Порекло презимена, село Лимљани (Бар)

Порекло становништва села Лимљани, општина Бар – Црна Гора. Према књизи Др. Павла С. Радусиновића „Насеља Старе Црне Горе, посебни део“, издање Београд 1986. године. Припремио сарадник Порекла Милодан.

Положај села.

Пружају се јужније и недалеко од Вирпазара, пониже и y продужетку Бољевића. Са југозапада граниче се Врсутом и Пјаждолом, са истока, сјевера и сјевероистока Горивуком, Коником, Шогавом главицом и Baфом, са сјеверозапада Бујацима, дијелом Црмничким пољем, званим Царине, и са запада Црмничким пољем до Капе, а одатле страном Бјеешкезе. Насеље је својим доњим, нижим дијелом, отворено према Црмничком пољу, а са свих осталих страна је окружено релативно окомитим брдима и планинама. Насеље је врло разгранато; у основи се пружа уздужним потезом (СЗ–ЈИ) дугим око 12 km, а широким (И–З) око 1,6 km.

Атар му захвата површину од око 27 km2, а средина села је (горња црква на 250 m) на висини од 260 m. Посматрано у глобалу, простире се на огранцима Сутормана према Скадарском језеру, у сливу ријеке Лимштице.

Историјат.

Помиње се у повељи краља Милутина 1296. године. Даље се заједно са Каручима (1420—1482) такође помиње у вези са границама имовине Врањинског манастира и давањем и обавезама појединих села према њему. У дефтеру из 1521. године заведено је као село са 55 кућа, а Каручи (као његов данашњи заселак) такође као село са 46 кућа. Двије године касније дефтером су пописана оба, али прво село са 37, а друго са 32 куће. Болица каже да је у првом било 46 домова и 100 војника, а у другом 38 домова и 90 војника, Дипре, међутим, помиње само Каруче, наводећи за њега исте податке. Лимљани су 1879 (пописаникао истоимена капетанија) имали 139 д. са 664 становника (326 м. и 338 ж.), затим 1883. 141 д., а 1889. 161 са 718 становника (375 м. и 343 ж; писмених 121 м. и 3 ж.) и 1903. 159 д. У 1879. години овдје су живјели – 1 д. са 19 чланова, 1 са 17, и 1 са 13, 1 са 12 и 2 са 11. Године 1910. Ердељановић је, збирајући их по братствима, набројао 154 породице. До 1925. године тај број се попео на 180 са 820 становника. Године 1948. међутим, износио је 170:657, па надаље, 1953 (186,:721), 1961 (178 :636) и 1971 (142 :525). Састав домаћинстава према броју чланова у посљедња два пописа био је: са 1 (43 : 31), са 2 (29 : 27), са  3–5 (66 : 53) и са више од 5 (40 : 31). Овакав састав, посебно у задње двије групе, поуздан је индикатор повољног положаја и економских услова за живот у селу. Положај му одређују повољне саобраћајне везе са приморским мјестима и Вирпазаром и Титоградом, а питомина и плодност земљишта знатну аграрну продуктивност. Отуда је у селу и релативно велики број старосједјелаца (449) док је досељеника 76, од којих из времена прије 1941. године 29, док су остали каснији досељеници. Из сеоских насеља исте (44) и других општина (27) Црне Горе доселило се 71, а из градских 5 лица. Три основне старосно–полне групе y истом периоду изгледале су овако: прва 253:162 (ж. 112:74), друга 291:236 (ж. 169:134) и трећа 102 : 121 (ж. 72 : 66). Види се да је трећа група у благој тенденцији пораста, док су прве двије удповољнијој пропорцији него у већини других села.

Структура становништва.

Према образовним обиљежјима мјештана, стање је у истом периоду било без школе 226 : 112 (ж. 186 : 100), са четворогодишњом 256 : 138 (ж. 101 :86), са осмогодишњом 18 : 135 (ж. 5 :1), са средњом 8 : 16 (ж. 4 :4) и са високом школом 1 : 1, а квалификованих радника 5:7 (ж. 1 :1). Неписмених је било 429:81 (ж. 123:82).

