Порекло презимена, село Доња Заљут (Цетиње)

20. маја 2021.

коментара: 0

Порекло становништва села Доња Заљут, општина Цетиње – Црна Гора. Према књизи Др Павла С. Радусиновића „Насеља Старе Црне Горе, посебни део“, издање Београд 1986. године. Припремио сарадник Порекла Милодан.

Положај села.

Налази се у Цуцама и захвата једно од најнеприступачнијих и најнепроходнијих подручја Старе Црне Горе. Заједно са Горњом Заљути простире се у најизразитијем дијелу катунског љутог крша. Његова јако карстикована пластика са безброј микро—облика (дочића, дубоких долова, односно  вртача и увала) условила је велику разбијеност ситнијих насеобинских јединица, везаних за минијатурне обрадиве површине. Почев од линије Пувалови крши и Гњилаво ждријело на југу, којом се читава 3аљут разграничава од Ћеклића, па до брдских масива Граца Ржишког и Крста доброгорског на сјеверу и Гуке, Остојиног бријега, Бојањег брда и Веље главице на истоку, растурено је на десетине „села“, заселака и „сеоцета“. Саму Доњу Заљут ограничава линија која на сјеверу обухвата Руњаву главицу, Његош, Липову алгу и Миокове долине,а ка југоистоку Ђурове долине и Гуке, затим према југу Богдан до, Сламице и Водне рупе, гдје скреће на запад, обухватајући Скулен до и Радоњеш до, па се наставља преко Голе стране и обухвата Симан до и Митлачеве рупе, одакле иде преко Јавора и иза Пиштети (обухватајући куће Пиштета), те најзад преко Космина избија на Руњаву главицу. Атар села, чијја je дужина (СЈ–ЈИ) 7,4 km и ширина (С-Ј)  3 km, захвата 19,14 km2 површине. Средина села (црква) је на висини од 780 m.

Историјат.

У старијим изворима село се, као и друга цуцка насеља, скупно помиње као Цуце. По дефтеру из 1521. Цуце су имале 54 куће, а 1614. год. по Болици, 175 и 237 војника. Почетком 19. вијека Дипре и Сомијер наводе 195 кућа и 400 војника. Гоцине 1865. Цуце су имале 429 д. (Преображени 92, Пренчани 140, Кривокапићи 94 и Мале Цуце 103), а 1879. (пописане као капетанија) имале су 413 д. са 2.370 становника (1190 м. и 1180 ж); затим 1903. 529 д. (Трешњево 143, Мале Цуце 101, Кабиљи До 46. Гребца 102 и Заљут –·Доња и Горња 137). У цуцкој капетанији cy 1879. год. међу поменутим домаћинствима 2 са 17 и 2 са 15 чланова. Ердељановић је, евидентирајући братства по свим засеоцима, саопштио да је у селу било 58 д. За 1925. годину, међутим, саопштени су подаци  за читаву Заљут. Имала је 140 д. са 900 становника. А затим, издвојена као посебно насеље, Доња Заљут  je имала: 1948 (57:258), 1953 (56:278), 1961 (53:243) и 1971 (44:201). Од задњег броја у селу је од рођења становало 161, а остали су били досељеници – из сеоских насеља исте (34) и других општина Црне Горе (6). Од њих се прије 1941 год. доселило 17, а остали послије. Дневних миграната је тада било 7.

Структура становништва.

У задња два пописа састав домаћинстава према броју чланова био је: са 1 (6:9), са 2 (5:7), са 3–5 (22 : 10) и са више од 5 (20 : 18). Истовремено је структура главних старосно–полних група била: прве 111 : 80 (ж. 58 :41), друге 97:79 (ж. 48:38) и треће 35:42 (ж. 16 : 19). Пораст треће групе указује на појачану тенденцију исељавања радно–способног живља.

У истом периоду образовна обиљежја мјештана била су: без школе 103:67 (ж. 67:58), са четворогодишњом 68:75 (ж. 30 :29), са осмогодишњом 7 : 13 (ж. 0 : 2), са средњом (3 : 1), са вишом (1: 1) и квалификованих радника 1:4, а неписмених 56:54 (ж. 46:41), од којих су млађи од 35 година 4 : 5 (ж. 3 : 4).

C друге стране, посједовна и доходовна структура домаћинстава тада је изгледала овако: без земље (3:7), до 2 ха (48:4), од 2 до 5 (2 : 10) и преко 5 (0:23). И једне и друге године y ванпољопривредним дјелатностима радило је 2 : 10 лица.

Тип села.

