О неким необичним презименима код Срба (8. део)

6. мај 2021.

коментара: 5

ДУРМИТОР – ДРОБЊАК

Дурмитор је још један расадник необичних имена и презимена. У једном од ранијих чланака, приликом обраде презимена Леовац[1], наведено је колико необичних презимена налазимо како у дробњачком предању и родословима, тако и у раним османским дефтерима. Питање је може ли се то повезати са давнијим пореклом Дробњака, које ми данас знамо, с обзиром да је код оног главног дела дробњачког племена, тзв. „Новљана“, утврђена генетика која се везује за средњевековне Нормане.

Жабљак, фотографија из личне колекције аутора

Остаје упитно до ког тренутка су преци Новљана имали нормански идентитет (aко су га уопште имали, а постоје и таква мишљења[2]), а када је сасвим превладао словенски. Јасније би било када бисмо могли сазнати када и на који начин су преци Новљана дошли у наше крајеве. Најбољи кандидат за тај догађај је норманско присуство на западном Балкану крајем 11. века, када су Нормани Роберта Гвискарда (у француском изговору – Робер Гискар) од Византије освојили (данашњу) албанску обалу.

Ево шта о том походу пише Петер Бартл у књизи “Албанци”[3]: „Нормани су под Робертом Гвискардом од средине 11. века под своју власт припојили целу јужну Италију: освајањем Барија 1071. године њима у руке пада последње грчко упориште, а 1072. године је освајањем Палерма завршено заузимање арабијске Сицилије. Када је 1074. године лонгобардска кнежевина Салерно постала норманска за Гвискарда и његове људе то је значило крај ширења у Италији. Зато се они сада окрећу на Исток, где им је циљ био ништа мање него освајање Византије. Византија је тада била у слабљењу, а готово цела Мала Азија је већ била под турском (селџучком) влашћу. Као база за кретање на Византију требало је да послужи Албанија. Марта 1081. године Роберт Гвискард шаље свога сина Беомунда у Албанију. Његов задатак био је да освоји обалски појас око Валоне, што му је и успело. У мају креће и сам Гвискард. Бродове за експедицију ставили су му на располагање Дубровник и остали далматински обалски градови. Нормани освајају Крф и окрећу се затим против Драча који је требало да буде полазна тачка за освајање Византије. Опсаду града са  мора и копна почели су 17. јуна 1081. године. Нови византијски цар Алексије I Комнин је хтео да Драч, који су бранили његови савезници Млечани, ослободи са копна, али је доживео катастрофалан пораз. Драч освајају Нормани јануара 1082, међутим Венецијанци га поново преузимају већ годину дана касније. Роберт Гвискард се већ 1082. године враћа у Италију где су Византинци инсценирали устанак против њега. Тек 1084. године он поново преузима борбу у Албанији, али 17. јула 1085. умире за време епидемије. Норманске трупе се након тога ужурбано враћају у Италију. Тако је пропао први покушај у постантичком времену да се из Италије заузме Албанија. Ни Гвискардов син није имао успеха: он је две године (1107-1108) безуспешно опседао Драч, не освојивши га.“

Има и овај додатак о људству са којим је Гвискард кренуо у освајање Албаније (са Википедије): „Роберт Гвискард је сањао да заузме део Византије. Он се искрцава 1081. у Валони на подручју драчког темата са 16.000 људи“[4].

Средњевековни Нормани су били ратничко племе и једно од основних занимања било им је изнајмљивање људства – били су плаћеници који су често мењали газде. Вероватно је неки број ових Нормана које је Гвискард повео у поход, после пораза променио “дрес” и остао на нашем терену, па није искључено да су неки од њих касније завршили и у гарди Немањића – познато је да је цар Душан имао бројну гарду, на челу са Палманом Брахтом – Алеманом. Треба навести члан 173. Душановог Законика: „Властела и властеличићи, који долазе на двор царев, или Грк, или Немац или Србин, или властелин и други који било, ако доведе са собом разбојника или лопова, да се онај господар казни као лопов и разбојник“[5]. Дакле, било је властеле, више и ниже, те обичног становништва (пре свега рудара) који су били германског порекла.

Један генетички резултат веома близак резултатима наших I1 P109 хаплотипова је извесни Италијан са Сицилије са пореклом у околини Катаније на Сицилији. Сицилија и Катанија на њој, били су главна норманска упоришта на Медитерану. Са овим налазом ова норманска теорија о пореклу наших I1 P109 добија још једну могућну потврду.

Постоји могућност да је наш I1 P109 на ове просторе дошао у време дукљанског краља Михаила Војислављевића и његовог сина Бодина. Бодинова жена Јаквинта вероватно је била Норманка, кћеркa војводе Архириза, који је био вођа норманске странке у Барију. Извори не кажу изричито да је Архириз био Норман, већ вођа њихове странке. Дукља је у то време и даље била у вазалном односу према Византији, али су и Михаило и Бодин одржавали веома живе везе с Норманима. Није искључено да је на њиховом двору било Јаквинтиних рођака, пријатеља, а можда и норманске гарде.

Хаплогрупа I1 P109 међу Србима до сада је углавном утврђена међу припадницима племена Дробњака. И већина преосталих I1 P109 код Срба (као и неколико тестираних Хрвата и босанских муслимана) и генетски и историјски може се повезати са Високом Херцеговином као матицом. Према досадашњим сазнањима, процена времена када је живео заједнички предак свих I1 P109 подграна FGC22045 – генетички род Дробњака, код Срба је 13. век[6].

Након неколико документованих личних имена из Дробњака из 13. и 14. века, први потпун попис Дробњака имамо из 1477. године (османски дефтер за херцеговачки санџак[7]), у којем постоји један број заиста необичних имена за наше поднебље. Од времена у којем су неки Нормани могли доћи у подручје средњевековне Зете или Босне, па до тог пописа прошло је исувише много времена да би се могло поверовати да су Новљани гајили неки германски идентитет, те да би давали имена која су у основи германска. Могуће је да су таква имена давана из помодарства, али не треба искључити ни могућност да су нека имена у родословљу просто остала, сталним понављањем типа – ђед-унук, али су, у међувремену, изгубила своју изворну звучност, па их налазимо у облику који је прилагођен словенском говору. Коначно, видећемо да нека дробњачка презимена, иако на први поглед необична, имају словенско порекло јасне етимологије.

ЂУРЈАНОВИЋ

Једно од таквих имена је Ђурјaн, које наводи дробњачко предање и од њега касније настало презиме једног огранка Новљана – Ђурјановић. Предање наводи да се војвода звао Ђурјан (Косовчић)[8], док у дефтеру из 1477. године налазимо старешину једног џемата у нахији Комарница, Николу, чији отац је уписан као Ђуран[9]. Није поуздано да се ради о истој особи. Према реконструкцији родослова огранака Косовчића, војвода Ђурјан је живео у другој половини 16. века[10], међутим, није искључено да се ради о истом имену које се понавља у родослову.

Оно што је код овог имена упадљиво је настак -јан, који није баш чест у нашим именима. Ђуран па и нешто архаичније Ђурен, могу се прихватити као имена са нашом типичном конструкцијом (попут Милан, Милен, или Радан, Раден), док Ђурјан по звучности подсећа на скандинавско име Jørgen, које Швеђани изговарају као Јоерјен. Име је скандинавски облик имена Георгије, па када додамо веома јак култ Светог Ђорђа (ратника – мученика) међу Норманима, али и међу Дробњацима, могли би се извући свакакви закључци. Осим код Дробњака, нисам нигде другде наишао на облик имена Ђурјан. Целовита конструкција тог имена је неуобичајена за наш језик, а сличност по звучности са скандинавским именом постоји.