Посједовна структура домаћинстава тада је била: без земље (17 : 5), до 2 ха (146 126), са 2–5 (15 :8) и са више од 5 (3 :3). Уједно је њихова структура према изворима прихода била: пољопривредних 54:21, мјешовитих 107:55 и непољопривредних 17 :68. У 1953. години 368 активних издржавало је 308 лица; у пољопривреди 252 :166. Те године је у грађевинарству било упослено 46, у саобраћају 22, у шумарству 16, y управи 10 лица итд. У задња два пописа стање у том погледу било је: активних 206 : 186; у пољопривреди 110 : 117, а издржаваних 376 : 254; y пољопривреди 104 :23. У другим дјелатностима једне и друге године радило је: у саобраћају 36 :33, y грађевинарству 22 : 10, у индуСтрији 5:4 итд. Дневних миграната је 1971. године било 56.

Тип села и становништво.

Размјештени на великом простору, Лимљани су састављени из три већа засеока – Доњи крај, Средина села и Каручи. Задња два имају низове већих и мањих кућа, које, топографски гледано, уважавајући y првом реду њихову међусобну удаљеност и друге, нарочито братственичке елементе, могу бити третирани као, ако се тако може рећи, „подза-сеоци”. Идући од Вирпазара, долази први заселак Доњи крај са 19, затим Средина села са 62 и најудаљенији и највише издвојени Каручи са 50 кућа. У другом засеоку ређају се сљедеће групе кућа: Пејановићи (6), Божовићи (9), Средина села y ужем опсегу (30), Орашак (4), Бућер (11) и Маркова њива (2), а у трећем Косовићи (3), Драгишићи (3), Сјеклоће (10), Вулетићи (3), Шоровићи (6), Бошковићи (3) и Милићи (22) – односно укупно 131 кућа. Највећа удаљеност кућа од средине села је око 3,5 km, а средња око 1,4 km.

На овакав размјештај насеља утицали су, колико природни чиниоци, толико и сукцесија досељавања становника.,.Лимљани су, наиме, поред у том погледу познатих насеља Врањине и Враке (код Скадра) били због приграничног полоЖаја према Турској једно од главних уточишта људи, првенствено из Старе Црне Горе, који су овдје ускакали, измичући од крвне освете или других неспоразума и завада. Овдје су се придошлице, држећи се старих и јаких племенских језгара, (једно од њих је овдашње старо братство Клисићи) ширили и братственички јачали територијализујући се као мање цјелине y оквиру растуће, опште племенске територије. Ни у једном црногорском племену нема сразмјерно тако много породица, које су поријеклом од ускока и од избјеглица ,од крви’ .колико у Лимљанима – констатовао је Ердељановић! Положaj према турској граници и топографске околности које су заштитнички и обједињавајуће дјеловале, као и тежња за ширењем територије, у првом реду за добијање планине ради испаше и шуме, утицали су на сплемењивање и јачање заједништва.

Према нашој евиденцији (јула 1972. године) 29 презимена обухватало је 133 д., и то:

-Шпадијери (1),

-Цаковићи (1),

-Сјеклоће (16),

-Крекуни (6),

-Ђуровићи (2),

-Андрићи (2),

-Милићи (12),

-Пејановићи (10),

-Косовићи (2),

-Лекићи (1),

-Јоветићи (2),

–Дапчевићи (2),

-Ђурановићи (5),

-Вукасовићи (3),

-Поповићи (1),

-Боковци (3),

-Роловићи (2),

-Никићи (2),

-Драгишићи (7),

-Вулетићи (6),

-Шоловићи (4),

-Вуксановићи (1) и:

-Бошковићи (3).

Осим њих y село повремено долази 40 д., од којих само из Бара 27, а из Титограда 12. Лимљани су y првом балканском рату учествовали са 150 пушака (само из Каруча 50), а у стране земље (највише y Америку) на рад ишло их је око 45 (из Каруча око 20).

