Порекло становништва села Дупило, општина Бар – Црна Гора. Према књизи Др Павла С. Радусиновића „Насеља Старе Црне Горе, посебни део“, издање Београд 1986. године. Припремио сарадник Порекла Милодан.
Положај села.
Путем дугим 5,5 km, који в0ди лијевом обалом Ораховштице, Дупило је повезано са Вирпазаром. Већи дио тога пута пробијен је 1938, а мањи 1959. године. Без њега село би, због свог положаја и околног рељефа, било доста издвојено. Једино је узаном и дијелом „кањонском” долином Ораховштице отворено према Ораховском пољу и Вирпазару, а са осталих страна окружено брдима. Са сјевера и сјевероистока граничи се Лаштиком и Дебељаком, са истока, југоистока и југа Љетним врхом, Соколом, Бјеласицом и Ораховштицом и са запада и сјеверозапада Злом горем, Великом главом и Љутезом. Само насеље се смјестило y двјема увалама и на њиховим ободним, доста нагнутим пристранцима. Осим до сусједне Попратнице, према којој веди поплочана пјешачка стаза, и Орахова, до кога води поменути пут према Вирпазару, са осталим најближим селима (Бријегама, Брчелима, Грађанима, Радомиром, Трновом и Комарном) повезана је релативно тешко проходним и дугим крчаницима. Дужина његовог атара је (СЗ–ЈИ) 3,4 km, ширина (С–Ј) 3 km, а површина 10 km2. Висина му је (средина села) 280 m.
Историјат.
Судећи према самом називу, насеље је „веома старе и засновано y врло дубоком и сразмјерно пространом улегнућу“. Претпоставка да је у римско доба преко Дупила пролазио пут који је водио од Будве преко Брајића и Подгора ка Ријеци Црнојевића није потврђена археолошким налазима. У средњем вијеку (1234—40. и 1482. год.) помиње се у вези са давањем земље манастиру св. Николе на Врањини. У турском дефтеру 1521. год. наводи се да је село имало 86 кућа, а 1523. год. 69. Болица пак саопштава да је почетком 17. вијека имало 46 кућа и 100 војника, а Дипре почетком 19. вијека 42 куће и 60 војника.
Структура становништва.
У 1961. и 1971. години међу мјештанима је без школске спреме било 61:35 (жена 59:30), са четворогодишњом школом 88:69 (жена 41:37), са осмогодишњом 11:13 (жена 1:5), са средњом 11:5, са вишом и високом (1971) 2, и квалификованих радника 2:4, док је неписмених било 40:23, и то све жене.
Покретљивост мјештана y истој декади одразила се како на посједовну структуру и структуру домаћинстава према изворима прихода тако и на удио активних према врстама дјелатности, броју издржаваних и сл. У првом и другом попису без земље их је било 11 : 10, са посједом до 2 ха 49:20, са 2–5 ха 3 : 12 и са преко 5 ха 1:1.
Истовремено је пољопривредних домаћинстава било 25 :7, мјешовитих 31 : 12 и непољопривредних 9 : 26. Активних лица у пољопривреди било је 60 : 26, а издржавана су 91 :42 лица. У осталим дјелатностима радило је 13 : 20, док је лица са личним примањима било 22 : 23. За око 20 година, дакле1953—1971, број активних у пољопривреди смањио се (105 :26) за 79 лица.
Тип села.
Дупило је насеље збијеног типа. Поред главнине села (42 к.) која је највећа, сачињавају га засеоци: Плочице (9 к.), Приње (9), Шупља стијена (6) и Поткрај (5 кућа). Главнина захвата падине брда Островице, стране зване Пудило, Подбрдо и дијелове око изворишта Радова потока, Дупиоштице и Васовице. Плочице су y улегнућу између Лимова крша и Вранишине; Приње су подно брда Рудине, а Шупља стијена је на југозападном подножју Островице. Средње растојање између засеока је око 300 m. Поткрај је Удаљенији, налази се на лијевој страни доњег дијела долине Ораховштице, подно брда Умца, односно у граничном дијелу дупиоске катастарске општине — украј пута према Вирпазару, 4 km удаљен од Дупила. Међусобно су удаљени око 450 m. први су међусобно повезани крчаннм или поплочаним стазама. Међу њима је главна, добро поплочана, од цркве и школе (гдје је средиште село) до Дупиоштице и назива се Дјекљак. У цјелини Дупило има 71 кућу, међу којима је извјестан број запуштених. Оне су остале као угашена огњишТа (ископани домови) или као власништво оних домаћинстава која сада живе у другим мјестима.
