Породица Бикицки, прота Панта Бикицки и његово потомство

ПИШЕ: Сарадник портала Порекло Милош Стојановски

Сви Бикицки потичу из Сивца, места поред Сомбора. Њихови преци су се доселили из Бикића (мађ. Bacsbokod), места северно од Суботице у Мађарској. Приликом досељења у Сивац изгубили су старо презиме, па су их звали Бикићски, тј. ,,они из Бикића”, што су Мађари претворили у Бикицки

ПОРЕКЛО

Панта и Катинка Бикицки са породицом у Великим Бастајима, између 1920. и 1925. године. У горњем реду, у униформи Сретен Бикицки, до њега (са наше десне стране) Јованка ”Сека” Бикицки касније Цар

Сви Бикицки потичу из Сивца, места поред Сомбора. Њихови преци су се доселили из Бикића (мађ. Bacsbokod), места северно од Суботице у Мађарској. Приликом досељења у Сивац изгубили су старо презиме, па су их звали Бикићски, тј. ,,они из Бикића”, што су Мађари претворили у Бикицки. У књизи ,,Историја Срба у Војводини” од Алексе Ивића (Матица српска, Нови Сад, 1929.), стране 210, 211, 212, 452 и 453, говори се о великим сеобама Срба из Бачке 1598. године и то по налогу цара Рудолфа, у правцу северозапада у предео између Ђера, Коморана и Острогона са циљем да се заштити Беч од продора Турака. Рачуна се да се тада преселило у тај простор око 15 000 Срба из 34 села, што је за оне прилике било пуно људи. У уговору, који је са представницима пресељених Срба склопио командант Острогона Никола Палфи, између осталих места из којих се Срби селе спомиње се и Бикић. Према турском пореском списку, дефтеру, из 1590. године, према коме је и рачунат број пресељених Срба који су дотле живели под Турцима и на превару су пресељени, Бикић је имао 42 куће, много више од данас познатијих места. Према овим подацима потпуно је јасно да су Срби у Бикићу живели знатно пре сеоба Срба под Арсенијем Чарнојевићем (1690.) и селили се најпре на северозапад, а касније, по повлачењу Турака, на своја стара станишта и даље на југ. Није искључено да су се касније у српска села досељавале и нове породице из Србије.  О доласку Срба у Бикић нема сигурних података. Према традицији која је остала од најстаријег Пантиног сина Сретена, они потичу из околине Пирота. Код Срба је то могуће донекле потврдити једино преко Крсне славе. Породична слава Бикицких је Св. апостол и јеванђелист Јован Богослов (9. октобра), која је иначе врло ретка слава. Момчило Бикицки је за време боравка у Пироту (септембра 1988.), сазнао да у селу Крупац (9 км. од Пирота) многе породице (пола села) славе ову славу, док је у недалеком селу Јовановцу сви славе. У близини Пирота налази се и Пагановски манастир из XIV века који је посвећен Св. апостолу и јеванђелисти Јовану Богослову. У књизи ,,Пирот кроз векове” од П. Панајотовића (Пирот, 1982.), наводи се податак да је мађарско-српска војска под Јанком Хуњадијем и Ђорђем Бранковићем ослободила Пирот од Турака 1433. године и да се том приликом њиховој војсци придружио и знатан број добровољаца. После пораза код Варне 1444. године и Косову 1448. године, са војском која се повлачила иселио се и велики број мештана. Ако се има у виду да је Ђорђе Бранковић имао велике поседе у Мађарској, као и напред наведене податке, сачувана традиција о пореклу може се показати као веродостојна.