Још ближе наведеном скандинавском имену по звучности стоји име Ђурјен, које налазимо у Риђанима у 15. веку (1421)[11].

БАЛОТИЋ

Још једно необично дробњачко презиме је Балотић (16. век). Свакако потиче од личног имена Балота. Према дробњачком предању, кнез Балота Иванов Калуђеровић живео је у другој половини 15. и почетком 16. века, и из Бањана преселио у Комарницу (Дубровско). Постоје мишљења да је презиме дробњачких Балотића старије и да је постојало током 15. века[12], што значи да је предак именом Бaлота живео раније. Презиме Балотић је касније, почетком 18. века, замрло, а потомци кнеза Балоте су данашња дробњачка братства Томићи, Сератлићи и Зарубице.

У прошлости, презиме Балотић налазимо и у Завођу у Херцеговини (између Требиња и Билеће). Тамошњи Ђедовићи потичу од Балотића са Грахова. Презиме је постојало у 16. веку, а касније се род разгранао на Матејевиће (Ђедовиће) и Томиће[13].

Такође у 16. веку (1568) презиме Балотић налазимо у Срему, у Попинцима, где је од стране османских власти као сеоски кнез пописан Вукашин Балотић[14]. У исто доба, међу Србима у Банату налазимо једног пописаног именом Балота у Туружди (1579), као и двојица Балотића – Радосава и Ђурђа, у селу Орашац код данашњег Зрењанина[15].

Балота је и једно од ранијих презимена братства Батрићевића из Очинића (Цетиње)[16].

У рожајском крају постоји село Балотиће, засновано од истоименог муслиманског братства, које потиче од претка ту досељеном из Климената, а који је био римокатолик. Постоји и друго предање, према којем су они Кучи[17]. Можда је ово друго предање основаније, с обзиром да је у Кучима, на Косору, постојало братство Балотића, чије презиме датира још из 15-16. века[18]. Од ових Балотића су Балоте у селу Пурће код Новог Пазара[19].

Сви ови подаци указују да је управо у 16. веку име Балота било прилично заступљено међу Србима. Оно би могло доћи од италијанске речи балота (ballotta) „лопта, кугла; метак, зрно (пушчано, топовско)“[20]. Близина црногорских и херцеговачких крајева подручјима који су у то време били у млетачком поседу објашњава овај језички утицај. Упитно је откуд ово име међу Србима у Срему и Банату.

У нашим приморским крајевима балотом се назива и гласачки листић. Ово долази по старијем начину гласања, када су се уместо листића користиле куглице (балоте), које су убациване у гласачку кутију и после пребројаване. Видимо да међу Балотама из прошлости има неколико кнежева – Балота Калуђеровић, Вукашин Балотић, а и Балотићи са Грахова су давали кнежеве. Можда су ово име (или надимак?) добијали људи који су били „балотани“, односно изабрани да буду на челу својих кнежина?

У белоруском и украјинском језику балота значи мочвара. Реч потиче од протословенског болто, руски болото – блато. Међутим, тешко је поверовати да лично име потиче од ове речи. Такође, балота је погрдни назив за незрелог младог човека – балавца. У Украјини постоји презиме Балота. Питање је да ли је оно изворно из те области или се, можда, ради о потомцима Срба ту досељених у прошлости током великих сеоба.

АНДЕСИЛИЋ

Предање комарничких Андесилића каже да презиме долази по некој прабаби Ани, жени Милана Лакетића, која је подигла тројицу синова који су били добри јунаци. С обзиром да су синови учествовали у борбама против паше Миљевине 1812. године[21], можемо закључити да је Ана живела у другој половини 18. века и можда почетком 19. века. Нелогичност у везивању имена Ана и презимена Андесилић предање објашњава кованицом „силни Анини синови“, која је временом упрошћена у Андесилини, па по томе и презиме Андесилић[22]. Не треба бити много упућен у етимолошка питања па закључити да је ово само довијање да се објасни нејасно презиме. Постоји још једна верзија предања, где презиме долази од исте преткиње, који су звали „Анђе силна“[23].

У корену презимена је, свакако, женско име – Андесила[24]. Није немогуће да се преткиња тако и звала, а да су је звали скраћено – Ана. Андесила је једна од вила из наше митологије, другарица Равиојле, Јерисавље и других. Позната је по народној песми о Змај Огњеном Вуку (деспот Вук Бранковић), где као коловођа вила омамљује Вука вином са чаробним травама. Коментаришући ову песму Натко Нодило[25] пише: „Dovle nagjosmo tri lična imena, pridjenuta vilama: Ravijojla, Andesila, Jerisavlja. Jesu li ta imena nastala samovoljom pjevača, ili su od nekud uzeta, ja ne znam reći“.

Андесила би могло бити у говору редуковано старије страно мушко име Вандесил (Vandesil), које срећемо код Француза. Могуће је да је страно име узето из помодарства и утицало да се да митолошком бићу – вили. Редукција је слична као код Вандалузија – Андалузија. Паралелу бисмо могли направити са именом Санвила (по предању – име Косовке девојке), које је помодно име из средњег века, а настало од мушког француског имена Санвил (Sanvil), премда има мишљења и да је оно сложеница од речи сан и вила. И име виле Равијојле није насумично дато, с обзиром да се ради о модификованом женском облику арханђелског имена Рафаило (Рафаила, Рафаела). Виле у нашој митологији често имају анђелска имена, што није необично, с обзиром на сличности у натприродним особинама вила са хришћанским анђелима. Тако, поред Равијојле имамо и виле Ангелину, Анђелију и Наданојлу[26] (од хебр. Натанаил, који је један од арханђела). У том смислу, можда би се име Андесил(а) могло такође везати за неко старозаветно анђелско име, нарочито имајући у виду наставак -ил који се среће код свих имена познатих арханђела (Михаил, Гаврил, Рафаил, Урил, итд), а које у тим сложеним именима означава Бога. По негде име виле Андесиле налазимо у облику Андресила.

КЕКЕР

Још један новљански род са необичним презименом су Кекери. Они су огранак Гргуровића-Златнопојасовића.  Сами Кекери не знају по коме носе овакво презиме. У литератури нисам нашао објашњење шта би могао бити корен презимена, нити његово значење. Једно објашњење је за род Кекеровића из Високе код Ариља. Наводно, кекер значи чуперак, па по тој нечијој особини и надимак, а од њега касније и презиме. Постоје надимци Кекера, Кекеран, Кекерица. Ово дробњачко презиме није баш усамљено. Осим поменутих височких Кекеровића, постоје и: Кекери у Подибру (Рибница, Ковачи), Кекерићи у Гокчаници, Кекери-Обрадовићи у Добрачама код Ариља. Ови последњи славе Ђурђевдан, а у Добраче су дошли из нововарошког краја. Крсна слава и правац досељења би можда могли указати на везу са дробњачким Кекерима. Надаље, ту су и Кекеровићи у Корићанима код Травника, Кекеревци – род у селу Горњи Јеловац у Македонији (Горњи Полог), Кекеровци – род у селу Доње Оризаре код Битоља, као и словеначки Kekeri у Бирној Васи, општина Севница.

Од топонима, у Пивској планини постоји више локалитета који имају предзнак „кекерски“, што можда указује да су дробњачки Кекери ту имали неке поседе, или су издизали стоку.
Постоје и Кекеринци, заселак села Мусуљ код Босилеграда на србско-бугарској граници.

Опет у белоруском и украјинском, као и руском језику налазимо реч кекер, како се тамо каже за једну врсту колача. Презиме Кекер постоји у Русији. Међутим, ради се о јеврејском роду који је старином из Холандије, и имао је презиме Кокер[27], које је у Русији унеколико измењено. Биће да је реч кекер турцизам, јер и на турском језику keker значи колач. Можда и од турцизма kekeme – муцавац. Са друге стране, презиме Keker постоји и код Немаца.

