Порекло презимена, село Башча (Рожаје)

Порекло становништва села Башча, општина Рожаје – Црна Гора. Према књизи др Милисава Д. Лутовца „Рожаје и Штавица – антропогеографска испитавања“ у издању Српског етнографског зборника, Београд 1960. године. Приредио сарадник Порекла Милодан.

Положај села.

Село Башча је у горњем току Башчанске или Гриховске Ријеке, амо где она прима многобројне потоке. Радом ових потока у кристаластим шкриљцима створене су мале равни и блаже стране које су повољне за људска насеља. Присојне стране су плодније и као такве насељеније.

На осојним странама и поред потока су ливаде. Око села су брда Кукаљи, Репишта и Кремењаче, обрасла шумом и пашњацима. У Распорнма изнад села налазе се летњи станови; иначе многи Башчани држе стоку код кућа јер испаша није далеко. Башча има планину Мусину Јаму и Јеленчицу, где су раније за време зиме држали стоку.

Воде.

Ово село обилује водом. Извори се јављају свуда; од њих су најважнији: Церова Чесма, Топлик, Лисак, Јеличица, Лекииа Вода, Кладенац, Добра Вода и Јаворје код Црквшпта. Осим тога у Сланој Бари избија гвожђевито–кисела вода. Овоме ваља додати да Башчанска Ријека покреће и седам редовничких воденица.

Историјат и старине у селу.

Због ових природних услова у Башчи је увек било насеља. Два стара српска гробља и црквине у њима сведоче о насељености у прошлости. Једно гробље и црква је у Горњој а друго на Ковачинама у Доњој Башчи.

Земље и шуме.

И топографски називи појединих крајева су из раније прошлости: Сада, Забрђе, Ковачине (ливаде), Окутњнце, Баре (ливаде), Сенокос, Гњила, Смрчиће и Јабуке (њиве), Котиште и Репиште (пашњаци и ливаде).

Име села.

И сам назив села је давнашњег порекла. Једни тврде да је то име дошло по воћњаку, али ће бити вероватније да је овај назив у вези са баштином – поседом. Постоји предање да је Башча припадала цркви.

Порекло становништва.

Становништво у Башчи непрекидно се смењивало за последња три века турске владавине. Једни су одлазили а други долазили. Тигањска Махала се зове по Тигањима из Бихора који су овде живели, као и неки Баџићи.

Преци данашњег становништва досељени су у XVIII веку. Први су се овде населили:

-Гаровићи (30 к.) (с. Митровдан). Њихов је предак с Медуна из Куча, јер је убио агу код Подгорице. Пошто су му синови изгинули, морао се оженити стар девојком која му је родила два сина: Рака и Аврама, по којима се деле на:

-Раковиће и:

-Аврамовиће.

Али се они сви презивају по доцнијем претку Гару. Гаровићи овако изводе своје порекло. (Раковићи и Перовићи су се почели презивати као Гаровићи тек 1912 године). Од досељења броје појасеве: Рако, Саво, Гаро, Петар, Максим, Секо, Младен, или: Аврам, Радоња, Велимир, Радосав, Урош, Јаблан, Вучета.

Пре но што су се настанили у Башчи, Гаровићи су кратко време живели у Бишеву, због чега их зову Кулешанима (јер се Доње Бишево звало Кулеса).

Исељавали су се на све стране. Јоковићи у Трешњи (Топлица) и Јанковићи негде код Пазара, пореклом су од ових Гаровића.

-Радевићи-Куруца (12 к.) (с. Аранђеловдан) пореклом су из Мораче. Њихов се предак најпре населио у Брзави (Бихор). Тада је у једној кући било 60 чељади, коју је куга поморила, сем једне жене са дететом. Ова жена се преудала за Вељовића у Калици и када су се ови преселили у Башчу и ово дете је добило земљу од ага. Од досељења у Башчу броје шест појасева.

-Ратковићи –— Букумире (7 к.) (с. Никољдан). Предак се доселио из Братоножића и настанио се у Гуснице а затим прешао у Злоглаве, на земљу ага Сутовића. Тада су се презивали Бојовићи. Одатле су се због несигурности преселили у Башчу, а други њихови рођаци Ивановићи у Буковицу и Веље Поље (Штавица). Ратковићи су род са муслиманима Скендеровићима у Бихору, Кажу да су од два брата.

-Рајовићи – Пејчиновића (2 к.) (с. Лучиндан). Предак се доселио из Горажде (околина Берана), где и сада постоји Пејчиновића гробље. Кажу да су им куће биле близу Коловрата, па су се одатле морали преко ноћи иселити, јер је њихов бег из Плава хтео живог да закона једног од два близнака Пејчиновића. Разлог за то било је веровање да би земља престала да избацује кости из гроба беговог оца ако би се жив близнак закопао. Једни су Пејчиновићи побегли у село Брњицу (Сјеница), други у Србију (Топлица) а трећи у Рожаје. Ови рожајски Пејчиновићи провели су неко време у Ђурановића Лукама (Рожаје), а одатле су се преселили у Башчу. Само једна кућа се вратила у Заостро код Берана.

-Ђуровићи (4 к.) род су са Ђуровићима у Грижици.

ИЗВОР: Према књизи др Милисава Д. Лутовца „Рожаје и Штавица – антропогеографска испитавања“ у издању Српског етнографског зборника, Београд 1960. године. Приредио сарадник Порекла Милодан.