У задње три деценије мјештани овог села подигли су у околним градским насељима 25 кућа, од којих само Милићи (у Бару) 11. У самом селу запуштено је 12, а изнова подигнуте или обновљене 22 куће. Од свих кућа 72 су приземне, 54 на изби и 5 двоспратних. Све су под тиглом; са дашчаним плафоном је 76, а са малтерисаним 55. У међуратном периоду у 10 кућа направљено је 8 соба и 8 кухиња, а у поратном у 16 кућа 18 соба и 6 кухиња. У селу има великих, дозиђиваних кућа, у којима станује по неколико домаћинстава. Као таква типична је кућа Вулетића, дуга око 30 m. стамбени фонд y селу пописан је 1971. као 141 стан са 5.651 m2. Према старости су: 83 из првог, 36 из другог, 12 из трећег и 10 из четвртог периода. Само један је са земљаним падом, 21 са отвореним огњиштем, 3 са електричним инсталацијама и водоводом, 112 само са електричним инсталацијама и 26 без тих инсталација. Према врсти су 80 једнособних и гарсоњера, 30 двособних, 19 посебних соба, 9 трособних и 3 са 4 и више соба. Од њих је у 1971. години било настањено 129, и то само са по једним домаћинством.

Воде.

За оквире Старе Црне Горе, Лимљани су синоним богатства водом. Из околних планина стичу се првокласне изворске воде. Почев од Сутормана ређају се: Ђолаза, Баша, Добра вода, Три Круне, Марков студенац, Зимис, Перова вода, ‘Беретеш, Ђулман, Јова Милова вода, Зана, Вилина вола, Вуксанова вода, Сомићица, Каручки студенац, Гуртулица, Грђен, Маркова вода, Јауза, Фишта, Дрењина, Клисимон, Батачка вода, Бабина вода, Петровића студенац, Пејановића студенац, Ђурановица, Водица, Врело, Јаговићи, Буковац, Бурдић, Каба, Ракита, Нова веда, Грковица, Орашак, Капа (највећи извор испод Созине), Псар (велики извор), Зазов крш и (можда) други. Текућице су: Марков поток, Дубравски поток и поток од Буковца. Сви се они сливају и формирају рјечицу Лимштицу, која са великим извором Капа образује ријеку Црмницу.

На свим тим текућицама било је 14 млинова, са 14 витлова и 1 ваљаоница. Власници млинова били су стајници као у Годињу; 4 су била у личном власништву. Већином су радили до првог свјетског рата, а у међуратном периоду само 6; Оволико богатство водама само се дјелимично користило за наводњавање, а тек у новије вријеме, иако веома споро, почиње да се личним иницијативама користи за хигијенске сврхе у кућама.

Занимање становништва и остали подаци о селу.

Чињеница је, међутим, да оне, тако распоређене, представљају главну и солидну основу за брже и савременије урбанизовање и овог и других околних села. Прва два дијела села увела су електрику 1963. године а трећи 1970. Од тада су прибављена 23 електрична шпорета, 30 фрижидера, 34 телевизора, 78 радио–пријемника, (35 транзистора) и 52 грамофона. Од новијег намјештаја у 80 станова купљени су каучи, у 116 постеље, y 14 фотеље, y 108 нове столице итд.; 15 домаћинстава располаже са око 1.200 књига.

Прва два дијела села природно су много више упућена на земљорадњу (ободом су Црмничког поља), него трећи дио, који извјесно има планински карактер и већи интерес за сточарство. Зато се и у прва два више гајила крупна, а у трећем ситна стока. Истина, и један и други су се нарочито занимали виноградарством. За једно и друго и остале потребе овдашњих, релативно богатих домова, били су неопходни бројни помоћни објекти, дворишта и за опште сврхе, често велике тараце на кућама. До поткрај прошлог вијека највећи број кућа је и за стоку и за оставу користио доњи спрат, који је код неких био изграђен на волтовима. Касније, нарочито до првог свјетског рата, када се више водило рачуна о изгледу и хигијенском уређају куће, све више су поцизане штале и други мањи објекти за свиње, живину, оставу и сл. Без помоћних објеката није било ни једне куће (укључујући избе); исто тако ни без дворишта, а ријетко и без тараце. У том погледу ни сада стање није много друкчије. Изузетак су само новоподигнуте, савременије куће, на којима су мање али изгледније тараце и око којих су и уређенија дворишта.