Доња Заљут је типично разбијено насеље. Дужина пјешачких стаза (постопица и крчаника) у њему износи око 12 km. Њихово исходиште је код Бате, тј. на путу Цетиње—Грахово. Од Цетиња је удаљено 36 km, а од Ресне, гдје се налази парни млин, око 14km. На 11 заселака у насељу разбијено је 45 кућа. То су: Јабука (8 кућа), Бата (7), Кућишта (5), Краљишта (4), Обод (3), Доброњеж до (3), Рпавац (6), Братеш (2), Водни до (2), Подаждријело (2) и Крушка (1). Њихова највећа удаљеност од средишта насеља је око 4,5 km, а средња око 2 km. Куће су – 40 приземне и 5 на изби; под тигленим кровом је 23, а под сламеним 22; са дашчаним плафоном је 19, са малтерисаним 8 и без њега 18. Само су y поратном периоду у 5 кућа направљене 3 собе, 4 кухиње и 1 остава. Од 43 пописана стана (1971) са 1.177 m2 површине – 15 је из првог, 19 из другог, 6 из трећег и 3 из четвртог периода. Тада је 27 станова било са отвореним огњиштем и сви без електричног освјетљења, које ни касније није уведено. Мали су изгледи да би се у догледно вријеме могло увести. Према врсти су: 27 посебних соба и 16 једнособних и гарсоњера, сви су били настањени.

Становништво.

У селу живе:

-Кривокапићи (29 д.),

-Банићевићи (4),

-Перовићи (3),

-Ђуровићи (2)  и по 1 дом:

-Звицери и Вукасовићи.

Напуштених кућа је 46, новоизграђених 6, а повремено долази 8 д. Доња Заљут је једно од изразитијих врела емиграције. Узроци су јој природни услови и перманентна пренасељеност. У Војводину је колонизовано 17 д. (2 су се вратила); y Америку је на рад ишло преко 40 лица, а послије 1945. године иселило се око 150 особа, од којих 90% у Боку Которску. То се види и из броја кућа које су исељеници подигли у појединим мјестима; у Цетињу 7, Доброти 5, Котору 2, Рисну 5, Прчњу 3, Муу 3, Каменарима 2, Ораховцу 1, Бијелој 1, Баошићима 1, Херцег–Новом 1 и y Никшићу 3.

Воде.

Доњозаљућани се водом снабдијевају из многобројних, y ђеру прављених и ограђених или сволтаних ублова и зиданих или цементираних бистијерни. Таквих ублова има 18, а направљени су прије више од 100 година. А бистијерне: једна 1856, три 1853, двије 1936, пет 1949, три 1957, двије 1960, двије 1965, једна 1967, и једна 1971. године. Ублови су претежно братственички и заједнички (било заселачки или сеоски). У Доброњеж долу су рецимо заједничка три за читаву Заљут, а такође и бистијерне; уколико су раније подигнуте, углавном су братственичке или заједничке, док је највећи број нових y приватној својини. Овако велики број објеката за воду је нужан из неколико разлога. Читав атар села је, прије свега, тешко проходан, па је сваки заселак настојао да има своје воде. Уз то, држала се многобројна ситна стока, највише козе, због које су бројна појила била неопходна. Најзад и зато што су природни чиниоци наклоњени изградњи таквих објеката. Подручје добија велику количину талога (од недалеког приморја одвајају га окомити планински облици), који се слива према крашким удубљењима, у којима су зиратне површине и насеља. Ту y тзв. ђерастом земљишту (глиновити, иловачасти, дубљи слојеви) вода се задржава, те се озиђивањем или сволтавањем може претворити y убао или бунар. Касније су се све више градиле бистијерне, јер камене подлоге за сливање воде и резервоара овдје има у изобиљу. У читавом крају иначе има пуно шкрапара, поткапина, пећина, музги, процјепа, ждријела, великих плоча итд.

Излучени талог овдје брзо понире и подземним лавиринтима отиче према Бококоторском заливу. Међу пећинама вриједи поменути ону у Грубин долу, звану Криж, у којој постоји мање корито са водом и два омања језерца. У њу се пред Ћуприлићевим нападом склонио владика Данило са групом Црногораца. И сада се у дубини од око 100 m, код језерца налазе угарци огњева. Мјештани су у њу улазили 250—300 m, а може се још даље.

Занимање становништва и остали подаци о селу.

Према анкетним подацима од септембра 1972. године елементи кућног стандарда изгледају овако: 20 д. је користило само огњиште, 18 огњиште и шпорет, 5 само шпорет (8 транзистор, 3 грамофон, а 15 гусле), 36 црепуљу, сач и вериге, 38 старе врсте кревета, 45 столоваче, 28 скриње, 10 нове врсте постеља, 5 кауче, 32 жрвње итд. Изолациони и емиграциони чиниоци овога подручја су још веома присутни.

