Порекло становништва села Ераковићи, општина Цетиње – Црна Гора. Према књизи Др Павла С. Радусиновића „Насеља Старе Црне Горе, посебни део“, издање Београд 1986. године. Припремио сарадник Порекла Милодан.
Положај села.
Имају повољан географски положај; налазе се y Његушком пољу поред пута Цетиње – Котор; од првог су удаљени 20, а од другог 22 km. Граница атара на сјеверу почиње од Горњих рупа па према југу иде преко Замћа, Вранетине крушке, Грубешиног дела и Јасика, продужује стазом до Јасиковице и мало ниже прелази пут Котор – Цетиње, а затим поред Дугодољске љути и преко Писковца, Вељег и Малог Шаника избија на Доњу Кривачу. Одатле повија на југозападу на Марковића до, па даље ка сјеверу преко Прошћења, Копривног дола, Вељег брда и Загуљице, те код Пац поља сијече пут Цетиње–Котар. Затим скреће на запад до на Кречевицу па преко Бабулова дола, Товаришта, стрмца, Ковачеве главице, Бостурске стране, Блатина и ЗаводичКих рупа избија на Горње рупе. Тако уоквирен атар, чија је дужина (СЗ–ЈИ) 9,2 и ширина (С–Ј) 1,7 km, захвата површину од 12,23 км2. Насеље је на висини (код цркве) од 850 m. Окренуто је југу, према Његушком пољу, а „атар му има двојаке одлике – равничарске и брдско–планинске.
Историјат.
Аналогно дугом Долу, Односно Његушима, Ераковићи су старо насеље. Њихов дио звани Вељи крај сматра се најстаријим насељем Његушког поља. „Зна се“, каже Ердељановић, да је једно вријеме имало на 70 кућа Вељекрајина . . . и да су их 70 ишли Иванбегу, те се жалили на Хераковића и Рајићевића, да им се чине насиља и да не могу од њих живјети. Кад чује Иванбег да се њих 70 жале на 7, он их прокуне: „Да бог да се они хиљадили, а ви никад не множили“. Индикације o том насељу су и остаци старих зидина, као и само име. Године 1865. Имали су 55 д; 1879. 50 са 252 становника (122 м. и 130 ж.) и 1883. и 1903. 50, односно 78 д. По Ердељановићу село је имало 59 д. (Вељи крај свега 3), а затим 1925. 80 д. са 330 становника, 1948 (51 :242), 1953 (54:241), 1961. (53:220) и 1971. (49 : 196). Од задњег броја те године y селу је од рођења становало 137 лица, док су се остали доселили, и то из исте (33) и других општина (22); Од њих су 45 из сеоских и 14 из градских насеља. У задња два пописа домаћинства су према броју чланова била: са 1 (5:10), са 2 (9: 8), са 3—5 (23:22) и са више од 5 (16:9). Истовремене промјене у главним старосна–полним групама показују подаци: y првој 94:66 (ж. 51 :32), у другој 90 : 76 (ж. 54:36) и у трећој 36 : 55 (ж. 19 :36).
На примјеру овог насеља ваља посебно истаћи да је чак и у њему, дакле ту гдје су услови за живот знатно бољи него у претежном дијелу села Старе Црне Горе, степен старења становништва, што ће рећи и депопулације и деаграризације, изразит и да је у порасту.
Структура становништва.
Образовна обиљежја мјештана у истом периоду била cy: без школе 62:61 (ж. 51:52), са четворог0дишњом 99:66- (ж. 39:27), са осмогодишњом 3:5, са средњом 0 : 1, са вишом 1:0 и квалификованих радника 2:5, а неписмених 40 :42 (ж. 38 :40).
С друге стране, тада је посједовна и доходовна структура домаћинстава била: без земље (7 : 5), до 2 ха (42 :38) и са 2-5 (4:6), Односно: пољопривредних 31 :11, мјешовитих 14 : 5 и непољопривредних 8 : 33.
У 1953. години 85 активних издржавало је 133 лица; у пољопривреди 67 :93, a са личним примањима било је 23. Тада је у грађевинарству радило 4, у промету и занатству 6, у услугама и управи 3 лица. Однос истих лица у два наредна пописа промјенио се овако: активних 61 : 46, издржаваних 144. : 117; у пољопривреди 45:20 и 99:28, а са личним примањима било је 15:33. У другим дјелатностима радило је: у индустрији 8 : 13, у саобраћају 2:5, у трговини и угоститељству 0 :2 и у другим дјелатностима 3:4. Дневних миграната је тада било 24.
Тип села.
Ераковићи су збијено, низно и извјесно друмско насеље. Куће су поређане с једне и друге стране пута. Само је Вељи крај нешто подаље, издвајајући се као заселак са 11 кућа. Куће су углавном грађене од четвртасто клесаних каменица, тако да су им геометријске линије мајсторски изведене. Ова одлика је карактеристична за добар дио кућа у његушким селима. На њима, особито на црквама, очитује се велики утицај приморских зидара, или – како их у Црној Гори обично називају — Новљана, који су их понајвише конструисали и градили. Од укупно 51 куће у насељу 36 су приземне и 15 на изби; 48 их је под тигленим, а 3 под сламеним кровом; са дашчаним плафоном је 31, са малтерисаним 16 и без њега 3. У међуратном периоду преправком и доградњом у 10 кућа направљено је 17 соба и 3 оставе, а у поратном на 28 кућа број истих просторија увећао се за 61. Стамбени фонд пописан је као 50 станова, са 2.428 m2, од којих је 36 из првог периода, 8 из другог, 2 из трећег и 4 из четвртог. Средња удаљеност кућа од средишта насеља је око 200m. Међу становима:1 је био са земљаним подом, 6 са огњиштем, 8 са електричним освјстљењем и водоводом, 41 само са електричним освјетљењем или водоводом. Према врсти су: 30једнособних и гарсоњера, 9 посебних соба, 7. двособних и 4 трособна. Стално настањених је било 47, а 3 намијењена за одмор и рекреацију. У насељу се налазе реновирана Његошева родна кућа и дворац Николе I, y коме је сада одмаралиште за инвалиде.