Поред поменутих чинилаца на новији развој села биле су од великог утицаја саобраћајнице, поменута ускотрачна жељезничка пруга, која је овдје имала станицу, и макадамски пут од Вирпазара до Бара.

Нарочито су приморска, а и унутрашња недалека средишта позитивно утицала на културу становања којом се црмничка села у односу на неке друге крајеве Старе Црне Горе одликују. Томе је много допринијела и релативно велика емиграција становништва из ових крајева у друге земље. Сусрет са свијетом отварао је и ширио повратницама културне видике које су преносили у свој завичај. Мукотрпна странствовања богатила су се сазнањима о могућностима уреднијег и рационалнијег живљења. Преношена овдје, она су, додуше споро, утирала пут већем смислу за организацију и већој привржености раду. Она су економски јачала многа домаћинства али су c друге стране и била клица за јењавање сеоске солидарности, која се постепено све више сводила на традиционалне, махом вјерско-обичајне форме. Индивидуална предузимљивост и трговина растакала је раније елементе ширег заједништва, истичући породичну моћ богаћења. А велике породице са 10—15 чланова нијесу биле ријетке. Из њих се образовао и први, мада малобројни слој интелигенције, који је, ма гдје да је био ангажован, „пупчаном врпцом” био везан за старо огњиште. Овај процес се нагло појачао послије балканских и првог свјетског рата, односно послије времена у коме је за психо–менталну атмосферу Црмнице била актуелна лозинка из нових кола књаза Николе – „једна пушка с Бјеласице, све нас може окупати”. Почело је, наиме, све јаче продирање робно-новчаних односа, а самим тим и другачија међусобица.

До тада, пак, заједништво је било наглашено. Испољавало се у многим видовима сеоског живота. Међу њима је свакако главни био везан за „планину“, а затим за мобе, испомагања немоћнима и инокоснима, за скупни рад при брању руја, пелима, ваљању сукна, горењу кречана, сјечи шуме и листа за сточну храну и сл. оличавало се y кмету, који је штитио утврђене регуле и опште интересе села. У име њих је имао право да ма којег мјештанина казни и глоби. Било је то вријеме када су домаћинства имала и по 100 грла ситне стоке и до 5 хиљада чокота лозе. На главној слави Ивањдану (16. октобра), када све приспије и „свега“ има, најпотпуније су се манифестовали унутрашњи живот и „колективни“ менталитет сеоске заједнице.

Лимљанска планина се клиновито пружа између Созине и Тврдоча, Града и Лонца до Шестанских Чукурела, па границом Пепића према Бољевићима, преко Тдафе, потока Пелинова и врха Гориука. Завлачи се, наиме, између бољевичке и годињске планине и доста тешко је проходна. Прије 1941. године 42 д. су изјављивала стоку на планину, 32 су тамо имала стаје или куће, а 4 су другима давала стоку на чување. Преко зиме, пак, мањи број домова изгонио је стоку у приморје, највише у Спич. Послије рата коришћење планине се смањило и до данас готово нестало. До 1953. године за испашу је користило 18, па даље до 1960. године 10, до 1971. г. 7 и најзад 2 д. Стаје или куће данас тамо има само десетак власника. Планина је у свом обрадивом дијелу испарцелисана (по заравнима, увалама и долинама) на приватне посједе, а испаша се мање-више, за разлику од шуме, заједнички користила.

ИЗВОР: Према књизи Др Павла С. Радусиновића „Насеља Старе Црне Горе, посебни део“, издање Београд 1986. године. Припремио сарадник Порекла Милодан.