Заборављени злочин над јајачким Србима у Подмилачју

ПИШЕ: Јован Бојанић

Недуго након проглашења Независне државе Хрватске 10. априла 1941, новоуспостављена усташка власт почиње прве систематске прогоне и злочине над српским становништвом. Попут осталих Срба који су се нашли под усташком влашћу, тешка судбина задесила је и њихове сународнике са подручја среза Јајце. У овом тексту биће дата кратка хронологија усташких злочина на овом подручју током 1941. године, са највећим освртом на заборављени злочин у Подмилачју, о којем се готово уопште није говорило у послератном систему „братства и јединства”.

Већ почетком маја 1941. на територији јајачког среза усташе почињу са проваљивањем у српске куће и станове. У селу Заовине, данашња општина Језеро, усташе прво долазе код Ђуре Вукадина, имућнијег сељака, да би након пљачкања његовог домаћинства исто учинили сиромашнијим сељацима, притом претивши убиствима. У својој разуларености, силовали су жене, а у томе су их предволили таборник из Језера Фахрија Капетановић и Фехко Рамић. Поменути Капетановић је одвео и убио домаћина Николу Милића, којег је потом бацио у Пливу, да би затим слагавши је да је Никола послат на рад у Немачку силовао његову жену Смиљу.

Први масовнији злочини и тортуре над Србима овог краја почињу након посете Јајцу Виктора Гутића, усташког првака из Бањалуке, који је јавно позивао локалне присталице усташког покрета да хапсе и убијају Србе. Током јуна и јула те године, на подручју јајачког среза је од стране усташа похватано око 550 Срба. Највећи део ухапшених били су земљорадници, али је међу њима било и свештених лица, учитеља, трговаца и занатлија. Поред самог града Јајца, највећи део ухапшених је био из следећих српских села и засеока: Перућице, Танковца, Присоје, Жаовина, Ђумезлија, Јовића, Љуше, Стројица, Глоговца, Грбавице, Тодоровића, Вагана, Ступне, Шипова и Језера. Они су у три транспорта возовима отрпемљени у Госпић, а потом у логор Јадовно, где су мучени и потом поубијани. О тим тешким данима је сведочио учитељ из Језера, Ђуро Дракулић: „Ако би нашли дружину код ручка, ручак би просули, суђе полупали о главе укућана и бацили, а мушкарце одвели у Јајце у затвор гдје су их злостављали тако жестоко да су просторије затвора биле заливене крвљу. Тако измучени Срби су након неког времена одвођени на жељезничку станицу, а оне који нису могли од болова ходати, други Срби би носили на носилима”. Овим хапшењима је руководио усташки логорник за котар Јајце, несвршени студент Звонко Коренички, родом из Нове Градишке (Ђуро Затезало, Јадовно, књига 1, Музеј жртава геноцида, Београд, 2007, стр. 251).

Услед оваквог стања ствари Срби су се почели организовати у наоружане сеоске одреде и страже, које нису дуго могле да парирају бројнијој и боље наоружаној окупаторској сили. Током августа и септембра настављено је са злочинима који су најпре резултирали покољима у Присоју, Ступни, Језеру и Шипову. Један од најтежих примера ових злочина јесте судбина породице Станковић из Присоја, из које је од 32 члана из три куће преживео само домаћин једне куће, који је пре доласка усташа успео побећи у шуму. Две друге куће Станковића су поклане у целости (Затезало, стр. 252).

Током септембарске усташко-немачке офанзиве је на подручју Јања и Пљеве (области око Шипова) поубијано око 500 цивила, махом деце, жена и стараца. Неко време је на једној врби у шиповљанском пољу где још увек нису били уклоњена сва тела жртава висио натпис „Ово дрво врба под њим лежи 500 Срба, у потпису Мујо” (Месуд Хотић; Тодора Лујић, Јајачко подручје у ослободилачком рату и револуцији 1941-1945; зборник сјећања, књига 2, Скупштине општина Доњи Вакуф, Јајце и Шипово, 1983, стр. 215). Тих дана су спаљене православне цркве у Грбавици, Језеру, Стројицама и Шипову, док су у цркви у Јајцу усташе унаказиле иконе ножевима, а у олтару су вршили нужду на трпези (Затезало, стр. 252). Познати манастир Глоговац у Јању спаљен је такође од стране усташа четрнаестог октобра 1942, на празник Покрова пресвете Богородице.

Један од најсвирепијих злочина на том подручју током читавог рата а који се десио баш у то време био је покољ у Подмилачју, католичком селу недалеко од Јајца. Увод у тај злочин био је долазак 400-500 усташа из Херцеговине, који су уз локалне усташке, домобранске и немачке одреде имали задатак да сломе отпор устаника, приликом чега је по селима страдао велики број цивила. 30. августа поново почињу хапшења Срба из Јајца и околних села која резултирају њиховим затварањем у православну цркву у Јајцу, синагогу, зграду банке, среско начелство и соколски дом, у којем су биле смештене новопридошле херцеговачке усташе. У извештају „Заповједника Војне крајине”, домобранског пуковника Мате Рупчића, наводи се да су на интервенцију Немаца и локалних домобрана из те велике групе у соколском дому ослобођени појединци који су радили као службеници.