Воде.
Вода у насељу је извор Близурад y Вељем крају у подножју брда Гајца, затим је из извора. Коритник (гдје су и велики резервоари) проведен водовод од којега је у 13 кућа уведена вода, док је 8 чесама јавних, а такође је изграђено: и 7 приватних бистијерни.
Становништво.
У насељу живе:
-Поповићи (41 д.),
-Божовићи (5),
-Кадије (3),
-Петровићи (2),
-Николићи (2),
-Батрићевићи (1) и:
-Андрићи (1).
Послије 1945. године иселило се око 40 мјештана; Повремено долазе чланови 29 домаћинстава, углавном основаних од исељеника послије њиховог пресељења. У Војводину су колонизована 4 д., а раније је на рад у Америку (више у Јужну) ишло 29 мјештана и у Цариград 3. Пресељеници су на страни подигли 9 кућа. Данас има 14 дневних миграната (до Котора 10 и до Цетиња 4).
Занимање становништва и остали подаци о селу.
Електричпо освјетљење уведено је 1955. године. Сада домаћинства имају 6 само огњиште, 17 огњиште и шпорет, 15 обичан и електрични шпорет, 9 само обичан шпорет, 13 фрижидер, 10 телевизор, 25 радио–пријемник (11 транзистор, 5 грамофон), 9 црепуљу и ван, 15 вериге, 15 гусле, 4 старе“ врсте кревета, 10 столоваче, 7 скриње, 39 новије постеље, 15 кауче и др. Промјене су очигледне и знатне. У том погледу насеља у Његушком пољу, иако још са видним руралним ознакама, попримају црте варошице, у којој знатног преовлађују новији чиниоци схватања и понашања, потискујући наслијеђене, патријархалне.
Због ловћенских испаша на једној и сусједног ораничног и заливађеног поља на другој страни, те особито традиционалних могућности трговања са приморјем, у првом реду са Котором, овдашња насеља су сточарству придавала примарни значај. Зато су практично све куће имале помоћне објекте. До сада се, на примјер, задржало .28 штала, а 14 кућа користи избе. Фонд ситне стоке је јако опао, а крупну држи претежни дио домаћинства. И други мањи објекти, намијењени свињама, живини, остави и хигијенским потребама су око кућа, често уз њих дозидани. Дворишта су; такође, могло би се рећи саставни дио кућа; неријетко су поплочана, а мање ограђена. Ту и тамо уз њих су и мале парцеле за обраду — „зграде“, а главни комплекси су у пољу. Братственички потеси су y задњих неколико деценија знатно поремећени, јер овдје су с обзиром на трговину и већи обрт новца могућности купопродаје биле готово неупоредиво веће него у већем дијелу старо-црногорских села. Данас је највећи дио имања заливађен или је под дјетелином. Додуше, кромпиру се због изврсногквалитета и у пољу и у планини придавала особита важност; кукурузу такође, било због прехране становништва или узгоја свиња.
Планина Ераковића налази се у Доњем и Горњем Вршању (удаљена је око 6 km), а такође и на супротној страни Вршања – y Tpeшњи, тј. испод Језерског врха у Ловћену. И на једној и на другој су имали комуницу. Она је обухватала пасишта, камењар и шуму за сјечу. Приватне су међутим, њиве за обраду. Сеоски скуп је одлучивао када и y којим дијеловима комунице не може бити испаше. То је обично зависило од тога што је прво требало пожњети виш, а након тога се, обично на Видовдан, изјављивала стока. Скуп се уједно договарао о подјели шуме за сјечу. Она се дијелила на „димове“, тј. на домаћинства. Такви договори су прављени сваке 3—4 године, јер се за то вријеме гора (јасен, цер и дуб) морала омладити. Подјела парцела вршила се на брушкете (на„лутрију“), да би била правилнија. Овдашња домаћинства узимала су љети стоку из Грбља (Радановића), љешанске нахије, љуботиња, Цеклина, Грађана – на изјавак. Надокнада је вршена према погодби – готово искључиво у сиру, и то по грлу 1-1,5 kg. Ha јалова грла се давала со, или се пашарина плаћала. Из истих крајева узимани су и волови. Узимани су пошто би се завршило орање у њиховим матичним крајевима, гдје се оно обављало раније, а затим би са њима узоравали своја имања, па, их затим чували, „товили“. Заштитник и главни носилац правних обичаја у селу и планини (гдје су постојале стаје и торови) био је кмет. Он је водио рачуна о сеоским потребама, тј. o водама, путевима, режиму планине и сл.
Као и друга сусједна села, Ераковићи су се веома занимали сушењем и продајом кастрадине. Неколико њих продавало ју је директно y Италији. Такође се доста трговало и сиром.
ИЗВОР: Према књизи Др Павла С. Радусиновића „Насеља Старе Црне Горе, посебни део“, издање Београд 1986. године. Припремио сарадник Порекла Милодан.
Коментари (0)