ОДОВИЋ

Према подацима које су прикупили браћа Миљанићи[28], на подручју данашње Црне Горе презиме Одовић налазимо код три рода: најпре Одовићи у Дробњаку – они су огранак  Грбовића – Новљана (презиме добили по претку именом Одо Грбовић), затим братство Одовића из Заграда у Жупи Никшићкој, и коначно презиме Одовић носи један огранак васојевичког братства Милошевића – Лопаћана. Постоје још једни Одовићи, у Горњем Пољу код Никшића, који су племенски Озринићи. Одовић је такође и раније презиме једног огранка шекуларских Рмуша, касније исељених у Топлицу[29].

Презиме је настало од личног имена Одо. Према Милици Грковић[30], ово је упрошћени облик од имена Ходо, а које је изведено од неког од старијих сложених словенских имена са основом ход- : Ходивој, Ходимир, Ходина, Ходислав, Ходиша, Ходој. Основа је словенска са значењем везаним за кретање, окретност, брзину, а у пренесеном значењу и способност, предузетност (нпр. руски придев: ходовой).

У једном хрватском документу из 1232. године помиње се племић именом Ходош. Према неким мишљењима[31], ово име је краћи облик изведен од имена Ходимир, Ходислав или Ходивит, као и друга имена са истом основом: Ходак, Ходан, Ходин, Ходиша, Ходо и Ходоје, као и презимена Ходач, Ходановић, Ходимирић, Ходивојевић Ходислаљић, Ходник, Ходојевић. Сва су са истом основом ход, од инфинитива ходити. У документу из 1470. године, помиње се у Дубровнику кнез Радивој Ходивојевић[32]. Овде треба свакако сврстати и два српска презимена, у којима је дошло до губљења почетног Х – Одовић и Одановић.

Основу ход- налазимо и код других словенских народа, како у ономастици, тако и у топонимији. Сачувана су стара руска имена Ходко, Ходота, Ходута, украјинска Ходика, Ходко, белоруска Ходок, Ходика, пољска Chodal, Chodek, Chodisz. У Чешкој постоји једна етничка заједница која се назива Ходи (Chody)[33]. Навешћемо и примере из топонимије са истом основом: у Босни постоји узвишење Ходидјед са истоименом средњевековном тврђавом на Булозима између Пала и Сарајева. У Херцеговини постоје насељена места Ходбина, Ходенић, Ходово, а у дубровачком подручју Ходиље, итд.

Народно довијање у објашњењу имена иде у другом правцу. Тако романијски Одовићи (о којима ће бити још помена) своје презиме објашњавају тиме што је неки њихов предак, Јован Шћепановић, много „одао по читлуцима“[34], те је од тог „одања“ остало презиме његовим потомцима.

Лично име Одо и од њега изведено презиме Одовић налазимо и код муслиманског становништва наших крајева, но, оно је различите етимологије од словенског презимена Одовић. Муслиманско име Одо може бити изведено од чина турске војске – одобаша (заповедник јаничарске једнице – вода), или, вероватније, од турског личног имена Ходавер(ди). Име Ходаверди, на пример, налазимо више од 10 пута (могућа су понављања, где се ради о истом лицу које има више поседа) у дефтеру[35] за Босански санџак из 1604. године. Познат је, за Црногорце по злу, пећки и сакадарски Ходаверди-паша Махмутбеговић, који је предводио турску казнену војску против Црногораца у више наврата током прве половине 18. века. Почетком 20. века забележено је и насиље новопазарског аге Јонуза Мула-Одовића према неким србским породицама у области Старе Рашке (тада још увек у турској граници), које је протеривао са њихових поседа[36]. Постоји још неколико муслиманских родова са презименом Одовић.

Осим наведених родова црногорских Одовића, презиме Одовић налазимо и у подроманијском крају, у селу Бандин Оџак на Гласинцу, код Соколца. Према ономе што је забележио Јово Крсмановић[37], они су потомци поменутог Јована који је „одао по читлуцима“. Јован, родоначелник Одовића, је потомак досељеника из црногорских Брда, из племена Ровца, од тамошњег братства Шћепановића – Гојаковића. У прилог овим подацима иде и слава гласиначких Одовића – Свети Лука, што је слава ровачких Гојаковића, као и целог племена Никшића чији су Гојаковићи огранак.

Посебних Одовића има и у Имотској Крајини (јужнодалматинско загорје) у селу Црногорци. Већина православних родова Имотске Крајине ту је досељена из Херцеговине 1719. године у великом организованом пресељењу на челу са владиком Савом Љубибратићем, као пребези из турске границе. У Земљишнику из 1725. године, у селу Црногорци код Имотског пописан је Груица Одовић са седморо чељади. Одовића је у Црногорцима било и по попису из 1990. године, а данас у насељу Каменмост код Имотског. Сам назив села – Црногорци, вероватно довољно говори о пореклу досељеника. Међу становништвом које се почетком 18. века масовно преселило на млетачку територију, свакако је било и Црногораца, односно становништва из крајева који су припадали Херцеговачком санџаку, а који гравитирају Црној Гори (Рудине, Грахово, Никшић, итд).

Иако су постојала нека повезивања неких од родова Одовића у Црној Гори (нпр. Одовића из Никшиће Жупе и оних у Горњем Пољу), генетика је показала да ови родови немају везе једни с другима. Дробњачки Одовићи су хаплогрупа I1 P109, они из Никшићке Жупе I2a PH908, као и Одовићи из Горњег Поља, али са јако удаљеним хаплотиповима, док су васојевички хаплогрупа E V13[38].

ОТОВИЋ

Иако га нема у самом Дробњаку, било би штета не поменути слично презиме – Отовић. Имена Ото (Хото) и Оташ (Хоташ) немају везе са Хотима нити са немачким именом Otto[39], већ долазе од старијих словенских имена Хотило[40], односно Хотимир[41]. Занимљива верзија је име Хоташин (има га у херцеговачком дефтеру из 1477. године у селу Доња Близна). Име Хотило је корен за презиме Хотиловић, касније Отиловић, некадашње братство, данас топоним у Затарју. У том смислу, веома занимљиво и несрбски звучи име шекуларског капетана из балканских и Првог светског рата, именом – Ото Рмуш (о презимену Рмуш је писано раније[42]). Од ових имена изведена су не тако ретка презимена – Отовић и Оташевић.

Отовића у Црној Гори има у Пиперима (огранак Драгишића), у Петњику код Берана (Васојевићи, огранак Бабовића), затим на Бучима на Лиму (огранак Обрадовића из Лубница). У Владнима и Врању у Зети и Подгорици живи род Отовића, који су исламизирани Хоти[43]. Њихово презиме долази по племенском имену Хота, које је у новој средини добило наставак -ић, а затим изгубило и почетни глас Х, што није тако редак случај код нас. Исти је случај и са пљеваљским Отовићима (муслимански род), који су пореклом Хоти. У Бијелом Пољу постоји посебан род, такође хотског порекла, који носи непромењено презиме – Хотовић.

Ни Оташевића нема на самом Дурмитору, али и ово презиме није ретко у Црној Гори, има га код Васојевића, у Кучима, Ровцима (огранак Булатовића), у Зети (у Гостиљу, из Бјелопавлића), а једни су у Пљевљима, потичу из Братоножића[44].

