Порекло презимена, Доње Село (Цетиње)

20. маја 2021.

коментара: 0

Порекло становништва села Доње Село (по књизи Доња Села), општина Цетиње – Црна Гора. Према књизи Др Павла С. Радусиновића „Насеља Старе Црне Горе, посебни део“, издање Београд 1986. године. Припремио сарадник Порекла Милодан.

Положај села.

Налазе се између брда Крамолина, Гаштине, сјеверне стране Дубовског брда, зване Зајчина, и Скадарског језера. Ту су на простору Отвореном према Скадарском језеру и у сусједству Црмнице. Кроз село пролази пут Вирпазар–Ријека Црнојевића, од које је удаљено 12 km. Атар села захвата гола и горовита брда, главице и брегове помоћу којих су поједини дијелови насеља, настали око плодних мањих депресија и удолина. У цјелини посматран он представља доста широко угнути простор, који чини саставни дио плодне зоне Скадарског језера. Катастарски га окружују Комарно, Трново и Љуботињ. Почев од Мађезе на истоку, његова граница води језером за око 300 m јужно, поред Соторске главице, одакле правом линијом скреће на запад према Посељанима, тј. y Виноградинс. Одатде се наставља коритом до Гордића па затим скреће према цести Р. Црнојевића – Вирпазар, на коју излази недалеко од Чулина крша; одатле преко Гоштина и Сељанских лавина избија право на Тројерогу, па се даље преко Липе наставља на Вељу продо, те пониже Мркиња и преко Коломачког гувна и Ћете излази на стазу y Пожарској страни, одакле води преко Крамолина и поред Гагоша стазом до на цесту којом иде око 200 m, па од ње стазом Бјелак до Мађезе.

Површина му, са дужином (З-И): 2,8 km и ширином (С–Ј) 2,7 km, износи 7,87 km2. Висина насеља је (средина села, црква) 160 m.

Историјат.

Простор данашњег насеља је, нарочито због положаја и питомине неких његових дијелова, од давнина био насељен. О томе свједоче остаци старих насеља и казивање о насељавању старијег становништва, које је прије више од 60 година установио Јовићевић. Он ту помиње насеља: Јексу, Гуше, Старе Чуковиће и Сељане. И управо имена тих мјеста Б. Бурђев је нашао y турским дефтерима из прве половине 16. вијека. Тако су, означени као села, по дефтеру из 1521. године имали – Јекса 11 кућа, Гуше 9, Чуковићи 7 и Сељани 16, а 1523. год. прво 7, друго 6, треће 5 и четврто 13 кућа. Један вијек касније Болица за Сељане наводи да су имали 56 домова и 66 војника, а само Јекса 21 домаћинство и 50 војника. Два вијека касније Дипре и Сомијер за број кућа у њему наводе исте податке. Године 1903. имали .cy 77 д. Јовићевић је три године касније у Доњим Селима набројао 69 д. Ускоро затим, (1925) пописано је 84 д. са 347 становника. Сљедећи пописи дали су ове податке: 1948 (75:321), 1953 (67:293), 1961 (62:214) и 1971 (32:95). Од задњег броја те гоцине y селу је од рођења живјело 58, а остали су досељени, и то: из исте (21) и из других општина Црне Горе (6); од њих се 15 доселило прије 1941, а остали послије те године. Дневних миграната је тада било 5. У задња два пописа домаћинства су према броју чланова била: са 1 (17:6), са 2 (12 : 10), са 3–5 (21:12) и са преко 5 (12:4). Истовремене промјене y главним групама старосно–полне структура, показују сљедећи подаци: у првој 87:24 (ж. 44 : 12), y другој 63:38 (ж. 44 : 19) и у трећој 54 : 33 (ж. 33 : 18).

Структура становништва.

У истом интервалу, мјештани су према образовању били: без школе 75:25 (ж. 59:21), са четворогодишњом 86:49 (ж. 36:25), са осмогоцишњом 5:4 (ж. 3 : 1), ca вишом 1:1 и валификованих радника (1:4), а неписмених је било 51:23 (ж. 48:20).