(О пореклу је писао Милоје Бикицки, 14. јула 1989. године)

ПРОТА ПАНТА БИКИЦКИ И ЊЕГОВО ПОТОМСТВО

Фотографија са венчања Панте и Катинке Бикицки у Новом Саду, фебруара 1900. године

Пантелија Панта Бикицки је рођен у Доњем Ковиљу у Бачкој 9. августа 1876. године у сиромашној многодетној породици, од родитеља Сретена Бикицког (Сивац, 1854? – Доњи Ковиљ, 1887.) и Евице Бикицки рођ. Апатовић (Сремски Карловци, 1853? – 1928.). У Сремским Карловцима је завршио осам разреда класичне гимназије са матуром 1896. године, а затим и богословију 1900. године, после чега се оженио са Катинком Поповић (Бачко градиште, 9.3.1879 – Рума, 25.11.1961). Карловачка богословија је имала ранг теолошког факултета. Током студија био је прилично ангажован. Као богослов глумио је у аматерској представи у организацији Добротворне Задруге Српкиња Карловкиња 1897. у комаду ,,Горски вијенац” (улога Хаџије Стевана), активно је писао за ,,Српски Сион” (,,Браћа Христова”, библијско-историјска расправа) и коначно, током последње године студирања, био је председник богословског књижевног друштва ,,Слога”.  Након свршене богословије именован је 1901. године за ђакона у Пакрацу. Недуго након тога постаје парох у Великим Бастајима где остаје до краја живота. Током година проведених у В. Бастајима рађају му се сва деца (у размаку од 1901. до 1917. године), укупно њих шесторо. Активан је у политичком животу. 1906. године један је од чланова Управног одбора за котар даруварски Српске самосталне странке. Од раних година службовања постаје лични пријатељ Светозара Прибићевића, те се неколико пута спомиње у страначком листу ,,Српско Коло” (углавном 1904. и 1905.). У јеку Великог рата бива два пута интерниран, у Лепавини и Гомирју, као један од 44 највиђенија свештеника од ,,Зрмање до Земуна” (види ,,Политика” 29.10.1937 и  ,,Братство”, бр.31, 1940.г.). Последњих година живота је био Протојереј и архијерејски намесник даруварски. Умро је након дугог боловања, 25.10.1937. године у Великим Бастајима, где је и сахрањен. По доступној новинској грађи, на његовом спроводу окупило је се доста народа из Дарувара и околине.

ПОТОМСТВО

У браку са Катинком, Панта је имао три ћерке и три сина. Најстарија кћерка Јованка ,,Сека” Бикицки (доцније Цар) родила се 4.10.1901 у Великим Бастајима. Радила је као учитељица у месту рођења, затим у Утињи Врело близу Карловца  и након 1941. у Платичеву код Руме. Марта месеца 1936. године удала се за учитеља Милана А. Цара (Карловац, 1905. – Рума, око 1965.). Заједно су имали шесторо деце (једно од њих је и деда аутора овог текста, Богдан М. Цар). Након Јованке, Панти и Катинки рађају се кћери близнакиње Смиљка и Босиљка 24.2.1903., а затим синови Сретен (рођ. 1905), Богдан (рођ. 1913) и најмлађи Милоје (рођ. 1917 године). Сва деца била су високо образована. Изузев Јованке, нарочито занимљив животни пут, имао је брат Сретен. Изабравши војнички позив, свршио је Војну академију. Током година службовања често је мењао место команде. 1939. године, у својству капетана I класе, бива од самог министра Војске и морнарице армиског ђенерала Милана Ђ. Недића јавно похваљен (види ,,Службени војни лист”, 28.1.1939) а затим и одликован ,,Медаљом за војничке врлине” средином исте године. Капитулацијом Краљевине Југославије, попут великог броја официра одведен је у немачко заробљеништво. Пред крај рата, услед слабог здравља и болести плућа, пуштен је на лечење. Након рата живи повучено, а умире у Новом Саду 26. маја 1976. Сахрањен је на Градском гробљу.

Коментари (3)

Одговорите

3 коментара

  1. Aleksandar Bikicki

    hvala na ovim informacijama…

  2. Драгана Јовић

    Одакле је протосинђел Максимилијан Бикицки игуман Манастира Мораче