ЋЕРАНИЋ

Презиме Ћеранић налазимо у Дробњаку, и то два различита рода. Једни су Новљани, огранак ширег братства Ђурјановића, на Дужима и Дубровску[45] (славе Савиндан). Други Ћеранићи, на Малинску, су у 18. веку ускочили у Дробњак из Гацка. Потичу од Ђедовића из Миољача. Славе Јовањдан. Има их у новије време насељених у Пљевљима и околини[46]. Истог порекла, од гатачких Ђедовића, су и Мрдаковићи на Малинску. Ових гатачких Ћеранића има и у Голији и Никшићу и околини, истог порекла[47].

Ћеранића у Црној Гори има још на Цетињу, ту се доселили из Херцег-Новог, а тамо из Херцеговине 1692. године (Савина, Мокрине)[48], затим међу Васојевићима, огранак Миомановића, у Бијелом Пољу, Бихору (исламизирани васојевички Ћеранићи у Затону), итд.

Ћеранића има и у другим крајевима – Херцеговини (Бобовиште, oни су пo прeдaњу oд дрoбњачких Цeрoвићa), Босни, Далмацији (Жагровић у Книнској Крајини), Лици (Грачац).

Код већине родова са презименом Ћеранић постоји предање о удовици Ћерани по којој су деца добила презиме. На први поглед, презиме би могло доћи по некој „оћераној“ преткињи. Конструкција презимена указује да је његов основ женско име. Ћерана је варијанта старијег имена Кћерана, изведеног од речи кћер(ка)[49]. У Морачком поменику име Кћерана је веома често. У већини случајева уписано је као Ћерана или Керана (чита се: Кјерана), али на неколико места налазимо Кћерана (Драговољићи, Колашин, Комани, Равни), а међу приложницима из Васојевића и као – Хћерана. Међу приложницима манастира на Цетињу и Острогу поред Ћеране, налазимо и краћи облик имена – Ћера[50].

Има и другачијих мишљења о етимологији имена Ћерана. Тако Радивој Радић, пишући о Ани Кантакузин, жени Владислава Стефановог Косаче, наводи мишљење старије науке „да се управо по кири Ани Кантакузини – која се у изворима среће у различитим варијантама као што су Charuna, Chiuranna или Chieranna, чак Charava а у Дубровнику често Chieranne у Херцеговини раширило име Ћерана“[51]. Дакле, корен имена Ћерана, према овој варијанти, била би конструкција Кира-Ана.

Постоји и турцизам ћерана (од тур. kar-hane – радионица[52]) који означава разне врсте радионица за прераду конопље и прављење ужади, за прераду коже, за израду сапуна, а негде и циглана или црепана[53]. С тим што се различито акцентује (на другом слогу, по чему се види да је реч сложена од ћер-(х)ана) у односу на име Ћерана (на првом слогу).

Постоји и мушка верзија овог имена – Ћеран. Као презиме, налазимо га у Босанској Крајини, у местима око Крупе и Дубице[54].

Помињани су Ћеранићи у Бобовишту у Херецговини. Од њих су се неки преселили у Борач, у Обаљ и Калиновик. Предање каже да потичу од дробњачких Церовића, што би требало да потврди и слава Ђурђевдан. Међутим, генетика не потврђује ову везу, с обзиром да је код Ћеранићи из Калиновика утврђена хаплогрупа I2а Y3120 (тзв. „динарик северни“).

ЦЕРОВИЋ

Звучи логично да је ово презиме изведено од личног имена Цер. Међутим, само име није баш уобичајено. Барем ја нисам нигде у литератури наишао на лично име – Цер. Да ли је неко сину дао име по дрвету (при чему, цер баш и није неко нарочито репрезентативно дрво, осим што може нарасти доста у висину, што је добар за огрев и што су његовим жиром храњене свиње), или то име Цер има неки другачији корен? Предање помиње топоним Церовица у Рудинама, по којем, наводно, Церовићи носе презиме. Међутим, да је презиме изведено од оваквог топонима, оно би гласило – Церовац, Церов(и)чанин или слично, а не Церовић, који облик указује на патронимско презиме. Помињући топоним као могући извор овог презимена, не треба искључити ни Церницу која је у прошлости била једно од упоришта Новљана и где је сахрањен кнез Никола Рашковић Дробњак.

САРАВЕЉА

Према предању, припадају Дробњацима – Новљанима, од ширег братства Ђуришића. Oвај род је живео у Тушини, али их је нестало у Дробњаку. 1790. године, сви Саравеље су протерани преко Таре од стране Церовића и Ускока, због њихове сарадње с Турцима којима су помогли да убију војводу Рада Церовића[55].

На форуму Порекла писано је о овом необичном презимену[56], да ли има везе са презименом Serravalle из Катаније (једна од области у којој су Нормани, свакако, оставили свој генетски траг), или са плесом „саравељи“ из Улциња, или нечим трећим. На Сицилији се 1082. године помиње витез Roberto da Serravalle, као и Baronia di Serravalle у Катанији. Serravalle није редак топоним у Италији и значи „брава долине“, што би се могло тумачити као утврђење које контролише и брани неку важну долину (што одговара нашем топониму Кључ). По свој прилици Roberto је био заповедник неког утврђеног града овог назива.

Што се улцињске игре „саравељи“ тиче, она је настала у време кад је Улцињ био опасно гусарско гнездо у 17. и 18. веку. Улцињ је био и важан центар трговине робљем. Гусари, већином Арапи са Малте, из Туниса и Алжира, куповали су робове у Триполију, довозили у Улцињ и даље препродавали или их узимали себи за рад на бродовима и својим имањима. Тако је повелик број Црнаца живео у Улцињу у једном раздобљу (њихових потомака има и данас). На брду Пињеш постоји поље које зову Fusha e Аrapve – Арапско Поље, на којем су се састајали Црнци и играли своје традиционалне игре. У мешавини афричког и улцињског фолклора настао је темпераментни плес „саравељи“[57]. Међутим, сам назив овог плеса није разјашњен.

Презиме Саравел налазимо у модерно доба у Словенији – музичар Дарио Саравел из љубљанске рок групе Borghesia.

ЛАУШЕВИЋ

Лаушевићи су род из ширег братства Тепчана из Тепаца у дробњачким Језерима. Иако постоје мишљења да су Тепчани досељеници из Трепче код Никшића[58], вероватно је тај закључак изведен због сличности топонима Тепца и Трепча, далеко веродостојније звучи мишљење по којем су Тепчани староседелачко братство на Језерима, које је ту живело пре досељења већег дела данашњих Дробњака, такозваних Новљана: „Село Тепца је од давнина било насељено. Постоји предање да су они живјели на подручју данашњих села Нинковића и Врела, гдје је био легендарни Момчилов град, на самом улазу у кањон Таре испод планине Пирлитора. Ту је била и важна постаја на караванском путу који је ишао од Приморја, па преко Таре ка Пљевљима и Рашкој. Доласком Турака српско становништво се постепено повлачило у кањон ријеке Таре формирајући данашње село Тепца“[59]. У неким радовима[60] изнето је мишљење да су Тепчани староседеоци Жупе Комарнице, наводно још од 8. века, а најстарије име им је – Смољани. Назив Тепчани долази отуд што су ови Смољани у средњевековној српској држави били тепчије[61] у тврђави на Језерима испод Пирлитора. Након сукоба с Турцима, вероватно средином 17. века[62], од целог овог братства остали су стриц Стојан Бадњар и два његова синовца Станиша и Раич. Они се преселе у Козила и заснују село Тепца, са три засеока: Смољани, у којем се развило братство од Стојана Бадњара, Беовина где се заснује братство Станишића, и Потоци где се заснује братство Раичевића. Ови огранци Тепчана су се касније разродили на ужа презимена. Лаушевићи су један од родова из огранка Раичевића.

