Порекло презимена, село Крушевица (Бар)

19. априла 2021.

коментара: 1

Порекло становништва села Крушевица (по књизи Крушевице), општина Бар – Црна Гора. Према књизи Др Павла С. Радусиновића „Насеља Старе Црне Горе, посебни део“, издање Београд 1986. године. Припремио сарадник Порекла Милодан.

Положај села и становништво.

Насеље се под овим називом води у поратним статистичким пописима. Уобичајено се иначе назива:

-Дабовићи, по истоименом братству, које га једино насељава.

Налази се на шестом километру пута од Вирпазара према Ријеци Црнојевића. Са сјевера, сјевероистока и истока граничи се брдом Крушештаком и Вељим лазом, са југоистока и југа Вељим Стражаником и са југозапада и запада брдом Врхом љетње воде. Село је углавном груписано и збијено украј поменутог пута, а ниже њега, правцем уздужне и дијелом испрекидане Удолине, њеним странама и околним увалама, простиру се сеоска имања. Атар села захвата 4,74 кm2 површине; дуг је 3,2, а широк 1 km. Средина села се налази на висини од 240,ш.

Историјат.

Колико је до сада познато,  село се први пут помиње 1.234. године. У дефтеру из 1521. заведено је као махала са 11 кућа, а исто тако са истим бројем купа и 1523. године. Међу траговима. које су Турци прије њихове истраге оставили у Старој Црној Гори, Ердељановић помиње „двије велике зидине“ код села Крушевице до мјеста Рпаваца. Међутим, у пописима Волице, дипреа и Сомијера село се не помиње. У вези с тиме вриједи напоменути да су топографски елементи положаја села, укључујући величину околних површина, повољних за обрађивање, одиста скучавали ширење и увећавање насеља, тако да је оно највјероватније увијек било мало и као такво, вјероватно при било каквим пописима заобилажено или прикључивано околним већим селима. Дефтери га међутим нијесу обишли, јер им је био циљ да ради опорезивања попишу сва насеља. Село је 1899. имало 13 д. са 63 становника (33 м. :30 ж; писмена 3 м.), а 1903. – 23 д. Ердељановић је, констатујући да y селу живе само Дабовићи, навео да их има 8 кућа. Затим је 1925. године насеље пописано као заселак Дабовићи, са 30 д. и 150 становника. За наредне нешто више од двије декаде (1948) тај број се смањио на 16 д. и 69 становника. Надаље је 1953. године имало 17:65, 1961. 15:33 и 1971. – 11 :23. Средином сљедеће године евидентирали смо да у селу повремено долази 6 д. (из Бара 2, Вирпазара 2 и Титограда и Скопља по 1). Чланова овдашњих домаћинстава, који живе на страни, али релативно често долазе, било је 11. Домаћинства су према броју чланова у посљедња два пописа била: самачка (6 :4), са 2 (4 : 5), са 3–5 (4 :1) и са више од 5 чланова (1 :1). Међу мјештанима је 11 старосједилаца и 12 досељеника, (9 из исте и 2 из друге општине Црне Горе и 1 из града), Од којих 10 прије 1941, а 2 касније. У старосно-полној структури задњег међупописног интервала стање је било сљедеће: у првбј групи: 7 :4 (ж. 2 : 1), у другој 15 :5 (ж. 11 :4) и у трећој 13:4 (ж. 7:9). У селу се, дакле, задржавају старије особе и жене.

Структура сзановништва.

Према образовању, мјештани су били: без школе 20 : 15 (ж. 17 : 15), са четворогодишњем 1 :7 (ж. 2: 1), а са осмогодишњом и другом школском спремом није било ни једно лице, осим једног квалификованог радника (1961). Неписмених је било 17 : 15 (ж. 15 :16), од којих изнад 55 година старости 16 : 15 (ж. 15 :15).

У структури посједа стање је било сљедеће: без земље (0 :2), до 2 ха (9 :8) и са 3—5 (6 : 1), а према изворима прихода: пољопривредних 7 :2, мјешовитих 8 :2 и непољопривредних 0 :7. У 1953. години 41 активно издржавало је 23 лица, Односно у пољопривреди 37 : 20. У сљедећа два пописа тај однос је нио: активних 16 : 6, у пољопривреди 12 :s и издржаваних 14 :9; у пољопривреди 7 :2.

Тип села.

Анкетар је y селу (укључујући запуштене) евидентирао 18 кућа. Од њих су 6 приземне и 12 на изби; све су под тиглом; 12 је са дашчаним плафоном, 4 са малтерисаним и 2 без плафона. У међуратном периоду је у једној кући начињена једна соба, а у поратном у 2 куће, по 1 соба и кухиња. Куће су 1971. пописане као 11 станова, са 394 m2. Сви су били без електричне инсталације. Само је један двособни, а остали једнособни и гарсоњере. Од њих је те године само 7 било настањено, а остали напуштени на дуже вријеме.