У поменутом извештају се за притворенике и њихове џелате у соколском дому између осталог наводи и следеће: „Ови људи без икаквог разлога, осим тога што су грчко-источне вјере, тучени су немилосрдно кундацима, по прсима, леђима и крстима до несвијести, заповјеђено им је да се скину, вучени су затим за мошње по читавој соби у којој су се налазили, ударани оштрим гвозденим предметима у главу све дотле док лубања не би прсла и тако даље, да напокон буду одведени и убијени могуће на најгрознији начин. Прича се, да је те ноћи у подруму соколског дома између осталих заклан један намјештеник Шипада иначе Хрват. Један „Херцеговац” послије оваквог огавног посла, појављује се на запрепаштење присутних сав крвав у локалу јајачког гостионичара Аугуста, пијан вади крвав нож, лиже га на очиглед запрепаштеник погледа гостију и наручује два шприцера… један за себе и један за свог друга /крвавом ножу/” (Извештај бр. 305, Злочини на југословенским просторима у Првом и Другом светском рату, Група аутора, Војноисторијски институт, Београд, 1993, стр 2, 3).

Недуго након тога, „Херцеговци”, како их називају локални домобрански и усташки прваци, полазе западно, ка подручју у којем се воде борбе са устаницима и заустављају се у варошици Језеру, које је њихова претходница већ очистила од устаника и пошла даље. Том приликом су похватали сву српску децу, жене и старце које су имали прилике да затекну у Језеру и да их покољу у старој општинској згради. И док је окупаторска власт вршила извештај и бројање жртава, међу закланима је било оних који још увек нису издахнули и који су молили да им се олакша смрт. На какав начин је спроведен и каквих размера је био овај злочин говори и сâм окупаторски извештај: „Ова сиротиња поклана је на најгрознији начин без икаквог разлога и повода… Треба напоменути и нарочито истакнути да ово клање није имало никакве везе с борбама против четника, јер ту четника није ни било”. Том приликом је на брзину установљено „…да је поклано око 165 лица, а није искључено да је овај број био већи, када би се рачунала сва она трупла, која је тих дана кроз Јајце носила ријека Врбас, због чега је морало бити обустављено купање на јајачким плажама” (Извештај бр. 305, стр. 4).

Злочинци су се након овог „пира” вратили у Јајце, након чега су између 1. и 15. септембра тражили да им се сви преживели затвореници из раније поменутих објеката у Јајцу предају, али им то не бива дозвољено. Једне ноћи, око 23 часа, око 100 усташа савладава стражу која је била постављена код цркве и синагоге и изводи неиспаване и изгладнеле Србе. У извештају о крвавом злочину у Подмилачју домобрански пуковник Рупчић пише следеће: „…Овдје ови несретни људи излазе на заповијед из камиона да би могло отпочети једно од незапамћених, најстрашнијих и најкрвавијих звјерстава. Док 97 чува стражу, тројица почињу немилосрдно да кољу. Пресјецају крвнички вратове из којих шиба крв. Оно што није на овај призор изгубило свијест надчовјечанским криковима и јауком, који се проламају кроз ноћ, буде добре сељаке католике села Подмилачја, који беспомоћно доживљавају исто толико тешке тренутке. Никакве молбе изнемоглих стараца, заламање руку жена и дјеце не помаже. Чује се кроз ноћ само избезумљени глас крвника у људској сподоби: „Кољи, ударај за врат ножем, више се копрца” – већ свиће, а клање још траје. Три су крвника, а сто и осамдесет пет мученика. Све мање крикова, док није умукнуо и послиједњи. Упрскани невином крвљу траже од сељака католика, да копају раке. Бацају се полуживи људи у раке. Хумка на овом невиђеном гробљу још се креће од живих тјелеса, а из земље чује се још по који глас пола живог очајника. Овако се одиграо догађај по причању сељака католика, који су при клању морали бити присутни и копати раке” (Извештај бр. 305, стр. 4, 5).

О овом злочину и судбини остатака од жртава за портал „Јадовно” писао је  Драган Ј. Пејановић: „На мjесту злочина jе послиjе рата подигнуто скромно безимено обиљежjе од камена са плочом на коjоj jе био уписан броj побиjених. Током времена оваj споменик jе скоро потонуо у живо блато, зарастао у шашу и постао неприступачан, да би данас био затрпан земљом за проширење паркинга оближње бензинске пумпе. Кости побиjених ексхумиране су са мjеста злочина у партизанско гробље Шипово, гдjе изнад гробнице величине четири са два метра на плочи споменика, коjи jе у рушевном стању пише: „Овдjе jе сахрањено 525 жртава фашистичког терора коjи су невино страдали у току НОБ. У знак сjећања ову спомен плочу подиже Земљорадничка задруга Пљева 27.07.1954. године”.