У литератури се доста бавило етимологијом презимена Лаушевић. Према већини извора, име Лауш је српска варијанта мађарског имена Лајош, које потиче од германског Ludvig, а ово од старогерманског  Chlodowig, што значи – славан у борби (аналогно словенском – Борислав). Ово име се јавља у каснијим облицима Lewis (енглески), Clovis (старофранцуски), Louis (француски), Ludwig (немачки), Alois, Aloysius (новолатински), Lajus, Lájos (мађарски). „Лауш (мађ. антр. Lájos): Сви примери од ове основе воде порекло од мађарског средњовековног личног имена Lájos (Lajus, нем. Ludwig). У оваквом облику најстарији пример забележен је 1400. године у синтагми ,.Лаушь краль мађарски“ – угарски краљ Лудовик I Велики[63]. Постоје и ранији наводи овог имена: „године 1356. угарски краљ Лауш присилио бана Твртка, те му се морао сасвим подложити“[64]. Име Лауш (Лауш Павлов) налазимо и код једног Србина из села Вучјак у Нахији Хоча у Призренском санџаку пописаног у турском дефтеру из 1571. године[65]. У записима из Манастира Добриловине, у кањону Таре, наводи се и извесни „Лауш Малешевић из Бистрице“, 1673. године[66]. И у Морачком поменику[67] у 17. веку налазимо једног Лауша (Лаоуш) из Луга код Будимље. 1685. године у османском документу помиње се Сивон син Лаушев из Мостара[68].

Презиме Лаушевић не спада у презимена која се на нашим просторима често срећу. У 18. веку у aустријској Краљевини Славонији налазимо три облика овог презимена Лауш (Станоје из Вуковара), Лаушев (Степан из Вуковара и Јефта из Нерадина у Срему) и Лаушевић (Станивук у Ораховици и Никола и Петар у Новацима код Вировитице)[69]. Судећи по именима, у питању су Срби, осим ових Лаушевића из Новака. Међу Хрватима и данас постоје презимена Лауш, Лаушин и Лаушић[70].

Лауш спада у тзв. помодарска имена давана код нас у прошлости, страна имена која звуче отмено (Оливер, Дејан, Урош) или по узору на неке великане страног порекла (Александар, Константин и сл). Лауш је, по свој прилици, овај други случај. Краљ Лудовик је био најзначајнији угарски владар, који је владао Угарском читавих 40 година (1342-82) и значајно јој проширио границе. Поставља се само питање из ког разлога је у не тако далекој прошлости, најдаље крајем 17. века, а вероватније и касније, детету из дурмиторског клраја било дато овакво име. Премда, помен двојице Лауша из оближњих крајева – Таре и Будимље, у 17. веку, можда указује да ово и није било тако необично име у та времена.

Име Лауш налазимо и у топонимији. Тако, код Бaња Луке постоји Лауш-брдо, тако названо по некадашњој црквици која се налазила на њему, посвећеној Светом Лаушу[71] (Свети Лудовик, стриц краља Лудовика I). На северу Метохије, код Србице, постоји село Лауша, а у Семберији један од заселака Попова назива се Лаушка, тако прозван по роду који је некада носио презиме Лаушевић, а данас Павловић[72]. Вероватно немају везе са дробњачким Лаушевићима, с обзиром да славе Михољдан, а дробњачки Ђурђевдан.

За сва три огранка Тепчана утврђено је да су носиоци најчешће хаплогрупе код Срба I2a РН908. Између осталих, тестиран је и један Лаушевић. Од овог братства је наш прослављени глумац Жарко Лаушевић.

ШПАЊЕВИЋ

За Шпањевиће се каже да „не знају по чему су добили овако презиме, а то је у толико интересантније, што наш народ Шпањима назива прастановнике ових крајева“[73]. Прва асоцијација на презиме Шпањевић је да су они потомци старог племена Шпања, за које предања каснијих племена говоре да су насељавали долину реке Зете (касније области Бјелопавлића и Пјешиваца) и Никшићко поље, одакле су у давнини прогнани и истребљени, а тек се за неке мање родове говори да су проистекли од њих. За Шпање није утврђено каквог су порекла били, тако да постоје разне претпоставке. Тако се њихово име доводи у вези са Шпанијом, или сa властеоским родом Спана из Скадарског краја, са почетка 15. века[74]. Tреће мишљење назив Шпањи изводи од „старогрчког спаниос у значењу – риједак, го, супротно од густ, којим су Грци из јадранских емпорија могли означавати илирске становнике голих, карсних брда – “Голобрђане”[75]. Коначно, постоји још једно тумачење, по којем је овај племенски назив могао доћи од старије речи шпан, која је у оовм облику очувана у западним јужнословенским језицима и означава управитеља феудалних и црквених имања, у хрватском, а у словеначком сеоског старешину (кнеза, кмета). Етимолошки реч је истог корена као жупан[76]. Према овом тумачењу, Шпањима су каснији досељеници у долину Зете и Оногошку жупу могли назвати живаљ који је био у феудалној служби или становништво потчињено неком шпану (жупану).

Шпањевићи су као род настали у Прошћењу код Мојковца[77]. Старији облик презимена је Шпањо. У литератури се под презименом Шпањо наводе у Ђедовом Пољу код Колашина[78]. Из Прошћења неки се настањују у суседне Гојаковиће[79]. Из Гојаковића се Милутин Лучин преселио у Шаранце 1875. године, а његов син Ђорђије је почетком 20. века доселио у село Палеж код Жабљака. Од Шпањевића су Јелићи у Сировцу у дробњачким Ускоцима[80].

Према предању, Шпањевићи су род који је огранак братства Деде(ј)ића, потомака кнеза Доброја (или Добрије) из Добриловине у Тари. „Од кнеза Доброја потичу: Дедејићи, Шпањи – Шпањевићи, Јелићи, Зејаци, Ђоговићи, Микићи, Раосављевићи, Вуковићи, Калпачине, Крејовићи, Крвавци, Ратковићи, Ристановићи, Топовићи, Вукадиновићи, Раонићи, Пејовићи, Ћорићи, Благојевићи и Меди – Медојевићи. Од Дедејића су Шпањи — Шпањевићи“[81]. Дедејићи, односно њихов родоначелник Доброје, наводно, потичу из Озринића[82]. Кнез Доброје се одатле доселио у Добриловину, а затим прешао у суседно Прошћење. Одатле су се родови од њега настали исељавали, већином у Дробњак и Затарје.

Међутим, веза ових братстава је упитна. Наиме, генетичка тестирања су показала да неки од побројаних родова нису међусобно сродни. Тако је за Медојевиће (из Прошћења) и Вуковиће (из Штитарице код Мојковца) утврђено да су носиоци хаплогрупе Ј2b M205, а за Крвавце (из околине Пљеваља) да су I2a PH908. Можда одговор на ову шароликост генетике код братства Дедејића даје Лубурић, који је забележио: „Ове породице нису дошле заједно у Дробњак, него су се досељавали појединачно и то све као ускоци због борбе с Турцима“[83]. Јасно је да је у самом Прошћењу било прибраћивања, а можда и „лажног представљања“ приликом исељења у други крај. Резултати Медојевића и Вуковића би најпре могли бити показатељ генетике правих Дедејића, док су родови другачије генетике прибраћени том јачем братству. Осим тога, досадашњи резултати указују да се хаплогрупа Ј2b M205 у овом подручју може повезати са племеном Крича, што намеће закључак да су прави Дедејићи заправо староседеоци мојковачког краја, док су родови другачије генетике потомци дошљака који су ушли у то велико стариначко братство. Што се самих Шпањевића тиче, код њих је утврђена хаплогрупа R1a Z280 подграна Y2902.

