Порекло презимена, село Дуги До (Цетиње)

Порекло становништва села Дуги До, општина Цетиње – Црна Гора. Према књизи Др Павла С. Радусиновића „Насеља Старе Црне Горе, посебни део“, издање Београд 1986. године. Припремио сарадник Порекла Милодан.

Положај села.

Прво је његушко село које се среће на путу Цетиње – Котор. Његова главнина са својим језгром у истоименом долу удаљена је од Цетиња 19, а од Котора 25 km. Она се развила у омањој ували окруженој брдским странама, које чине ободну зону Његушког поља. Друга два засеока – Чекање и Буковица, као друмска насеља су знатно одвојена; први је од Његуша удаљен 9, а други од првог 2,5 km. Осим главнине села, лоциране на уравњеном терену, остали дио атара је брдовитог,  крашког карактера. Његова граница на сјевероистоку почиње од пута Чекање -Ћеклићи и иде Борачевим долом до пута Цетиње – Његуши (прелази је код Јењиве њиве), па се преко Жарбине и Орловине равни спушта на југ до на Доњу Кривачу, а затим сјеверозападно поред Малог и Вељег Шаника иде преко Капе, Пискавца, Дугодољске љути и избија на пут Цетиње-Његуши-Котор, oдакле се наставља на сјевер и обухвата Богојеву главу те окрећући ка истоку поред Папратног дола и Брлошке лазине, избија на пут Чекање-Ћеклићи. У том оквиру атар је дуг (СЗ-ЈИ) 3,6 и широк (С–Ј) 1,7 km. Захвата површину од 3,86 km2. Средина села је на висини од 900 m.

Историјат.

Његуши се под тим именом први пут помињу 1420, односно 1432, а не, како се раније сматрало, 1435. године. Ердељановић је забиљежио „опште казивање“ да се предак готово свих данашњих Дугодољана Пунош доселио у доба Црнојевића, или још прије њих, и да је Његушко поље било тада већином „лужина“  (луг) и ријетко насељено .  Он се је са својим синовима најприје склонио под планину Његош, и то под Златном страном у Херцеговини, а одатле дође у Дуги До на Његушима… гдје му се и сад познаје кућиште… Сви се Његуши слажу у томе да су се преци Хераковића и Рајичевића доселили у Његуше испод планине Његоша у Херцеговини.·

У турским дефтерима из 1521. и 1523. год. као махале села Његуша заведене cy: Радићевићи (31:39), Миочићи (17 : 17), Лицомилићи (Лихомилићи) (29 :26), Поља (33 :24), Залаз (32 :24), Мали Залаз (12 : 10), Врба (20 : 19) и Жањев до (22 :20).. Волица, међутим, не наводи податке за Његуше нити ма за кoje насеље његовог подручја, а Дипре и Сомијер чине то на начин како смо поменули у дијелу о Доњој Заљути.

Дуги До се не „дијели на групе, јер је цијело село у групи”. „Има 52 фамилије”, каже Ердељановић. Према подацима из 1925. год. насеље је имало 50 д. са 246 становника, а затим 1948 (36 :105), 1953 (28 : 86), 1961 (23 : 75) и 1971 (14 :44). У задња два пописа домаћинства су према броју чланова била: са 1 (7 :4), са 2 (3: 3), са 3-5 (8:4) и са више од 5 (5 :3). Истовремене промјене у главним старосно-полним групама показују сљедећи падаци y првој 30 : 12 (ж. 18 : 6), у другој 21:15 (ж. 14 : 8) и y трећој 24 :16 (ж. 12:8).

Структура становништва.

Образовна обиљежја мјештана у истом периоду била су: без школе 24:12 (ж. 9:11), са четворогодишњом 36 :17 (ж. 17 :16), са осмогодишњом 2:5 (ж. 0 :2), са средњом 0 :2 (ж. 2) и квалификованих радника 0:4 (ж. 0 : 1), а неписмених 18:11 (ж. 17 : 11).