Ови сиромашни крајеви (и метафорично се каже — „као цуцка сиротиња”, имајући првенствено y виду Заљут) располажу великим бројем сламом покривених сувомеђина, које ту и тамо служе не само као сточна него, данас већ ријетко, и као људска станишта. Правилношћу назиданог камења, па и већих блокова у њима, надомјештана је употреба креча и малтерне облоге. А подебљи сламени кров у недостатку тигле, значио је само сухоту у кући, те уколико је нижи кров и већу топлину. Чести су били примјери кућа, које су по напола коришћене за чељад и стоку. Дијелиле су их само плетене преграде. Без велике стоке, без коза се у овим, раније оптимално насељеним крајевима, није могло живјети. Одсуство пашњака и сијена надокнађивано је нискогорицом, чувеном цуцком зановијети, брстом и листобером. Помоћни објекти били су, дакле, нужни, колико и људска станишта. А у овдашњим условима се сматрало изузетном привилегијом имати кућу на изби. Оне су одувијек биле малобројне. Отуда је већем броју кућа приземљуша и потлеушица одговарао и већи број стаја и појата. Оне овдје нијесу велике, али их има свуда. И незамјењиво их слиједе обори и дворишта.

Амбијентално је све прилагођено сточарству. Ту су и мање просторије ван куће, зване млијечњаци, грађене на кољу, у дрвету, које служе за чување сточног мрса преко љета. Поред кућа, обично у присојима, чести су уљаници, јер овдје је довољно паше за пчеле.

Куће су грађене поред имања, најчешће сасвим близу њихових већих, главних дијелова. Понегдје су те доласте или валасте парцеле пониже кућа, гледане изједна и окућнице и најбоља главна имања. Махом су ограђена сувомеђом. Остала имања су на међузаселачком простору, разбацана и представљена малим заравнима у мјестимично дубоко спуштеним вртачама и увалама. Ту и тамо, ако су под ораницом и ливадом, удаљене су од власникових кућа и до 2 km, док су пасишта, шуме и брањевине често још даље. Врлетним стазама и богазама многа бремена се на леђима морају носити, а товарне животиње за пренос терета су незамјењиве. У сусрету с представом о овом простору коју овдашњи привикнути житељи о њему имају, намјерник бива изненађен. Питате ли их за удаљеност Овог или оног засеока, рећи ће вам да је он близу, и да ћете за часак „док испушите цигар дувана” стићи до њега. Показујући вам руком правац према њему, чини се, гледано праволинијски, да одиста и јесте тако. Али постопица и крчаника, богозних и стрмих нема по правим линијама; све је овдје кривудаво, устрмљено, удаљено и напорно. За привикнуте мјештане као да y томе нема ничег необичног; вријеме и простор су на изглед поцједнако „статични“, а ритам уходаног живота и рада им је једина мјера. Амбијентална срођеност људи је основа њихове издржљивости и виталности, којој се, уопштено је запажајући код динараца, дивио неуморни испитивач Јован Цвијић. За житеље ових крајева локалне раздаљине у самим насељима су, разумљиво, мале у односу на њихова дуга пјешачења до околних мјесних и градских средишта – до Бате, Трешњева, Ресне, Чева и Грахова, Цетиња, Котора и Рисна. А, практично, ту, до јуче, до прије коју деценију једино се пјешачењем стизало до тих средишта. Дуго, кроз минуле вјекове, тачније све до првих година послије другог свјетског рата, за све нужне потребе, за трговином, морало се ићи, понајвише у приморска, а и y друга мјеста. Сатима се, рецимо, под пуним бременом и товарима морало силазити и пети стрмим странама Бококоторског залива, да би се однио сточни мрс, суво месо или одвела стока и у замјену донијело соли, жита, уља, петролеума и других потреба. Била је то устаљена размјена, неријетко и већих размјера. Ортачења са приморским трговцима у вези са продајом меса, коже и сточних производа, каткада намијењених и извозу, значила су трајни и једини уносни, робно–новчани однос.

Доња Заљут је, као и бројна цуцка села, имала колективна права љетње испаше у Пустим алугама, Лисцу и Вељој и Малој Ненади. Међутим, због релативно довољно брста, паше и пландишта y атару, а и због удаљености, готово их није користила. А y самом атару, осим мањих локалитета око водопојишта, око којих су обично и пландишта, других комуница није било.

ИЗВОР: Према књизи Др Павла С. Радусиновића „Насеља Старе Црне Горе, посебни део“, издање Београд 1986. године. Припремио сарадник Порекла Милодан.

Коментари (0)

Одговорите

Тренутно нема коментара. Будите први и оставите коментар.