Етимолошки истог порекла, највероватније од речи шпан, је и презиме Шпановић, које налазимо код Срба у Босанској Крајини (Поуње), одатле пресељени у Мачву и Банат.

СМОЛОВИЋ

И иако Смоловићи немају предање да су сродни Шпањевићима, генетика је показала да су ова два рода блиског заједничког порекла, а одговор на питање одакле потичу даје предање Смоловића. Постоје, додуше, неке верзије по којима су и Смоловићи припадници братства Дедејића[84], али предање које је забележио Лубурић[85] у првој половини 20. века говори да су дробњачки Смоловићи у Јасиковцу (заселак села Слатина) настали од Ивана Ивановића из вароши Никшић, који се, са братом Арсенијем, доселио у Дробњак око 1760. године. Предање говори и да је овај род Ивановића у Никшићу и околини био бројан, те да од њих потичу данашњи Петрушићи у Дробњаку и Никшићким Рудинама. Ивановог сина Мата Ивановића су звали Смоло, па по томе његови синови добију презиме Смоло, а касније Смоловић. У раду о Дробњаку Караџића и Шибалића налазимо исто предање, с тим што се као година досељења браће Ивановића наводи 1710. година, те да је Мато унук, а не син Иванов. Презиме Смоловић, према овој верзији, датира од око 1770. године, а добили су га Матови потомци по Матовом надимку Смоло, који је добио јер је трговао смолом[86].

Као и код Шпањевића, у другој половини 19. века и код Смоловића налазимо ранију и познију верзију презимена. Тако у збиркама издатих пасоша и Књажевини Црној Гори налазимо презиме Смоло (Лазо, Голуб и Неђељко, 1879. године[87]) а напоредо и Смоловић (Секула 1867, Неђељко 1871[88], Павле 1879, Савић 1881[89]). Занимљиво је да је иста особа, Неђељко из Добриловине, уписан са обе верзије презимена. Један огранак Смоловића у Дробњаку (Тимар) узео је презиме Томић[90], а један Влаховић[91]. Поменути су Петрушићи, који, као и Смоловићи, потичу од никшићких Ивановића. Током Друге разуре Требјешана 1789. године, Петрушићи који су живели у вароши Никшић, предигну у Дробњак (Сеоце у Тушини), а једна кућа у село Риђани у Никшићким Рудинама. У Дробњаку живе у селу Струг у Ускоцима[92].

Занимљиво је да један род са презименом Церовић, и то из Тушине – матице Церовића, иако носи ово презиме, засигурно не припада братству дробњачких Церовића, који припадају роду Новљана са хаплогрупом I1 P109, с обзиром да је код ових Церовића утврђена хаплогрупа R1a Z280 Y2902. По свој прилици, ради се о Ивановићима (Смоловићима или Петрушићима) прибраћеним јачем братству Церовића у Тушини.

ШАМШАЛ

Шамшали су братство у Дробњаку, на Питоминама, ту насељени почетком 19. века. Иначе, даљом старином су из Пјешиваца, од Пејовића. Слава Зачеће Јована Крститеља, типична за Пјешивце, вероватно потрђује ово њихово порекло. Према неким тврдњама, Пејовићи су потомци племена Матаруга из Дола Пјешивачког. Oвај стари род давао је кнежеве у Пјешивцима, познат је кнез Обрад Пејовић који је живео у време Ивана Црнојевића. Пејовићи су били велико братство до пред крај 18. века. Због заваде са Бјелопавлићима, 1799. године иселе се у Никшић, где им османска власт дозволи да се населе под Требјесу. Одатле су се временом расељавали. Неки пређу у Дробњак, где их прозову Шамшалима. Предање у Дробњаку каже да су презиме Шамшал су добили по томе што је неки њихов предак „носио шал који је израђен у Шаму (Дамаску) и са њим се „делијао“, па га по томе шалу из Шама назваше Шамшал (Шам-шал), а његове потомке Шамшали“. Ово предање забележено је у раду о Дробњаку Стојана Караџића и Вука Шибалића[93]. Са друге стране, Лубурић који је знатно давније у свом раду о Дробњаку забележио дробњачка предања, не наводи овакво предање, већ да „Шамшали не знају, по чему им је дошло садашње презиме, Шамшали, само знају да су га Добили у Дробњаку“[94].

У Дробњаку кажу да је део Шамшала након пресељења из Требјесе отишао у Срем, где их и данас има[95]. Средином 19. века у Иригу налазимо спахијског канцелисту Шамшаловића[96]. Шамшала има и у Бачкој, у Жабљу, вероватно су то они Шамшали који се помињу  (и као Шамшалов) у Шајкашкој у 19. веку[97]. Према временским одредницама, ови војвођански Шамшали, Шамшалови и Шамшаловићи могли би бити потомци дробњачких Шамшала, једино што уноси малу забуну у оваквом предању је што оно каже да су се неки Шамшали из Требјесе иселили у Срем, док други део предања каже да је део Пејовића доспелих из Требјесе у Дробњак тек у Дробњаку понео то презиме.

Православни род са презименом истог корена – Шамшаловић налазимо у Босанској Дубици, као и код Хрвата, два рода, једни из источне Славоније, а други из Загреба[98]. Од првих је познати лингвиста Густав Шамшаловић, а од других историчар Миљен Шамшаловић.

Постоји неколико тумачења овог презимена. Навели смо дробњачко тумачење, које је крајње неуверљиво. Најприхваћенија је да се ради о турцизму који се у изворима среће у облицима sansar, samsar, simsar, код нас одомаћеном у облику шамшал – трговачки посредник, мешетар[99]. Од ове речи и – шамшарина, шамшалина – посредничка накнада. Вероватни корен ове речи долази још из латинског censualis, од које долази и савремена сенсал, сензал – трговачки посредник, комисионар. Везу између латинског корена и турске речи, коју су Турци позајмили из арапског, можда потврђује и млетачки облици sanser, senser, sensaro, истог значења[100]. За шајкашке Шамшале тумачење презимена иде управо у овом правцу (сензал)[101].

За хрватске Шамшаловиће као једна од могућности наводи се и турцизам simar – бела куна веома скупоценог крзна, од које су некада прављени капути[102]. Коначно, могући основ овог презимена налазимо у локализму „шамшала“ или „шамшале“, како се на Косову и Метохији каже неспретној или тромој особи, у фразама „немој тако кај шамшала, но гледај де идеш“, или „ако си тако кај шамшала!“. Ова реч се изводи од турцизма šabšal „просут, лењ“[103].

Остаје да нагађамо зашто су дробњачки Шамшали понели ово презиме, а аутор чланка предност даје посреднику, при чему бисмо могли замислити да се њихов предак приликом боравка у близини града Никшића можда могао бавити неким сензалским послом, по чему је од Турака прозван – Шамшалом.


[1] https://www.poreklo.rs/2020/10/23/o-nekim-neobicnim-prezimenima-kod-srba-3-deo/

[2] https://forum.poreklo.rs/index.php?topic=3321.0

[3] стр. 20 и 21, издање Clio, из 2001

[4] Исто.

[5] Душанов законик, Стара српска књижевност у 24 књиге, књига осма, Просвета – Српска књижевна задруга, Београд, 1986, стр. 82.

[6] https://www.poreklo.rs/2020/11/30/haplogrupa-i1-sa-osvrtom-na-srpske-zemlje/

[7] Ahmed Aličić, Poimenični popis sandžaka vilajeta Hercegovina, Orijentalni institut u Sarajevu, Sarajevo, 1985.

[8] Стојан Караџић, Вук Шибалић, Дробњак – породице у Дробњаку и њихово поријекло, Стручна књига, Београд,:1997, стр. 543.