С друге стране, тада је посједовна и доходовна структура домаћинстава изгледала овако: без земље (11: 8), до 2 ха (20 : 13), са 2–5 (20 : 6) и са преко 5 ћа (11 :5), Односно: пољопривредних 20:14, мјешовитих 25:6 и непољопривредних 17 : 12.

У 1953. години 110 активних издржавало је 145 лица; у пољопривреди 92 : 116, а са личним примањима било је 18 лица. У наредна два пописа тај однос је био: активних 53:39, издржаваних 128 :41; y пољопривреди 42 : 32 и 40:20, а са личним примањима 33:15. У ванпољопривредним дјелатностима радило је 8 : 7 лица.

Тип села и комуникације.

И за ово, као и за многа друга села, карактеристично је да су се y односној декади, када се становништво нагло смањило, те и за коју годину послије ње, у њему извршиле значајне промјене. Оне се огледају y изградњи путева, увођењу електрике, реновирању и подизању кућа. То говори колико исељеници не само да не заборављају стара станишта, него их обнављају и чине приступачним и привлачним. Управо они заједничким акцијама, самодоприносом и помоћу друштвених органа настоје да осавремене и унаприједе своје село, како би поред својих станова у градовима (било y приватној или друштвеној својини) и овдје имали залогу боље егзистенције. За сада се „мање” усредсређују на обраду имања, а много више на градњу путева, увођење електрике и градњу објеката за воду. Тако су овдје коришћењем предности положаја села у односу на поменути пут, поред осталог изграђена три крака колског пута – према Чуковићима (0,6 km), према Њивама (1,5 km), и према Заштеку (0,8 km). Од првог је прокрчен још један пут (0,3 km), и то само до једне куће у мјесту званом Жуква. Истина, сви су доста грубо изграђени (од 1966. до 1970. год.). На њих се надовезује разграната мрежа крчаника и постопица, који повезују остале дијелове села. Главни засеоци су: Чуковићн (16 кућа), Њиве (21), Заштек (5) и Посељани (11). Сем у задња два у којима нема подвојених група или издвојених кућа, у прва два налазимо поред њихових груписаних главнина и друге подвојене дијелове: y првом — Жукву (1 кућа), Завратно (3), Старе зграде (3), Гуше (1) и Кривосуд (1), а у другом — Зајчину (3 куће) и Мркиње (2).

Средња удаљеност између заселака износи око 2 km, а удаљеност кућа од средишта насеља је око 1 km. Од 53 куће y селу 9 су приземне и 44 на изби. Све су под тиглом, а 18 са дашчаним плафоном, 30 са малтерисаним и 5 без њега. У међуратном периоду y 3 куће направљено је 5 просторија, а у поратном — преправком и доградњом на 34 куће – 72 просторије (соба, кухиња и остава). У стамбеном фонду пописан је 31 стан са 1.316 м2, од којих су 25 из првог, 3 из другог, 2 из трећег и 1 из четвртог периода. Од њих је 15 било са отвореним огњиштем. Према врсти су: 20 једнособних и гарсоњера, 7 посебних соба и 4 двособна.

Становништво.

У селу живе:

-Вујовићи (22 д.),

-Радомани (7),

-Лубарде (6), и по 1 дом:

-Пејаковићи, Милошевићи, Бановићи и Лаличићи.

У поратном периоду иселило се 135 лица; највише у Титоград, Цетиње, Београд, приморје, Никшић. Повремено долази око 80 лица. У Војводину је колонизовано 8 д., од којих су се 3 вратила, а у Америку је раније ишло на рад 46 мјештана.

Воде.

