Порекло презимена, село Врбјане (Дебарца, С. Македонија)

26. новембар 2020.

коментара: 0

Порекло презимена насеља Врбјане (општина Дебарца). Према књизи Јована Трифуноског „Охридско-струшка област – антропогеографска проучавања“. Приредио сарадник портала Порекло Жарко Миловановић.

Положај

Предео Дебарца, како је и напред речено, дели ce на три дела. Први део је Горња Дебарца, у коме су главна два насеља Сливово (као средишно и управно место) и Врбјане по највећем броју кућа. Међутим, Врбјане има положај у ивичном делу Г. Дебарце. У близини Врбјана састају се три речице: Голема река, Бороштица и Петрчанска река. Тако настаје река Сатеска.

Врбјане је на месту где је увек могло бити насеље. Има веома повољне природне и привредне услове. Са западне стране издиже се пространа планинска падина, обрасла храстовом и буковом шумом. – Изнад њене горње границе је пространа „голина“, тј. планинска паша. Са источне стране села простире се ниско земљиште подесно за обрађивање. Потеси на планинском делу атара зову се: Црвено млаче (тамо је главна паша), Годијов дол, Манастирец, Јагњештица, Локви, Секулица, Папрадница, Мирослајца, Јасика, Смрдешница, Божина равен итд. Потеси са обрађеном земљом источно од Врбјана су: Предалиште, Галвје, Св. Петар, Жежница, Луда вода, Дупчиња, Петрчане, Крст, Церон, Пантица, Царев кладенец и др.

Становници Врбјана обилују водом – текућом и изворском. На планинској падини су Стојански извор, Жежов извор, Манастирец (ту извире Голема река или Сатеска). У планинском подножју избијају врела – Петрчански извор и Царев кладенец. Веома је значајан Петрчански извор. Од њега потиче снажна вода као река. На њој је радила једна сеоска воденица. – Врбјане има збијени тип. Разликују се махале чија су имена по родовима, на пример, Ћемаловока, Анђелевока, Патнкиковока, Радевска и др. Село има свега 100 домаћинстава (1978. г.).

Прошлост

Крај Врбјана са североисточне стране је високо заравњено земљиште звано Предалиште. Традиција наводи како је тамо некада постојала црква и око ње је било старо село. Мисли се да је то село старије од данашњег Врбјана. На Предалишту налажени су остаци једног водовода. На месту старе цркве саграђена je 1937. г. црквица св. Петра. Она је била од слабог материјала, па је стога изнова саграђена 1972. г. Сада је то мала лепа црквица.

И Врбјане је старо насеље: постојало је у средњем веку. То потврђују одличан географски положај, као и старине из тог времена. Главна старина је мања црква св. Ђорђа. Налази се крај села са западне стране. У цркви су фреске, неке због влаге оштећене. Према начину како су рађене можда су ове фреске израђене под турском владавином. Иконостас има неколико икона. На појединим иконама означена је 1916. г. Њих су тада радили браћа Ђоре и Доне из мијачког села Гари. Старији црквени иконостас изгорео је 1903. г., када је село страдало у Илинденском устанку (куће су запаљене).

Врбјане има највећи атар у Горњој Дебарци. На том атару постојале су и друга мања насеља: Манастирец, Жежница и Петрчане. Прво насеље лежало је у долини Големе реке у планинском делу атара. Жежница је била недалеко од данашњег села са северне стране (преко брда Предалишта). Петрчане је било 3 km североисточно од данашњег Врбјана.

Петрчане је најпре било словенско–хришћанско село. Ту су око 1863. г. на пустом селишту насељени Черкези. Било их је око 40 домаћинстава. Међутим, Черкези су били лоши суседи: нису дозвољавали кретање хришћанима у близини свог села; са стоком су наносили штету у околним селима; имали су опасне псе који су нападали на пролазнике; убили су једног мушкарца из села Годивја, па једну жену („бежицу“) која је ишла путем Охрид-Кичево и др. Због тога су се противу њих ујединили Македонци из околних села – Врбјане, Сливова и Годивја. Они су их напали, неке побили, док су се други преко планине Стогова повукли y Дебар. То је било око 1890. г. Земљу Петрчане поделили су становници поменутих околних села. Недалеко од селишта познају се стари хришћански гробови и остаци једне црквице.

Врбјане лежи на старом пешачко-товарном путу правца Дебарца–Дебар. Водио је преко планине Стогово. Тим путем са запада долазили су албански пљачкаши који су повремено узимали стоку. О тим пљачкашима наводе се разне приче.