[9] Aličić, 55.

[10] Караџић, Шибалић, 528.

[11] Глигор Самарџић, Требиње са околином у радовима Богумила Храбака, Живот и дело академика Богумила Храбака, Универзитет у Приштини Филозофски факултет, Косовска Митровица, 2011, стр. 414.

[12] Ново Сератлић, Монографија братства Сератлић, Штампарија Борац Кула, Горња Буковица, стр. 81.

[13] Неђељко Паовица, Завође,: САНУ, Српски етнографски зборник CI, Одељење друштвених наука, Насеља и порекло становништва Књига 47, Београд, 2005, стр. 136.

[14] Небојша Шулетић, Сремски санџак у XVI веку – докторска дисертација, УНИВЕРЗИТЕТ У БЕОГРАДУ, ФИПОЗОФСКИ ФАКУЛТЕТ, Београд, 2013, стр. 121.

[15] Gyula Káldy Nagy, A csanádi szandzsák 1567. és 1579. évi összeírása, Dél-Alfőldy évszázadok 15, Szeged, 2000, стр. 32, 211.

[16] Јован Ердељановић, Стара Црна Гора, издање „Слово љубве“, Београд, 1978, стр. 280.

[17] Миљан Јокановић, Племе Кучи, етничка историја, Медеон – Принт, Подгорица, 2000, стр. 132.

[18] Јован Ердељановић, Кучи, Братоножићи, Пипери, Српска краљевска академија, Српски етнографски зборник књига осма, Haсeља сpпскиx земаља књига IV, Београд, 1907, Библиотека фототипских издања, Слово љубве, Београд, издање из 1981, стр. 119.

[19] Петар Петровић, Рашка, књига 2, Нови Пазар, 2010, стр. 176.

[20] Етимолошки речник српског језика 2, САНУ, Одељење језика и књижевности – Институт за српски језик, Београд, 2006, стр. 130.

[21] Караџић, Шибалић, 604.

[22] Исто, 605.

[23] https://www.poreklo.rs/2013/05/12/poreklo-prezimena-andesili%C4%87/

[24] Милица Грковић, Речник личних имена код Срба, Вук Караџић Београд, Библиотека речника, Београд, 1977, стр. 218.

[25] Nadko Nodilo, Stara vjera Srba i Hrvata, 1884, izdanje Logos Split, 1981, str. 192.

[26] Кулишић, Петровић, Пантелић, Српски митолошки речник, Нолит, Београд, 1970, стр. 68.

[27] https://toldot.ru/life/lnames/lnames_10033.html

[28] Аким и Вукота Миљанићи, Презимена у Црној Гори, Београдска књига, Београд, 2007, стр. 329.

[29] „Ломни Шекулар“, Раде Бракочевић; Београд, 2013, овај род у Топлици данас носи презиме Вукашиновић.

[30] Милица Грковић, Речник личних имена код Срба, Вук Караџић Београд, Библиотека речника, Београд, 1977, стр. 203.

[31] Mate Šimundić, Nepoznata osobna hrvatska imena s početka XIII stoljećа.

[32] Pavao Anđelić, Marijan Sivrić, Tomislav Anđelić, Srednjovjekovne humske župe, Zajednica izdanja Ranjeni labud knjiga 101, Biblioteka Stećak knjiga 3, Mostar, 1999, стр. 195.

[33] Ходи су некада били крајишници Чеха према Баварској, због чега су уживали привилегован положај у чешкој држави. Други назив за ову популацију је Набски Срби, по реци Наб у чијем подручју живе. Сасвим је извесно да су они остаци раносредњевековних Срба који су настањивали ово подручје у 6. и 7. веку. О овоме ће бити речи касније.

[34] Јово Крсмановић, Соколац, 2005, стр. 345.

[35] Дефтер је турски пописни порески документ; ријеч потиче од грчке ријечи “дифтера”, што значи кожа (у смислу писања на кожном пергаменту).

[36] Бранко Перуничић, Зулуми ага и бегова у Косовском вилајету 1878-1913, ИРО Нова књига, Београд, 1989, стр. 584.

[37] Крсмановић, исто.

[38] Српски ДНК пројекат

[39] Ово име је изведено од старијег германског скраћеног имена Audo, које је настало од сложених имена са префиксом aud-, што значи – богат.

[40] Звездана Павловић, Ороними Србије, Ономатолошки прилози ХХII, САНУ, Одељење језика и књижевности Одбор за ономастику, Београд, 2015, стр. 363.

[41] Познати карантански кнез Хотимир из 8. века.

[42] Илија – Пеко Пеличић, Записи о Зети, Сабор Зете, Голубовци – Београд, 1997, стр. 27.

[43] Павле Радусиновић, Становништво и насеља Зетске равнице од најстаријег до новијег доба (књига друга), НИП Универзитетска ријеч Никшић, Титоград, 1991, стр. 106, 110.

[44] Милорад Јокнић, Становништво у пљеваљском крају, “Пролетер” АД Бечеј, Пљевља, 2006, стр. 115.

[45] Караџић, Шибалић, 546, 547.

[46] Јокнић, 127.

[47] Миљанићи, 444.

[48] Ердељановић, Стара Црна Гора, 328.

[49] Грковић, 268, 316

[50] Петар Пејовић, Озринићи племе Старе Црне Горе, Београд, 2004, стр. 132.

[51] Радивој Радић, Ана Кантакузина – византијска невеста у кући Косача, Зборник за историју Босне и Херцеговине 2, САНУ, Одбор за историју Босне и Херцеговине, Београд, 1997, стр. 136.

[52] Gliša Elezović, Turski spomenici, Srpska akademija nauka, Zbornik za istočnjačku istorisku i književnu gradju Odeljenje društvenih nauka

Serija prva Knjiga I, Beograd,. 1952, 413

[53] Речник српскохрватскога књижевног језика 6, Матица српска, Нови Сад,:1976, стр. 360.

[54] Ђорђе Јањатовић, Презимена Срба у Босни, Просвета-Трговина, Сомбор, 1993, стр. 373.

[55] Андрија Лубурић, Дробњаци, племе у Херцеговини, Београд, 1930, стр. 131-133.

[56] https://forum.poreklo.rs/index.php?topic=472.msg9606#msg9606

[57] http://www.ulqini.de/Srpski/PomorstvoUlcinja.htm

[58] Андрија Лубурић, Дробњаци, племе у Херцеговини, Београд, 1930, стр. 111.

[59] Томаш Ћоровић, Један осврт на писање Томића и Лубурића о структури најстаријег становништва у Дробњаку, Зборник радова са VII научног скупа „На извору Вукова језика“, 2012, стр. 299-310.

[60] Караџић, Шибалић, стр. 624-626,  Батрић Бадњар, Тепца.

[61] Тепчија је у средњевековној Србији био обласни управитељ на краљевском поседу.

[62] Караџић, Шибалић, 625.

[63] Велимир Михајловић, Српски презименик, Аурора, Нови Сад, 2002, стр. 675.

[64] „Гласник земаљског музеја у Босни и Херцеговини“, 1892 (3), стр. 210

[65] Татјана Катић, Опширни попис Призренског санџака из 1571. године, Историјски институт, Посебна издања књига 58, Београд, 2010, стр. 165.

[66] Божидар Шекуларац, Добриловина и Добриловински Катастик, Мојковац, 1988, стр. 63.

