Порекло презимена Дуганџија

29. јула 2020.

коментара: 0

Презиме Дуганџија носе српске породице у Лици. У општини Оточац били су у селима Шкаре и Старо Село (у ова два села су били најбројнији), а у општини Госпић Дуганџија је било у Дивоселу.  Дуганџије у Лици славе Св. Јована (20. јануара).

Презиме је настало по соколарском занимању претка:

“Познато је, да је у Турској Царевини, исто онако као и у Византијској, у царском двору и у унутрашњости Царевине био ред чиновника, који су носили назив шаинџија (соколара). Таквих је било у старо време и у Српској Царевини, као што то видимо из хрисовуље Краља Дечанскога (стр. 60 по изд. Милојевићу) и из Законика цара Душана (параграф 34). Обавезе тих чиновника биле су једнаке, како у Грка и Турака, тако и у Срба и Руса.

У време цара Ивана Васиљевића соколарско звање било је узакоњено. Обавезни су били доносити царском двору одређен број соколова. У време цара Алексија Михаиловића, соколари су били у великој части на двору и користили су се својим првенством пред другима. У Срба, исто тако, они су састављали ред повлашћених људи. У Турака соколари су били под непосредном управом султановом. Главни соколар живео је у Стамболу на султанову двору и носио је назив: дуганџи–баша, тј. соколарски поглавица. Његова је дужност била, да пази над потчињене му дуганџије, шаинџије, чакирџије и атмаџије. Чакирџија и атмаџија значи исто што и дуганџија, а разлика је само у разлици соколова, као: дуган = falco lunarius, шаин = falco communis, чакир = falco polambarius; атмаџа = nisus.

Сви ти соколари имађаху особитих повластица. Све покретно и непокретно имање њихово бејаше ослобођено од досетине и осталих пореза, а сами лично беху ослобођени од плаћања пореза под именом егпенџе. Осим тога, некима од соколара, у ферманима изданим на соколарско звање, наређивало се, да се соколар ослобађа од плаћања за венчање или за погреб рођака (мурд—бехаси). Као знак особитога одликовања соколара, давало му се право, да носи и оружје. Поврх свега тога чак, непокретно имање соколарско користило се повластицама: чиновници не само да нису могли оптерећавати порезом њихове земље, него нису смели ни пролазити кроз њих без нарочитога соколарева пристанка на то”.

И. С. Јастребов, Манастир Дечани, објављено у часопису Браство бр. 12-13, Београд, 1908. стр. 184-185.

Коментари (0)

Одговорите

Тренутно нема коментара. Будите први и оставите коментар.