Порекло становништва села Орахово, општина Бар – Црна Гора. Према књизи Др Павла С. Радусиновића „Насеља Старе Црне Горе, посебни део“, издање Београд 1986. године. Припремио сарадник Порекла Милодан.
Положај села.
Налази се у близини Вирпазара, односно на ободном дијелу Ораховског поља између Ораховштице и магистрале према Петровцу. Почев од мјеста Мртвице (у пољу) граница села води према брду Умац настављајући се окомитом линијом до на врх Мали Умац, одакле иде брдским вијенцем и прелази Суви дол, “Плочу и Крваву”плочу, те избија на врх Бјеласице. Одатле иде према западу до врха Козјака, па скреће сјеверно спуштајући се на Ораховштицу, којом се низводно наставља до Мртвице. Средина насеља се налази на висини од 35 m (црква на 50 m), а атар села има површину од, 2,71 km2. Гранична села су му Сотонићи, Бријеге и Дупило.
Историјат.
Први помени Орахова (1296, 1312, 1420. и 1482. године) везани су с посједима Врањинског манастира и налазе се y повељама средњовјековних владара. У турским дефтерима из 1521. и 1523. године помиње се – први пут као махала са 16 кућа, а други пут као село са 12 кућа.
Према Воличином попису, пак, село је имало 50 домова и 110 војника.
Готово исте податке почетком XIX вијека наводе Дипре и Сомијер (50 домаћинстава и 120 војника). Према подацима из 1879. године Орахово је имало 70 д. са 234 становника (116 м. и 118 ж.). Заједно са Утргом и Овточићима припадало је педгорској капетанији. Ердељановић је у селу евидентирао 38 д., а 1925. укључујући Брчеле, имало је 53 д. са 160 становника.
Структура становништва.
Према школској спреми, пак, састав мјештана у том периоду изгледао је овако: без школе 17 :4 (ж. 14 :9), са четворогодишњом 27:4 (ж. 14:0), са осмогодишњом 2 : 1 и са средњом 1:3 (ж. 0 : 1), неписмених је било 12 : 10 (ж. 11 :7), од којих старијих од 35 година 12:10 (ж. 11:7).
Структура домаћинства према величини посједа у истим пописима била је: без земље (2:4), до 2 ха (10 :7), са 2–5 (6 :2) и са више од 5 (1 :0), а према изворима прихоца – пољопривредних 8:1, мјешовитих 9:3 и непољопривредних 2 :9.
У 1953. години 27 активних, од којих 18 y пољопривреди, издржавало је 43 особе, односно у пољопривреди 32. У два наредна пописа тај однос изгледао је овако: активних 20 : 14, а издржаваних 33:20, односно у пољопривреди првих је 14:6, а других 14:1. Дневних емиграната било је 8.
Тип села.
Смјештено на домаку Скадарског језера, Ораховског поља, Вирпазара и Ораховштице, Орахово има веома повољан географски положај. Размјештено на рубним пристранцима око поља, оно има изглед полуразбијеног насеља, y коме се подвајају поједине, не баш збијене групе кућа, као што су Барјамовићи или Машановићи. Село има 23 куће од којих су 7 приземне и 16 на изби; покривене су тиглом, а 14 их је са дашчаним и 9 са малтерисаним плафоном. У међуратном периоду у 4 куће су преправком израђене 4 собе, 3 кухиње и 1 остава, а у поратном, такође у 4 куће, 4 собе и 4 кухиње, док је 5 кућа запуштено. Тако је 1971. године y селу евидентирано 12 станова, са 521 m2 површине; 3 су из првог, 8 из трећег и 1 из четвртог периода. Тада су 4 била са отвореним огњиштем. Према врсти су: једнособни и гарсоњере 8, 2 двособна и 2 трособна. Само се 1 користи за. одмор и рекреацију, док је 1 напуштен за дуже вријеме, а 1 се користи за вријеме сезонских радова.
Становништво.
У селу су јуна 1972. године живјели:
-Барјамовићи (5 д.),
-Машановићи (5),
-Кнежевићи (1),
-Мијачи (1) и:
-Бољани (1).
Повремено долазе 3 д. (из Титограда 2 и из Бара 1). Мјештани су y новије вријеме изградили 3 куће ван насеља (y Бару 1 и Титограду 2). Дневних миграната је 4; послије рата иселило се 7 мјештана.
Воде.
Сеоске воде су изворске, и то: Попова вода, Јошица и Стуценац. Јошица је подаље, а Попова вода усред села. Ту су и 3 бистијерне, изграђене y периоду од 1918. до 1941. године. На Ораховштици се до 1939. године користио 1 млин, а исто тако коришћене су јаже и уставе за наводњавање. Од 1972. године, када је уведеноелектрично освјетљење, мјештани су прибавили 6 електричних шпорета, 6 фрижидера, 1 телевизор, 4 радио–пријемника и др. Опремљеност кућа намјештајем и покућством уопште, готово се из основа измијенила.
Занимање становништва и остали подаци о селу.
Орахово није имало своју планину, па је због испаше и житарица у Ораховском пољу држало углавном крупну стоку, свиње и живину. Отуда је евидентирано 8 мањих штала, док је било 13 кућа чији се доњи спрат користи за стоку и оставу. Нарочито се водило рачуна о остави фрута, посебно кукуруза, чији су приноси у пољу били задовољавајући.
Готово су сва домаћинства, због оранице у пољу, раније држала волове. Онај ко је имао 8–10 рала оранице сматрао се, богатим. У пољу се све могло наводњавати. Од Гаровца (уврх поља), гдје се Ораховштица преграђивала, гранали су се канали за наводњавање. Поље је било веома обрађено и поред житарица засађивано је виновом лозом, воћем и поврћем. Питоме услове и дугу ратарску и виноградарску традицију села потврђује постојање двију старих грађевина — манастира св. Николе, за који се сматра да је из доба краља Милутина, и ловачког двора Ивана Црнојевића на брду Мали Хумац и његових винограда подножјем брда, чије су међе сачуване. Код зидина Ивановог двора постоји бунар, који је затрпан.
Читаво село, присојно положено, окренуто је пољу и Језеру. Око кућа су терасиране парцеле са подзидама, које се користе као окућнице. Куће су обично са тарацама и мањим двориштима. Давно грађене, све до новијег времена су биле знатно запуштене, а сада су већином реновиране.
Мада су у пољу биле приватне дионице, испаша је до почетка јуна била више заједничка. Прекид у испаши трајао је обично до Томиндана (1. октобра), тј. до потпуне бербе кукуруза, а затим је испаша била слободна. Мјештани то и данас оцјењују кao манифестацију солидарности.
Иначе, и овдашњи мјештани, као и они из Браћена, Дабовића и других нижих насеља, узимали су од власника из виших насеља (Дупила, Брчела, Бријега и др.) земљу на обраду. Наполица је била редовна појава. Наполичари су добијали пола фрута, а остајала им је и површина. Извјесну корист су имали и од риболова.
ИЗВОР: Према књизи Др Павла С. Радусиновића „Насеља Старе Црне Горе, посебни део“, издање Београд 1986. године. Припремио сарадник Порекла Милодан.
Коментари (0)