[67] Поменик је једна од ретких књига Манастира Морача која је, игром случаја, избегла комунистичку паљевину 1952. године, уприличену поводом седам столећа Манастира. Том приликом, разуларени комунисти спалили су све од манастирских књига што су у Манастиру затекли. Тако је уништено непроцењиво историјско благо… Поменик се у том тренутку налазио код неке особе ван Манастира. Дуго је након тога стајао сакривен на неком тавану у Подгорици, да би крајем 1980-их био пронађен и враћен Цркви. Према неким проценама, Поменик је започет у 14. веку и писан у наредним столећима. Најкаснији исписи би могли бити и из 19. века. Оно што је поуздано је да је Поменик повезан и укоричен 1645. године, јер тако и пише у самој књизи. Лично, мислим да је Поменик започет знатно касније, средином 16. века. Наиме, почетни део Поменика је уредно припремљен са исписаним колонама уз које су касније дописивана имена. Колоне су подељене на: митрополите, краљеве, игумане, јеромонахе, монахе, монахиње, итд, итд. Касније иду и мирјани – кнезови и обични раби Божји. Чињеница да су уписани и Немањићи или припадници деспотских домова Лазаревића и Бранковића, или неки ранији митрополити, не мора нужно значити да је Поменик постојао у њихово време, већ су монаси ту одмах по започињању овог писанија уписали знамените србске владаре и црквене великодостојнике из прошлости. Зашто закључујем да је поменик из средине 16. века: међу кнезовима први је уписан Вукић (Вучетин), чијом заслугом је Манастир Морача обновљен средином 16. века (између 1565. и 1574). Верујем да би, да Поменик заиста потиче из ранијих времена, већ неки кнез био уписан пре Вукића.

[68] Hivzija Hasandedić, Sidžil mostarskog kadije (1632-1634. godine), Arhiv HNK, Mostar, 2011, стр. 56.

[69] Ive Mažuran, Stanovništvo i vlastelinstva u Slavoniji 1736. godine i njihova ekonomska podloga, Academia scientiarum et artium Slavorum meridiolanium, Osijek, 1993.

[70] Leksik prezimena SR Hrvatske, Institut za jezik, Nakladni zavod Matice Hrvatske, Zagreb, 1976, стр. 359.

[71] Petar Skok, Etimologijski rječnik hrvatskoga ili srpskoga jezika 2, JAZU, Zagreb, 1972, стр. 58.

[72] Radmila Kajmaković, Semberija, Glasnik Zemaljskog muzeja Bosne i Hercegovine, Etnologija, Nova serija sveska XXIX. Sarajevo, 1974, стр. 27, 28.

[73] Лубурић, 215.

[74] Спани се помињу у млетачком Скадарском земљишнику из 1416. године, и то феудални господар (ser) Андрија Спан и његови синови Стафан (такође ser) и Никола, и пронијар Петар Спан (Skadarski zemljišnik od god. 1416. Priobćio S. Ljubić, „Starine“, JAZU; Knjiga XIV, Zagreb 1882).

[75] Шпиро Кулишић, О етногенези Црногораца, „Побједа“, Титоград, 1980.

[76] Petar Skok, Etimologijski rječnik hrvatskoga ili srpskoga jezika 3, JAZU; Zagreb, 1973, стр. 355, 687.

[77] Лубурић, 215.

[78] Светозар Томић, Дробњак, антропогеографска испитивања, Српски етнографски зборник књига IV, Насеља српских земаља књига I, Српска краљевска академија, Београд, 1902, стр. 496.

[79] Караџић, Шибалић, 779.

[80] Жарко Лековић, Дробњак од 1850. до 1918. године, Матица српска – Друштво чланова у Црној Гори, Одјељење за историју, Посебна издања, Књига 2, Никшић, 2011, стр. 573.

[81] Саво Микић, Сировац и Баре, ускочка села у Црној Гори, Графо Црна Гора, Подгорица, 2011, стр. 460.

[82] Жељко Остојић, Озринићи, Нови Сад, 2017, стр. 225.

[83] Лубурић, 212.

[84]  Рајко Раосављевић, Морача, Ровца, Колашин, Скупштина Општине Колашин, Београд, 1989, стр. 302.

[85] Лубурић, 176.

[86] Караџић, Шибалић, 688.

[87] Poimenični protokoli izdatih pasoša u Knjaževini Crnoj Gori (1879-1883), Edicija Pasoške knjige Knjaževine Crne Gore, Državni Arhiv Crne Gore, Цетиње, 2014.

[88] Poimenični protokoli izdatih pasoša u Knjaževini Crnoj Gori (1866-1878), Edicija Pasoške knjige Knjaževine Crne Gore, Državni Arhiv Crne Gore, Цетиње, 2014.

[89] Poimenični protokoli izdatih pasoša u Knjaževini Crnoj Gori (1879-1883), Edicija Pasoške knjige Knjaževine Crne Gore, Državni Arhiv Crne Gore, Цетиње, 2014.

[90] Томић, 496.

[91] Исто.

[92] Лубурић, 204.

[93] Караџић, Шибалић, 696, 697.

[94] Лубурић, 208

[95] Караџић, Шибалић, 696, 697

[96] Славко Гавриловић, Ириг (трговиште у Срему 1687 – 1849), Библиотека Историја, Прометеј Нови Сад – Српска читаоница Ириг, 1994, стр. 76.

[97] Љиљана Недељков, Гордана Вуковић, Речник презимена Шајкашке (XVIII и XIX век), Филозофски факултет у Новом Саду, Институт за јузкнословенске језике, Нови Сад, 1983, стр. 46.

[98] Petar Šimunović, Naša prezimena, Nakladni zavod Matice Hrvatske, Knjižnica Monografije, Studije, Kritike, Zagreb 1985, стр. 119.

[99] Skok 3, 221.

[100] Исто.

[101] Недељков, Вуковић, исто.

[102] Šimunović, исто.

[103] Глиша Елезовић, Речник косовско-метохијског дијалекта свеска 2, Српски дијапектопошки зборник књига V, Српска краљевска академија, Београд, 1935, стр. 471.

Avatar photo

Аутор чланка:
Небојша Бабић

Претходни чланак:

Коментари (5)

Одговорите

5 коментара

  1. Rus

    Nema u Rusiji nikakvog Kekera sto pisete gluposti

    • Небојша Бабић

      Рус, ено ти фуснота 27, а и погледај на гуглу одредницу “кекер россия”.
      Ваљда ти познајеш свако презиме у Русији, па тврдиш овако нешто?
      И било би лепо да одмераваш речи.

      • Rus

        Svi su nemacko-zidovskog porekla, mozda ima malo, i to one izbeglice iz centralne Azije. Ali cinjenica da nemaju nikakve veze s etnickim rusima

        • Небојша Бабић

          Из цитата из горњег чланка се види да сам управо тако нешто и написао:

          “Презиме Кекер постоји у Русији. Међутим, ради се о јеврејском роду који је старином из Холандије, и имао је презиме Кокер, које је у Русији унеколико измењено.”

          Дакле, нигде нисам написао да су у питању етнички Руси.

          Кекера, изгледа, има и у Казахстану, вероватно средњеазијског порекла. Ту на снази добија етимолигија овог презимена од турцизма кекер.

  2. Stevan

    Poenta je da se u istraživanjima prezimena griješi metodološki !!!!
    Polazi se naime od predanja a ne od podataka. Dakle prvo se pogledaju podac ako šta ima u arhivu dubrovnika jer se Drobnjaci tamo često pominju po pljačkanju karavana. Pa ako toga nema traži se gdje može biti. Druga teza je da prezimena nastaju u 17 ili 18 vijeku takođe netačna !!! Prezimena skoro sva postoje u kasnom srednjem vijeku. Meni lično je za Šamšal logično da je prezime cincarsko ili jevrejsko ali to je prva asocijacija. Dakle ne počinje istorija sa turcima no se tada završava …