На другој страни тада је посједовна и доходовна структура домаћинстава била: без земље (4:0), до 2 ha (18:3), са 2-5 (1 :7) и преко 5 (0 :4), односно пољопривредних 7 : 0, мјешовитих 12 : 4 и непољопривредних 4 : 10.

У 1953. години 22 активна издржавала су 49 лица; у пољопривреди 17 : 11, а била су 4 лица са личним примањима. У наредна два пописа тај однос је био сљедећи: активних 15 : 8, издржаваних 47 :23 ; y пољопривреди 11:3 и 12:9, а са личним примањима 13 : 13. Тада су била 3 дневна мигранта.

Тип села.

Дуги До је смјештен у рубном дијелу Његушког поља. Чињеница да је поред поменутог прометног пута, те недалеко Од школе, мјесног средишта и продавница и да је на задовољавајући начин опскрбљен- водом говори о његовом повољном географском положају. Пружа се подножјем Богојеве главе и Буковице. Насеље је издуженог облика (дугог око 0,5 km, а широког 100—200 m). Заједно са Чекањем и Буковицом има 24 куће, Од којих су 17 приземне и 7 на изби; покривене су тиглом, сем једне – сламом; 11 је са дашчаним плафоном, 9 са малтерисаним и 4 без плафона. У међуратном периоду преправкама на 7 кућа направљено је 7, а у поратном реновирањем 14 њих добијено је 16 соба, 10 кухиња и 6 остава. У стамбеном фонду пописан је 21 стан са 1110 m2, од којих је 18 из првог, 2 из другог и 1 из четвртог периода; са отвореним огњиштем је 5, а 20 са електричним освјетљењем. Према врсти cy: 10 посебних соба, 8 једнособних и гарсоњера и 3 двособна, а према коришћењу: 12 настањених, 2 напуштена на дуже вријеме, 6 за одмор и рекреацију и 1 се користи у вријеме сезонских радова.

Чекање се налази на раскрсници Цетиње—Његуши—Чево. Прије рата ту је било 6 настањених кућа. У периоду 1941–45. године све су биле запаљене, а касније су три обновљене. Једна од њих је запуштена, а друга је претворена у стају, тако да је овдје само једна кућа за становање; у њој преко љета борави. једно домаћинство (Оташевић из Шкаљара). Из спаљених кућа иселиле су се 24 особе Оташевића, Милошевића, и Пејовића. Овдје је 1955. године армија подигла бистијерну са великим водокупом._До другог свјетског рата постојале су ту двије кафане, продавница мјешовите робе и од 1936. продавница обуће „Бата”, као и парни млин од 1920. до 1927. године. Овдје, дакле, гдје се раскрснички чекало (отуда и име мјесту), био је значајан трговачки центар Катунске нахије.

И друго мало друмско насеље – Буковица је украј пута. Ту су сада 4 куће (једна запуштена), односно 2 домаћинства:

-Милошевићи.

Изградњом пута од Цетиња до аустријске границе (према Котору) 1886. године овдје су се из Дугог Дола доселиле 2 породице (Милошевићи и Оташевићи) и направиле куће. Ту су имале и мало земље, али им је намјера била да подигну кафане. До 1890. биле су ту двије, а те године 4 кафане. Радиле су до 1912. год., када су двије затворене, док је трећа затворена 1941. године, а четврта је радила са прекидима од 1932. До 1941. Тада је њен власник Перо Милошевић држао мјешовиту радњу и кафану на Чеву. Од 1941. до 1945. год. није радила због окупације. Послије 1945. године локал је Обновљен.

Становништво.

Осим поменутих, y селу живе:

-Јововићи (2 д.),

-Пуношевићи (2),

-Оташевићи (2),

–Параче (4),

-Пајовићи (2) и по једно дом:

-Стијеповићи, Милошевићи, Марићевићи и Пејовићи.

Послије 1945. године иселило се 35 мјештана, највише y Цетиње, Котор и Титоград. У Метохију су се преселила 2 д., а y Војводину су колонизована такође 2. У Америку је на рад ишло 18 лица; сада једно лице дневно мигрира за Цетиње. Знатан број чланова домаћинстава – исељеника повремено долази.