У пределу Дебарци до последњег рата био је обичај да су се младићи редовно женили девојкама старијим од себе: за 3 до 7 година. Стога сада y овом селу живи више старијих мушкараца, док су им жене умрле. Ове разлике у годинама јасно се виде и по натписима у сеоском гробљу.

Врбјане је постепено расло до 1948. г., када је имало око 150 домаћинстава и око 1.000 становника. Због тога је основана осмогодишња школа са интернатом за ученике из других насеља. Међутим, од 1960. г. нагло „се растури народот“. Исељеници живе y Охриду (око 40 к.), Скопљу (око 40 к.), Струги (10 к.), Кичеву (10 к.), Битољу (10 к.), и Аустралији (7 к.). Од пре четири године у овом селу не постоји ниједан ученик. У кућама живе само стари становници и то по два или по један члан. Број домова и становника кретао се на следећи начин: 1921. г. 117 д. 712 ст; 1948. г. 150 д. 803 ст; 1961. г. 159 д. 649 ст; 1971. г. 131 д. 369 ст.

Становништво

У Врбјану има 13 македонских родова, чију већину чине старинци – 11 родова. Остали су досељени. Старинци су:

Патниковци (20 к.), Анђелевци (10 к.), Ђемаловци (10 к.), Радевци (8 к.), Поповци (8 к.), Вретовци (7 к.), Савевци (7 к.), Муратовци (5 к.), Мушевци (4 к.), Шамаловци (4 к.) и Пејовци (З к.). Неки од предњих родова живели су у околним селима која сада не постоје – Манастирцу, Петрчану и Жежници. Од рода Поповци потицала су три свештеника — Мате, Ристе и Силјан. Силјан је умро 1955. г. Сада y ово село, када је потребно, долази свештеник из суседног Годивја. Становници рода Радевци некада су били велики сточари. Међутим, њихова стока повремено је чинила штету у њивама становника рода Муратовци. Зато су Муратовци убили једног овчара од рода Радевци. Иза тога убица са укућанима, плашећи се од крвне освете, иселио се у Тетово. Измирење између родова Радевци и Муратовци постигнуто је тек после 90 година.

Досељеници су:

Локовци (7 к.), досељени су пре око 160 година, тј. на почетку ХIХ века, из села Локов у Струшкој Малесији. То је на западној страни планине Караормана. У роду зна се следећа генеалогија: Стојан (жив, 62 године) – Данил – Јовче – Ристо – Ђоре, оснивач рода који се доселио. Поменути Ђоре у Врбјану купио је имање („чифлик“) од неког Мијака. И сада имају најбоље њиве у овом селу.

Дошлаковци (7 к.), досељени су после рода Локовци из суседног села Сливова. Знају следећу генеалогију: Горјан (жив, 25 година) – Ристе – Варгсе – Петре – Смиле, оснивач рода који се доселио пре око 120 година.

Сви сеоски родови имају исту крсну славу: то је „Св. Ђорђија есени“. Постоје и две сеоске славе – Ђурђевдан и Петровдан. Ђурђевдан је и црквена слава. На Петровдан одржава се велики сабор.

Осим гостију из других села, тада долазе бројни сеоски исељеници који живе y Охриду, Кичеву и Скопљу.

Занимања

До краја турске владавине 1912. г. становници Врбјана живели су од сточарства и земљорадње. Имали су много стоке – коза, оваца, говеда и коња. Стоку су лети напасали на планини западно од села. Поједини мушкарци радили су и као зидари у Меглену и околини Водена. Иза поменуте године одлазак на рад изван села престао је. Намножени становници, осим гајења стоке, много су обрађивали земљу. Један сељак рекао ми је: „На планина не остана не изорано ни едно падинче.“ Тако је било до краја Другог светског рата.

Сада је у овом селу стоке веома мало. А бројне њиве остале су необрађене. На њима расту трава и шума. Чак нема ни ко да покоси траву. Зато овде у јуну бораве Албанци из села у околини Струге. Они косе траву за веома малу цену и сено преносе у своја насеља.

Исељеници

Напред су наведени исељеници из Врбјана. Како се рачуна, свега се иселило око 120 домаћинстава – највећим делом у Охрид и Скопље. – Исељеника из Врбјана има и у другим селима Дебарце.

То су: Врбјанци (5 к.) у Песочану, Силјановци (1 к.) у Новом Селу и Цолевци (2 к.) у Издеглавју.

– Род Караџовци (10 к.) живи у кичевском селу Свињишту. Тамо су дошли из Врбјана у Дебарци.

Извор: Јован Трифуноски „Охридско-струшка област – антропогеографска проучавања“

Коментари (0)

Одговорите

Тренутно нема коментара. Будите први и оставите коментар.