Село водом опскрбљују извори: љетна вода (у Чуковићима), Зајчине, од кога потиче и истоимена рјечица, дуга 2 km (протиче кроз Посељане до Скадарског језера), затим Грацки јаз у Посељанима, (налази се близу Језера и познат је у читавом крају), Врба (y Старим зградама), Жуква (у Жукви) и Горње и Доње осоје (у Њивама); из Завратна узимају воду са извора Зминца у Дујеви. Ови извори, иако нијесу баш близу свим дијеловима насеља, били су довољно издашни да опскрбљују села  и раније када је било много више становника. Па ипак, од 1956. год. наовамо направљено је 13, обично мањих приватних бистијерни, које су на дохват руке власницима. Заједничка, тј. братственичка стара бистијерна (изграђена 1856. године) је власништво Радомана у Заштеку. Усљед знатног нагиба, на дијелу Зајчине, што протиче кроз Посељане било је 13 млинова. Осим 2, за које кажу да раде од 1750, односно 1765. године (са 2 витла), остали су запуштени. Овдје су мљели жито „прековођани“  из Додоша, Зете, Превлаке, Жабљака, Сеоца, Крњица, Крајине, а затим из Комарна, Трнова, Дубове, Дујеве, Смоковца итд. Посељани су били право регионално стјециште за окојезерска насеља; ту се „окупљао“ читав Љуботињ. Овдје је војвода Петар Вујовић одржавао скупове.

Занимање становништва и остали подаци о селу.

Електрично освјетљење уведено је 1969. године. Сада домаћинства имају –– 10 само огњиште, огњиште и шпорет 5, огњиште и електрични шпорет 7, само обични шпорет 9, фрижидер 15, телевизор 6, радио–пријемник 12 (транзистор 18, грамофон 9), а затим црепуљу и сач 18, вериге 25, старе врсте кревета 3, столоваче 21, новије постеље 31, кауче 10 итд.

Доњосељани су до првих поратних г0дина држали велику стоку, више ситну него крупну. За. њу је, као и y сличним селима, био потребан знатнији смјештајни простор. И овдје је томе главни разлог што је претежни број кућа на изби. Но, и поред њих, а не само приземних кућа, изграђени су помоћни објекти, највише сухозидни. Најчешће су уоквирени двориштима и оборима. Пошто је y задње вријеме ситна стока јако проријеђена, то се стари објекти преуређују ради побољшања услова за крупну. Из кућа на спрату, због нехигијене, постепено нестају избе, уступајући мјесто остави другог инвентара и кућних потреба, чиме се добија у простору на горњем спрату. Реновиране просторије на њему су иначе освјетљене, са већим прозорима, са плафонима и прикладнијим намјештајем. Код општег погледа на ово и друга насеља већ се знатно уочава нестајање времешне, сиве патине старих кућа и присуство малтерне облоге и свјежих, мада понегдје неукусних боја.

Простор око кућа, уколико није окућница, користи се за кабасту оставу — дрва, сијена, овршине и др. А окућнице су, као мање—више сва ближа имања, најбоље уређена. На њих је усредсређена главна пажња; за обраду већих и даљих имања већ готово нема довољно радне снаге.

Средња удаљеност ораница, винограда и ливада је 0,6–0,8 km, а. Шуме и брањевина до 2 km.

Село нема своју планину. Ситну стоку мјештани су давали на чување y Ловћену. Уочи задњег рата то је чинило више од 50 д. а сада, и то мала стада, ни 10.

Средиште насеља је у Чуковцима, који су поред цесте. Од њега су главни дијелови села удаљени: Заштек 4 km, Њиве 3 и Посељани 2,5 km, а околна села — Комарно 6, Трново (цестом) 10, а постопицом 6, Смоквици 4, Дубова 6 и Ријечани 7 km. Због видне територијалне подвојености сва четири засеока, Доње Село се обично назива Доња Села.

Мјештани ће прије рећи да живе у неком од њих него у Доњим Селима. Отуда и појава да је школа лоцирана под Дубовиком, гдје је територијално средиште између свих заселака. Сем тога у насељу су 4 цркве новија у Чуковићима (грађена прије 70 година), затим двије веома старе и запуштене y Јексама и Гушама, пред којима се не сахрањује, и четврта на мјесту званом Сељане, по коме је заселак Посељани добио име. Ријеч је, дакле, о мјестима са остацима старих насеља o којима говори Јовићевић, а која су заведена у турским дефтерима.

ИЗВОР: Према књизи Др Павла С. Радусиновића „Насеља Старе Црне Горе, посебни део“, издање Београд 1986. године. Припремио сарадник Порекла Милодан.

Коментари (0)

Одговорите

Тренутно нема коментара. Будите први и оставите коментар.