У наредним редовима дат је списак свих познатих жртава овог злочина сабраних у „Попису жртава рата 1941-1945 за Босну и Херцеговину” Музеја жртава геноцида у Београду. У списку су наведена насеља по тадашњој територијалној организацији. Укупно су пописане 83 жртве злочина, без тројице за које је као година смрти на локацији Подмилачје уписана 1942. година. Списак жртава није потпун.

СПИСАК ЖРТАВА

БОРЦИ (Јајце):

Милановић (Митар) Перо, 1917; Пејић (Јово) Остоја, 1898; Тривунчевић (Јово) Милан, 1920; Тривунчевић (Станко) Љубо, 1915; Тривунчевић (Станко) Станко, 1917.

БРВАНЦИ (Јајце):

Марић (Мића) Ђорђије, 1889; Мијатовић (Ђуро) Коста, 1910; Тркуља (Крстан) Лазо, 1904. У списку је наведено да су убијени 1942.

БУЧИЋИ (Јајце):

Бабић (Васо) Драгојло, 1931; Мршић (Мијат) Лазар, 1902; Нишић (Ђуро) Мирко, 1909; Нишић (Ђуро) Урош, 1917; Нишић (Мијат) Симо, 1901; Нишић (Митар) Станко, 1903; Нишић (Станко) Бошко, 1921; Радош (Илија) Марко, 1922; Радош (Лазо) Радосав, 1907; Шарић (Максим) Миле, 1906; Саватић (Цвијо) Станко, 1913; Вујић (Јово) Живко, 1904; Вукадин (Цвијо) Миле, 1907.

КАМЕНИЦЕ (Јајце):

Гајић (Шпиро) Максим, 1894.

КАСУМИ (Јајце):

Шарић (Нн) Миле, 1888; Тркуља (Илија) Никола, 1918.

КОВАЧЕВАЦ (Јајце):

Миловац (Илија) Нико, 1907; Вукадин (Цвијо) Перо, 1891; Вукадин (Тривун) Михајло, 1871.

ЉОЉИЋИ (Јајце):

Девић (Јово) Божо, 1880; Јоветић (Ђуро) Иле, 1899; Јоветић (Ђуро) Крстан, 1880; Јоветић (Ђуро) Раде, 1901; Кутањац (Ђорђе) Нико, 1916; Кутањац (Иле) Јован, 1909; Кутањац (Јово) Симо, 1920; Кутањац (Нико) Лазо, 1895; Кутањац (Нико) Паво, 1900; Кутањац (Нико) Станко, 1880; Кутањац (Столе) Јово, 1897; Кутањац (Столе) Перо, 1900; Марић (Ђуро) Божо, 1901; Марић (Павле) Цвијо, 1902; Миловац (Ђуро) Љупко, 1895; Петричевић (Илија) Миле, 1881; Петричевић  (Миле) Гојко, 1915; Пуцар (Иле) Остоја, 1900; Шепердија (Перо) Нико, 1922; Шепердија (Перо) Паво, 1918; Шепердија (Перо) Саво, 1921; Шепердија (Јово) Станко, 1921; Вукадин (Цвијо) Тривун, 1900; Вукадин (Тривун) Симо, 1914; Вукадин (Тривун) Шпиро, 1916; Пашалић (Станко) Јово, 1901; Савичић (Марко) Ника, 1889; Савичић (Нико) Милан, 1921.

ПРИСОЈЕ (Јајце):

Алексић (Илија) Васо, 1906, Арсенић (Илија) Ђуро, 1920, Арсенић (Станко) Илија, 1885, Крндија (Раде) Симо, 1883, Милановић (Митар) Стево, 1920, Пашалић (Станко) Симо, 1898, Савичић (Марко) Саво, 1900, Смиљанић (Миле) Марко, 1923, Смиљанић (Станко) Перо, 1907, Томић (Перо) Митар, 1941, Томић (Перо) Станко, 1873.

ЖАОВИНЕ (Јајце):

Јошиковић (Никола) Петар, 1925, Јошиковић (Вид) Никола, 1907, Ковачић (Симо) Душан, Ковачић (Симо) Симо, 1875, Мршић (Лука) Ненад, 1903, Николаш (Илија) Дане, 1924, Нишић (Митар) Перо, 1897, Нишић (Перо) Лука, 1921, Нишић (Тривун) Бошко, 1920, Субашић (Јово) Стоја, 1905, Субашић (Перо) Славко, 1901, Тривунчевић (Ђуро) Миле, 1923, Тривунчевић (Нико) Бранко, 1920, Тривунчевић (Нико) Душан, 1912, Тривунчевић (Нико) Симо, 1910, Вујић (Лазо) Спасан, 1907, Вукадин (Лаза) Сава, 1880, Вукадин (Нико) Митар, 1913, Вукадин (Саво) Ђуро, 1896, Вукадин (Саво), Станко.