Воде.
Село користи живу и акумулирану воду. Прву дају извори. Радов поток извире испод брда Дубрече и тече по средини села; љети понире, па се поново јавља и улива у Ораховштицу. Његов ток оснажују три успутна извора: Дупиоштица, Стајачев вир и Васовица, који се одликују добром пијаћом водом. Налазе се y средини села. На потоку су два млина; један је радио до 1941. год., а други ради и сада.
У засеоку Шупља стијена налази се озидана изворска вода (за озиду се сматра да је веома, веома стара) звана Ђушица. Сјеверозападно, повише села, у великом комплексу обрадивог земљишта званом. Црњине, налази се вода која је изворска, а ту се и акумулира. Питка и здрава, служи за пиће и појење стоке и колективно је сеоско добро. Југозападно од ње је извор Лимњан, који љети пресушује, а у осталом дијелу године је прави поток који након 200 m тока понире. У Шупљој стијени такође се, осим љети, у једном коритастом удубљењу јавља жива вода, звана Корито. У селу је изграђено 10 бистијерни, од којих су 7 приватне, а 3 користи по неколико домаћинстава.
Становништво.
Природни положај, воде и размјештај братстава y селу дали су главни печат физиономији насеља. У збијеним засеоцима (махалама) и у главнини села живе највећа братства. Ту су куће углавном једна до друге, тако да за већа дворишта није био мјеста, а исто тако ни за окућнице. Старе куће, као сливене из камена, са тарацама и ограђеним двориштима, ту и тамо гроздасто збијене, остављају утисак патине и личе на старе куле или групна утврђења у којима је живјело и држало се старо језгро дупиоског племена. Његова јачина и у оздашњим условима не мало богатство, била су јака основа за сплемењивање и територијално ширење, нарочито послије истраге потурица у којој су, како то Његош y Горском вијенцу истиче, предњачили. Та основана и зато наглашена племенска традиција имплицирала је јачање братственичких веза и заједништва.
Отуда, рецимо, у 9 постојећих кућа засеока Приње живе (6 д. су ту, а 3 повремено долазе из Титограда) само Ђуровићи.
У селу иначе сада живе:
-Ђуровићи (13 д.),
–Пурлије (9),
-Дајковићи (5),
-Црнчевићи (3),
-Вучинићи (2) и:
-Губеринићи,
-Вулетићи,
-Петровићи и:
-Побори по 1 д.
Из Бара, Вирпазара, Титограда и Никшића повремено долази 21 домаћинство.
Занимање становништва и остали подаци о селу.
Сеоска комуница Дупила налазила се у Фучкој гори (при Скадарском језеру), укључујући Танки и Дебели рт. Искључиво је коришћена за зимску испашу и могла је да прими сву дупиоску стоку (око 2.000 грла). Испаша је била забрањена од краја маја до краја новембра, а затим су права свих била неограничена. Будући да су божићни пости били у исто вријеме (трајали су 6 недјеља, тј. од 28. новембра до 6. јануара), то се за исхрану овдје користила риба и перната дивљач.
Било је ту до 50 торова (сувомеђих појата); дио оних који их нијесу имали могли су да користе велику пећину Међеђу. Један укомуњени дио овог комплекса припадао је селу Трнову. Читав комун обухватао је и прибрежне воде Језера, тако да су Дупиљани са Трновљанима имали колективно право риболова у Модром и Радушком оку. Користили су га наизмјенично, односно једне године Дупиљани, а друге Трновљани.
