Порекло становништва села Љубанци, општина Бутел, град Скопље, Северна Македонија. Према књизи Др Јована Ф. Трифуноског „Скопска Црна Гора“, издање Скопље 1971. године. Приредио сарадник Порекла Милодан
Положај села и воде.
Куће овог великог села леже у долини Љубаначке реке, на граници између планинске падине на северу и нижег земљишта на југу. Стога атар насеља по својој природи намењен је за различиту експлоатацију –— више земљиште за сточарство и шумарство, а ниже земљиште за земљорадњу.
Становници се служе водом са извора озиданих у чесме. Главнији извори у селу cy: Чаушевац, Долна чешма, Горна чешма и Млака. Вода са извора Млака покреће воденицу.
Земље и шуме.
Потеси на планинском делу атара су: Пупљак, Црн камен, Чука, Орниче, Дубрава, Јадриовци, Јазвиње, Капиштец, Босилковац, Тијановац, Љубански камен, Попова млака, Остри камен, Утовец, Кула, Лапчина, Мачишта, Цигаревац, Присоји (има их три), Граишка чука, Говедарник, Бел камен, Вуча рупа, Студено, Рајкови ливади, Бундова ливада, Гарина, Ливадишта (на карг: Здравац — 1573. м), Соколовец, Китка, Вирови, Згуровци, Здравчи камен, Маристтена, Манастирски осој, Касановац. Сељаци кажу да је Соколовец највиши врх на планини Црној гори.
Потеси на нижем делу атара, јужно од села, су: Делба, Страишта, Падина, Голема њива, Лопушане, Црквиште, Радишки рид, Коритница, Орловац, Побушка река или Јанков рид, Асанова млака, Пожарница, Манастириште или Манастир Св. Ђорђе, Маркова чешма, Рамна њива.
Тип села.
Љубанци је збијеног типа. Има девет махала чија су имена по главнијим родовима. Махале су: Нинићева, Рајова, Којчићева, Шаманска, Шишманска, Доња или Нова, Пештерска, Терзинска и Цоцовска. Доња махала је најмлађа. Постала је пресељавањем породица из старијих махала.
Свега Љубанци има 203 домаћинства.
Прошлост и старине.
Према ономе што сам видео и чуо, изгледа да у Љубанцу и на атару има остатака разних културних епоха. Особито старе гробове сељаци су повремено ископавали на местима Гребиште, Делба, Св. Јован и другим. Ти гробови припадали су становницима који су овде живели пре постојања данашњег села. На месту Гребиште ископане су и старе паре. Старина има и на месту Касановац. Тамо су рушевине цркве Св. Димитрија. Раније је било и гробова.
Међутим, многи подаци говоре да је и данашње Љубанце особито старо село — као Љуботен, Мирковци и друга скопско-црногорска насеља. Сигурно је постојало још у средњем веку јер у њему живи већа група старинаца. Има и досељеника, нарочито из два околна села која сада не постоје — Лопушана и Згуровца.
Име села могућно потиче од личног имена неког човека.
Поменута словенско-хришћанска села Лопушане и Згуровци лежала су на данашњем атару љубанца. Лопушане је било на нижем земљишту, око 3 км јужно од Љубанца. Згуровце се налазило на планинској падини, непосредно изнад Љубанца.
Лопушане је потицало из средњег века. То се види из историјских извора у којима се оно наводи између 1302. и 1308. г. у даровници краља Милутина као село властелинства познатог скопско–црногорског манастира Св. Никите. Поменута села имала су и цркве: у Лопушану била је црква Св. Петке, а у Згуровцу црква Св. Илије.
Живот становника у Згуровцу и Лопушану за време турске владавине био је тежак. На њих су нападали муслимански Арбанаси на планини са севера и Турци чифлик-сахибије са југа. Стога су сe они прикупљали у подпланинско веће село Љубанци. Тако су се хришћани могли лакше бранити од насиља поменутих муслимана.
На месту Кула на планинском масиву некада је боравио војни одред који се старао о безбедности. Познају се зидови у рушевинама, широки око 1 м. У том планинском крају је и место Муратица или Муратово џаде. Тамо је водио пут правца Барјак — Пупљак – Било – Рамно – Корбулић — Косово.
У средини Љубанца је црква Св. Николе. Народна традиција наводи да је саграђена у исто доба када и позната Јахја–пашина џамија у Скопљу. За грађење цркве заслугу је имао један предак од данашњег рода Нинићевци; одобрење за подизање цркве он је добио од поменутог Јахја–паше. Затим је црква поново поправљена и живописана 1881. г.
Северно од Љубанца на планинској падини је манастир Св. Никола љубанечки, обновљен 1847. г. Сељаци кажу да су га саградили исти мајстори и зуграфи који су градили саборну цркву Св. Богородице у Скопљу. Манастирски храм је релативно мали, са два конака око њега. Током 19. и почетком 20. века и у овом манастиру, као значајној жижи, скупљало се бројно подјармљено становништво сваке године на дан 22. маја. Манастирски сабор одржава се и сада.
Љубаначки манастир посетио сам 14. априла 1970. г. У њему сам видео бројне старе књиге. Међутим, о манастиру се нико не брине: конаци су полуразрушени, храм необезбеђен, тако да прети опасност од потпуног пропадања. У манастиру је и гроб последњег игумана Серафима Боздухина, који је умро 1960. г. (живео је 78 година).