Воде.

Становништвом смањено, село се више не користи оним водама којима се раније, док је било бројније и имало неупоредиво више стоке, користило. Таква два извора, удаљена по око 2 km од села, су под љетњим врхом и Сопот (у подножју Вељег Стражаника). Главна сеоска вода је Коњух (на сјеверном подножју Стражаника, удаљена од села 0,5 km); то је убао који користи цијело село. Постоје такође и 2 заједничка убла и 5 приватних бистијерни.

Занимање становништва и остали подаци о селу.

Будући да је без електричне струје, село је y стандарду мало узнапредовало. Тако 7 домаћинстава користи истовремено и огњиште и обичан шпорет, а 3 само обичан шпорет. У осталом полућству више су заступљене старе ствари, као ковчези за оставу, сканцијере (креденци) и ожитњаци (остава за прибор за јело); мијењају се углавном старе постеље и столице.

Штала је мало и понека, обновљена у новије вријеме, намијењена је говедима. Избе су раније много више коришћене. Стока се, нарочито прије првог свјетског рата, много држала. За њу су били потребни обори, било као саставни или додатни дијелови дворишта. Куће старинског изгледа и неке повисоке као куле су са каменим тарацама на волтовима. Окућнице су више неиздвојене и представљају дијелове недалеких имовинских цјелина.

Напоменули смо да су Дабовићи у Фућкој гори били укомуњени заједно са Дупиљанима. Као и остали имали су ту и приватне посједе и удио у риболовима. Овдје се мисли на Модро и Радушко око. Модро у ствари сачињавају два ока дубока по око 10 m, а Радушко је плитко, али се ту, у затону од невремена купи риба, највише укљева и веома мало скакавица. У Фучкој гори имали су неколико торова. Ово стога што им је она близу, па су стоку могли да „зајмет” (потјерају) ујутро, а навече да је „врну“ (врате). Прије првог свјетског рата село је држало око 500 грла ситне стоке. Тај број је јако смањен аустријским реквизицијама, а затим се нешто увећао. Од Тројичина дне (почетком јуна) до Госпођина дне (почетком септембра) стока се давала Угњанима, Бјелошима, Очинићима и Бајичанима на чување — y Ловћену. Тамо су се изјављивале само овце, а бивало је и јалових коза, ради гноја. За то су на свако музно грло власници добијали по оку квалитетног његушког сира. Давање стоке на катуновање било је редовна појава до првог свјетског рата, а затим је постепено нестајале; послије 1945. је престало.

Ово мало и једнобратственичко село садржавало је све чиниоце за веома развијену солидарност. Мобе, испомагања, брига о сиромашнима и инокоснима и сл. били су израз и императив јаког заједништва.

Изабрани кмет (углавном до првог свјетског рата) имао је право да глоби и казни, штитећи заједничке интересе села. Кол права прече купње, иако је овдје једно братство, водило се рачуна о огранцима, o непосредним ближикама, којима је продаја прво нуђена. Везе са братственицима у емиграцији (ишло их је петнаестак y Америку) увијек су Одржаване. Повратници су од уштеђевине обнављали куће и куповали имања. Крајем прошлог и почетком овог вијека мјештани су ишли на рад и у црмничке тиглане, а послије 1945. године на масовне радне акције (пруга Никшић—Титоград и Титоград—Бар). Имали су имања у Црмничком пољу и у Лугу код Језера. У првом се сијало о Видову дне (28. јун), а у другом о Петрову дне (12. јул). На парцелама под кукурузом сијали су се уједно бестан, „фаџола“, тиква и др. Блажо Ников Дабовић (стар 81 годину) је посљедњи пут 1947. године са 3 мотике земље (у ралу су 4 мотике) добио 67 багаша кукуруза. Сада су та имања запуштена, плаве се, или су под жељезничком трасом. Жито су мљели у Посељанима, у Подумачу (код Вирпазара) и под Дупилом на Ораховштици.

ИЗВОР: Према књизи Др Павла С. Радусиновића „Насеља Старе Црне Горе, посебни део“, издање Београд 1986. године. Припремио сарадник Порекла Милодан.

Коментари (1)

Одговорите

Један коментар

  1. Ненад

    Је ли, шта има од података о пореклу Дабовића из овог села? Да ли су они исто као и Дабовићи из Крушевица у Боки? Чини ми се да јесу, јер и они имају неко слично предање о томе.