гдјекоје се користи за прикупљање кишнице.

Релативно је мало села у Црној Гори која су као ово у прошлости и у новије вријеме у толикој мјери била захваћена перманентним исељавањем. Раније је оно, такорећи, имало више нахијски карактер, јер се одавде, као и из других горњих дијелова Ријечке нахије, почев углавном од средине 18. вијека, паралелно с потискивањем Турака и истискивањем Бјелица, као и послије тога преселило велико мноштво живља y доње дијелове нахије. Тај дуготрајни талас је већ другом половином прошлог и почетком овог вијека постепено уступао мјесто вањској емиграцији како према другим крајевима Црне Горе и Југославије тако и према страним земљама, првенствено Америци. То раније исељавање било је узроковано пренасељеношћу, односно економским разлозима, док је углавном у задњих шест деценија, будући да се из овог, за староцрногорске прилике, имућног села, школовао релативно велики број људи, попримало мотиве одлажења „за професијом“. Оно је нарочито дошло до изражаја у задње три деценије, у којима је постало најинтензивније. Поред осталог, оно је условило промјене и у посједовним односима у селу. Некадашње имовинске цјелине размјештене по братственичким потесима на тај начин су неумитно ремећене, мада су, дуго одржаваним правом прече купње, ипак увелико одржане.

Што се тиче комуница, оне су, налазећи се на разним странама, искључиво биле везане за братства. Тако су Лопичићи и Пејовићи имали комунице у Голој страни, а Вујановићи, Татари и Машановићи у Ријечким странама. На другој страни, само је један број домаћинстава у приватном посједу имао „планину“ y Забрђу, односно између љуботињске, добрљанске и коначке планине. Домаћинстава која су тамо катунила стоку и имала своје куће и стаје било је прије задњег рата 11, док је 6 давало стоку на чување у Ловћену, Ћеклићима и у Кучима. Послије 1945. год. таквих домаћинстава је до 1971. године било 2, а y „сеоској планини“ катуновање је нестало.

ИЗВОР: Према књизи Др Павла С. Радусиновића „Насеља Старе Црне Горе, посебни део“, издање Београд 1986. године. Припремио сарадник Порекла Милодан.

Коментари (0)

Одговорите

Тренутно нема коментара. Будите први и оставите коментар.