Крај села је црквица Св. Богородица „балаклија“, саграђена на старим рушевинама 1920. г. Тамо је сеоско гробље. Западно од Љубанца на заравни је капела–манастирић Св. Меркули ј е (кажу и „манастир“). Саграђена је иза другог светског рата. Прва школа у Љубанцу отворена је 1853. г. Сада постоји осмогодишња школа са ученицима још из Бродеца и Љуботена.
Северно од Љубанца је потес Карапанџовац. Тамо постоје локалитети Марково колено и Марков загр. Имена су по Марку Краљевићу. Каже се: „Марко туе рипнал“ са брда Пупунчевац.
Становници Љубанца имају атар подесан за сточарство, шумарство и земљорадњу. То су привредне гране које се допуњују.
Таква комплементарна земљишна основа створена је као једна географска целина око насеља. Ипак сточарство је било највише развијено. Сточарски станови налазили су се на местима Згуровци, Јадриовци и другим. Преко лета у њима боравило је више чељади због сточарства и земљорадње. А преко зиме тамо су остајали само они који су хранили стоку — претежно козе и говеда.
Становници су живели у већим кућним задругама. Оне карактеришу живот Љубанчана све до краја другог светског рата.
Познатије задруге звале су се: Костенцови, Спасенцови, Рајеви, Шаркови итд. Оне су биле и најимућније са стоком. Међутим, иза Другог светског рата сточарство је нагло опало и кућне задруге ишчезле. Пашњаци на планини остали су неискоришћени.
Живот становништва Љубанца до ослобођења од турске власти био је доста тежак. На њих су нападали муслимански Арбанаси поглавито из два села: из суседног Љуботена на истоку и из Бреста на планинском масиву на северу. Због тога поједини мушкарци из овог црногорског села почели су ићи у печалбу. Радили су као пекари, мање као бозаџије.
Порекло родова.
Љубанци спада у она села Скопске Црне горе у којима је очуван знатан број стариначких домаћинстава – 113. Осим тога, како је и напред речено, има и доста досељеника из других ближих и удаљенијих насеља – свега 90 к.
Старинци.
-Нинићеви (25 к, Ваведење), куће су им у посебној родовској махали. За њих се каже: „Најстари се во селото“.
-Шаманци (18 к, Ваведење), и њихове су куће у посебној махали. Деле се на мање гране:
-Козарови,
-Костенцови и др.
-Шишманци (20 к, Св. Никола), имају посебну родовску махалу. Старије име било им је:
-Калови.
-Цоцови (22 к, Ваведење), имају посебну родовску махалу. Деле се на мање гране:
-Андасарци и други.
-Пештерци (26 к, Св. Никола), имају посебну родовску махалу. Право име им је:
-Сурлови.
Досељеници познатог порекла:
-Којчићеви (20 к, Ваведење), куће су им у посебној родовској махали. Деле се на мање гране;
-Мерџанови,
-Ћосеви и други. Њихово је порекло из сада расељеног села Згуровца. То село, како је поменуто, лежало је на планинском масиву северно од Љубанца.
-Рајови (21 к. Ваведење) и:
-Кикенови (5 к, „Св. Ђорђе посен – по Митровден“), досељени из сада расељеног села Лопушана. У првом роду у 19. веку био је познат предак Сокол Рајев. Пред крај турске владавине Рајови су дали неколико познатих сељака-домаћина. Кикенови раније су се звали:
-Чурукови.
-Уткови (6 к), грана од рода Рајеви. Куће су им у Доњој махали.
-Терзини (13 к), пореклом из Сиринића у Косовској области. Доселио се њихов предак који је био терзија,
-Тарчугови (8 к), куће су им у Доњој махали. Досељени су из скопског села Нерсза на планини Водну.
-Петкинчови (1 к, Св. Петка), порекло им је из Мирковца. Одатле су прешли у Јазирце, које сада не постоји, потом у данашње село.
-Бачварови (1 к), потичу од домазета досељеног из Пореча.
Досељеници непознатог порекла:
-Рајкови (10 к) и:
-Попадини (4 к). Куће су им y Доњој махали. Можда су грана неких напред поменутих родова.
Постоји и једна кућа муслиманских Цигана-Рома:
-Исмаиловци. Овде живе од турског доба. То су ковачи.
Исељеници.
У Љубанцу нема довољно природних и привредних услова за живот бројног становништва. Стога су се многа домаћинства иселила у Скопље и у поједина насеља Скопске котлине. У Скопљу има око сто љубаначких домаћинстава. Највише су груписана у скопском делу званом Бутељ (40 кућа).
Приликом проучавања скопског села Бујковца тамо сам нашао ове исељенике из Љубанца:
-Симоноски (5 к),
-Каневски (2 к),
-Костовски (2 к),
-Ацеви (1 к),
-Шеркови (1 к) и:
-Спасески (1 к). Иза првог светског рата они су тамо купили земљу „од беглари“.
Крајем 1969. г. једно љубаначко домаћинство иселило се у Аустралију.
ИЗВОР: Према књизи Др Јована Ф. Трифуноског „Скопска Црна Гора“, издање Скопље 1971. године. Приредио сарадник Порекла Милодан.
Коментари (0)