Додуше, пошто нијесу располагали ваљаним риболовним прибором, договорно су ангажовали Врањинаше и Цеклињане (као најискусније риболовце), којима су учињене услуге надокнађивали трећином од укупног улова. Лов помоћу грибова обично је трајао један дан. Улов је затим дијељен на домаћинства; водило се рачуна да се посебно сиротим женама да дио, затим свештенику и (из пажње) Цетињском манастиру.
Чуварима риболова који су пазили да неко са стране не учини штету (чували су од почетка септембра до неког дана децембра, кад је улов вршен) давана је уговорена надокнада у новцу који се добијао од продате рибе. Ако је село заједнички дуговало за комуналне потребе (за пут, мост и др.), онда се дио улова продавао да би се дугови измирили.
Но, поред ове информације o коришћењу тих риболова, добијене на терену, налазимо и другу, објављену у Зетском гласнику 1932. Године (бр. 73, стр. 2) у којој се каже да у „Модрим окима имају удјела села: Комарно, Дупило и Попратнице. Они су између себе основали Одбор Модрих ока, који води рачуна о њима. Он је подијелио лов тако да село Комарно лови три узастопне године, а Дупило и Попратнице такође три и тако се ређају . . . Стражари су мјештани и то се обично постављају поштени и искрени ловци, који ни по коју цијену неће дозволити ма шта да се деси риби и риболову врло се често може десити, а и дешава се, да понеки рибар залута у овај општински — сеоски риболов, у коме је лов појединаца строго забрањен, и да баци своје мреже.
Стражари воде рачуна да ли има рибе у довољној количини да би се могло „грибити“. Обавјештавају о томе Одбор . . . Затим се обавијесте и остали сељани, који треба да буду присутни y што већем броју, закажу дан „грибљења“ и пошто немају својег гриба, позову Додошане или Врањинаше, са њиховим грибом, који као награду добијају трећину од количине уловљене рибе”.
Дупиљани су имали релативно велике посједе у Ораховском пољу, које је било главна житница за околна села. Било је домаћинстава која су из поља убирала до 300 багаша (багаш -15 kg жита). Ту се понајвише y мобама окопавало, брало и шужбало жито.
За доба самосталне Црне Горе, држећи се Богишићевог Имовинског законика, братственички имовински потеси били су углавном добро очувани. Право прече купње – првог братственика, затим сусједа на имовини („мергинаша”), па тек других интересената је почело, иако не увелико, да се ремети лицитацијама почев углавном од међуратног периода наовамо. Тако су y поменутом пољу имања Ораховљана куповали мјештани других мјеста. Најчешће су то били повратници из печалбе, посебно из Америке.
У ужем дијелу атара, ближе насељу, појаве купопродајног нарушавања имовинске цјелине готово да нијесу постојале. Посебно не у оним случајевима када имовина представља природну, конфигурацијом терена уобличену цјелину. Такав најбољи примјер овдје је цјеловити имовински комплекс Петра Никова Петровића, који је сав око куће, такорећи надохват руке.
Дупиљани су држали много стоке, нарочито до балканских ратова. Тада је, на примјер, Стево Јошов Ђуровић, са својом породичном задругом од 20 чланова имао велико имање (размјештено од Танког рта до Сјенокоса под Грађане), више од 200 оваца и коза, 2 пара волова, двије мазге и др. Било је и других, мање имућних, али је рад у овој био најбоље организован. Такви су уједно били и зеленаши — давали су знатне суме на зајам уз повећу камату. Камата је обично била највећа онима који су ради зараде ишли у Америку. С друге стране била је заступљена најамнина, било на раду у селу или у другим мјестима, као на примјер у приморју, гдје се сакупљала маслина или чувала стока.
ИЗВОР: Према књизи Др Павла С. Радусиновића „Насеља Старе Црне Горе, посебни део“, издање Београд 1986. године. Припремио сарадник Порекла Милодан.
Коментари (0)