Воде.

У насељу су сљедеће воде. У Чекању, поред поменуте бистијерне је и убао (на живу воду). Необично је грађен; дубок је 4 m, доље је ужи, а горе широк око 4 m. Сматра се веома старим. У Буковици су 3 живе воде: једна је тзв. Буковичка вода, другу је саградила Аустрија, а трећа је под Голим брдом, звана Пиштет, коју су дугодољани. давно направили. Ту су и двије приватне бистијерне. У Дугом Долу је поред 8 приватних бистијерни (од којих су 3 изграђене послије 1945. године) и 5 извора – Шаник, удаљен од села 2 km, Радујевина, удаљена 1,5 km, Брестица, удаљена 1,8 км, Пиштет, Удаљен 1 km и Солиоца, на прилазу села, удаљена од његова средишта 250 m. Све су грађени 2 су покривене каменим плочама а двије нијесу, док је Солиоца сволтана. Све ове воде извиру из Бијеле горе и Капе. Дуги До се користи и Коритником, o коме ће напријед бити ријечи.

Занимање становништва и остали подаци о селу.

Електрично освјетљење уведено је 1954. године. У августу 1973. домаћинства су имала: 11 огњиште и обичан шпорет, 3 само шпорет, 4 обичан и електрични шпорет, 5 фрижидер, 5 телевизор, 9 радиотпријемник, 4 гусле, 3 стари прибор за печење и кување, 12 столоваче, 14 новије постеље, 8 кауче и др. Село је, нарочито до балканских ратова, држало доста стоке; такође, мада мање, и до 1945, а затим се њен фонд релативно нагло смањивао. То занимање је захтијевало нужне помоћне објекте, већа дворишта и оборе. Овдје треба посебно додати и специфичност занимања доброг дијела Његушана. Ради се о спремању и сушењу великих количина меса. Мјештани су, наиме,– обично с прољећа, куповали стоку из Никшића, Бањана, Дробњака, Цуца, Ћеклића, Чева и с јесени је клали за кастрадину и продавали је у Котору, на Цетињу или, чак, било преко пакупаца или директно„ извозили у Италију. Била је то врло уносна трговина. Кастрадина се сушила –– полутица и плећка 8, а кошети 20—30 дана. Тако. се справљала чувена његушка кастрадина, која је имала изузетно добру прођу. До Берлинског конгреса 1878. године у Његушима је био једини већи сточни пазар. Велики дио Катунске и Ријечке нахије продавао је ту стоку његушким, которским, цетињским и другим трговцима. Била је ту до првог свјетског рата и царинарница. Трговало се и шверцовало овдје и другом робом, нарочито шећером и кафом, дуваном, сољу, медом, кожом, вуном, алкохолом и др. Тада су на Његушима биле 42 кафане, које су поред алкохола продавале и другу робу. Све су то биле, како кажу Његушани — „претргарице, сем два брата, два Врбице“, који су били трговци крупног захвата. Пјевало се тада: „Од Љсјсара па до Белегије четрдесет и двије делије што продају вина и ракије”.

Дугодољани су имали планину у Шанику и у Доњем и Горњем Куњем долу. Прва. је удаљена 3, а друга 7 km. Оне су до 1913. године, када су их заједничким договором подијелили, биле комунице. Тада су испарцелисане и шуме и испаше, мада су ове друге и послије тога – до данас – заједнички коришћене. Шума (букова) највише се користила за огрев, било за домаће: потребе или за продају, а исто као грађа за кровну конструкцију и друго. На обрадивим површинама гајила се чувена његушка кртола, главати-бијели купус и раж. Друга имовина размјештена је y равни и ободом самог дола и у Његушком пољу. Прва поглавито има окућнички карактер, а друга је махом у већим потесима – под ливадама и ораницом.

ИЗВОР: Према књизи Др Павла С. Радусиновића „Насеља Старе Црне Горе, посебни део“, издање Београд 1986. године. Припремио сарадник Порекла Милодан.